Стево Лапчевић: „Та“ Пауер или Борба за надмоћ војног и политичког вођства

После смрти Шејмуса Костела дошло је до кризе руководства међу ирским социјалистима и даљег повлачења политичког пред војним вођством

ТА Пауер (Фото: Irish News)

Након смрти Шејмуса Костела (пети октобар 1977), ирски марксистички национални покрет запао је у унутрашњу кризу. Недостатак харизматичног вође који при томе није показивао превише склоности ка колективном управљању, направио је својеврсни вакуум у руковођењу партијом. Дошло је до сукоба међу потенцијалним руководством, до неразумевања између политичког и војног крила ИРСП те отворене побуне коју су у циљу ограничавања ауторитета централе у Даблину организовали припадници огранка партије и ИНЛА-е у Белфасту.

Друга половина седамдесетих и почетак осамдесетих година прошлог века били су у знаку успона Провизорне ИРА-е, узрокованог додатним погоршањем положаја њених чланова у британским затворима. Крајем седамдесетих протести у којима су припадници ПИРА-е и ИНЛА-е тражили добијање политичког статуса (третирани су као криминалци), прерасли су у чувене штрајкове глађу који ће кулминацију доживети 1980-1981.

Као један од политичких затвореника, током овог периода, своја прва значајнија сазнања о марксизму стећи ће Томас „Та“ Пауер[1]. Ухапшен као члан Званичне ИРА-е, он ће у Лонг Кешу, скупа са још 20 ухапшених чланова ОИРА-е, 1975. положити заклетву ИРСП (Ирска републиканска социјалистичка партија) и постати њен проминентни члан.

Споменик подигнут Ирцима подлеглим током штрајка глађу 1980-1981. (Фото: Викимедија)

Свој углед унутар ИРСП-ИНЛА, Пауер је ставио у службу реорганизације партије за коју је сматрао да је, потчинивши се свом војном крилу и његовом вођству, остала изолована, без могућности да конкретније утиче на главни ток ослободилачког покрета. Суштина његове критике може се сажети у потребу јачања политичког крила ИРСП што подразумева појачани рад на пољу идеолошког усавршавања чланства које услед нагле и преране смрти Шејмуса Костела није стекло јасну слику о повезаности политичке идеје партије и војних акција ИНЛА-е.

Свој поглед на могући правац развоја ИСРПС, Пауер је оставио Есеј о историји ирског републиканског социјалистичког покрета, познатији као „Та Пауер документ“, који се и данас сматра важним за све оне који се баве изучавањем ирског националног марксизма. Уз то, овај документ једнако је значајан и онима који себе разумевају као политичке војнике, јер на пластичан начин објашњава везу између идеолошке свести и оружаног деловања као и њен утицај на правилно обликовање структуре унутар организације.

Пауер је изграђени, самосвесни марксиста, револуционар. За њега, читав републикански покрет, а не само ИРСП чији је члан био, представља „радикалну и прогресивну доктрину“[2]  која, бивајући радикална, има пресудни значaј у борби ирског народа против британске империјалистичке политике на острву. Радикализам републиканске доктрине, сматра „Та“, одговор је на репресију, насиље, дискриминацију и неправду лондонског принудног окупационог апарата, али и на лицемерје ирских „владајућих елита које су проповедале пасиван однос“[3] пре насиљу, прихватање неправде и повлачење пред неједнакостима. Супротстављен како стараном освајачу, тако и домаћим „колаборационистима“, републикански покрет, закључује „Та“ не може бити само националан (окренут ка освајању спољашње слободе), већ и револуционарно социјалистички-марксистички (усмерен и ка онима који својим пактирањем са Лондоном врши ескплоатацију ирског радништва и одржава статус кво у погледу односа према империји).

Републиканизам, сматра Пауер, никада није тражио (само) слободу, већ и бољи живот у слободи, сматрајући да је управо бољи живот оно што ирски народ и води у борбу против Лондона. Остварити национално уједињење, а не побољшати квалитет живота у новој уједињеној Ирској, сматра у духу марксистичких класика „Та“, значи у суштини остати на истим позицијама, уз једину промену извршену у домену власти. Републикански социјализам пише „Та“ представља заправо искорак напред у борби ирског народа за слободу.

