Петар Ристановић: Nomen est omen или О термину Косово и Метохија

У семантичком рату ровови су одавно ископани, али су његови почеци и компликована историја готово непознати

Илустрација: Новица Коцић

Од како је у септембру 2018. године Аљбин Курти на свом Твитер профилу почео да пише објаве на енглеском упадљиво користи реч „Косова“, уместо на енглеском уобичајеног „Косово“. Пример лидера Самоопредељења следе и други чланови покрета, како би нагласили свој патриотизам и албански идентитет територије. Инсистирање на албанској варијанти имена је ништа друго до нова етапа у сукобу Албанаца и Срба око територије који се већ више од пола века води и на пољу семантике.

Одраз тог сукоба се могао видети пре неколико дана када су медији известили да је новинарка РТК2 суспендована јер је у вестима на српском језику употребила назив „Косово и Метохија“ и да јој зато прети казна због „ширења расне и верске нетрпељивости“. Коришћење назива „Косово и Метохија“ данас се сматра за својеврсно политичко сврставање, па је међу Албанцима и Србима широко заступљено схватање да употреба речи „Метохија“ значи стајање на српску страну у спору, и обратно, да је изостављање ове речи доказ проалбанске оријентације. У семантичком рату ровови су одавно ископани, али су његови почеци и компликована историја скоро непознати.

Термини „Косово“ и „Метохија“ су настали као географске одреднице. Именом „Косово“ се данас назива пространа котлина која се правцем северозапад-југоисток пружа од Звечана до Качаника. У ранијем периоду термин је имао знатно уже значење. Сачуване молбе Срба упућене султану показују да се у време Османског царства термин односио само на малу област у околини Косова поља и манастира Грачанице, крај Приштине. Српски филолози сматрају да назив Косово потиче од имена птице кос, док албански тврде да реч има илирски корен. Због тога је термин прихватљив за обе стране, што се никако не може рећи за спорни термин „Метохија“.

Манастирски поседи пет манастира у Метохији: Х(иландар), Д(ечани), Б(ањска). А(рхангели) и Ж(ича) (Карта: Блог Петра Ристановића)

У 19. веку назив је коришћен да означи равницу која се од подножја Проклетија пружала све до призренске котлине и обронака Шар планине. Данас се под овим географским појмом често подразумева нешто ужа област, око градова Дечани, Пећ, Ђаковица и Исток. Назив „Метохија“ потиче од грчке речи метох и на грчком, као и на српском, коришћен је да означи манастирску земљу, имање које обрађује заједница монаха. Знатан део Метохије је био у поседу српских средњовековних манастира, па отуда и име. Због тога је назив данас неприхватљив за Албанце, јер указује на српски идентитет територије. Албански историчари тврде да је термин политичка конструкција, скован у време српског националног буђења у 19. веку и потом промовисан у 20. веку, како би се изменио идентитет области већински насељене Албанцима, коју они називају Дукађин. Ова, такође историјска област, обухвата знатно ширу територију у долини реке Дрим, све до града Скадра у Албанији. Документа из 18. века, међутим, показују да је термин „Метохија“ већ тада био у употреби. Последњи српски патријарх на Пећком трону пре укидања Патријаршије, Василије Бркић, 1771. је писао да су назив први почели да користе Турци. Писама и путописи из 19. века показују да се име користило, мада не превише често, и да није имао симболичку важност какву има данас.

Све до пред крај 19. века називи „Косово“ и „Метохија“ су били искључиво географски појмови. Реч „Косово“ је први пут употребљена као део имена једне административне области 1877. године, када је на тадашњој источној граници Османског царства са Кнежевинама Србијом и Црном Гором формиран Косовски вилајет, са центром накратко у Приштини, па потом у Скопљу. У тренутку формирања вилајет (покрајина, област) је обухватао пространу територију од Пријепоља на северозападу, па до Штипа и Велеса у данашњој Северној Македонији на југоистоку. Област је формирана у склопу административне реформе Османске царевине и приликом њеног образовања није вођено рачуна о етничком нити било ком другом принципу. Већ наредне године део Косовског вилајета у околини Ниша је постао део независне Србије. Током нешто више од три деценије постојања, до 1912. године, вилајет је трпео бројне територијалне и административне измене.

