Зоран Чворовић: Етнички Србин, политички Црногорац

И пре промене постојећег погубног „грађанског“ уставног модела Црне Горе, српска национална политика морала да подстиче партикуларизме још увек снажних предмодерних индивидуалитета

Зоран Чворовић (Извор. Лична архива)

О искушењима црногорског дуалног идентитета

Дуални идентитет Црногораца најефектније је изразио Момир Булатовић, рекавши како је „поносан на своје црногорско име и српско презиме“. У личном сећању потписника ових редова црногорски дуални идентитет доживљен је још у раном детињству као трагичан усуд странствовања појединца у народу „вечитих сеоба“, пренет речима покојног деде (ђеда) рођеног негде на путу између Жупе Никшићке и Косова. Завршавајући пре рата Српску гимназију у Пљевљима јадао се како нигде није био „наш“, јер је током ферија у Косову Пољу био „чоче“ а у Пљевљима „геџа“.

Амплитудално кретање

Трагизам дуалног идентитета у непосредној је вези с неуспехом српске националне политике да у 20. веку уради оно што су Немци и Италијани постигли у другој половини 19. века – створи јединствено националну државу Срба. При томе је српску националну политику у 20. веку највећма одликовало амплитудално кретање. На једној крајњој тачки ове амплитуде налазило се идеалистичко схватање српског политичког јединства, које се у тренутку стварања прве југословенске државе изражавало у девизи „један народ, једна држава, један краљ“. Браћи која су до јуче живела под различитим суверенима чинило се да је несумњиво осећање националног јединства довољан залог да се преко ноћи постигне и српско политичко јединство. Такав идеалистички поглед, додатно зачињен, речју С. Јовановића, „динарском психозом“, посебно је дошао до изражаја у Прогласу Извршног одбора црногорском народу Велике скупштине српског народа у Црној Гори (тзв. Подгоричке скупштине). У Прогласу се истицало како „у постигнутом јединству српских крајева раскидају се све државне међе, све покрајинске границе, тону интереси и сепаратистичке тежње“, те ће с тога „отпасти и ’црногорство’ и ’шумадиство’ и ’македонство’.“

Учесници Подгоричке скупштине

На другој крајњој тачки амплитуде српске националне политике 20. века налазило се схватање које је идеалу српског политичког јединства супротстављало стварност партикуларних политичких традиција и интереса појединих српских историјских индивидуалитета. Партикуларизам је у српској националној политици добио најрадикалнији израз у међуратном Прибићевићевом „пречанском фронту“ и програму црногорских „федералиста“. Мада нису негирали своју српску народност, Светозар Прибићевић и Секула Дрљевић су Србе из бивше Аустроугарске и Црне Горе сматрали засебним политичким народима у односу на Србијанце. Прибићевић је, како бележи М. Павловић, упозоравао 1927. године да „Срби из прека неће да се сматрају као освојени и покорени крајеви, као оне нахије које је кнез Милош 1833. сјединио са Кнежевином Србијом, ни као они окрузи које је кнез Милан 1878. сјединио са Кнежевином Србијом, ни као Стара Србија, Македонија, која је напросто инкорпорирана у Краљевину Србију.“ Посланик црногорских „федералиста“ у Скупштини Краљевине СХС Михаило Ивановић говорио је 1924. године: „Ми смо Црногорци политички народ који је своју државу створио сопственом снагом и очувао је у најмучније доба наше расе. Немамо амбиције да будемо србијански округ или ма чија провинција.“

У светлу угарско-хрватског концепта

Истоветност Прибићевићевих и Ивановићевих ставова потврђује исправност закључка Слободана Јовановића да „од аустријске пропаганде противу Србије најупорније се одржала мисао, да Србија нема шта да тражи преко оних граница које је добила 1878. на Берлинском конгресу“. Биланс југословенског државног експеримента показује да су у српским националним оквирима, нажалост, однеле победу анахроне средњоевропске идеје историјског државног права и политичког народа као вештачког државноправног конструкта над либералним концептом нације за који се пре 1918. године једнодушно залагала србијанска политичка елита. Наиме, након једног века „црногорство“ и „македонство“ не само да нису „отпали“, како су се веровали посланици Подгоричке скупштине, већ су се уобличили у посебне политичке народе. Коначна ампутација Косова и Метохије из састава Србије и даље уобличавање посебног војвођанског политичког идентитета пресудно би утицали на формирање „србијанства“ као политичког народа у територијалним оквирима омеђеним одлукама Берлинског конгреса.

Слободан Јовановић

Мада се црногорски дуални идентитет најчешће представља као национално безболни компромис, ствари потпуно другачије изгледају када се прописи Устава Црне Горе који државу дефинишу као грађанску (чл. 1, ст. 2), а као носиоца суверености одређују „грађанина који има црногорско држављанство“, анализирају у светлу угарско-хрватског концепта политичког народа о коме је подробно писала М. Стефановска.

Шта су Хрвати подразумевали под политичким народом објаснио је још Анте Старчевић, упозоравајући да „у Хрватској краљевини нема другог политичког народа осим хрватског народа“. На протесте патријарха Јована (Рајичића) да се Срби неће одрећи своје националне посебности, Иван Кукуљевић је одговорио да „Србљима у Хрватској краљевини као политичком народу нема успомене, ни писмена трага, нити у закону иједном, нити у хисторији критичној“. Почетком Првог светског рата Иван Рибар је, као члан српско-хрватске Коалицији у Сабору, јасно истицао да се заједничкој домовини Срба и Хрвата „не смије одузети ниједно својство, које би чинило да изгуби икакво обележје, које је чини хрватском државом“.

Чисто јуридички појам?

Игру с појмом политичког народа разоткрио је, по речима М. Стефановски, један од најугледнијих Срба у Коалицији Душан Поповић, истакавши да то што Хрвати овом „чисто јуридичком појму“, који подразумева скуп држављана, дају национално обележје, показује њихову „тежњу за хегемонијом и асимилацијом“. За разлику од њега, Михаило Полит-Десанчић покушао је да оправда тезу према којој треба разликовати „политичко“ обележје народности од „генетичне“, тврдећи да су Срби хрватски политички народ, односно „Хрваћани“ који су „племеном Србљи“.

Још 2006. Марко Павловић је упозоравао да се стварања „црногорске политичке нације“ остварује према моделу који је у своје време Бењамин Калај применио у Босни и Херцеговини. Као што је „Калајевим босанским моделом пројектовано да се сво становништво Босне и Херцеговине стопи у босанску нацију, тако је новим црногорским Уставом пројектовано да се сво становништво Црне Горе претопи у црногорску нацију“. До оваквог циља се, као и у Калајевом експерименту, долази „апсолутизовањем регионалних карактеристика, кроз наводно посебни – преименовани српски – регионални језик, који прати латинично писмо“.

Марко Павловић (Фото: Данас)

Имајући то у виду, М. Павловић је пре четрнаест година закључио: „Постојање двојног идентитета не иде у рачун ниједној заједници: црногорској омета стабилизацију, српској може угрозити опстанак, стварајући услове за њену асимилацију.“ Управо полазећи од опасности асимилације Срба у „неутралној“ грађанској Црној Гори, Павловић је 2006. године предлагао да организација власти у Црној Гори буде устројена према белгијском уставном моделу (Валонци, Фламанци) на принципу пропорционалне заступљености две конститутивне националне заједнице (Црногорци и Срби). При томе, чињеница да Црногорци и Срби у Црној Гори нису локално територијализовани као Фламанци и Валонци препоручивала је уочи доношења важећег Устава Црне Горе примену модела персоналне аутономије национално-конфесионалних заједница из Земаљског устава за БиХ од 1910. године, којим је тада заустављен процес „претопљавања“ Срба у Калајев босански амалгам.

Избегавање крајности

Рођена из борбе за изгубљене чиновничке привилегије, црногорска политичка нација је прави доказ тезе да држава служи као „калуп за прављење нације“. Зато би и пре промене постојећег погубног „грађанског“ уставног модела Црне Горе, српска национална политика морала да подстиче партикуларизме још увек снажних предмодерних племенско-територијалних индивидуалитета који су се у фазама (од 1858. до 1912) прикључивали старој четворонахијској Црној Гори, уз непрестано указивање на посебан статус и правно-политичке традиције Боке. Преузимање америчког уставног модела у малој Швајцарској 1848. године, чиме је она постала прва европска федерација, најочигледнији је доказ да величина земље не представља препреку за децентрализацију, а посебно данас када је рефеудализација под видом регионализације постала део општег европског тренда.

Избегавање амплитудалних крајности које су одликовале српску националну политику под југословенским туторством, налажу данас у Црној Гори, с једне стране, тактичко прихватање црногорске државности као неупитне макар у догледно време, а с друге стране трајно стратешко опредељивање Срба у Црној Гори против концепта црногорског политичког народа кроз одржавања дуалног Србо-црногорског идентитета (етнички Србин, политички Црногорац). Ђукановићу је по свему судећи јасно да је српски идентитет Цркве у Црној Гори главна препрека за конституисање црногорског политичког народа као инструмента за асимилацију Срба. Зато треба очекивати да ће подгорички режим најављене разговоре о ревизији Закона о „слободи“ вероисповести покушати да искористити за трампу – гаранција својине за национални идентитет Цркве.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 29. 5. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Zakljucak je duhovit: „…takticko prihvatanja crnogorske drzavnosti, kao neupitne, makar u dogledno vreme…“, a onda, jednog jutra, kada se najmanje budu nadali :o.Samo da se ne desi obrnuto, pa se Srbi jednog jutra ne probude u jos nekoj „jugoslaviji“, kao sto ce se jednog jutra probuditi bez KiM.

    Свиђа ми се

  2. За србофобичне београдско-јосипградске тзв. „Србе“ аустромарксисте, комунисте-интернационалисте, нације су уметне творевине, као што је и данашња тзв. „црногорска“, „бошњачка“, „македонска“ или тренутна „другосрбијанска“ нација, које су настале као њихов антисрбски пројекат.

    Такође, имајући у виду, да је србофобични аустромарксиста, комуниста-интернационалиста, босанско-херцеговачки криминалац-атентатор Родољуб Чолаковић „Роћко“ изнео једно мишљење о нацији у чланку, који је објављен под насловом „Правилан став о националном питању”, где дословно стоји:

    “Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој (а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву) одређује оквире деловања и постојања као и суштину…” (Види: Родољуб Чолаковић, Правилан став према националном питању, “Социјализам”, бр. 2, Београд, 1959; Родољуб Чолаковић, О лажном и правом српству, Сарајево, 1945).

    Много пута је досад писано да је Брозов великохрватски најамник, криминалац-атентатор Родољуб Чолаковић „Роћко“ имао блиског рођака у Загребу Љубомира Пантића, апотекара из Бијељине, који је био министар без портфеља у злогласној Независној Држави Хрватској. Захваљујући Чолаковићевој заштити, Пантић је после Другог св. рата одлежао само три и по месеца у затвору, а после је слободно живео у Београду-Јосипграду. Чак је добио и државну пензију (Види: .https://patriot.rs/cudo-u-ndh-srbin…).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s