Пауер је револуцији посвећен до те мере да, попут Нечајева[4] сматра да једина награда коју за своју борбу револуционар може да очекује јесте само – смрт. „Револуционари су мртваци на одсуству. Ова изрека на најбољи начин приказује врсту живота оних који се усуде да се супротставе британској владавини у Ирској и заправо, репресији и империјализму свуда у свету. Живот револуционара не нуди материјалне награде, нити медаље, само задовољство учествовања у борби за слободу. Као појединци ми имамо само ограничено време да бисмо остварили овај задатак.“[5]

Томас „Та“ Пауер, убијен је у Дрогеди (Република Ирска) 20. јануара 1987. у атентату који је организовала Ирска народно-ослободилачка армија, иста она која је десет година раније убила и Шејмуса Костела. У моменту смрти, „Та“ Пауер имао је 33 године.

Сахрана Џона О’Рајлија и Томаса Та Пауера (Фото: Irish Times)

Оно што је у Ирској почело са реформама, увођењем католика у парламент, самоуправом („Хоум рул“) и грађанском Шин Фејн, настављено је кроз марксизам. „Та“ јасно истиче да се прве идеолошке промене у ирском ослободилачком покрету могу приметити већ током педесетих и шездесетих година прошлог века, када је постало јасно да долазe нови борци који су на „стари, традиционални, милитантни приступ решавања националног питања“ прислонили социјалистичко идеолошко усмерење, за које се сматрало да је једино способно да се супротстави империјализму Велике Британије.[6] Челно место у том процесу, сматра „Та“ заузима Шејмус Костело, први републикански лидер после Конолија који је на правилан начин разумео везу између експлоатације радничке класе и присуства страних окупационих трупа на ирском тлу.[7]

Отуда и није чудно то што је свој есеј, Пауер поделио на три дела, при чему се први бави анализом покрета од момента оснивања ИРСП 1974. до момента Костелове смрти 1977; други од 1977. до почетка чувеног штрајка глађу 1980-1981, док трећи део есеја покрива период од 1981. до 1986. године. Као основни циљ који је у овом есеју поставио испред себе, Пауер наводи потребу да се прошлост правилно разуме, садашњост ваљано анализира како би се што боље могло утицати на будућност.[8]

Стварање револуционара (1974-1977)

Стварајући ИРСП, пише Пауер, Шејмус Костело имао је визију организације јасног идеолошког и практично-револуционарног карактера, која се за моћ једнако бори како на улици, тако и у парламенту. Циљ поседовања политичке моћи било је национално ослобођење од британског империјализма, као основни предуслов стварања унитарне радикално-социјалистичке републике.[9]

Парламентарна борба, образлаже даље „Та“ добро познате Костелове (и можемо слободно рећи опште марксистичке) погледе, нема статус златног телета. Она није неприкосновена нити је једина на коју се ирски социјалистички покрет ослања. Парламент треба користити не за постигнуће коначног циља, већ за популаризацију идеја и јасно образлагање политичких мотива деловања.

Шејмус Костело

„Нема парламентарног пута у социјализам“, пише „Та“ и додаје, „али изабрани чланови могу користити мандате као основу за популаризацију наших позиција“.[10] Социјалисти парламентарци, наставља даље, у обавези су да стално делују и на улицама, да агитују, да буду увек уз радништво и широке народне слојеве, али и да са оружјем у руци, уколико се за тим укаже потреба, бране ирске националне интересе. Чланство у парламенту их не ослобађа обавезе коју су према ирском народу самовољно преузели чином ступања у ИРСП.

Партија, закључује тако „Та“, никада није била апстинентска. Захваљујући Костелу, она је већ од својих првих дана јасно ставила до знања да ће се у изборне радње укључивати онда када сама процени да је то корисно за њу, односно када процени да партиципација у парламентарним дебатама може погодовати остварењу коначног циља.

