М. Кнежевић, Б. Алексић, Л. Радоњић: Побуна у Црној Гори

Читав хришћански свијет, и на Истоку и на Западу, гледа на Црну Гору и диви се отпору православних хришћана настојањима последњег комунистичког режима у Европи да отме православне светиње

Беране, манастир, 18. маја 2020. (Фото: В. Шћекић / Иванград студио)

Милан Кнежевић: Режимски сафари

У тренутку док радимо интервју, посланик Демократског фронта Милан Кнежевић налази се у кућном притвору у трајању од четири месеца због, по судској пресуди, вербалног угрожавања посланика ДПС-а који су му противуставно истовремено скинули имунитет и одредили притвор. Због организовања антирежимских протеста испред зграде Скупштине 2015. године у затвору проводи време од марта до јуна 2018. да би од 29. новембра до 15. децембра 2018. био забарикадиран у Скупштини Црне Горе одбијајући да се преда полицији по решењу Вишег суда којим су му без скидања имунитета одредили стављање у затвор два месеца. Али ни ту није крај. Показало се да доследност уверењима у Црној Гори има незамисливо високу цену.

Милан Кнежевић (Фото: ИН4С)

Крајем јуна и Апелациони суд би требало да се изјасни по тужби поднетој против вас и Андрије Мандића а поводом наводног покушаја изазивања државног удара. Да ли је с обзиром на искуство које имате и у условима отвореног терора илузорно од институција такве државе очекивати правду?

У мају 2019. заједно са Андријом Мандићем првостепено сам осуђен на пет година затвора у монтираном политичком процесу познатом као лажни државни удар, а крајем децембра 2019. ухапшен у Скупштини заједно с колегама из посланичког клуба ДФ-а јер смо се супротставили доношењу Закона о слободи вјероисповијести. У тзв. бетоњерци Центра безбједности, без скидања имунитета, провео сам дан и по а истражни поступак је и даље у току. Из свега побројаног јасно је да се ради о државном терору над лидерима српског народа у Црној Гори који своју кулминацију ових дана добија прогоном и хапшењем свештенства СПЦ и вјерника који бране наша духовна изворишта.

ОДТ је прошле недеље подигло кривичну пријаву против Андрије Мандића, Предрага Булатовића и вас за дело за које је предвиђена казна до пет година затвора. Шта је суштина ове нове оптужнице, за шта вас тачно терете?

Колеге Андрија Мандић, Предраг Булатовић и ја оптужени смо за кривично дјело позивања на отпор којим је запријећена казна затвора до пет година, и то зато што смо у Скупштини указали на дискриминаторске мјере које Влада спроводи над СПЦ и њеним вјерницима, забрањујући нам да прославимо Дан Светог Василија Острошког. Црна Гора је једина држава на свијету чији су Виши и Апелациони суд донијели решења да имунитет посланика важи само у пленарној сали, а да је након изласка из исте дозвољен сваки вид режимског сафарија на опозиционаре. Кривична пријава против нас је класичан примјер тоталитаризма у којем корумпирано и криминализовано тужилаштво ради по политичким налозима као у вријеме Информбироа.

Да ли је и у којој вези формирање у Подгорици информационо-документационог центра, који би требало да се бави питањем ратних злочина почињених деведесетих година у Црној Гори, с отварањем Института за ратне злочине у Приштини?

Покрадени референдум о независности 2006. године био је увод у стварање приватне државе на израженом антисрпском наративу који се наставио срамним признањем тзв. Косова, уставним погромом српског језика, институционалним обрачуном са лидерима српског народа и озваниченим отимањем имовине СПЦ. Ради се о регионалном антисрпском савезу у којем предњаче Мило Ђукановић и некадашње вође злочиначке ОВК, тако да је формирање поменутог „института“ само наставак духовно историјског раскида са његошевским темељима које покушавају представити митоманским и анахроним. Немам дилему да би рад овог квази института имао за циљ да се Србија и српски народ по шемама хашких оптужница прогласе геноцидним и највећим проблемом за будућност Балкана. Зато смо дужни да на њихове фалсификате и лажи сто пута снажније одговоримо истином и не дозволимо да вредносне судове о нашем народу утврђују ратни злочинци и доказани издајници.

Каква је стратегија Демократског фронта? Да ли ова победа може да се издејствује уколико изостане само један од њених учесника, опозиција, Црква и народ?

Сматрам да нам је саборност у овим данима искушења најјаче оружје и најбољи одговор на све учесталије режимске насртаје. Канонско јединство СПЦ с патријархом Иринејом на челу представља обавезу свих нас који смо се на Тројчинданском сабору заклели да ћемо бранити наше светиње и духовне темеље. Зато и вјерујем да искључиво заједно и бескомпромисно бранећи оно што нам на силу желе отети, можемо побиједити у овој борби за опстанак православља. Митрополит Амфилохије и наше владике су првопозвани да прогласе наставак литија, а наше је да им саслужујемо, и као досад, ако устреба, будемо први на бранику цркве и племена.

О дешавањима у Црној Гори своје мишљење дала је и администрација САД и представници ЕУ. Колико можемо рачунати на њихову непристрасност?

Према информацијама којима располажем, администрација Доналда Трампа одиграла је значајну улогу у пуштању на слободу владике Јоаникија и седморице свештеника, што представља позитиван, и надам се континуирани тренд у њиховој политици на Балкану. Што се тиче ЕУ, плашим се да је она толико исцрпљена и ослабљена својим нарастајућим противречностима, да је у наредном периоду очекују велика преиспитивања и неопходни рестарт. Плашим се да је ЕУ изгубила трку на Балкану са САД, Русијом и Кином, и да након окончања пандемије вируса корона у геополитичкој арени више ништа неће бити исто.

Владика Јоаникије – симбол отпора

Најновији обавештајни подаци говоре да мета прошлогодишњег атентата није био, како се веровало, бизнисмен Дака Давидовић, већ владика Јоаникије. Чега је он симбол? Ко су налогодавци овог атентата, те да ли то значи да је епископ Јоаникије у перманентној животној опасности…?

Владика Јоаникије је постао симбол отпора антиправославном Закону о слободи вјероисповијести, и не искључујем могућност да ће они који су једном покушали атентат на њега овај злочиначки наум жељети да понове. Ипак, жртва коју подноси владика Јоаникије само је ход пастирском стазом подвижништва, јер како једном каза митрополит Амфилохије, и Христ је био у затвору. Страдати због вјере је светачки дискурс у овом потрошачком времену пролазног, и наш владика Јоаникије својим животом најбоље свједочи о бесмртности јединства СПЦ и фарисејским жељама непоменика да створе партијску цркву у којој ће свако богослужење почињати молитвом за Мила Ђукановића.

Будимир Алексић: Више ухапшених него заражених

Овдашњи режим већ 24 године генерише грађанске сукобе хушкајући своје присталице против грађана који се одупиру насилној асимилацији и наметању новог идентитета. Њихови медијски телали, плаћени псеудо историчари и публицисти и дириговани партијски активисти двије и по деценије палацају језиком мржње и бљују адски отров на Српску цркву и српски народ. Посебну улогу у том срамном хајкачко-хушкачком подухвату има Јавни сервис РТЦГ који, слиједећи политику и идеологију владајуће клике, криминализује, сатанизује и стигматизује већину грађана ове земље који на улицама наших градова мирно протестују против озакоњене дискриминације, тј. против једног неуставног, инструменталистичког и неправедног закона названог Закон о слободи вјероисповијести, а чији би тачан назив требало да гласи – Закон против Српске православне цркве, каже Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик Демократског фронта.

Будимир Алексић (Фото: Медија Центар Београд)

Санитарне мере, уведене у циљу спречавања ширења вируса, најбруталније су коришћене у Црној Гори. Да ли се зна број свештеника, владика и појединаца који су за ова два месеца карантина приведени и ухапшени због наводног кршења мера?

Дискриминаторска примјена санитарних мјера у Црној Гори је више него очигледна. Те мјере је спроводило тзв. Национално координационо тијело састављено од чланова предсједништва и главног одбора ДПС-а. То тијело је водило класичну предизборну кампању, умјесто да се усмјери на спасавање грађана од епидемије. Нарочито су се били острвили на СПЦ, њено свештенство и вјернике, оптужујући их да је на вјерским скуповима „дошло до стварања кластера вируса корона“. Дакле, борба државних органа – умјесто против проглашене епидемије – свела се на борбу против СПЦ. О томе свједочи чињеница да су привођени, хапшени и у полицијским постајама сатима задржавани митрополит Амфилохије и десетине свештеника Митрополије црногорско-приморске, а епископ Јоаникије и седам свештеника Епархије будимљанско-никшићке из Никшића су били ухапшени и у притвору су провели 72 сата, због наводног кршења мјера. Осим тога, у Црној Гори је, вјеровали или не, било три пута више ухапшених него инфицираних грађана. Ријеч је о грађанима за које је режим процијенио да су „политички неподобни“ и да су вјерници СПЦ.

