Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

Резултати долазе само ако се удруже снаге, ако се окупимо и организовано делујемо. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми

Прослава изборне победе у Подгорици (Фото: Владимир Павићевић)

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Протест у Београду 7. јула 2020. (Фото: Владимир Живојиновић)

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, свако ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.

Протестно окупљање испред Народне скупштине, 7. 7. 2020. (Фото: Твитер налог Алекса Тифина)

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са Другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

Протест у Београду испред Народне скупштине (Фото: Getty Images/ АФП /А. Исаковић)

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел арно бендаЈош увек има наде”. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде” Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из За кров над главом? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , , ,

16 replies

  1. Никакве промене на боље се нису десиле. Монтенегро ипак неће бити Црна Гора. Американци су само свог изанђалог играча заменили новим. Да ли неко стварно мисли да су они слаби и да ће , држећи тренутно цео Балкан у шаци, дозволити да им се неко измигољи. Са таквим размишљањем стварно нешто није у реду. Србима је отворен „вентил“ да се мало издувају и већ је затворен јер су добро проценили српску наивност. Да „вентил“ није дуго био отворен види се и из најновије вести :

    „ЛИДЕРИ коалиција „За будућност Црне Горе“, „Мир је наша нација“ и „Црно на бијело“ – Здравко Кривокапић, Алекса Бечић и Дритан Абазовић – потписали су споразум којим су се обавезали да нова влада неће покретати иницијативе или поступке за измену државне заставе, грба и химне, и да неће повући признање независности Косова.

    У споразуму се наводи и да ће нова власт радити на јачању сарадње са НАТО и реализовати све реформе у циљу прикључења Црне Горе Европској унији. „

    12
    4
  2. Narodu u Crnoj Gori se posrecilo da imaju Mitropolita Amfilohija, Vladike, koji su poradili na DUHOVNOJ obnovi a sve zarad „ne damo SVETINJE“ Nepristojno je i porediti stanje kod nas u Srbiji i sa onim sta se kod njih dogadja. To su „svetlosne godine“, Mentalno silovanje Srpskog naroda je ostavilo traga i bez duhovne obnove nece moci nista da se postigne. DOk Irinej cuti „mudro“ i podrzava „Blagodarenog“ nista se nece promeniti. A ako se i promeni, moze samo na gore. A kako mi izgleda da kod nas i dno ima rupu.

    9
    5
  3. Није ми само јасно шта се више чека, кога шта. Треба изгледа неки рат да избије. Знам да служба ради 24/7 да до обједињавања, удруживања снага не би дошло, али то мора да се превазиђе, морамо људи да будемо спремни на жртву као што су и у ЦГ били.

    Стварно више доста млаћења празне сламе. А ко бежи од, избегава тему укрупњавања и формирања заједничког фронта, тај је велико питање шта ради и за чији рачун.

    9
    1
  4. Nikola, odličan tekst i vrlo bitno zapažanje: treba naći dobre ljude da predvode opoziciju, u CG je prof. Krivokapić samo mesec dana bio na javnoj sceni i narod je vidio, osetio..da je to DOBAR ČOVEK! Bez afera, bez putera na glavi, takav čovek treba i Srbiji, narod „oseti“ dobre ljude i rado im daje glas i poverenje.