„Када кажемо да нисмо апстинентска партија, то значи да начелно узев, нисмо партија која искључиво заговара апстиненцију. Али, постоје одређене околности и услови који чине апстиненцију пожељном и ако наслутимо такву тактичку нужност, ми ћемо посећи за таквим решењем“, писао је о овој ствари „Та“.[11]

Као једну од најважнијих Костелових идеја, „Та“ издваја теоријско осмишљавања и практичан рад на стварању јединственог широког све-ирског анти-империјалистичког блока, који Пауер разумева не као покушај социјалиста да наметну своју вољу другима, већ као нужно колективно вођство целокупног ирског народа.[12]

У практичном погледу, ИРСП је као основне захтеве пред ирску и британску политичку јавност поставила захтев Лондону да се што хитније одрекне управе над Ирском и њеним водама, захтев за хитним распуштањем полиције, лојалистичке паравојске, као и за повлачење свих регуларних војних трупа Велике Британије из Северне Ирске; захтев за пуштање на слободу политичких затвореника како у Ирској, тако и Британији; захтев за репарацијом штете коју је империјална политика Лондона нанела Ирској. Такође потенцијални блок од Даблина тражи да призна да ниједна држава која прихвата туђу меку моћ у свом политичком и економском животу не може себе сматрати сувереном, па тако ни слободном, баш као и одбацивање било каквог Ирско-ирског, односно Ирско-британског федерализма – једино унитарна ирска држава, може бити од Лондона слободна држава.

Припадник ИРА патролира Белфастом (Фото: History Collection)

Како би све ово спровео у дело, жељени блок се имао обавезати да у што скоријем року сазове све-ирску уставотворну скупштину на којој би актери републиканске политичке сцене заједничким напором направили уставни акт који би Ирску дефинисао као секуларну и социјалистичку државу, а који би ступио на снагу одмах по британском повлачењу са острва, и то без обзира на то како се према њему односио званични Даблин.[13]

Као свој главни практични циљ, Костело је, извештава Пауер, поставио стварање револуционарне идеологије тоталног карактера која ће социјалистима-републиканцима објаснити не само њихову борбу, већ и читав свет. Револуционарну партију Костело и Пауер разумевали су не само као борбену снагу, већ као организацију која ирском народу мора јасно да објасни за шта се то ИРСП бори.

Комунистичка идеологија која почива на потпуној негацији капитализма[14], сматра Пауер, најпогоднији је инструмент како за национално ослобођење ирског народа, тако и за потоње устројство социјално праведног друштва. Главни проблем ирског друштва, пише тако „Та“ лежи у окупацији Алстера и британској негацији народног права на самоопредељење и суверенитет. Из те чињенице исходи свако друго зло, али и борба против империјализма, коју, уз Ирце, воде и многи други народи Света.[15]

Да би борба била могућа, партија револуционарног социјализма не сме бити одвојена од радничке класе. „Револуцију не можемо извести без радничке класе, без њене активне партиципације, јединствене и политички свесне“[16] пише „Та“. Због тога је проактиван приступ масама од нарочитог значаја. На томе је, трудећи се да Ирцима приближи „класну природу ирске државе“[17] бележи Пауер, током првих година ИРСП нарочито истицао Костело.

То ипак не значи да радништво може деловати без партије. Костело и Пауер нису анархисти и ослањајући се на Лењиново теоријско знање и практично искуство,  истичу да је радништву нужна авангарда – партија, која би се нашла на челу покрета. Борба коју ИРСП води, била је „дуга и тешка“, пуна „разочарења и могуће смрти“.[18] Зато је на партији да идеолошки и на сваки други начин припреми радништво за разреше ирске кризе из које постоје само два могућа излаза: или ће Ирска остати „зависна капиталистичка земље, контролисана од стране предоминантног империјализма“ или ће сакупити довољно снаге да постане суверена, односно, револуционарна и социјалистичка.[19]

Пауер подражава Костела и када каже да је ирска грађанска класа неспособна да оствари национални циљ. Она је за ту борбу незаинтересована и за разлику од радништва, склона је пактирању са капиталистичким британским круговима. „Водеће капиталистичке партије у шест и 26 округа[20] немају интерес за решавање националног питања, оне су пре заузете уништавањем оних који то покушавају да учине.“[21] Подела Ирске и присуство британских трупа, шта више, иде на руку овим партијама и њиховим челницима и финансијерима. Оне је користе како ради доминације у политици, тако и у целокупном животу Ирске уопште, док са друге стране, ова чињеница погодује Лондону у оној мери у којој му омогућава да врши утицај на читавој ирској територији.[22]

Првих година постојања, ИРСП је показала своју решеност да се изгради као јака идеолошка партија, али је на том путу учињено неколико крупних „структралних дефеката“ који су значајно угрозили њено правилно конституисање.