Косовски вилајет у Османском царству између 1881. и 1912. године (Карта: Блог Петра Ристановића)

Све до средине тридесетих година 20. века назив „Косово и Метохија“ није коришћен. Када би неког Србина или Албанца из Приштине, Гњилана или Призрена 1930. године упитали да нам каже које су границе „Косова и Метохије“, не би нас разумео шта га питамо. Име би му било непознато, а границе није могао да зна јер област није била никаква заокружена територијална целина. До почетка Балканских ратова, 1912. године, овај простор је за Србе био део знатно шире територије називане Стара Србија, језгра некадашње српске средњовековне државе ка које коме је био усмерен српски национално-ослободилачки покрет. Насупрот њима, Албанци су од 1878. читав простор Косовског вилајета, заједно са територијама Скадарског, Битољског и Јањинског вилајета, прогласили за циљ свог националног покрета, будућу Велику, или како је они називају, „етничку Албанију“.

У периоду непосредно након Првог светског рата новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је била подељена на седам области. Једна од њих је била Србија у границама пре 1913. године, док су област „Јужне Србије“ чиниле све области заузете током балканских ратова. Након доношења Устава и закона о подели државе на области, Краљевина је подељена на мање административне јединице. Територија о чијем имену говори овај текст је била подељена између пет области: Зетске, Рашке, Косовске, Врањске и Скопске.

Подела Краљевине СХС на области у периоду од 1922. до 1929. године.

Након административне реорганизације и поделе државе на бановине, 1929. године, делови територије су ушли у састав три бановине: Вардарске, Моравске и Зетске. Све ове поделе показују да се не може говорити о постојању неке заокружене територије на овом простору. О томе сведочи и свакодневни живот људи, па је тако становништво области око Митровице гравитирало ка Рашкој области и даље ка Краљеву, из Подујева и долине Лаба су гледали ка Нишу, становници Метохије су били упућени на област данашње Црне Горе, док су они из Приштине, Урошевца и косовског Поморавља гравитирали ка Скопљу и Македонији.

Подела Краљевине Југославије на бановине

У периоду након балканских ратова првенствено међу Србима у централној Србији је термин „Косово“ почео да се користи са ширим значењем. Назив „Стара Србија“ је уступио место имену „Јужна Србија“, али је све чешће читава територија јужно од долине Лаба и града Подујева називана „Косово“, без јасних граница шта та област обухвата. За све ово време ни за једног становника ове територије назив „Косово и Метохија“ није ништа значио, док су сами термини „Косово“ и „Метохија“ и даље биле првенствено географске одреднице, поред којих су коришћене и многе друге: Лаб, Ситница, Сиринићка жупа, Шаља, Гора…

Област Старе Србије према Јовану Цвијићу

Назив „Косово и Метохија“ је први пут употребљен да опише територију, тада без јасно дефинисаних граница, у плановима Комунистичке партије Југославије током 30-их година прошлог века. На Конференцији мира у Паризу стварање Југославије је добило подршку Француске и Енглеске као део плана за стварање „санитарног кордона“ у Средњој Европи, како би се зауставио продор комунизма даље на Запад. Са намером да ослаби овај „кордон“ и створи повољне околности за револуцију, Коминтерна је од националних комунистичких партија захтевала да подрже сепаратистичке националне покрете у државама Средње Европе. Следећи директиве из Москве, југословенски комунисти су од средине 20-их прокламовали борбу за отцепљење Хрватске, Словеније и Македоније, док су народу Црне Горе, Босне и Херцеговине и Војводине обећавали право да се сами изјасне о својој судбини након револуције. Албанско национално питање је требало решити припајањем Албанији испрва неименоване и недефинисане „албанске области“. Био је то својеврсни наставак идеја комуниста старије генерације, Димитрија Туцовића, Филипа Филиповића и других, који су читаву територију до града Приштине називали „Северна Албанија“.

Средином тридесетих комунисти су ту „албанску област“, и даље без јасно дефинисаних граница, почели да називају „Косово и Метохија“. Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију је формиран 1937. године. У његовом руководству су се нашла само два Албанца, Рамиз Садику и Рамиз Ђема. Албанаца у редовима комуниста скоро да није било, па је у читавом предратном и ратном периоду као главни циљ партије у овим областима постављан „продор у албанске масе“. До краја рата у томе нису успели.

До тренутка када је Обласни комитет КПЈ за Косови и Метохију формиран југословенски комунисти су, опет по директиви Коминтерне, напустили политику разбијања Југославије, јер су у Москви сматрали да ће се целовита држава снажније супротставити продору фашизма ка Совјетском савезу. Заокруживање још увек недефинисане територије „Косова и Метохије“ је имало за циљ да одреди простор на коме ће се након револуције решавати албанско национално питање, и раздвоји га од простора будућих република Македоније и Црне Горе, предвиђених за решавање македонског и црногорског националног питања, иако су и на деловима тих територија Албанци живели у знатном броју. У коме је правцу требало да иде то решавање упућује чињеница да је Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију био директно везан за Централни комитет КПЈ, уместо за неки од Покрајинских комитета (што је био виши ниво у организацији). Код комуниста Косова и Метохије то је стварало уверење да ће након револуције тај простор постати једна од република у оквиру Југославије.