Да ли је побуна народа показала да је на територији где је формирана српска средњовековна држава немогуће посадити вештачки идентитет? Како то објашњавате?

Побуна је показала да је диктаторски режим на умору, и да уздизање слободне Црне Горе више нико не може зауставити. Читав хришћански свијет, и на Истоку и на Западу, гледа на Црну Гору и диви се отпору православних хришћана настојањима последњег комунистичког режима у Европи да отме православне светиње. Народ у Црној Гори је у потпуности схватио да треба бити недвосмислен у отпору надолазећем злу које је осмислио и припремио режим Мила Ђукановића. Пружање отпора том злу обавеза је сваког појединца, као и читаве заједнице. И заједница мјесецима пружа миран отпор. А све режимске приче о наводној угрожености Црне Горе од стране Србије и Српске православне цркве, и о ,,великосрпском хегемонизму“ представљају рециклажу старог пропагандног материјала из арсенала Павелићеве усташке пропаганде. У питању је исто идеолошко и методолошко полазиште, иста појмовна и терминолошка апаратура. Но народ је на величанственим и мирним литијама које су трајале два мјесеца, и које ће се ускоро наставити, јасно исказао презир према покушајима антисрпског режима да отимањем светиња и елиминацијом Српске православне цркве из Црне Горе наметне овдашњем православном народу нови – црвенохрватски идентитет по рецепту црногорских усташа Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Масовност на литијама и поруке које су се на њима чуле показале су да је овај народ – упркос вишедеценијској, најприје комунистичкој, а у последњих двадесетак година дукљанско-усташкој идеолошкој интерпретацији црногорске историје – сачувао свијест о себи, свом бићу и идентитету. Одлучност да опстану у свом идентитету демонстрирали су сви: и ђаци, и радници, и врхунски интелектуалци, и сви други који су били заједно у молитвеном ходу за одбрану светиња. Ту смо видјели и колико је данас актуелан Његошев стих да је ,,народ бранич цркве и племена“. Митрополија којој је Његош био на челу данас је нападнута, али је народ брани, знајући да је то одбрана Његошевог наслеђа и његошевске Црне Горе утемељене на српству и православљу.

Како треба разумети споразумно решење које Мило Ђукановић нуди СПЦ?

Тешко је предвидјети даљи развој догађаја у Црној Гори. ,,Споразумно решење“ које Српској православној цркви нуди Мило Ђукановић значи промјену њеног канонско-правног статуса у Црној Гори, на шта нико од епископа и свештеника овдје неће пристати. Стога диктатор пријети да ће примијенити дискриминаторски закон и кренути у отимање светиња – храмова и црквене имовине, што ће неминовно довести до сукоба. Да ли ће Ђукановић заиста кренути у том правцу – видјећемо. Ту се поставља додатно питање: Да ли он аутономно доноси своје одлуке, или спроводи налоге неких иностраних центара моћи који га усмјеравају да иде тим опасним и погибељним путем. У сваком случају, М. Ђукановић се опредијелио за насиље које Црну Гору води у дестабилизацију и конфликте, заборављајући при томе да ниједан диктатор у историји није успио да побиједи сопствени народ. Зато мислим да се дуга владавина суровог тиранина примиче крају.

Црква за асимиловање Срба

Какво еклисиолошко и канонско утемељење може имати ,,црква националних Црногораца“?

Овом иницијативом Ђукановић и његова партија – осим што крше уставно начело одвојености Цркве од државе, по коме је Црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију – саопштавају јасну намјеру да створе цркву која треба да буде један од конституената црногорског националног бића, што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима, и потпуно стран њеном бићу. Ђукановић неће православну Цркву која има јеванђељску мисију; он жели институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију. Он једноставно жели да Црква буде антисрпска, и само би таква црква за њега и његову власт била прихватљива. Ђукановић је то, у осталом, јасно казао: треба му црква која ће бити „у сагласју са државним интересима Црне Горе“. А сви знамо да је приоритетни државни интерес Црне Горе – асимилација Срба. Ђукановићева приватна држава свим својим потенцијалима притиска Србе да престану да буду Срби и да постану национални Црногорци дукљанско-усташке провенијенције, да свој језик не зову српским, него црногорским именом, и да не припадају Српској, него „црногорској цркви“.