    7
    4
  5. Komentar bi mogao da ispadne malo duzi, jer se odnosi na ovaj tekst i onaj o dogovoru opozicije u CG.Mnogo je razlika izmedju situacije u CG i Srbiji.Prvo, gro opozicije u Srbiji cine ljudi bivse vlasti koji se programski ne razlikuju od sadasnje vlasti, naprotiv, sadasnja vlast je preuzela ideologiju i nastavila i ekonomsku i politiku prema KiM bivse vlasti.Ovo odsustvo razlike se prikriva licnim obracunima i aferama koje se plasiraju u javnosti.Ovaj deo opoziciji i vlast, zapravo deluju kao dva krila iste oligarhije za koja su izbori i sloboda medija samo sredstva u medjusobnom obracunu ko ce biti vlast, a ne ciljevi.Stavise, autokratska vlast je moguca samo tamo gde su institucije drzave vec toliko raslabljene, da se drzava sama daje autokrati na samovolju.A, upravo to su cinili pripadnici bivse vlasti, slabili institucije, nadajuci se da ce Tadic biti ono sto je danas Vucic.To je bilo neophodno ako je ideologija EUintegracije, a one nisu moguce bez legalizacije nasilnog otimanja KiM, a to nije moguce bez nasilja nad institucijama vlastite drzave, kako bi se omogucilo da drzava postupa suprotno, ne svojim interesima, vec svojoj sustini, posto pitanje KiM nije pitanje interesa (a ni identiteta) vec slobode, toga da je moja drzava garant moje slobode u mom dvoristu, na ulici mog grada, na celoj njenoj teritoriji.Zato u slucaju Srbije nije moguc nikakav dogovor EUropata i patriotskih snaga, kao u slucaju CG, koji bi podrazumevao nastavak EUintegracija.Stalno izbegavanje ovog pitanja dovelo je do toga da celu skupstinu i 98% vanskupstinske opozicije cine proEU stranke, da antiEU stranke, poput SRS, u formi SNS-a postaju proEU, da gotovo niko ne sme otvoreno da zastupa antiEU stav da ne bi politicki propao i to u drzavi u kojoj je vecina protiv EUintegracija, i da stranke, koje podsecaju na neki „patriotizam“, moraju da ulaze „pod zastitu“ proEU stranaka.Naime, i pre izbornih zloupotreba i gusenja medijskih sloboda od strane vlasti SNS-a, skupstina Srbije nije reprezentovala interese gradjana Srbije, upravo zahvaljujuci neupitnosti EUintegracija, zarad cijeg ostvarivanja su stvarane neprincipijelne koalicije i odbacivane programske razlike, sto je sa dolaskom SNS-a na vlast dovelo do toga da je 2014-e skupstina bila 100% proEU, a danas je i skupstina 100% proEU i vanskupstinska opozicija 98%. Dakle, izvor danasnjeg autoritarizma ne lezi u slabostima izbornih mehanizama u najsirem smislu tog izraza koji podrazumeva i slobodu medija, biracki spisak, kontrolu izbora, efikasno sudstvo, vec u politickoj sferi, njenoj ideologizaciji, ponistavanju programskih razlika i ne dovodjenju u pitanje EUmatrice.Sve je to svelo politiku na tehniku osvajanja i ocuvanja vlasti, a politicke stranke na krila ideoloski iste grupacije koja realizuju licne i samo licne interese svog vodjstva i clanstva.Eto kako dolazi do atomizacije drustva koje je kolektivisticko i neindividualisticko, ideoloskom depolitizacijom koja ukida politicke razlike i svodi sve na spoljasnje interese ljudi spremnih da svoju licnu slobodu, koja u ideoloskoj bezalternativnosti nema nikakvu svrhu, predaju kolektivitetu formiranom pod neupitnosti ideologije, zarad licnih i bez slobode, sustinski spoljasnjih interesa.

    Veliki problem je uopste identifikacija „patriotskih“, „nacionalnih“, „suverenistickih“ snaga na politickoj sceni Srbije.Kolika je tu rupa, dovoljno pokazuje pokusaj opskurnog Sase Radulovica, koji je sedeo u Vucicevoj vladi kada je potpisivan „Briselski sporazum“, da sebe predstavi kao suverenistu i antiEU snagu.Vodeca patriotska i antiEU snaga – SRS, se pretvorila u SNS i postala ekstremna proEU, dok je ostatak SRS koji je, nominalno, i dalje antiEU, na ivici nestanka.DSS je svaki sekund na vlasti sprovodio proEU politiku, protiv EU su se okrenuli kada su izgubili vlast i ubrzo prestali da budu parlamentarna stranka.Konacno, Dveri, nikada nisu uspele da se nametnu kao samostalna stranka.To ih je vodilo od koalicije sa DSS-om i njenog misteriozno tihog nestanka, do koalicija sa sve evropejskijim strankama (od DJB do Djilasa).Bosko je sve pokusao, ali jedino sto je ostalo iza svega toga jeste upozorenje i njemu i svima nama da nacionalna i patriotska opcija nestaje iz stranackog zivota.Pokret za odbranu KiM je vrlo brzo dosao u sukobe unutar sebe, pojedincima je veza sa DSS nekih clanova pokreta bila manje prihvatljiva od koalicije sa Djilasom, Jeremicem, Tadicem…Pokret ima samo tu snagu da ljudi misle da iza njega stoji SPC koja bi u nekom tenutku mogla da pokrene litije kao u CG, van toga nikakvu drugu snagu on nema u ocima javnosti.

    U CG je doslo do promene nosilaca, ali ne i vrsilaca vlasti, jer Milova vlast seze jos u socijalizam, njegova stranka je bivsi Savez komunista, a izbori su samo produzavali postojanje struktura vlasti iz vremena socijalizma, posebno DB-a, tako da nova vlast tek treba da osvoji vlast, razdvajajuci drzavu i Partiju, a to nece biti lako.Pri tome, ma koliko bilo tesko, uvek ima neko kome su sadasnje teskoce sredstvo za ostvarivanje dugorocnijih ciljeva, to je Zapad.Dovoljno je videti kako je Zapad maestralno unistio sve sto je mirisalo na patriotsko u politickom zivotu Srbije, tako da danas Srbija ima dve proEU skupstine, zvanisnu i alternativnu, da je jasno sta ce biti prioritet cak i u odnosu na demontiranje sraslosti drzave i Partije u CG.To ce biti marginalizacija srpskog faktora u politici.Prvi korak su ovi navodno strateski ustupci radi boljeg sutra.Tako je i Kostunica prepustio vlast Djindjicu i „ekspertima“, pravio ustupke oko Solaninog ustava, pristao na pregovore sa albanskim teroristima zbog EU, pravio koalicije sa proEU strankama zbog straha da bi ga napustanje proEU politike i koalicija sa tada antiEU SRS-om i SPS-um moglo kostati vlasti, da bi ga na kraju upravo proEU politika kostala, ne vlasti, vec politicke egzistencije.Slican put se trasira prosrpskim snagama u novoj vlasti u CG i mnogo je veca verovatnoca da ce se u strateskim ustupcima srpskih stranaka i Zapada, ustupci obiti o glavu srpskim strankama.Otuda i ovaj poziv manjinskim strankama, cak onim koje nisu presle cenzus, da budu deo vlade, a koje nikada nisu nastupale kao manjinske, vec kao deo antispskog aparthejda Milovog rezima.Takodje sam sklon da prihvatim ona tumacenja da je situacija u CG samo deo Zapadnih ustupaka za izdaju KiM, s tom razlikom da su ustupci trenutni, a izdaja trajna.

    12
    2
  6. Која црна слобода? Која црна слобода у комесарској Црној Гори и још црњој комесарској Србији. Која црна слобода у кроато-комунистичком кадилуку…Шта је доказ те слободе драги Варагићу??? Јел оно чучање пред сиктер ефендијом???дај бре човече…

    10
  7. Петар Кочић: Слободи

    Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

    Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

    Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

    У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

    Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

    Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

    Петар Кочић (1912.)

    10
  8. Прво, предлажем аутору да прати вести из Црне Горе. Видеће да је тамо „сјаши Курта,…“
    Друго, СПЦ је устала против власти када је власт посегнула за имовином СПЦ. Никаква непочинства против државе и народа неће нагнати патријарха и владике да се дигну против власти која не дира имовину. Напротив, Вучић има јаку подршку јер даје државне паре за Цркву.
    Треће, зашто би се суверенисти ментално бавили антинационалним партијама? Оне су за нас непријатељи, као и власт.
    Четврто, никакви блокови и савези плус „независни интелектуалци“ нису решење. То радимо 30 година и видите докле смо дошли. Треба нам једна суверенистичка и конзервативна партија са једном харизматичном особом на челу те партије. Боље је да расправљамо о томе каква партија треба да буде и ко да буде вођа него што вечито наводимо имена дежурних интелектуалаца који тупе исту причу 30 година без икаквог политичког ефекта.

    15
    1
  9. @Komentar ceka pregled

    „Zapad maestralno unistio sve sto je mirisalo na patriotsko u politickom zivotu Srbije“

    Користим овај део једне Ваше реченице да бих указао на политичку незрелост српског друштва. Патриотизам није политичка позиција. И другосрбијанци су, у свом координатном систему, патриоте, јер заговарају оно што они сматрају да је добро за народ и државу.
    Политичке позиције могу бити, на пример, суверенизам (против уласка у ЕУ), политика идентитета (против насељавања миграната друге расе и друге вере), друштвени конзервативизам (против јавног педерлука и осталих перверзија, против абортуса итд.), економски конзервативизам (смањење државних расхода и смањење пореза)…
    Приметимо да наше тзв. патриотске партије никада, експлицитно и у потпуности, себе не дефинишу као заговорнике идентитетске и друштвено конзервативне политике, овако како сам ја горе урадио. Приметимо, даље, да у Србији нема ни једне партије која заговара конзервативну (десну) политику у економском смислу. Сви се утркују да народу обећају што више бесплатног, тј. онога што држава плаћа. Ми имамо патриоте који причају о Косову и породичним вредностима (шта год да то значи), али немамо политички профилисану и зрелу истинску десницу. Ни друштвено конзервативну, ни идентитетску, ни економску десницу.
    Неће бити да је Запад крив што је то тако.

    18
    1
  10. „Приметимо, даље, да у Србији нема ни једне партије која заговара конзервативну (десну) политику у економском смислу. Сви се утркују да народу обећају што више бесплатног, тј. онога што држава плаћа. Ми имамо патриоте који причају о Косову и породичним вредностима (шта год да то значи), али немамо политички профилисану и зрелу истинску десницу. Ни друштвено конзервативну, ни идентитетску, ни економску десницу“…

    Господине Челекитићу одлично запажање! Додао бих само да наведено почива на хришћанској моралности, ако дозволите…срдачан поздрав

    9
    1
  11. @ Владимир Челекетић
    Побрканост појмова јасно показује ниво разумевања и деловања експонираних делатника и заговорника „наше ствари“, а у јавности може доведе само до овога што се и има последњих 20-30 година (раније је било и горе) – под један претежно романтичарски а на доживљају осујећености настао занос (дакле реактиван), се утрпава национализам (неразлучљиво да ли политички или етно-културолошки), родољубље, патриотизам (домо- или отаџбино- љубље?), накнадно зачињено идентитетом (у овом случају само далеким и магловитим одразом његове слике ( а и сам је само отисак), па тако може да настане и невероватна ствар „идентитетска политика“), (фракцијашко) православље, све преливено антиглобализмом и анти-неолиберализмом, и геополитиком као украсом на врху. На крају се добијају фолклор као а-традицијска и тиме банано конзервативизујућа замена за заједницу која се оваплоћује у државу и друштво (а не пропада у колективитет – каже @KČP), и менталитет као замена за политику. Зато и јесте тачно да су Чеда и Милићка нпр., строго узев патриоте исто колико и Бошко или слични, а пешчаничани и сл. носиоци идентитетске политике исто колико и изумитељи српског становишта, итд.
    @KČP је сасвим прецизан – патриотизам није ни позиција ни интерес ни идеологија, него поље политичког деловања заједнице слободних људи преточене у државу, а интереси, партикуларистичке политике, позиције, идеологије, … су оно што се дешава у том пољу. Све остало, значи, са једне стране нема за субјекте и носиоце (политичког?) деловања слободне људе или/и има интерес у укидању њихове слободе, а са друге стране нема у основи слободну (суверену?) државу или/и има интерес да њену слободу (сувереност?) укине.
    Невезано за тему, ове појаве се у патриотско- становиштарском говору (намерно?) погрешно и непрецизно називају издајом, и тако означене добро служе подједнако и циљевима субјеката „издаје“ и промоцији њихових, веома често добронамерних, противника.

  12. @Komentar ceka pregled, @орангутан

    1. Житије Светог Саве, Крмчија Савина, Душанов законик
    2. Иван Иљин ( целокупан опус )
    3. Свети Јован Златоусти – беседе
    4. Свети Николај Жички Охридски Лелићки Грачанички – Србски народ као Теодул
    Имајте вазда на уму и у срцу Јована Дучића и Милана Ракића, Милоша Црњанског, Жарка Видовића као Личности, слободне ( усиновљени Благодаћу Духа Истине кроза Сина од Оца Свеблагога ) у радости патње, као политичке “ субјекте “ који лични мартиријум пуноте смислом ( жртвом ) родовског, заједничарења…

  13. @Vladimir Celeketic

    Da ste pratili moje „stvaralastvo“ na ovom sajtu, videli biste da sam vecinu komentara posvetio pitanju identiteta, razlike izmedju predajnog i politickog,razlici izmedju nacionalizma i patriotizma, razmatranju nemoguce razlike izmedju gradjana i nacije, zasto ta razlika postoji u nasoj politici, kako je nastala…U okviru toga sam nastojao da konfuziju i stalno novoimenovanje sebe samozvane patriotsko-nacionalno-suverenisticke opcije objasnim neautenticnoscu njene pozicije i pukom reakcijom na opciju koja se samoprozvala „gradjanskom“, a koja je nase „patriote-identiste“ izvukla iz politike i uvukla u „kulturnu“ borbu oko proslosti, prepustajuci politiku stranackim vojskama.Slazem se da patriotizam nije politicka opcija, upravo to i jeste pitanje, zasto se onda jedna politicka opcija tako samoidentifikuje, a onda, opet sama, pocinje da luta i sebe imenuje kao nacionalna, suverenisticka…Identitet moze biti izvoriste i politika manjinskih stranaka, ne samo desnice u okviru dominantne nacije, ali iznad svega one moraju biti gradjanske i temeljiti politiku na pojmu slobodne individue gradjanina.Kod nas nije problem identitet, vec sloboda.Nesloboda stvara neprirodnu podelu na „gradjaniste“ i „patriote-nacionaliste-suvereniste-identiste“.Slazem se da nije Zapad kriv.On je upao u taj procep izmedju stalnog odlaganja spustanja slobode na individuu i obnove ili konstrukcije kolektivnih identiteta kao nadredjenih individui, a koje induvidualnost zamenjuju atomistickim egoizmom licnih interesa, slobodu egoizmom, pothranjuju ga i parazitiraju na njemu.Nase unutrasnje slabosti su prizvale Zapad.Ne vidim nuzost povezivanja emigrantske politike, a za nju se sada prilepljuju i anivakserska, antiglobalisticka, sa odredjenom „stranom“ u politickoj ravni.Naprotiv, kod nas je potpuno predvidivo koja politicka opcija zastupa koje stavove.Kada cujete stav o vakcinama, znate i o emigrantima, globalizmu i sve ostalo, pa ipak, sve to ne dotice ideoloski okvir EUintegracija koje se kontinuirano nastavljuju, dok se „patriotskim“ (u mom komentaru je ovo bilo uzeto metaforicki, a malo i pezorativno) opcijama upravo bacaju koske emigranata, vakcina, globalizma, a one polako iscezavaju iz politicke sfere.

    Dakle, nije da niste u pravu, ali resenje nije neka politicka opcija, vec sloboda (za razlicite politicke opcije) do koje se u CG ide koalicijom razlicitih orjentacija, a kod nas ce to kretanje ka slobodi morati poteci iz vanpoliticke sfere, od SPC, a posle toga se jasno razdvojiti po temeljnom pitanju EUintegracija i od njega neodvojivog pitanja KiM, a ne potvrdjivati vec postojece kretanje ka EU.

    Nisam mislio da cu ikada izgovoriti nesto slicno, ali @orangutan i ja mislimo slicno!

  14. @Komentar ceka pregled

    Користите појам слободе што је врло незахвално када говоримо о конкретном политичком деловању које за циљ треба да има супротстављање владајућој политици и владајућем режиму.

    Ја не видим како успех у политици може потећи из ванполитичке сфере. Деловање СПЦ, у Црној Гори, било је сасвим политичко. Оно је било у функцији обрачуна са једном влашћу и обрачуна са конкретним политичким одлукама које је та власт донела. То што СПЦ своје деловање, у овом случају, експлицитно негира као политичко, друга је ствар, али оно то јесте у смислу да је у функцији остваривања друштвене моћи која има за циљ, као и увек, доношење одређених политичких одлука. СПЦ је, у политичком смислу, моћнија од многих, ако не и од свих партија на простору Србије, Црне Горе и Републике Српске. Како и када она ту своју реалну моћ користи, друго је питање. У Црној Гори ју је користила против Ђукановићевог режима, у Србији је користи за подршку Вучићевом режиму. Да се разумемо, да сад дежурни браниоци православља не скоче на мене. Ја не негирам „примарну“ улогу Цркве, која нам је, свима, добро позната. Ја говорим о реалној политичкој снази Цркве, која нема никакве директне везе са литургијама, крштељима, венчањима и опелима. Чак и ако бих прихватио расправу о слободи, не видим како она може доћи политичком активношћу СПЦ или неким ванполитичким деловањем, ако пођемо од онога што знамо о досадашњем деловању СПЦ или о досадашњем, наводном, неполитичком деловању дежурних интелектуалаца.

    Политика је врло стар занат, много старија и од Цркве и од српских митова и фантазија. Да би се супротставили одређеној политици и одређеној власти морате бити релевантан политички фактор. Не неполитички. интелектуални, морални, духовни… Морате бити политички фактор. Да би неко био релевантан политички фактор мора да има организацију која је у стању да угрози власт. Сад, како да је угрози, то је техничко питање. У времену у којем ми живимо постоје само две могућности. Да има легалну политичку партију која има довољан број присталица да власт угрози на изборима или на улици или, да делује нелегално, што подразумева неку другу врсту активности. Даље, у времену у којем живимо постоје одређене политичке теме које не можемо да игноришемо, ако хоћемо политички да делујемо. Ако власт води политику „меког“ геноцида масовним насељавањем људи који се не могу асимиловати и ако неко такву политику сматра неприхватљивом он не може ту тему да игнорише, него том темом мора да се бави. И тако даље и тако редом.

    5
    2
  15. @Зоран
    @Предраг Вулин
    @Владимир Челекетић

    Црна Гора не може ништа да предузме поводом КиМ, ЕУ и НАТО док се у Србији не промени власт и не обезбеде сигурни савези. У суштини, решење за КиМ је решавање и српског и албанског питања и мора да буде и део решења за Црну Гору, Македонију, БиХ. Није реално да ова нова влада у Црној Гори у овом тренутку то решава, јер мора да демонтира стари систем и победи криминалн и корупцију. Ако то ураде, то је велика ствар за цео регион. Зато их сада треба у томе подржати. Кад у Београду буде права власт, онда може полако да се прави заједничка стратегија.

    Ако сте песимисти што се тиче будућности, онда нисте део критичне масе, која постоји. То су људи које имамо, има и интелектуалаца али и других, а морају да се озбиљно баве и економијом, као што сам написао и писао раније. Верујем да су сви свега свесни и да ће учинити све што је до њих.

  16. “Резултати долазе само ако се удруже снаге, ако се окупимо и организовано
    делујемо. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте.
    Сад или никад. Ко, ако не ми“

    Срби су се одвајкада удруживали у и кроз Цркву.
    Очигледан пример је Црна Гора.
    У тексту Николе Врагића нема таквог позива?!
    Кнез Лазар је у Самодрежи цркви, кроз ЛИТУРГИЈСКО ОКУПЉАЊЕ –
    ЉУДИ СА БОГОМ то потврдио непосредно пре Боја на Косову.
    Зар нису тако урадили Крађорђе и Кнез Милош у оба Србска устанка?
    Зар није Краљ Петар са Литургије у Вазнесењској цркви у Београду право
    отишао у Први балкански рат; тако је било и у Другом балаканском рату,
    а поновило се и у Првом светском рату.
    Нема радовања слободи без принешене жртве, уздањем у Божију помоћ,
    јер – “БЕЗ БОГА НИ ПРЕКО ПРАГА!“
    Црногорци су то потврдили.
    Њихова жртва није било проливање крви, већ – истрајавање, доследност
    и уздање у Бога, потврђено и виђено речју и сликом!
    Следимо њихов пример и нашој радости неће бити краја!

Оставите коментар