Током Другог светског рата партизански покрет је на територији под надлежношћу Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију био изузетно слаб. Међу члановима комитета, посебно не превише бројним Албанцима, постојала је снажна тежња да се након рата припоје Албанији. Као одраз те тежње прво је у новембру 1943. Обласни комитет донео одлуку да промени име, и уместо српског назива „Метохија“ у називу користи реч „Дукађин“. Потом је на преласку из 1943. у 1944. годину на Конференцији у Бујану (град у северној Албанији) донета одлука да Обласни комитет прерасте у Покрајински комитет, чиме би се изједначио са другим покрајинским комитетима за Србију, Црну Гору, Македонију, и да се територија под његовом надлежношћу прикључи Албанији. Руководство КПЈ је ове одлуке поништило, задржан је стари назив са речи Метохија и одговорено да ће се статус територије решавати након победе у рату и револуцији.

Окупациона подела јужних територија Краљевине Југославије (Карта: Блог Петра Ристановића)

Област Косова и Метохије је први пут је добила своје границе након Другог светског рата, 1945. године. Током састанка из затворених врата, са кога није сачуван (или није ни вођен) записник, најутицајнији албански комуниста, Фадиљ Хоџа, са Јосипом Брозом Титом, Едвардом Кардељом и првим човеком Комунистичке партије Србије, Благојем Нешковићем, договорио је стварање Аутономне Косовско-метохијске области (АКМО). Границе области су такође одређене иза затворених врата, без јасних критеријума, па су током разговора стизали гласови да ће Метохија бити припојена Црној Гори, македонско руководство је за своју републику тражило Качаник и околину, а било је и идеја да се аутономној области припоје Прешево, Нови Пазар, па чак и да она буде проширена све до Ниша, како би се у њој изједначио број Срба и Албанаца. Како су на крају границе одређене није познато. Данашњи облик су добиле петнаест година касније, првог дана 1960. године, када јој је прикључена територија око насеља Лешак и Лепосавић, на обронцима Копаоника.

Косово и Метохија је након рата добило нижи статус аутономне области, а не аутономне покрајине, попут Војводине, због масовне сарадње Албанаца са окупаторским режимом током Другог светског рата и посебно због оружане побуне, под Шабаном Полужом, 1945. године. Скупштина Косова и Метохије се 1945. године формално изјаснила да аутономна област уђе у састав федералне Србије.

Непосредно након окончања рата трајали су разговори руководства Комунистичке партије Југославије и Партије рада Албаније о прикључењу Аутономне косовско-метохијске области Албанији. У врху КПЈ су разговарали о две идеје: да се област уступи Албанији па да потом заједно са Бугарском и Југославијом сви постану део велике Балканске федерације, или да Албанија постане седма југословенска република чиме би границе између Албанаца нестало. Планови су напуштени након разлаза југословенског руководства са Стаљином, 1948. године. Од тада су из Албаније долазили практично непрекидни напади на Југославију због наводног негирања права Албанаца. Понављане су тврдње како је албанском народу 1912. године, приликом формирања Албаније, нанесена историјска неправда јер је скоро половина остала да живи ван матице.

Махмут Бакали, Фадиљ Хоџа и Јосип Броз (Фото: Архив Борбе/Вечерње новости)

У комунистичкој Југославији Албанци су добили многа права која су има раније била ускраћена, првенствено право на школовање на матерњем језику. Подстицано је учлањивање Албанаца у партију и вођено рачуна да на руководећим положајима увек буде довољно Албанаца. Ипак, током 50-их је и даље владало велико неповерење према њима због улоге у рату. Ситуација је почела да се мења крајем деценије, када је партија прокламовала подстицање већег учешћа националних мањина у власти и одлучивању. Одраз новог курса и „отопљавања“ односа према Албанцима је била промена назива покрајине, 1963. године, након доношења новог устава Југославије. Аутономна покрајина Косово и Метохија је по имену и надлежностима изједначена са другом аутономном покрајином у саставу Србије, Војводином.

Најзначајније промене у покрајини су отпочеле средином шездесетих, посебно након смене потпредседника СФРЈ и дугогодишњег првог човека тајне службе, Александра Ранковића. Амандманима на Устав усвојеним 1967, 1968. и 1971, а потом и усвајањем новог Устава СФРЈ 1974. године, положај покрајина у саставу Србије је темељно измењен. Постале су федерална категорија и републике по свему, осим по имену.

