Ваљда ће доћи тренутак када ће наша селебрити дружина почети да прихвата како нешто постоји и у самом Немањи као и у његовим потомцима
Део споменика Стефану Немањи (Фото: Пешчаник)
Наша влада немилосрдно троши наше паре за подизање, иако се не зна ни када је пао, тамо неког споменика тамо неком Немањи. Па још Стефану са наглашеним „ф“ у имену.
За то време толико чувених филмских режисера и још више и још чувенијих, а залудних, филмских глумаца, без нагласка на ово „ф“ које им са правом припада, чека као озебли сунце, сваки државни динар да би направили још понеки антисрпски филм (опет „ф“амозно „ф“) на општу радост ближе и шире окружнице која значајем и утицајем далеко превазилази круг двојке и нарочито Пешчаника.
Можда је грешка што се, за разлику од досадашње праксе када су се споменици клесали у камену пешчару, овај појављује у својој гвозденој изведби као онај чувени пук.
Нормално је, дакле, што се метал Пешчанику не свиђа. Асоцира на пук. Гвоздени. На „ безвредну гомилетину железа“ којој се може дивити само „башибозлук, примитивни и ратнохушкачки“!
Фото: Н1
Овај споменик је тврђи од Пешчаника, српско-руски је, карактеран је, не либи се ни крста ни мача, а поставља се на Савски трг да га потпуно докрајчи као што је Београд на води упропастио Сава малу све са пацовима које није имао ко да заштити и да се избори за њихова пацовска права јер за такве подухвате паре из хуманог иностранства нису пристизале.
Био сам сведок жустрих дискусија када се у Паризу рушио центар Хале, који је још Зола назвао „трбухом Париза“, јер је то био сабирни центар за све врсте прехрамбене робе одакле се дистрибуирало по свим париским пијацама и продавницама. Место је такође било препуно пацова и других градских прождрљиваца и гладница које су чекале туђи зној а нису ни најобичнији филм, макар и антисрпски, знали да направе. На том месту су градске власти, без Весића, изградиле културни центар Бобур који су Парижани мрзели више него Београђани фонтану на Славији. Београђанима је бар дражи био Димитрије Туцовић око кога су се вртели у саобраћајном хаосу и општој гунгули.
Данас се испред „ружног“ здања Бобур често могу видети километарски редови знатижељне и у уметност заљубљене париске и светске публике која стрпљиво чека да погледа изложбу слика или скулптура неког познатог ствараоца који би се понекад могао звати и Рукавишњиков.
Део будућег споменика Стефану Немањи испред зграде Железничке станице (Фото: Пешчаник)
Таква се хука привремено дизала и приликом подизања пирамиде на улазу у Лувр.
Онда се схватило да није суштина ни у згради Бобур, ни у улазној пирамиди, него оно што се могло видети, доживети, осетити и са узбуђењем искрено уздахнути у Бобуру и у Лувру.
Ваљда ће доћи тренутак када ће наша селебрити дружина почети да прихвата како нешто постоји и у самом Немањи као и у његовим потомцима које ове културолошке појаве никако да прихвате и да им признају право на неку другу естетику.
Уосталом: De gustibus non est disputandum.
Или, ако бих себи дозволио да се послужим мерилима критичара споменика Стефану Немањи, рекао бих, не без цинизма, да се ту заправо ради о најобичнијем ултракрепидаријанизму. Sutor, ne ultra crepidam! (Обућару, не даље од ципеле)!
Categories: Сатиристика
Оставите коментар