Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини. На улици су и деца од 13 до 18 година, која са онима до 30 година чини већину која улази сукобе са полицијом

Фото: Спутњик/Александар Милачић

Док трају протести слушам песму „Још увек има надеДел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим сам стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Протест испред Скупштине (Фото: Никола Варагић)

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину.

Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домове грађана који живе у центру града.

Фото: Никола Варагић

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10 одсто демонстраната, 90 одсто су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи.

Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изгледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у Цркву Свeтог Марка појавио још један такав полицајац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца.

Фото: Никола Варагић

Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицајаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтретирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апсолутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.

Текст, фотографије и видео записи: Никола Варагић

Погледајте још



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , ,

12 replies

  1. Suzavcu istekao rok – steta da se ne baci :))))) Protesti su delovali podeljeno na „mirne protestante“ koji hoce „zahteve“, a to su zahtevi koji su vec postavljani i, ne odbijani, vec ignorisani.Ovi „mirni protestanti“, sedaci, ne protestuju, vec pritiskaju masovnog ubicu iznutra, da potpise priznanje KiM, a onda ce moci i da se protestuje, kao protiv Mila, 20 godina.Drugi deo protestanata su delovali patriotski, nisu imali zahteve, vec cilj – rusenje vlasti i sasvim opravdano su koristili silu (sila je elementarno ljudsko pravo, kada se coveku oduzmu sva prava).Medjutim, bez podrske iznutra, neke bitne institucije, jasnih predvodnika i mase, ovi protesti su postali vise izraz nemoci patriotske strane (koja, inace, gotovo da nema svoju politicku opciju, tako da je na neki nacin isterana iz politike, depolitizovana, u cemu, nesvesno, ucestvuju i patriotski orjentisani intelektualci, cuvajuci se od politickog angazmana i pristajuci na „kulturni“ rat sa drugosrbijancima, daleko od politike).Ono sto je cudno jeste pojava retorike, medju patriotama, koja se od price da se masovni ubica sprema na izdaju, pomerila na pricu“ sta kada masovni ubica izda“ – protesti, stavljanje do znanja da za Srbiju taj dokument ne znaci nista…

    Свиђа ми се

  2. @Komentar ceka izvinjenje

    Тек је настао Покрет за одбрану Косова и Метохије. А свакако стижу неки нови клинци.

    Свиђа ми се

  3. @Varagic Nikola

    Ako cemo pravo, nastao je TEK – drugi put.Klinci dolaze i u inostranstvo odlaze.Da Bog da ste Vi u pravu!

    Свиђа ми се

  4. @Komentar ceka izvinjenje

    Али ако потраје ово стање у свету, а хоће, колико год да желе, можда неће моћи да оду, јер ће бити све теже прелазити границе и наћи посао у свету.

    Ако сам у праву, бориће се они из иностранства да се некако докопају Србије.

    Свиђа ми се

  5. Gospodine Nikola Varagiću, odlično ste opisali šta se dešavalo na ulicama Beograda.Ja sam ODUŠEVLJEN sa tim klincima,posebno sa djevojkma, dobro ste zapazili da su one bile hrabrije i od momaka! Kad sam pomislio da je u našoj napaćenoj i prodanoj Srbiji sve propalo, pojaviše se neki novi klinci. Fasciniran sam kako hrabro i junački, goloruki jurišaju na kerove AV! Poželio sam da im se pridružim iako imam 54 godine. Tim AV kerovima treba vratiti, treba ih napadati i tući u svakoj prilici, oko za oko, zub za zub moj dobri Nikola!
    Poz.iz C.Gore.

    Свиђа ми се

  6. @Cuca, stara Crna Gora

    Надам се да неће неко дете остати без ока, јер сам сигуран да ће ти клинци повредити више од једног ока полицајцима, и сигуран сам да би се придружили и старији попут вас…
    Опет, надам се да све ово може да се реши мудрије, без страдања неког детета, и можда је добро што су тренутно утихнули протести…

    Свиђа ми се

  7. Никола је све у праву, могу само да додам нешто из визуре некога ко није био толико храбар као он и ко је протесте испратио са безбедније удаљености, са тротоара на ивици Пионирског парка.
    Прво вече је у парку и на његовим ободима било и доста људи са децом и псима. Типична „грађанска“ протестна прича.
    Кад је кренула фрка, са те дистанце се није много видело, али се добро видело како се подижу и спуштају пендреци. У том тренутку, чује се хук и та маса мирног света креће да се сабија ка Скупштини. Знам то добро, јер сам се и сам запитао који ми је ђаво и куд сам то пошао, а онда сам видео да многи око мене исто то раде. Инстинктивно праве два-три корака ка сукобу. Следи поновни „рад“ пендрека и линија сукоба се видљиво повија наниже, низ степенице. Опет се чује громогласно „уа“ и сви ми опет, заиста верујем несвесно, крећемо још мало ка Скупштини. У том тренутку пада први сузавац неких 5-10 метара иза мене, отприлике тамо где сам стајао, на почетак травњака испред Градске скупштине. Убеђен сам да су намерно гађали у масу, из ког разлога, не знам, а и не занима ме шта је у њиховим дијаболичним умовима. У првих неколико секунди сви стоје као скамењени док патрона почиње да се пуши, а онда неки отац дрекне својој ћеркици: „Бежи одатле, сузавац! Склањај се!“ У том тренутку почиње бежанија. После неких 10-15 минута, кад се дим од првих 2-3 испаљене патроне мало разишао, сузних очију и све кашљући, већина нас креће да се врати назад. Испаљују још неколико патрона, опет далеко од Скупштине. Поново бежимо. Дим се опет разилази, поново крећемо да се враћамо, само у много мањем броју. Нови талас сузавца. Е, тада сам „храбро“ утекао.

