Канис Милен: Желимо да од ирских обала одагнамо све облике окупације

Као републиканци, ми смо анти-империјалисти и по природи ствари националисти – желимо да од наших обала одагнамо све облике окупације

Кенис Милен

Ми смо социјалисти и националисти!

Oд првог фебруара Велика Британија више није члан Европске уније. Још неко време трајаће преговори са Бриселом и док се не стави тачка, Лондон ће морати да подмирује већ утврђене обавезе према клубу из којег је изашао.

Одлазак Велике Британије из ЕУ обележен је и говором Најџела Фаража у којем између осталог говори о мултинационалном капиталу, бирократском притиску на слободу, силеџијству Брисела над вољом чланица ЕУ. Лидер УКИП-а није пропустио да каже како, за разлику од других, Британија није мала и слаба држава која допушта да буде терорисана, изразивши при томе и наду да ће и друге европске државе кренути путем Британије и напустити Унију. Обнова националног суверенитета за Фаража једини је излаз из проблема у који европска заједница народа све више упада.

И док Лондон, слично Вашингтону мисли да је (поново) на историјску сцену ступило време националиста, чини се да Британци, а најмање Фараж, не размишљају једнако када је у питању ситуација на самом острву. Ма колико претили издвајањем из Британије, Лондон, чини се, још увек Шкоте држи у чврстом загрљају. Велшани одвећ ћуте, па се стиче утисак да ће се права политичка борба за опстанак Империје која за себе тражи оно што другима не допушта ни да помисле, водити на простору Ирске, тамо где већ вековима траје.

О томе да ли су „енглеске потешкоће, ирска прилика“, које је решење најбоље, а које је могуће за статус шест окупираних округа на Северу Ирске, као и о томе у ком правцу се тренутно креће ирски национални отпор Лондону и Бриселу, разговарамо са Kaнисом Миленом из Ирске републиканске социјалистичке партије и Ирског социјалистичког омладинског покрета, једне од неколицине „дисидентских“ политичких покрета ирске омладине који се противе мировном споразуму из 1998. године.

Ирци већ вековима покушавају да се ослободе и уједине. Колико су данас близу том циљу? Хоћемо ли бити генерација која ће посведочити крај „лондонског царства“? Шта Ирци очекују од Брегзита, шта је могуће, а шта нуди Лондон?

Канис Mилен: За нас, републиканце и социјалисте, национално јединство само по себи није једини циљ. Наш примарни циљ је стварање социјалистичке републике у оквиру државе која броји 32 округа и ми ћемо се за остварење тог циља борити и у оквирима уједињене Ирске. Брегзит је, преко изјашњења о питању граница, пружио одличну могућност за остварење уједињења, али то не значи да ми одбијамо и другачије методе. Са друге стране, то не значи да смо ми противници британског напуштања Европске уније, као што смо заговорници ирског. Осим строге контроле и подела, Лондон нема шта да понуди ирском народу.

Републикански мурал у Белфасту настао у спомен на штрајк глађу 1981. године (Фото: Викимедија)

Шта од Лондона очекује протестантски Алстер? Колико је уопште верска подела данас важна у свакодневном животу у Северној Ирској?

Протестантска радничка класа, коју видимо као свог могућег савезника, није добила ништа од Лондона. Резови у систему социјалних давања и образовања утичу на њих на исти начин на који утичу и на католичке породице. Они су заслепљени осећајем лојалности људима који нису могли мање бринути о њима.

Шта жели победнички Шин Фејн? Може ли се уопште замислити другачији исход од оног који се испослује у Стормонту и Даблину?

Као републиканци и социјалисти, ми се не осврћемо на жеље Шин Фејна, због тога је једина ствар коју је ова партија у скорије време донела Северу резови у области благостања кроз реформу система и велики напор на пољу регрутовања у империјалистичку британску полицију, која редовно врши злоупотребу својих овлашћења у борби против ирских републиканаца. Шин Фејн није ништа друго до уточиште британских власти на Северу.

Колико Даблин помаже, а колико одмаже ослободилачки покрет у Алстеру?

Када кажете „Даблин“, претпостављам да мислите на званичну ирску Владу. Константном криминализацијом они тренутно врше ометање нашег ослободилачког покрета. Влада „Слободне државе“ представља марионету британске државе и више су него срећни сваки пут када могу да учине нешто за њих, посебно ако се ради о републиканцима који се малтретирају готово сваки дан, како у окупираних шест округа, тако и у 26 округа „слободне државе“.

Каква је позиција ИРСП у том контексту и како на расплет приче о Брегзиту гледају друге „дисидентске“ организације? Који су то максимални, а који минимални циљеви којима бисте били задовољни? Постоји ли минимум консензуса међу организацијама које не признају „Добри петак“?

Од почетка до данас, наш циљ остао је исти. Ми смо увек тврдили да ћемо наставити борбу у име ирске радничке класе, све док не створимо социјалистичку републику која ће представљати интересе ирског радника, све друго је издаја наших принципа као републиканаца и социјалиста. У том смислу, Брегзит је, уз оне старе, отворио неке нове путеве, али наш коначни циљ остаје исти.

Волтер Паџет, Рађање Ирске републике (Фото: Викимедија)

Термин „дисидентске организације“ постао је устаљен у јавности. Реците нам на које се тачно организације мисли? Какав је ваш међусобни однос? У чему је разлика између ИРСП и рецимо „Сиру“? За нас који све посматрамо са стране, делујете прилично слични. Противите се Лондону, Бриселу, идеолошке корене налазите у делу Ларкина, Конолија, Костела?

Сам термин „дисидентске организације“ је убачен како би републиканци били криминализовани. Ми нисмо дисиденти, наши принципи су остали исти, као што је случај и са другим републиканским организацијама које се противе споразуму.

Aко већ говоримо о дисидентима, онда је важно да кажемо да су то оне организације које су зарад титула и моћи плаћене Краљичином круном одступиле од традиционалног републиканизма. Републиканци верују у потпуни суверенитет ирске: политички, економски и војни. Ове базичне вредности поричу се подједнако у Лондону и Бриселу. Коноли и Костело успели су да споје класну и националну борбу и то је нешто на чему републиканци социјалисти истрајавају.

Већину „дисидентских“ организација чине левичарске организације, или да се боље изразимо, они ирски националисти (републиканци) чија борба има не само национални, већ и социјални карактер. Да ли је тај утисак погрешан и у чему се огледа спој по којем је, рекао бих, ирска идеја јединствена данас у свету?
Може ли борба Ираца за национално ослобођење одвојити од борбе за социјалну равноправност? Шта има примат? Може ли Ирац бити социјално слободан и равноправан и под круном?

Као републиканци, ми смо анти-империјалисти и по природи ствари националисти. Желимо да од наших обала одагнамо све облике окупације. Као социјалисти, ми смо више него убеђени у то да, уколико циљ није остварен у оквирима социјалистичке идеје, „слобода“ ће бити сведена на обичну промену заставе. Ми сматрамо да се истинска слобода и једнакост могу остварити само када ирски радник коначно устане како би остварио оно што је праведно, без обзира на његова религиозна осећања.

Подела Ирске на Републику Ирску и Северну Ирску која је део Уједињеног Краљевства (Карта: Викимедија)

Као баштиник идеје самоопредељења народа, „ИРСП“ се јавно залаже за излазак Британије из Ирске, а Ирске из Европске Уније. У чему тачно видите проблем са Европском Унијом? (Проблем са Лондоном је јасан, познат и не мора се посебно потцртавати).

Европска унија пориче право народа на самоопредељење. Ирским стварима треба да управља ирски народ, а не они који обитавају у Брисалу. Ми не желимо нашу економију и природне ресурсе у рукама странаца, без обзира да ли је у питању Лондон или Брисел.

Како замишљате Европу без Европске Уније?

Као снажну и слободну.

Познато је да ирски националисти пружају подршку Каталонцима и Палестинцима, али и Сиријцима и Ирану у погледу сукоба са САД. Како оцењујете светску политику САД? За ИРСП то је империја, не много различита од Велике Британије. Слажете ли се са том оценом?

Спољну политику САД воде њихови ционистички господари. Наша позиција је увек била јасна, када говоримо о САД: оне нису ништа више до империјалистичка ратна машина фокусирана на сукобе, не из нужде, већ из жеље за њима.

Недавно сам се, кроз један разговор, уверио да има Ираца који прате шта се дешава на Балкану, конкретно у Србији. Да ли ви пратите дешавања у нашој земљи, колико сте упознати са проблемом који Београд има са Косовом.

Пратим све што се дешава у Србији и на Косову, а трудим се да испратим све у вези протеста који су се током протеклих месеци дешавали у Црној Гори.

Са тим у вези, могу да кажем да сматрам да сваки народ мора имати право на слободно исповедање своје вере и то не сме бити коришћено као аргумент у било каквим политичким размирицама. То што црногорска влада користи веру као оруђе за погодбу са Србима много личи на ратну тактику. Разлог због којег је Влада Црне Горе прибегла таквој екстремној политици лежи у могућности да исту касније смени преговорима, јер ће у међувремену Србима постати јасно да једино што могу очекивати јесу ограничења, а све у циљу испровоцирања рата. Познато је да је Балкан „буре барута“ и питање је само ко ће упалити шибицу. Империјалистичка пракса је да народе окреће једне на друге. Исто се дешава и овде, под британским патронатом.

Део српске јавности, ирски ослободилачки покрет третира искључиво као „терористички“, поредећи га са албанским на Косову и Метохији. Колико сте упознати са албанском иредентом и има ли међу Ирцима подршке за њу?

У читавом свом животу срео сам можда два човека који знају шта је УЧК, а само један од њих их је подржавао. Овде се не размишља много о Албанији, а ако се то чини, обично се говори о Енверу Хоџи, а не УЧК. Што се мене лично тиче, ја их не подржавам.

Одвратно је то што империјалисти изводе на суђење људе као што су Генерал Ратко Младић и последњи југословенски партизан Слободан Милошевић. Ови људи су у одсудном часу бранили свој народ и због тога су од стране Запада проглашени за ратне злочинце, док су у исто време, прави злочинци створени управо од стране САД и НАТО смећа.

Говорећи о империјализму… плашите ли се „руског империјализма“ у Источној Украјини?

Мислим да говорим у име народа Источне Украјине када кажем да они са пуним правом себе види као руске устанике против фашистичког режима у Кијеву. Па ипак, то не значи да сам одани Путинов следбеник. Има он својих недостатака…

Страх од „руског империјализма“ није ништа више од обичне фразе сковане у вашингтонским „тинк-танковима“, раширена од стране НАТО. Волео бих да народне републике функционишу баш онако како их њихов назив описује, као „народне“.

Разговор водио: Стево Лапчевић



Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s