Лука Радоњић: Технологија политичких обрачуна

Црква није политичка странка. Њено насљеђе, духовни интегритет и организациони формат надилази све политичке организације, али је у овој ситуацији постала важан друштвено-политички чинилац. И зато је важно да препозна своје перформансе у складу са новим изазовима. На литијама је виђен и значајан број гласача ДПС-а. Њима се мора објаснити да се не може бити – и дио Цркве и дио партије која прогони Цркву. Као што се у историјском контексту не може бити и за Његоша и за Тита. Тај ултимативни избор поставио је ДПС, на Цркви је да се одбрани, прихватањем мисионарске улоге која јој је у основи, па и у погледу будућих збивања, од избора па надаље, наводи Лука Радоњић, медијски и политички аналитичар.

Лука Радоњић (Фото: ИН4С)

Како објашњавате чињеницу да амерички званичници нису усамљени у инсистирању на томе да је побуна народа у Црној Гори само одговор на нарушавање слободе вероисповести? Зашто се нападно прећуткује да проблем није само верски већ и етнички?

Проблем у Црној Гори је прије свега цивилизацијски. На крају друге деценије 21. вијека присуствујемо покушају директног мијешања државе у питање Цркве, затим атака на њену имовину по идеолошко-ревизионистичком параметру, историјски неутемељеном, који у цивилизованој и сређеној држави не може бити адекватан за правна а посебно не за имовинско-правна питања. На овај начин, креатори и актери проблема покушавају Црну Гору да скотрљају десет вјекова уназад, јер резултат дешавања није само покушај узурпације имовине већ и прогон хришћана. Амерички устав забрањује било какву могућност да Конгрес створи државну религију, као што јасно констатује да се не може усвојити закон који одузима приватну имовину. Вјерујем да је то један од разлога због којег амерички званичници феноменологију проблема у Црној Гори примарно третирају као питање слободе вјероисповијести. А етнички проблем је присутан већ дуго, он има хронични карактер и рефлектован је на свим нивоима – у виду дискриминације српског језика и српске културе уопште, која је у Црној Гори аутохтона, државотворна, домаћа. Такође, заступљеност људи који се изјашњавају као Срби – у државној администрацији је минимална. У питању су једноцифрени проценти а негдје је то, без претјеривања, на нивоу статистичке грешке. Дакле, етнички проблем постоји одраније, он је сада само постао видљивији, због чињенице да су Срби најистакнутији у одбрани Цркве.

Маркирали сте две константе у политичким обрачунима Мила Ђукановића, тужбе и политичку корупцију. После новинара и јавних личности ко би могао да буде виђен за „обрађивање“ у овим категоријама?

Јесам. То су основне полуге технологије политичких обрачуна у његовој режији. У том смислу, он се ослања и на историјско насљеђе. Црна Гора у својој традицији има категорије чојства и јунаштва, али нема демократију. Све што је рађено од стране Ђукановићевог ДПС-а према политичким противницима попут ДФ-а може се очекивати у односу на Цркву, односно њено свештенство и омладину која је непоколебљиво стала на линију одбране свог духовног и националног идентитета и која се на друштвеним мрежама неуморно супротставља свим облицима агресивне медијске хистерије. Интензивни медијски притисци, привођења, хапшења, судски процеси против неистомишљеника, то је реалност Црне Горе. И то је примарни вид притиска. А не искључујем и покушаје корупције. У том смислу, одговор свештенства и омладине мора бити и вјерујем да ће бити – његошевски, орловски, садржан у реплици орла у пјесми „Орао и свиња“: „Орај тресну, па прикупи крила, с презренијем одговара свињи: ’Мож се хвалит ка поштено живиш пред свињама, али не пред нама, јербо наше племе поносито, таквога се гнушава живота’“

Да ли би евентуални преговори Владе са СПЦ могли ићи у правцу притиска на Митрополију да као компромисно решење прихвати постојање новоцрногорског идентитета?

