Стево Лапчевић: Уз годишњицу „Ускршњег устанка“ – социјалисти и борба за национално ослобођење и уједињење

„Недовршена револуција“, слоган је под којим наставак борбе против Лондона данас у Алстеру тражи највећи део социјалиста

Добровољци и припадници Ирске грађанске војске у Главној пошти, 25. 4. 1916. (Фото: Викимедија)

Демократизам, заједништво и изнад свега – слобода која је карактерисала клановски живот, постали су основ политичког деловања ирских социјалиста који се, управо отуда, нису много ни трудили да теоријски обрађују могућности јединства националне и социјалистичке мисли. Ирска традиција, пракса и главни историјски ток, омогућавали су им да и без значајнијег теоријског обрађивања узму учешће у националном покрету и постану један од његових најважнијих делова. Социјализам, као наследник „келтског комунизма“, разумеван као један од најважнијих елемената ирског идентитета, доведен у везу са марксистичким схватањем права народа на самоопредељење, створило је јединствени анти-империјалистички покрет чије учешће у Ускршњем устанку 1916. није био никаква случајност

Kaда је, након разарања Даблина, а пошто је увидео да британске трупе немају намеру да поштеде ни његове житеље – цивиле, Патрик Пирс, политички вођа Ускршњег устанка решио 29. априла 1916. да пред представницима лондонске империје положи оружје, недалеко од њега, на носилима, рањен у ногу, налазио се и Џејмс Коноли, лидер Ирске Социјалистичке Републиканске Партије. Пре званичне предаје, Пирс је устаницима послао циркулар у којем их моли да разумеју његову одлуку, поручујући им да треба да буду поносни на чињеницу да су били носиоци покрета који је испунио свету мисију сваке ирске генерације – проливање крви на Олтару Отаџбине. Свој потпис на ову прокламацију, баш као и на Прокламацију о стварању независне Ирске, ставио је и Коноли, командант свих устаничких оружаних формација. Његова сагласност, значила је да ће Лондон моћи да одахне: најратоборнији, најреволуционарнији и оружју највичнији део ирског народа, „Ирска Грађанска Армија“ повукла се (привремено) из борбе.

Припадници Ирске грађанске војске у Даблину, 1914. године. Истакнута је парола „Не служимо ни краља ни кајзера, него Ирску“ (Фото: Викимедија)

Учешће Џејмса Конолија и његове „Ирске Грађанске Армије“, партијске оружане милиције основне 1913. године са циљем заштите права радника на јавна окупљања и штрајк, само је једна етапа у вишедеценијској борби ирских социјалиста за ослобођење, а потом и за уједињење ирског народа у јединствену државу.

Социјалисти су током Грађанског рата, вођеног у Ирској двадесетих година прошлог века, чврсто стали на страну противника Споразума по којем је Ирска, или како се тада звала „Слободна држава“ као Доминион Велике Британије прихватила да остане без Алстера. Током „Проблема“, који су трајали од почетка шездесетих, па све до 1998. када је на Добри петак потписан договор о прекиду оружаних дејстава, ирски социјалисти су активно учествовали у конфликту. У почетку су то чинили у склопу Ирске Републиканске Армије, да би након њене поделе остали део Званичне ИРА-е, а потом се прикључили „Ирској Националној Ослободилачкој Армији“, те „Народно-ослободилачкој армији“. Тих година најзначајнији идеолог ирског социјализма-републиканизма био је Шејмус Костело (1939-1977), један од оснивача „Ирске Републиканске Социјалистичке Партије“, чија је ИНОА била оружана формација. Социјалисти су осамдесетих, предвођени Бобијем Сендсом штрајковали глађу, а један од најпознатијих страдалника Патси О’ Хара био је активни члан ИНОА-е.

Данас, ирски социјалисти, активни махом у Костеловој партији и покрету „Ослобођење“, највећи су заговорници наставка борбе против Лондона. Због тога се сматрају „дисидентским“ организацијама, које не признају договор из 1998. године. У „Шин фејну“ и његовим лидерима, без обзира на републиканско залеђе које имају, гледају издајнике националне идеје, а свој највећи политички узор налазе управо у Џејмсу Конолију.

Џејмс Коноли (Фото: Викимедија)

Као истакнути борци за национално ослобођење и потом уједињење, ирски социјалисти заузимају важно место у политичкој историји овог народа. Републиканци-социјалисти се поштују, годишњице важних догађаја и смрти се редовно обележавају, а Конолијева застава са „звезданим плугом“ (Ирци ће бити слободни, сматрао је, тек онда када буду поседовали све, од плуга до звезда) незаобилазан је део републиканске иконографије.

У чему је онда тајна успеха ирских социјалиста и како су они остали готово једини на европском тлу који уживају поштовање грађанских-либералних, али и конзервативних националних кругова? Одговор на ово питање дао је сам Џејмс Коноли у свом можда и најзначајнијем спису „Рад у ирској историји“, објављеном први пут 1910. године. Од тада до данас, што због значаја самог аутора, што због актуелности изречене мисли, овај текст је често прештампаван, па тако још увек представља својеврсни манифест ирских републиканских социјалиста.

Класа и нација

Ако бисмо у једној реченици покушали да објаснимо због чега је Коноли толико поштован и због чега ирски социјалисти нису видели никакав проблем у ангажовању у националном покрету, онда би то могло бити изједначавање концепта класе и нације у условима ирске политичке (националне) и економске (социјалне) потчињености Великој Британији. Наиме, иако Марксиста, Коноли није противник националне борбе, нити сматра да класно питање може бити разрешено само онда када више не буду постојале нације, односно онда када светско радништво у потпуности збрише сваки други облик идентитета. Насупрот томе, он у „Раду у ирској историји“ у први план истиче јединство борбе за националну и социјалну слободу, тврдећи да за обнављање ирског идентитета нису довољне само политичко-културне, већ и економске келтске традиције.

Обнова традиционалних келтских економских институција и односа, најважнији је елемент у разумевању Конолијеве социјалистичке идеје. Феудализам и из њега развијени капитализам за Конолија је „енглески систем“, до доласка Саксонаца потпуно непознат на ирском тлу. Поредак енглеских господара, развијан је брутално, систематски и немилосрдно. У уништавању клановског система којег, због колективног власништва над земљом, Коноли назива и „келтским комунизмом“, Енглези су се у доброј мери ослањали на клановске поглавице. Тако су, запажа Коноли, некадашњи администратори, менаџери послова унутар једног клана, преко ноћи, са благословом и заштитом Енглеза, постајали феудални господари и касније капиталисти, земљопоседници, власници некадашње клановске земље на којој су радили бивши припадници клана.

Споменик Џејмсу Конолију у центру Даблина (Фото: Викимедија)

Омражени од сопственог народа, ови конвертити лако су напуштали римокатоличку веру, пристајући на сурове законе које је током 18. века спроводила Енглеска, а по којима је право наслеђивања имовине доведено у везу са вером. Тако је остварење права потомака да наследе родитеље, или удовице да наследи имовину супруга било могуће уколико наследник напусти „папистичку“ веру и постане англиканац. На тај начин, сматра Коноли, Лондон је осигурао две ствари: прва је земља у рукама Вестминстеру и Круни оданих људи и друга, стална нетрпељивост међу самим Ирцима на чију неслогу и међусобне сукобе се у Палати прилично рачунало. Тако су, политички и верски спорови између Енглеза и Ираца, наводи Коноли, били само надоградња основног проблема који се по њему своди на питање власништва над земљом.

Док су са једне стране Енглези настојали да у ирској примене сопствени систем, и земљу предају у руке појединцима које би потом учинили њеним власницима, дотле су Ирци, саветовао је Коноли, ако су заиста желели да буду слободни, темељ за нови поредак морали градити на сопственим традиционалним организацијама и вредностима које су у њима чуване: заједништву, солидарности, колективизму и општем власништву над средствима за производњу. Социјалистичка визија света тако се у ирском случају, у потпуности наслонила на традиционалну, а борба за успостављање „праведног поретка“ постала је израз најчистијих националних расположења, у оној мери у којој су вредности које тај поредак „праведним“ чине, биле уписане у сам идентитет ирског народа.

Бити Ирац, сматрао је Коноли, значи бити обесправљен, потчињен, бити сиромашан сељак, слуга на сопственој земљи или радник који за ниску надокнаду ради за енглеског капиталисту и његовог ирског послушника. Бити Енглез у Ирској, по правилу је значило бити припадник вишег слоја, уживалац привилегија, господар. Бити Ирац, укратко поручује Коноли, значи бити – израбљиван, док бити Енглез (или део његове апаратуре) значи бити експлоататор.

Погубљење Џејмса Конолија

Демократизам, заједништво и изнад свега – слобода која је карактерисала клановски живот, постали су основ политичког деловања ирских социјалиста који се, управо отуда, нису много ни трудили да теоријски обрађују могућности јединства националне и социјалистичке мисли. Ирска традиција, пракса и главни историјски ток, омогућавали су им да и без значајнијег теоријског обрађивања узму учешће у националном покрету и постану један од његових најважнијих делова. Социјализам, као наследник „келтског комунизма“, разумеван као један од најважнијих елемената ирског идентитета и доведен у везу са марксистичким схватањем права народа на самоопредељење, створио је јединствени анти-империјалистчки покрет чије учешће у Ускршњем устанку 1916. није био никаква случајност.

Српски случај: тачке спајања

Заробљени у раљама две непријатељске империје, више робови него слободни, раздробљени у неколико држава, подељени на неколико вера, привилегованих и потчињених, српски социјалисти и уопштено левичари током деветнаестог и у првој половини двадесетог века, трагали су за сличним решењима.

Тако, у сукобу са „друговима“, оправдавајући сопствени национализам, Маркса у конолијевском кључу тумачи Данило Илић који у тексту Наш национализам истиче да право Срба и Јужних Словена на независност од Беча треба тумачити управо као право на самоопредељење које ниједан социјалиста не може оспоравати. Пре њега, у јеку Устанка у Босни 1875. на исти начин, са својим немачким „друговима“ расправља млади Јаша Томић који управо у социјалистичким вредностима налази оправдање за српску оружану побуну. Марксом се „служи“ и Димитрије Туцовић и онда када говори о томе чије је све Косово, али и онда када брани право Срба да излаз на море, уместо кроз Албанију, траже на својој земљи, у Црној Гори и Далмацији, тамо где живе иноверни Срби.

Мурал у Белфасту слави Ускршњи устанак 1916. (Фото: Викимедија)

Значајније сличности могу се уочити између Конолија и Светозара Марковића, односно између „Рада у ирској историји“ и „Србије на Истоку“. Истоветност услова у којима су аутори и њихови народи живели, као и сличност традиционалних политичких и економских институција два народа, у значајној мери су анулирали неколико деценија разлике у објављивању („Србија на Истоку“ објављена је 1872.).

Марковић и Коноли социјализам не разумевају само на нивоу идеја. Он није (искључиво) производ логичког промишљања, већ изданак традиционалног начина уређења економских односа у српском и ирском народу. Борба за обнову тих традиционалних принципа, у српском случају очуваних у општини и задрузи, а у ирском у „келтском комунизму“ најважнија је тачка спајања два аутора. О томе, између осталог, сведочи и чињеница да су представљању ових тековина и њиховог значаја за два народа, аутори посветили највећи део својих радова.

Светозар Марковић (Фото: Википедија)

Из заједничког става да је потпуна национална еманципација, како Срба тако и Ираца остварива тек пошто политички слободно друштво буде изграђивано на традиционалним политичким и економским установама, исходи још једна тачка спајања – вера у нужност оружаног устанка као генератора дубинских промена друштвеног уређења и односа у заједници. У оба случаја, тај устанак био је усмерен ка споља, ка освајачу, окупатору који је третиран не само као национални, већ и као класни непријатељ у исто време.
Како и „Србија на Истоку“ и „Рад у ирској историји“ у суштини представљају својеврсну апологију пред-окупацијских традиционалних политичких и економских установа, са јасним циљем да их у моменту ослобођења врате на дневни ред историје, Марковић, али и Коноли сваку политичку слободу, лишену економске, третирају као лажну или, у најмању руку непотпуну. Отуда и не чуди то што је Марковић својевремено писао да је Револуција из 1804. у којој је видео не само национални, већ и социјални покрет, остала недовршена, баш као што је Коноли сматрао да ће таква остати и ирска, уколико из корена не промени друштвене и економске односе на ирском острву.

„Недовршена револуција“, слоган је под којим наставак борбе против Лондона данас у Алстеру тражи највећи део социјалиста. Па ипак, за разлику својих српских „другова“, ирски социјалисти „дисиденти“ настављају тамо где је Коноли стао. Они су противници светског капитала, америчког, британског и европског империјализма, непомирљиви непријатељи Европске уније и загрижени ирски суверенисти.

Можда би се, угледајући се на њих, али и на Марковића и његове следбенике који још од 1871. скупа са националним либералима (баш као и Коноли 1916, ето још једне сличности!), припремају устанак у Босни и касније у њему, као и у два рата против Турака активно учествују, српски социјалисти могли вратити на суверенистичке позиције.

Тада би све ишло много лакше!

Истина испред догме

Пишући о ирским социјалистима, Коноли је у „Раду у ирској историји“ између осталог забележио и то да они нису били филозофи, већ пре свега рационални људи који су своје ставове уподобљавали моменту у којем су живели и околностима које су тренутку давале одређени карактер. Оно што је говорио за своје претходник и сам је чинио. Водећи рачуна о условима у којима Ирци живе, рачунајући на њихове потребе и могућности, Коноли је између истине и догме изабрао ово прво. Не напуштајући основна начела социјализма, он је успевао да пронађе златну средину и своју идеју усклади са оним што је традиционално у ирском друштву. У одрицању доктринарства, лежи још једна сличност са Светозарем Марковићем. Из ње исходи и неразумевање са иностраним „друговима“, али и чињеница да су сагласност на одлуку о Конолијевом стрељању потписали и британски Лабуристи.

Џејмс Коноли: Социјализам је живот!

Џејмс Коноли рођен је петог јуна 1868. године у Единбургу у сиромашном делу града, од сиромашних родитеља, ирских досељеника. Читав свој живот посветио је борби за радничка и општа права ирског народа. Био је синдикални организатор, новинар, уредник неколико гласила од којих су најпознатији „Харфа“ и „Радничка република“. Са Џејмсом Ларкином створио је велики Синдикат транспортних и неквалификованих радника из којег је 1913. након крвавих сукоба у Даблину настала „Ирска грађанска армија“.

У планирање Устанка, Коноли је укључен захваљујући чињеници да је под собом имао наоружане људе са којима је био спреман и сам да се побуни против британских власти. Активно је, уз Патрика Пирса, учествовао у писању „Прокламације“ о независности Ирске којој је, у ставу да Ирци имају право на Ирску дао јак социјалистички карактер. Конолијев утицај видљив је и у обраћању доносилаца „Прокламације“ женама које су, предвођене „црвеном грофицом“ Констанцом Маркијевић такође учествовале у Устанку.

Место погубљења Џејмса Конолија у Даблину (Фото: Викимедија)

Читав живот, Коноли и његова многочлана породица (имао је шесторо деце) живели су тешко, на ивици егзистенције. Стављајући социјалистичка убеђења испред личних интереса, Коноли је не само сносио тешке последице сиромаштва, већ је постао и пример којем су се многи дивили и следили га.

Током борби 1916. Коноли је рањен и на носилима је изведен пред стрељачки строј. Убијен је 12. маја, у 47. години живота.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , ,

1 reply

  1. Позната је чињеница да су „српски“ аустромарксисти- тзв. „социјалисти“ објавили превод „комунистичког манифеста“ у току 1869. године. Њихов главни разлог је био да Срби постану европски „социјалисти“ комунисти-интернационалисти и да се подвију под експериментални јарам европских тријалиста империјалиста. Пљунули су на безбројне муке и патње и на вишебројне жртве нашег србског народа, које представљају нашу највећу светињу јер су свој живот положили за србство и Србију.

    У овом контексту поменули бисмо интернационалисту, аустромарксисту, подјармљеног европског „социјалисту“ Светозара Марковића и његов став о европском „социјалистичком“ и аустромарксистичком националном питању у Србији.
    У расправи Илије Станојчића о подјармљеном аустромарксисти Светозару Марковићу, коју је објавио под насловом “О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању”, између осталог, стоји:

    “ У тим првим чланцима Марковић ће третирати и однос националног и интернационалног у пракси решавања националног питања. ‘Ми разумемо, пише Марковић, потребу да се различити народи скупе, да живе заједно у једној заједници. Ми замишљамо време кад ће престати ‘народност’ и настати ‘човечанство’. Али то време може се спремити само развитком и образовањем разних народа, развитком индустрије и пуног саобраћаја… То је стање дакле тек резултат народног развитка. А дотле треба доћи… Важно је напоменути да Марковић, иако истиче принцип ‘самопределења’, тј. Право сваке нације да заснује своју самосталну државу, говори и о могућности да се касније разједињене нације уједине, али, разуме се, на сасвим другим друштвеним и политичким основама….” (Види: Илија Станојчић, О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању, Споменик CVI, САНУМ, Оделење друштвеих наука, Нова серија бр. 8, Београд, 1956, стр. 6).

Оставите коментар