Уставне промене су биле део дубоке реформе федерације чија је основна идеја била децентрализација и преношење власти са савезног центра на републике и покрајине. У АП Косово и Метохија после 1966. године доминанту улогу су имали албански кадрови. Као циљ руководства покрајине прокламована је пуна национална и политичка еманципација Албанаца. На скуповима организованим током јавне дискусије о предложеним промена устава Албанци у више места покрајине су тражили проглашење републике. Захтев је одбијен, али је испуњена већина других захтева изнесених на скуповима. Један од њих је било избацивање речи „Метохија“ из назива покрајине. Од краја 1968. године њен званични назив је био Социјалистичка Аутономна Покрајина (САП) Косово.

Руководство САП Косова, у коме су доминирали Албанци, од 1968. године је као циљ своје политике поставило прерастање покрајине у седму југословенску републику, у очекиваном следећем кругу уставних промена. Као припрема за остваривање тог циља започето је са постепеним брисањем српског и наметањем албанског идентитета читавој покрајини. Промена имена и брисање српског назива „Метохија“ је било важан корак у том правцу.

Током седамдесетих српско становништво у покрајини Косово се суочавало са системом институционалне и ванинституционалне дискриминације. У таквим околностима већ тежак живот у најсиромашнијој југословенској покрајини је за многе постао исувише тежак. Већ од краја 60-их је трајало масовно исељавање Срба из покрајине.

Због односа политичких снага у југословенском руководству званично је одржавана илузија идиличног стања и добрих међунационалних односа у покрајини. Слика је почела да се мења након масовних демонстрација и покушаја побуне Албанаца 1981. године. Незадовољни због сиромаштва и захваћени националним буђењем, Албанци су тражили Републику Косово а неки чак и уједињење са Албанијом. Као реакција на немире, део Срба из покрајине је почео да се буни због дискриминације. Постављан је низ захтева, међу којима је био и онај за враћањем речи „Метохија“ у назив покрајине.

Током осамдесетих, са продубљивањем свејугословенске кризе, и ситуација на Косову се погоршавала. У сукобу два руководства, републичког, српског, и покрајинског, доминанто албанског, снажно оруђе је постала манипулација грађанима. Као резултат, дошло је до све дубљег подвајања и неразумевања. Сукоб се постепено преносио на сва поља. Захтев за враћањем речи „Метохија“ у назив покрајине је постао још једна тачка разлаза.

Односи између Срба и Албанаца су до краја покидани након уставних промена 1989. године, којима је покрајина од враћена под чвршће окриље републике. Следеће, 1990. године, усвојен је нови устав Србије, којим су покрајини дефинитивно одузети сви елементи државности и враћен назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Двадесетак дана пре проглашења новог устава Србије део делегата Албанаца тада распуштене Скупштине САП Косова је донео тзв. Качанички устав, као устав међународно непризнате Републике Косово. Раскол је био потпун. Сукоб између Срба и Албанаца више није био само политички, већ је његов део постало и потпуно различито тумачење прошлости и садашњости. Спор око имена стекао је велики симболички значај.

Албанци у употреби термина „Метохија“ данас виде пркосно и отворено негирање државности Косова. Са друге стране, за Србе је име Метохије постало питање идентитета. У брисању ове речи из назива покрајине, 1968. године, виде најаву периода дискриминације и свих невоља са којима су се суочили. Данашњу забрану те речи доживљавају као негирање српског идентитета читаве територије.

На крају, не може се а не приметити да је читава ситуација око назива „Косово и Метохија“ својеврсни парадокс. Назив је скован од стране комуниста како би означила област на којој је требало решавати албанско национално питање и можда је припојити Албанији. Са друге стране, управио су Срби започели са употребом термина „Косово“ за широку територију од Копаоника до Шаре. Име Косова за њих је увек имало велику симболичку важност и по правилу је стајало само, па су тако део српске традиције косовски епски циклус и косовски завет. Па опет, Албанци на Косову данас употребу назива „Косово и Метохија“ сматрају за „ширења расне и верске нетрпељивости“, док се у знатном делу српске јавности коришћење назива „Косово“ види као прећутна подршка Албанцима.

Текст је написан за портал kossev.info. Оригиналну верзију текста можете видети на овом линку.

Аутор је историчар. Ради у Институту за српску културу Приштина – Лепосавић. Докторирао је са дисертацијом „Српска интелектулана елита и косовско питање 1974-1989“. Књигу Косовско питање 1974-1989. (Прометеј, Информатика, 2019) можете наручити путем ауторовог блога 

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Блог Петра Ристановића, 30. 5. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s