Владин позив Митрополији на преговоре био је стратешко-тактичке природе, са циљем да се ублажи пад повјерења у ДПС и незадовољство народа исказано на масовних литијама Српске православне цркве. То данас констатују и грађанистички орјентисани аналитичари у Црној Гори који су тада тврдили да Влада искрено жели дијалог. Паралелно с тим преговорима, премијер Марковић је покренуо и серију разговора с јавним личностима, новинарима, члановима НВО сектора, под називом „Савез за Европу“. То је све дио маркетиншког потеза који има за циљ поправку значајно нарушеног имиџа Владе. Митрополија не врши идентитетски интервенционизам, нити је икада била затворена за било кога. Као што је Црна Гора земља и Црногораца и Срба, тако је и СПЦ у Црној Гори – црква и Срба и Црногораца. Црква, за разлику од државе, није вршила или спроводила било какав облик националне дискриминације, напротив. Они који покушавају да идеолошки потчине Цркву чине супротно њеној традицији. Давне 1910. године тадашњи предсједник Владе Црне Горе, угледни српски књижевник, казао је: „Цетињска митрополија једина је светосавска епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана.“ То је континуитет. А светосавски карактер Митрополије присутан је и сада. Свети Сава је помирио два брата. И Митрополија, која баштини вриједности које персонификује Свети Сава, настоји да учини исто, и важно је да у том смјеру истраје и заједно са народом одбије покушај партијско-идеолошког интервенционизма. Народ је уз Цркву.

На прослави Дана независности поред црногорских вијориле су се и албанске заставе. Да ли афирмација Албанаца у оквирима насилно успостављене државе с једне, и покушаји бруталне асимилације Срба с друге стране говоре да би Српска Спарта, уколико опстане овај режим, једног дана могла да се пробуди у „Великој Албанији“?

У „Великој Албанији“ се могу пробудити и Косово и други дјелови јужне Србије, као и дио Сјеверне Македоније. А иста опасност вреба и Црну Гору. Одређене структуре на Западу, прије свега блиске америчкој „дубокој држави“ (Клинтонови и њима слични), нису подстицале сепарацију Албанаца у Црној Гори, јер су они, скупа са осталим мањинским странкама, обезбјеђивали подршку Ђукановићу, односно без њихових гласова кључни пројекти владајућег ДПС-а не би имали потребну већину. С тим у вези је и свјесност тих структура да је Црна Гора колијевка српства, те да због своје историјске потентности и неуморности није случајно названа Српском Спартом. Но српска нација није бројчано велика као њемачка, француска, руска или шпанска, али је она историјски и географски једна од централних нација, што је уз огромно духовно насљеђе чини великом. Зато је вријеме да српски народ у цјелини покаже свој историјски интегритет.

Пред којим све изазовима се у овом тренутку (пред изборе, најављен наставак литија, у околностима када режим брутално терорише све оне који се изјашњавају као Срби) налази Црна Гора и назирете ли епилог…?

Што се тиче расплета, ситуација је сувише сложена. Казао бих овако. Ђукановић последњих година форсира синтагму „историјски дисконтинуитет Црне Горе“. И чини све да то и оствари. Па налазим да је адекватан описни одговор његовим аутистичним политичким констатацијама и тврдокорном ставу, а који је виђен ове зиме у Црној Гори, сљедећи: Историја је у покрету.

Дијаспора: неће моћи

У писму председнику државе Црне Горе Милу Ђукановићу и председнику Владе Душку Марковићу, председник Српског форума грађана дијаспоре Црне Горе из ЕУ и Цириха Спасоје Кривокапић подсећа да дијаспора редовно долази у земљу, плаћа порез на имовину, те сваке године шаље око 520 милиона евра, што контролише Народна банка Црне Горе. Међутим, ДПС је, напомињу, довео народ до ивице сиромаштва, економију на руб пропасти, а сада још шиканира, хапси владике и свештенство, понижава и прогања народ, те прети Митрополији црногорско-приморској, која је била носилац црногорске државности кроз векове.

„Енормно сте се обогатили остварујући огромни капитал са платом једног просјечног европског радника или мањом. Продали сте све елитне локације на црногорском приобаљу странцима за суме новца само вама познате, узимајући дио тога за себе. Познато је да сте од међународних донација својевремено присвојили дио новца и направили трансфер на стране банке умјесто у опоравак и развој привреде и економије. Зауставили сте производњу, извоз свели на тек 16% увоза, а на бироу рада оставили 45.000 незапослених. Све сте ово радили под мотом ’Европска демократска и просперитетна Црна Гора’ (…) Бацали сте прашину у очи сопственом народу. Данас сте се окомили на свештенство Митрополије црногорско-приморске и вјерни народ, покушавајући да репресивним мјерама утјерујете страх. Неће моћи, неће проћи.“

Разговоре водила: Наташа Јовановић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 29. 5. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s