    Другог дана сам намерно прошао поред Председништва и кроз Пионирски парк. Прво што сам видео међу истим оним светом са кучићима и децом, биле су групе од по двојице до пет момака у доброј кондицији, сви са маскама навученим до очију (епидемиолошки свесни), већина и са качкетима исто набијеним до очију, страшно озбиљних, стоје и ћуте, упадљиво незаинтересовано гледају около. Просто штрче из авиона се види да им ту никако није место. Другог дана је сузавац бачен раније, поново у масу, а не међу оне који су се тукли с полицијом и кунем се да је био неупоредиво јачи, а одмах за њим је уследила и коњица и општи стампедо ка Теразијама у којем је само сулудом игром случаја нико није пао и погинуо, не дај боже.

    Ето, то је моје неславно „војевање“. Николи и оним клинцима који су стали на црту зверским фалангама, мој најдубљи наклон и искрено поштовање.

    Свиђа ми се

  8. Свака част на девојајчкој храбрости.За дивљење ,само требамо ипак разумети да она потиче осим истинске људске храбрости и из подсвеснога осећања да ипак мушкарац,полицајац и сви остали носиоци власти мушкога рода има и урођену слабост према роду женскоме јер у свакој жени која се нешто буни ,тражи или протествује ми у њима видимо и мајку,сестру,жену или љубавницу ,односно жену као други пол који волимо,поштујемо и потребан нам је из више разлога .Зато и могу бити дрчније и нека су ,нема замерке.“БОГ узе од АДАМА ребро и створи жену ,ЕВУ“ ето одакле је и осећај код мушкарца да је жена део њега и „БОГ споји мушкарц и жену и створи једно,а БОГ што споји нико да не раздвоји“.ово су моје слободне интерпетације онога што је БОГ пројавио да се у СВЕТОМЕ ПИСМУ запише као откровење стварања и односа између мушкарца и жене.Са поздравом и дивљње и љубав за све жене које се боре за ИСТИНУ И ПРАВДУ БОЖИЈУ .

    Свиђа ми се

  9. Ваше сведочење истине, господине Варагићу, вредно је свеколиког поштовања. Лако је и врло поистовећење са Вашим доживљајем, постоји нада, баш како и вера и љубав…

    Свиђа ми се

  10. @Сима

    Хвала на сведочењу. Већина, попут нас двојице, или онолико жена и деце, није дошла са намером да упада и руши Скупштину. Ја сам ишао само да снимим шта се дешава у првим редовима. Зашто је полиција тако реаговала, неко мора да одговори. Други дан је тих са напумпаним бицепсима а без глутеуса било много, ја сам их снимао трећи дан камером у Пионирском парку. Па они мене после тога. Кад би неки показали бар мало храбрости као што сте ви показали, брзо би дошло до промена на боље.

    @Србољуб

    Ја сам одушевљен девојкама. У једном тренутку десетине момака је кренуло да трчи од булевара ка платоу испред цркве Св. Марка, кад је једна девојка стала и почела да виче да се нико не повлачи и не предаје. И момци су стали, и вратили се да се бију са полицијом. Било је више таквих сцена са женама.

    @Зоран Николић (Ваљево)

    Хвала. Има нас, има наде. У сваком случају – нека буде воља Божја.

    Свиђа ми се

  11. Да свако поштовање за женски род и њихову политичку и другу врсте храбрости све до међусобнога пребијања у боксерском рингу,али зар није се у многе од њих уселила себичност,себељубље и кукавичлук када треба да се остваре као родититељи
    и мушкарци а поготову мајке родитељке,које су у свим временима имали већи инстикт или тежњу да се остваре као родитељке

    Свиђа ми се

  12. „Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.“ За овог аутора сам држао да је озбиљан човек, али после оваквих изјава уверен сам да он ништа не разуме или ако разуме онда је покварењак. Кажите ми кад и где се спонтано „догодио народ“ и још шта ће бити резултат тог догађања народа? Да погађамо – ништа се неће променити (као и небројено пута пре тога) окупација ће да се продуби а армија равнодушних зомбија ће и даље да се прогресивно увећава док једном сви не постанемо робови који немају више ни идеју о слободи.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s