Услед околности у којима је деловала и чињенице да је Костело био неприкосновени лидер, уз то несклон демократском руковођењу партијом, доминацијом над политичким врло рано је стекло војно крило покрета. Политика није била на првом месту, већ је била у субординацији са Војним већем у чијим редовима су доминирали „милитантни мислиоци“[23]. Одатле следи да је партији недостајала унутрашња демократија, што даље доводи до недостатка потпуног легитимитета вођства, из чега никако није могло настати колективно руководство. Ауторитет централе у Даблину често је отуда био под знаком питања, што је чинило да партија врло брзо постане некохерентна, мање дисциплинована и у коначни мање ефикасна.[24]

Оружана акција била је у прве три године постојања ИРСП доминантна у тој мери да је „покрила“ све остале аспекте борбе. Отуда се врло брзо поставило питање шта је за функционисање револуционарне марксистичке партије каква је ИРСП била, важније: стварање снажне војске или револуционарно, идеолошки свесног чланства.[25]

Сам Костело примат је давао унутрашњем јачању партије кроз активан рад са чланством. Тврдио је да без политичког замаха, јасног идеолошког покретача, ниједна револуција не може дати позитиван резултат. Рад на идеолошком усавршавању чланства било је уосталом и обавеза ИРСП која је била једини „прави репрезент“ радничке класе. Та чињеница додатно је захтевала ослобађање од притиска војног крила покрета.[26] „Оружана борба“, сматрао је Костело, била је само један инструмент више у борби против британског империјализма. Без обзира колико важан, он није смео узети примат у односу на политичко, тим пре што  жељени циљ који ИРСП настоји да оствари није „просто“ ослобођење, већ ослобођење које ће бити само предуслов за корениту промену унутар будуће слободне Ирске. Могућност остварења те суштинске промене, по Костелу, скопчана је управо са порастом идеолошке свести чланства у ИРСП и ИНЛА.

Потчињеност војске партији, борца идеологији, наводи у одбрани Костеловог дела „Та“, не значи стављање тачке на оружану борбу, како што је тврдило милитантно крило ИРСП, већ управо супротно – она ствара бољег војника, јер свакој војној операцији даје јасан политички мотив. Стварање идеолошки свесног војника, закључује на Костеловом трагу „Та“, омогућава даљи његов развој као револуционара који не руши, већ у исто време и гради нови свет. „Сваки војник мора бити политичар-сваки политичар војник“, закључује „Та“.[27]

Међутим, у практичном смислу, Костело је наилазио на читав низ проблема, које „Та“ дели у две групе: није имао потпуну контролу над доминантним Војним већем ИРСП: није постојало доминантно партијско-политичко тело које је правилно разумевало значај и нужност унутрашње изградње партије.[28]

Криза вођства (1977-1981)

Убиство Шејмуса Костела довело је до кризе унутар руководства ИРСП које је резултирало даљим повлачењем ионако слабо приметног политичког вођства које се нашло у потпуној субординацији са Војним већем. Због тога се почела разматрати могућност успостављања колективног руководства које би ограничило диктатуру милитаната.[29]

Наслеђени структурални проблеми, међу којима је и недостатак унутрашње демократије, учинио је непосредно по Костеловој смрти партију закржљалом, ускративши јој могућност развоја, држећи је далеко од главног тока републиканског покрета. Тешко стање у којем се ИРСП нашла, додатно су оптеретиле криза у затворима (протести) и побуна коју су против новоформираног милитантног вођства у Даблину устали припадници бригаде у Белфасту који су се до скоро налазили у међусобном унутрашњем сукобу.

Графит I.N.L.A (Ирска национална ослободилачка армија)

Сукоб Даблин-Белфаст, сматра „Та“ био је резултат недостатка унутрашње демократије и израз жеље Белфаста за бољим представљањем унутар партијских органа. Како би дисциплиновао Белфаст, Даблин је 1981. посегао за најгорим решењем – рестрикцијама у погледу снабдевања јединица у главном граду Алстера, на шта је из Белфаста одговорено директним ударом на сам врх централне управе.[30]

Тумачећи овај сукоб, „Та“ констатује да би он био избегнут да је партијом руководило колективно тело и да њено политичко крило није било у субординацији са војним. Колективно руководство, закључује, имало би легитимитет који се црпи из демократског механизма избора. Овакав вид унутрашње организације, закључује „Та“ није резервисан само за централни ниво одлучивања, већ је погодан и за функционисање нижих јединица – ћелија. Колективно руководство „је структура која доказано функционише и не само то, оно ствара успешне револуције“, поручује „Та“.[31]

Информатори (1981-1986)

Током прве половине осамдесетих година, национални (републикански) марксистички ирски покрет, оличен у ИРСП-ИНЛА суочио се са новим изазовом – информаторима који су тих година бележили доста успеха у свом раду. Како бележи „Та“, два су разлога ефикасности британских агената унутар ИРСП: непозната тактика и величине организације (као мала политичка организација ИРСП је била прилично рањива, пошто је за „унутрашњи рат“ против ње било довољно принудити на сарадњу мали број добро позиционираних чланова партије што се, како констатује „Та“ управо и десило).[32]

Своје капацитете у периоду од почетка штрајка глађу па све до смрти „Та“ Пауера (1987), ИРСП је усмеравала на јачање унутрашњег јединства, па отуда са правом можемо рећи да је тек у овом периоду до изражаја дошла идеја коју је десет година раније заступао њен оснивач Шејмус Костело.

Так крајем осамдесетих, како констатује Гери Руди, угледни члан ИРСП, партија је коначно успела да се отргне од сопственог војног крила[33] и да свој рад заснује на три базична принципа: политика командује (војска је у субординацији са политиком, а не обратно); колективно руководство (унутрашњи сукоби и две трагичне смрти угледних чланова као што су били Костело и Пауер означили су крај аутократског руковођења); стабилност централне власти (црпи се из демократског начина избора).[34]

У таквим околностима, ИРСП је дочекала 1998. годину и прекид оружаних дејстава против британских окупационих упоришта у Алстеру. И мада је положила оружје и расформирала своје војно крило ИНЛА, партија се никада није одрекла могућности поновне употребе „директне силе“.

Тренутно је ИРСП мала национално-марксистичка политичка организација која, ако је судити по ономе што стоји у два темељна документа партије стратешког „Програм за Ирску“ и тактичког „Британија напоље из Ирске-Ирска напоље из ЕУ“ не одустаје од својих фундаменталних принципа: повлачење британске власти из Ирске, стварање широког анти-империјалистичког фронта, повлачење Ирске из Европске уније и других над-националних економских и политичких организација и коначно стварање револуционарно-социјалистичке ирске републике.

Напомене

[1]    Уз клaсике, Пауер је нарочиту пажњу посвећивао изучавању кубанског социјализма и борбе палестинског народа за слободу.

[2]    Тhe Ta Power Document: An Essay on the History of The Irish Republican Socialist Movement, Derry, 2004. стр: 2.

[3]    Тhe Ta Power Document: 2.

[4]    Видети „Катехизис револуционара“.

[5]    Тhe Ta Power Document: 2.

[6]  Тhe Ta Power Document: 6.

[7] Тhe Ta Power Document: 6.

[8] Тhe Ta Power Document: 35.

[9] Тhe Ta Power Document: 8.

[10] Тhe Ta Power Document: 8.

[11] Тhe Ta Power Document: 8.

[12] Тhe Ta Power Document: 8.

[13] Тhe Ta Power Document: 9.

[14] Капитализам је по Пауеру основни покретач британске политике. Отуда он закључује да једино радикалан раскид са капитализмом као таквим Ирској и њеном народу гарантује самосталност.

[15] Тhe Ta Power Document: 11.

[16] Тhe Ta Power Document: 12.

[17] Тhe Ta Power Document: 12.

[18] Тhe Ta Power Document: 14.

[19] Тhe Ta Power Document: 14-

[20] Мисли се на Алстер и Републику Ирску, односно „Слободну државу“.

[21] Тhe Ta Power Document: 12.

[22] Тhe Ta Power Document: 12-13.

[23] Тhe Ta Power Document: 21.

[24] Тhe Ta Power Document: 20.

[25] Тhe Ta Power Document: 22.

[26] Тhe Ta Power Document: 23.

[27] Тhe Ta Power Document: 25.

[28] Тhe Ta Power Document: 23.

[29] Тhe Ta Power Document: 26.

[30] Тhe Ta Power Document: 29.

[31] Тhe Ta Power Document: 30.

[32] Тhe Ta Power Document: 31.

[33] Тhe Ta Power Document: 5.

[34] Тhe Ta Power Document: 34.

Прочитајте још



Categories: Светске ствари

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар