Стево Лапчевић: Национални марксизам – ирски случај

Уз годишњицу смрти Шејмуса Костела (1939-1977)

Шејмус Костело

Шејмус Костело рођен је 1939. у Брију, Округ Виклоу. Одгајан на причама о 1916. већ са 15 година први пут је покушао да се у Даблину придружи Ирској републиканској армији и укључи у национални покрет отпора. То му није прошло за руком па је члан ИРА-е постао „тек“ са 16 година. Са непуних 17, због изузетних способности и прегалаштва постаје командант активне јединице ИРА-е у Јужном Дерију и убрзо добија епитет „Дечак генерал“. Први пут је ухапшен 1957. године и осуђен на шест месеци робије. Пошто је одлежао казну, поново је ухапшен и пресуђен на две године затвора.

Током овог периода, Костело се први пут сусреће са марксистичком литературом која у њему додатно појачава интересовање за Џејмса Конолија и целокупну ирску социјалистичку републиканску (националистичку) традицију. Такође пажњу му плени и вијетнамско искуство у борби против америчког империјализма које сматра да је примењиво и на ирском случају.

Крајем 1959. Костело је поново активан. На подручју Даблина ради на унутрашњем јачању организације и њеном ширењу. Свој први значајан говор одржао је 1966. године на комеморацији Вулфу Тону у Боденстауну. Како у то време почињу унутрашњи сукоби унутар Ирске републиканске армије, Костело користи прилику да истакне потребу спајања националне и социјалне акције, сматрајући да је свети задатак ирског народа да се не предаје, да не напушта оружану борбу, али и да, паралелно са тим, уђе у борбу и за унутрашње прекомпоновање снага.

Већ крајем шездесетих година Костело отворено критикује ИРА-у због њеног настојања да са Лондоном дође до заједничког договора, у чему види напуштање револуционарног духа и прихватање реформистичке идеје. У сукобу са Званичном ИРА-ом (Оfficial IRA, OИРА) и Провизорном ИРА-ом (Provisional IRA, ПИРА), Костело подржава ОИРА-у због њеног нескривеног марксистичког приступа ирском проблему.[1]

Када је ОИРА 1972. године прогласила прекид ватре, Костело покреће кампању против овакве одлуке. Како није постигао жељени циљ, две године касније размишља о одвајању из ОИРА-е и у децембру 1974. као суспендовани члан ОИРА-е ствара Ирску републиканску социјалистичку партију (ИРСП), из које убрзо настаје Ирска национална ослободилачка армија (Irish national liberation army, ИНЛА), као оружано крило ИРСП. Врло брзо, ИРСП се укључује у политички живот на читавом острву, па поред борбе за национално ослобођење Костело узима учешће и у борби синдиката, ситних сељака, бори се за стамбено збрињавање бескућника и друго.

Наредне године су у знаку појачаних сукоба са британским органима власти у Северној Ирској, али и са полицијом Републике Ирске. На све то, дошли су и сукоби између ОИРА и ИРСП односно ИНЛА и ИНОА (Irish peoples liberation army, IPLO, Ирска народнo-oслободилачка армија, ИНОА).

Већ крајем прве године, ИРСП ће имати преко 800 активних чланова широм Ирске, што ће је довести под удар „Слободне државе“. Наиме, 1976. акцијом ирске полиције, биће ухапшено неколико десетина чланова Партије, због чега ће Костело организовати велике протесте који ће у Даблин, по први пут довести и „Амнести интернешнал“.[2]

ИРСП ће бити активно укључене и у протесте затвореника у Лонг Кешу. Њени чланови учествовали су у протестима којима се тражио политички статус (третирани су као криминалци), а касније су били међу водећим актерима током штрајка глађу (1980-1981), који се завршио смрћу тројице активиста: Патсија О’ Харе, Микија Девина („Црвени Мик“) и Дејвида Линча.[3]

Републикански мурал у Белфасту настао у спомен на штрајк глађу 1981. године (Фото: Викимедија)

У жељи за превазилажењем насталих сукоба, Костело је иницирао неколико састанака са руководством ОИРА, све до петог октобра 1977. када је убијен у заседи коју су у Норт Странду (Даблин)  поставили управо чланови ИНОА-е.

Међу говорницима на Костеловој сахрани била је и Нора Коноли О’ Брајан, ћерка Џејмса Конолија, која је том приликом истакла да је Костело био најбољи изданак идеје коју је стварао, развијао, бранио и за коју је 1916. године мученички пострадао њен отац.

Природа Костеловог марксизма

Своје политичке узоре, Шејмус Костело налази у водећим личностима ирског републиканског покрета: Томасу Кларку, Патрику Пирсу и изнад свих у Џејмсу Конолију, родоначелнику републиканског марксизма. У Костеловој интерпретацији марксизам је имао јак национални карактер, као што је уосталом био случај и у другим народима који су га користили у својој борби за национално ослобођење[4]. Он није био „само“ оруђе којим се имало доћи до живота бољег од оног који је нудило робовање лондонској империји, већ је разумеван и као најјачи израз националних тежњи ирског народа да се коначно ослободи и у сваком смислу одвоји од Велике Британије и њеног утицаја на Ирску.

Бивајући марксиста, Костело није био само противник Велике Британије, већ и Републике Ирске („Слободна држава“) за коју је сматрао да је у циљу одржавања капиталистичког поретка у сопственим границама, мање или више, у зависности од општих услова, признавала поделу државе коју је насилном окупацијом Алстера проузроковао Лондон.

Следствено овој тези, капитализам, сматрао је Костело, чини два зла Ирској: прво је експлоатација радништва од стране домаћег и међународног капитала који улази у Ирску (највећим делом уз посредство Лондона), а друго је очување веза са Лондоном које су од суштинског значаја за ирске капиталисте. Тврдећи тако, Костело је заправо био на позицијама Џејмса Конолија који је својевремено писао и говорио да ће Британија преко свог капитала и својих „улагача“ наставити да врши негативан утицај на Ирску све док она суштински не промени свој политички и економски поредак, односно док не постане социјалистичка и тако створи услове за трајно и потпуно извлачење из британског загрљаја.

Бивајући револуционар, Костело је одбацивао сваки покушај проналаска трајног „мирног решења“ и „политичког договора“ на чему су заједнички инсистирали Даблин и Лондон. На тај начин, сматрао је, Британија настоји (и у крајњем успева) да осигура своје позиције на острву, посебно у северном његовом делу, и то пре свега путем „меке моћи“, односно преко економије, док „домаћи капиталисти“ покушавају да осигурају свој бизнис који је по сили нужде увезан за крупнији, британски капитал. Отуда, сматрао је Костело, долази и стално инсистирање Даблина на „потреби за стабилности“. Та „потреба“ се суштински не дотиче радништва, већ управо света капитала. „Боље и сигурније зараде“ иза којих се протура „политички договор“ са Британијом, писао је Костело, неће унапредити положај широких слојева ирског друштва, али ће осигурати могућност улагања ирског капитала у земљи и иностранству, па ће тако корист од „политичког решења“ које мора ићи на штету основног ирског националног циља – националног јединства и социјалне равноправности, имати искључиво капиталистичка класа. На северу Ирске, писао је, живи готово 1.5 милиона Ираца које је „слободна држава“ вољна, да по основу „политичког решења“ препусти лондонској управи која се одржава искључиво на војној сили.[5]

Као марксиста, Костело је сматрао да будућа ирска држава мора бити секуларна. Суштину сукоба чији је актер био, сагледавао је кроз економску, а не верску призму. Ирско-британски спор, понављао је речи Џејмса Конолија, био је сукоб око земље, а не око вере. Позивајући се на чињеницу да „родоначелник ирског републиканизма“, Вулф Тон није био католик, Костело напомиње да су верске размирице и нетрпељивости вештачки створени и јачани чињеницом да је протестантском становништву осигураван читав систем различитих привилегија на основу којих су стваране генерације лојалиста које су „разумевале“ да сопствено имање дугују не свом раду или шире ирској заједници чији су део, већ искључиво оданости Лондону од којег је систем привилегија зависио.[6]

Џејмс Коноли (Фото: Викимедија)

У циљу даљег образлагања ове тезе, Костело ће се позивати на јединствено протестантско-католичко искуство Уједињених Ираца, Младе Ирске, али и на заједничке католичко-протестантске штрајкове и отпор британским властима у Алстеру током тридесетих година двадесетог века. [7]

Иако марксиста, Костело је правилно разумевао главне токове ирске историје, трудећи се да класном питању не да примат у односу на питање националног ослобођења. Позивајући се историјску праксу и основне теоријске поставке Џејмса Конолија, Костело увиђа да су национална и социјална слобода два лица исте медаље. „Ми, припадници Републиканског покрета националну и социјалну традицију своје историје никада нисмо посматрали као две раздвојене ствари које постоје независно једна од друге“[8] писао је на другом месту Костело. Републиканизам је, сматрао је, израз борбе ирског слободарског духа против деспотије сваке врсте, без обзира од кога долази и каква јој је природа. У политичком смислу, она подразумева окупацију Ирске од стране Велике Британије, док у економском подразумева доминацију капитала над светом рада.

Отуда, Костело сматра да ирски ослободилачки покрет мора у себи да сабере све елементе ирског друштва и њихове потребе мора да искаже не само као израз за политичком, националном, слободом, већ и социјалном, економском, која треба да буде круна ослобођења од стране империје. У практичном смислу, пише Костело ослањајући се у доброј мери и на Лењина, социјалисти се у свом раду морају ослонити и на оне борце за националну слободу који не деле њихова гледишта у потпуности. Циљ ирског ослободилачког покрета је да „ирском народу вратимо ирску земљу“[9] што у Костеловој интерпретацији значи не само стварање ирске управе на читавом острву, већ и дословно давање земље на управу народу, односно стварање социјалистичког самоуправног друштва у којем ће радништво (народ) бити власник свих добара и убирати плодове свог рада.

Споменик Џејмсу Конолију у центру Даблина (Фото: Викимедија)

Да би Ирска била слободна и социјалистичка, сматра Костело, неопходно је уједињење католичког и протестантског радништва. Како то услед присуства лондонске империје на ирском тлу није могуће, то је за ирски социјализам од прворазредног значаја национално ослобођење којем је све друго подређено. Повезаност Ирске са Британијом, сматрао је, извор је сваког зла са којим се суочава ирски народ.[10] У том смислу, он не види разлику између Севера и Југа, па бележи да су и Алстер и „Слободна држава“ једнако економски зависни од Британије.[11] Једина разлика је у томе што је притисак на Алстер директан, видљивији, у односу на остатак државе на коју Лондон делује путем економског притиска.

Да је Костело био револуционар, не треба посебно појашњавати. Међутим, попут Лењина, он није искључивао и деловање унутар система. Он дакле није негатор парламентаризма, али сматра да је капиталистички парламент, а нарочито ирски, „јалов“, да нема капацитет да било шта промени на боље, те да „зелени Торијевци“ који у даблинском парламенту седе, чине све да постојеће политичке и социјалне односе између Ирске и Велике Британије одржавају на постојећем нивоу. На тај начин, закључује, суштинска политичка и свака друга доминација на острву остаје у рукама Лондона.[12] Ако је, додаје Костело, суштина парламентаризма у томе да један народ води сопствену политику, да самостално „управља сопственим пословима“[13] то је, закључује, неефикасност парламента у Даблину још очигледнија.

Негативан утицај Британије на Ирску, писао је Костело 1967. огледа се и у немогућности Даблина да донесе „прогресивне“ законе, који би у социјалистичком кључу унапредили положај ширих слојева друштва, омогућавајући паралелно са тим и одвајање од Лондона.

Стварањем „Слободне државе“, образлаже ову тезу Костелo, Ирци се јесу ослободили „божанског права краљева“, али не и „божанске природе приватне својине“. Краљеви су отишли, али не и „теорија о апсолутном праву на приватну својину“[14]. Третирајући неповредивост приватне својине као рецидив британске доминације који парламент у Даблину не укида, Костело напомиње да једина приватна својина на коју појединац има право јесте она која проистиче из рада. Човек је власник онога што произведе сопственим, а не најамним рукама.[15]

Графит I.N.L.A (Ирска национална ослободилачка армија)

У околностима, у којима је разлика у утицају Лондона на свакодневни живот Ираца само у степену видљивости (на северу је то очигледније)[16] дужност народа није да такав парламент (који назива „квислиншким“)[17] поштује, већ да га бојкотује, да се бори против њега и да се према њему односи као према продуженој руци стране империје коју у коначници треба укинути.

Због тога Костело подвлачи да се коначни циљ републиканског покрета, стварање „све-ирске“[18], социјалистичке републике, не може остварити мирним путем. Социјалистички републикански покрет отуда има специфичан задатак: да у условима мира и прикривеног, спорадичног сукоба са Лондоном, наоружа, увежба, војно и идеолошки спреми ирски народ који ће „у погодном моменту“ устати и „силном оружја“ освојити своју слободу. [19]

Републикански (национални) социјализам (марксизам) треба да отвори очи ирском народу, (пре свега радништву које чини највећи део ирског народа), да му понуди алтернативне путеве борбе која свој искон налазити у Прокламацији из 1916.[20]

Марксизам у националној пракси ИРСП

Чим је створена, ИРСП[21] је основне Костелове идеолошке погледе прихватила као своје начелне ставове који су лаконски сажети у крилатици „Национално ослобођење и социјалистичка република“ која ће убрзо постати главни мото партије[22]. О томе је у интервјуу „Циљеви, принципи и политике“, Костело говорио непосредно по стварању партије.

У разговору чији је циљ био да јавности приближи новонасталу партију, да објасни њене позиције и разлике у односу на друге републиканске организације Костело истиче да је основни разлог постојања ИРСП стварање револуционарне социјалистичке републике засноване на принципима демократског централизма и то на читавој ирској територији.[23] „Независна социјалистичка држава која почива на историји, традицији и културном идентитету сопствене радничке класе“[24]  идеал је ка којем теже марксисти из ИРСП.

Борбу ирског народа против лондонске империје, Костело разумева као саставни део ширег, глобалног фронта, те као израз ирског „историјског анти-империјалистичког сентимента“[25] који чини суштину ирског националног бића. Због тога, он подвлачи да је пружање подршке свим социјалистичким, ослободилачким покретима у свету[26] дужност коју ирски социјалисти имају како према националном духу, тако и према јасном марксистичком ставу да се светски империјализам може уништити само заједничком акцијом радништва.

Присуство Британије на острву за ИРСП је неуралгична тачка ирске политике и живота уопште. Чињеница да Лондон суштински управља Ирском, по Костелу чини да се „Слободна држава“ налази у пред-политичком стању. „Политичко“ у Ирској није дато, већ задато, па је отуда основна потреба ирског народа ликвидација страног окупатора. Тек пошто се национално ослободи, Ирска ће моћи да конституише своје „политичко“ биће на основу чега ће моћи да се посвети борби за решење питања експлоатације радништва.[27]

Посматрано из угла догматског марксизма, може деловати неортодоксно то што је ИРСП одбацивала сваки покушај сарадње ирског и енглеског, генерално католичког и протестантског радништва у датим околностима. Разлог томе није био у верској, већ политичкој подели. ИРСП је сматрала да су разговори о сарадњи утопија све док протестантске масе не схвате оно што католици већ разумеју, а то је да је присуство лондонских власти на острву узрочник немира и привилегија које треба бранити по сваку цену, већ управо супротно – сукоба и сваког зла. Како протестанти, лојалисти, сматрала је ИРСП нису спремни да учине неопходан корак, то су и покушаји сарадње који би нужно подразумевали промену ирског курса, или барем ублажавање сопствених позиција, унапред осуђени на неуспех.[28]

ИРСП је од својих првих дана јасно ставила до знања да је отворени противник међународног капитала, као и оних организација које су путем економије настојале да повежу европске државе. Тако се ова партија отворено супротстављала Европској економској заједници за коју сматра да на ирском тлу спроводи политику очувања британског економско-политичког интереса.[29] ИРСП се противила настојањима Даблина да се укључи у било какву над-националну политичку и економску организацију држећи да тако за рачун међународног капитала дели народни суверенитет са оним империјалним силама које, бринући се за сопствене улоге, у ирско-британском сукобу држе страну Лондону.[30]

Слично ће Костело изрећи и у интервјуу под насловом „Принципијелни став“ који је званични партијски орган „Звездани плуг“, објавио у априлу 1975. у којем ће се нарочито позабавити питањем разлика између Званичне ИРА и ИРСП.

Девојчица на контролном пункту Британске војске у Северној Ирској (Фото: А. Абас/History Collection)

Истичући да се у оба случаја ради о марксистичким организацијама, Костело подвлачи да главни неспоразум долази услед различите интерпретације националног питања и потребе стварања широког анти-империјалистичког фронта у којем ће раме уз раме стајати социјалистичке и оне организације које то нису, али су вољне да наставе борбу против британског принудног апарата.

За разлику од ОИРА-е која је сматрала да је предуслов националног ослобођења обједињавање протестантске и католичке радничке класе (због чега су покушавали да остваре контакте и са радикалним лојалистичким паравојним формацијама), Костело је још једном подвукао да ИРСП стоји на начелу да је процес уједињења немогућ докле год протестанти ради заштите сопствених привилегија чувају британски поредак на острву. Отуда је, поручује Костело припадницима Званичне ИРА-е и њеног оружаног крила „Ирској народно-ослободилачкој армији“ борба за национално јединство заправо предуслов класног ослобођења. Тек пошто се британске трупе и апарат принуде протерају са острва, може се очекивати да ће протестанти почети правилно да резонују сопствену позицију, улогу и значај.[31]

Говорећи о односима ИРСП и ИНЛА са ПИРА-ом, Костело ће још једном потврдити своје чврсто опредељење за заједничку националну акцију у коју ће бити укључени и они елементи републиканског покрета који се не могу сматрати социјалистичким. Наиме, иако ће рећи да ПИРА није идеолошки начисто са самом собом (званично није марксистичка, али највећи број њених чланова и лидера то јесу), иако ће њен приступ националном питању карактерисати као „елитистички и конспиративан“[32], она је вољна да настави оружане акције против инсталација Лондона у Ирској, па се отуда сматра блиском и савезничком снагом.[33]

Припадници И.Н.Л.А

Образлажући тактику ИРСП, Костело ће и овом приликом поновити да се ради о партији која није апстинентска, већ о партији која никада није све своје наде полагала у парламентарну борбу. Бивајући социјалистичка и револуционарна ИРСП је борбу водила на два нивоа: на изборима и на улици, сматрајући да притисак који се остварује на улици може у значајној мери да утиче не само на исход избора, већ и на процес доношења одлука у Парламенту, без обзира на коначни резултат изборног процеса у којем се, евентуално, партиципира.[34] „Ми не видимо Парламент као институцију која је рада да нам омогући оно што ми као свој крајњи циљ желимо“, писао је и говорио Костело.[35]

Сматрајући да је суштина социјалистичког деловања у пракси, а не у теоријском образлагању сопствених позиција, Костело је иницирао читав низ разговора, које је требало да доведу до стварања широког националног, анти-империјалистичког ослободилачког блока.

Главни циљеви тог широко постављеног блока требало је да буду: хитно и потпуно повлачење британских трупа из Ирске; распуштање и разоружавање британске полиције у Алстеру, као и британских (лојалистичких) паравојних формација; обустава политичких прогона и хапшења и пуштање на слободу политичких затвореника како из британских тако и из затвора „Слободне државе“; амнестија за све политичке затворенике: окончање британског репресивног законодавства у Алстеру: стварање локалних комитета и њихово повезивање ради пружања што бољег отпора „лојалистичким убилачким бандама“ на терену.[36] Као посебно важан, касније придодат већ постојећим, јесте и став према којем ниједна држава која допушта доминацију империјалних интереса, политичких, економских, културних, у сопственом животу, нема право да се сматра слободном. Ирски анти-империјалистички фронт је и противник било каквог федералног прекомпоновања Британије, али и ирско-ирског федерализма, сматрајући да једино унитарна ирска држава може осигурани досезање жељеног циља.

Уличне борбе са британским војницима у Лондондерију, у Северној Ирској, 1971. (Фото: Бруно Барди)

Међу противнике све-ирског уједињења у један фронт против лондонске империје  Костело је убрајао бивше револуционаре који су у међувремену постали реформатори, бивше револуционаре који су схватили своју грешку, али још увек нису способни за акцију и, што је нарочито занимљиво, „ултра левичаре“ који, како је говорио, не могу да разумеју природу везе између експлоатације радника од стране капитала (ирског и британског) и присуства стране империјалне силе на ирском етничком простору.[37]

Критикујући ове три групације, Костело ипак уочава разлику међу њима па тако, иако греше, „ултра левичари“ показују жељу за борбом, док реформатори чине све како би се у Ирској сачувао статус кво који, додаје, погодује само домаћем и британском капиталу[38] због чега и ужива пуну подршку Лондона.[39]

Костело није дочекао да види епилог своје акције. Петог октобра, 1977. убијен је у заседи коју су у Норт Странду (Даблин)  поставили чланови конкурентске марксистичке оружане групе ИНОА-е. Говорећи о Костеловом делу, Нора О’ Брајан Коноли ће између осталог рећи: „Шејмус је, у овој генерацији, био највећи следбеник учења мога оца и надам се да ће његов пример следити други, да ће његова визија Ирске бити реализована у овој генерацији.“[40]

Иза Шејмуса Костела остале су ИРСП и њено оружано крило ИНЛА као и истина да је национални марксизам могућ, без обзира на то какав вредносни суд о њему заузимали. Готово десет година након Костелове смрти, суштину националног ирског марксизма покушаће у свом чувеном „Есеју о историји ирског републиканског социјалистичког покрета“ да објасни још једна проминентна личност ИРСП и ИНЛА Томас „Та“ Пауер.

Напомене

[1]    ПИРА ће тек почеткокм друге половине седамдесетих у значајнијој мери званично прихватити марксистички поглед на ирско национално питање.

[2] Тhe Ta Power Document: An Essay on the History of The Irish Republican Socialist Movement, Derry, 2004. стр: 9.

[3] Тhe Ta Power Document стр: 9.

[4]    У том смислу значајно је искуство Кубе, Вијетнама, афричког социјализма, али и социјализма-марксизма Младе Босне у оној мери у којој је Марксов утицај признавао и објашњавао Данило Илић.

[5]    Revolutionary works of Seamus Costello, Utrecht, 2018. стр: 29.

[6]    Revolutionary works: 22.

[7]    Revolutionary works: 24.

[8]    Revolutionary works: 25.

[9]    Revolutionary works: 24

[10]  Revolutionary works: 25

[11]  Revolutionary works: 30.

[12]  Revolutionary works: 28.

[13]  Revolutionary works: 28.

[14]  Revolutionary works: 35.

[15]  Revolutionary works: 36.

[16]  Revolutionary works: 30.

[17]  Revolutionary works: 30.

[18]  Revolutionary works: 32.

[19]  Revolutionary works: 33.

[20]  Revolutionary works: 31.

[21] Базу партије чинили су национални борци, социјалисти и синдикални активнисти.

[22] Тhe Ta Power Document: стр: 7.

[23]  Revolutionary works: 63.

[24]  Revolutionary works: 101-102.

[25]  Revolutionary works: 66.

[26]  Revolutionary works: 88.

[27]  Revolutionary works: 67.

[28]  Revolutionary works: 68.

[29]  Revolutionary works: 70.

[30]  Revolutionary works: 101.

[31]  Revolutionary works: 74.

[32] Тhe Ta Power Document: стр: 8.

[33]  Revolutionary works: 77.

[34]  Revolutionary works: 82.

[35]  Revolutionary works: 82.

[36]  Revolutionary works: 92.

[37]  Revolutionary works: 99.

[38]  Revolutionary works: 100.

[39]  Revolutionary works: 93.

[40] Тhe Ta Power Document, стр: 10.

Прочитајте још



Categories: Светске ствари

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар