Александар Раковић: Подгоричка скупштина

Донете су историјске одлуке: да се краљ Никола и династија Петровић Његош због капитулације збаце с црногорског престола и да се Црна Гора уједини са Србијом под династијом Карађорђевића

Учесници Подгоричке скупштине

У Црној Гори којом је владала династија Петровић Његош (1697–1918) друштво се њихало у српској националној идеји. Свети Петар Цетињски, владика Раде (Његош), књаз Данило и краљ Никола имали су своје визије и програме за српско уједињење, каткад с њима на челу српства, а каткад су примат у српству препуштали владарима из Србије. Није било спорно да српство треба да се ослободи и уједини, већ је само било речи о томе хоће ли на челу уједињеног српства бити Петровићи, Карађорђевићи или Обреновићи. Све три династије су биле српске, потекле из народа, и по томе су Срби особени у свету.

Док је, као младић, књаз Никола био спреман да 1866. уступи место кнезу Михаилу Обреновићу као свесрпском владару, Николине доцније победе, територијално проширење Црне Горе, стицање међународног признања државности (1878), дипломатски успеси и његова велика популарност у српству, довели су до тога да књаз Никола почне озбиљно да размишља о себи као о новом цару Душану. Када се 1903. у Краљевини Србији догодио преврат, књаз Никола је у свом кабинету заплакао, а има мишљења да су му сузе потекле јер је очекивао да ће уместо Обреновића на трон Краљевине Србије доћи Петровићи, а не Карађорђевићи.

Пошто се 1910. изједначио у краљевској титули с краљем Петром Карађорђевићем, Никола Петровић је предлагао да „краљевина у српском Подунављу” и „краљевина у српском Приморју” – које су после Првог балканског рата (1912–1913) успоставиле заједничку границу – ступе 1914. на равноправним основама у конфедерацију, с две династије, и тиме потомству оставе „сједињено и снажно Српство”.

Када је Аустроугарска објавила рат Краљевини Србији, Краљевина Црна Гора је стала на страну Србије. Међутим, Никола Петровић је током Светског рата показао низ слабости, и пре и после бекства из Црне Горе. Краљевина Црна Гора је 21. јануара 1916. капитулирала, а краљ Никола је са Аустроугарском разговарао чак и о комадању Краљевине Србије, на чије је парче и сам претендовао.

С друге стране, аустроугарски окупатор је у Црној Гори забранио српску тробојку Краљевине Црне Горе, укинуо српски и увео хрватски језик, а окупационом администрацијом жарили су и палили франковци пристигли из Хрватске, чија су национална знамења, заједно са аустријским, мађарским и албанским, била дозвољена. Народ је под окупацијом био безнадежан, а кривицу за слом Црне Горе приписивао је најпре краљу Николи.

Др Александар Раковић

Војска Краљевине Србије је 1918. поразила аустроугарску и бугарску војску и потом померила државне границе 600 километара на запад, из Шапца на Алпе. Српска војска је са савезницима ослободила Црну Гору, где су почеле припреме за одржавање Подгоричке скупштине. У то време, након слома дотадашњег светског поретка, широм Европе су одржаване скупштине и зборови на којима су настајале нове државе. С тим у вези, ни Подгоричка скупштина није била изузетак.

Изборе за Подгоричку скупштину расписао је Централни извршни одбор за уједињење Црне Горе и Србије, према правилима за бирање народних посланика утврђеним у новембру 1918. године. Избори су одржани 19. новембра 1918, на територији предратне Краљевине Црне Горе. На изборима су учествовали кандидати који су били за безусловно уједињење Црне Горе и Србије и кандидати који су подржавали краља Николу, чији је став био да до уједињења Црне Горе и Србије може доћи само на равноправним основама.

Према боји изборних листа на тим изборима у цетињском округу, белој и зеленој, две супротстављене стране постале су познате као бјелаши и зеленаши. И бјелаши и зеленаши себе су сматрали изричитим Србима, чак су и једни и други наглашавали супериорност у српској идеји. Док су бјелаши хтели безусловни вид српског уједињења, који је и Никола Петровић заступао као млади владар, зеленаши су подржавали најпре конфедерални вид српског уједињења, који је Никола Петровић заступао као владар у позним годинама. Убедљиву победу на изборима оствариле су присталице безусловног уједињења.

Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори (Подгоричка скупштина) у свом имену имала је спону са одлуком Народне скупштине Књажевине Црне Горе из децембра 1906. да себе преименује у Српску народну скупштину Књажевине Црне Горе. Дакле, име у којем се наглашава српски народни карактер црногорске скупштине није никаква иновација из 1918. године.

Подгоричка скупштина почела је заседање 24. новембра, а 26. новембра 1918. донете су историјске одлуке: да се краљ Никола и династија Петровић Његош због капитулације збаце с црногорског престола и да се Црна Гора уједини са Србијом под династијом Карађорђевића, а потом тако уједињена ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Подгоричка скупштина окончала је то заседање 29. новембра 1918, а Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца створено је 1. децембра 1918.

У складу са одлукама Подгоричке скупштине, Свети синод Православне цркве у Црној Гори донео је 29. децембра 1918. одлуку „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном црквом у Краљевини Србији”. У званичном гласилу краља Николе „Глас Црногорца”, које је излазило у месту Неји код Париза, 24. септембра 1920. признато је уједињење Српске православне цркве на читавом простору југословенске државе, с тим што је сматрано да српско црквено средиште мора бити у Пећкој патријаршији, која је од 1913. била у саставу Краљевине Црне Горе.

Одлуке Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори признате су 1919. на Париској мировној конференцији самим тим што је признато стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије.

Сада се у Црној Гори око Подгоричке скупштине воде ужарене полемике. Међутим, за тим нема потребе јер данашња Црна Гора нема ниједан критеријум, елемент и симбол државности који би чинио спону са Краљевином Црном Гором.

Наиме, док су критеријуми, елементи и симболи државности Краљевине Црне Горе били изричито српски, ови који творе новостворену државност данашње Црне Горе – међународно признате 2006. године – сушта су супротност. Реч је о две различите државе које се парадоксално исто зову.

Аутор је виши научни сарадник Института за новију историју Србије, Београд

(Политика, 29. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s