Драгослав Пакић: Зашто кажеш „сова“ а мислиш на…

Кулминацију расправа о споменицима изазвао је споменик птици сови недавно подигнут у Кикинди. Свако ко је видео споменик уживо, тврди да га он, уместо сове, недвосмислено подсећа на неку другу ствар

Споменик сови у Кикинди (Фото: Фејсбук/Град Кикинда)

Да су Срби велики љубитељи ликовне уметности, одсек вајарства, најбољи су доказ јавне и полугласне дискусије које се жучно воде о постављеним споменицима као и о споменицима који се предвиђају за подизање.

Још док је Мештровић разрађивао идеју споменика Победнику на Калемегдану, Земунци су били огорчени и увређени што је предвиђено да Победник свој мушки алат окрене директно ка Гардошу, а није ни шлосер, ни лађар, још мање дунавски алас.

Данас се са истим жаром у круговима историчара уметности расправља о пројекту за споменик Великом жупану Стефану Немањи. Тврди се како је аутор, иначе Рус пореклом, уместо српског властодршца, замислио руског књаза.

Место које је предвиђено за споменик родоначелнику лозе Немањића, није неки виноград, већ железничка станица у нестајању иако се зна да Немања није био ни машиновођа, ни машинбравар.

Споменик правом машинбравару ће, како се најављује, ускоро угледати светлост дана у поносној Подгорици, некада Немањиној Рибници, онда Титограду, па опет Подгорици и будућем Новом Титограду који ће се тако звати Милом или силом.

Победник на конкурсу за споменик и трг Стефана Немање (Фото: http://www.gradnja.rs)

Грађани Александровца, уплашени да ће им име преузети Скопље, престоница Северне Македоније сва у знаку Александра Северно Македонског, предлажу да се у сврху одбране сопственог идентитета споменик Великом жупану подигне управо у Александровцу Жупском, а да му постоље буде фонтана из које се пролазници прскају правим вином а не као у Београду обичном водом чесмовачом.

Музика која би се из фонтане емитовала уз сваки оброк, дакле три пута дневно, била би чувена „Винска песма“ из Вердијеве „Травијате“. Нови текст би гласио: „И пијмо, нек фонтана се нађе у руци…“

Винска фонтана заједно са спомеником Немањи, носила би име по славном композитору, али у хрватском преводу: Фонтана Јована Зеленог.

Кад Мештровић није извајао Немању, него тамо неки Рус, онда бар име фонтане нека уђе са хрватске стране.

Први споменик у Београду о коме се, додуше шапатом говорило, био је споменик Моши Пијаде постављеном испред зграде Политике. Пролазници су се у мимоходу са спомеником чудом чудили и обавезно крстили. Тако је човек, који је највећи део своје државничке каријере посветио борби против религије, вере и самог Бога, постхумно доживео да се пред његовим спомеником људи нескривено – крсте.

То данас раде и када прођу поред споменика патријарху Павлу, али је патријарх светац па се то може и разумети.

Још се није стишала бука о споменику Јурију Гагарину где се никако не налази одговор да ли се ту ради о споменику славном космонауту и његовој глави или је реч о споменику самом постољу које доминира целом околином и заклања сваки поглед на главу космонаута која остаје у запећку и једва се види као да је још увек у космосу.

Уклоњени споменик Јурију Гагарину (Извор: ТВ Прва/Јутјуб)

Покојном премијеру Ђинђићу, реал политичару који је знао разлику између пчела радилица и трутова и који је чврсто стајао на земљи српској уочавајући да се, за разлику од целог света где се коров коси и уништава, у Србији– залива; који је одувек био против небеске Србије, спремају споменик у виду поломљене па закрпљене стреле која стреми право ка небу где је баш Србија.

Кулминацију расправа о споменицима изазвао је споменик птици сови недавно подигнут у Кикинди. Свако ко је видео споменик уживо, тврди да га он, уместо сове, недвосмислено подсећа на неку другу ствар. „Ону ствар“ како се то на српском каже. Аутор се, малтене, проглашава за сексуалног манијака.

Ова ствар, као и многе друге мутне радње, стишала се тек када је уметник објаснио да се ту уопште не ради о сови, него је у питању шева.

Дакле, споменик у Кикинди о коме се толико прича и расправља и који многе подсећа на „ону ствар“, није споменик птици сови, него птици шеви. Тако се, захваљујући овом споменику, преко кога се, као преко аустријског канцелара, тешко може прећи, долази до закључка да су сви у праву што је за Србију, где нико није у праву, права реткост.

Споменик је у неку руку и мала освета за злураде приче о оној Кикинђанки која је била слободног понашања и добре душе да ни једну мушку главу вароши Кикинде није могла да одбије, а када су је због тога прекорели, она је ноншалантно рекла: „Ја, и Кикинда ми је нека варош!“

Величина овог споменика шаље јасну поруку да Кикинда ипак није тако мала варош каква је цела Србија.

Пребројавањем споменика посвећених Тесли и Пупину, утврђено је да је Тесла у великој предности иако је Пупин за Србију урадио више него Тесла за цео свет. Ко ће коме ако неће свој своме!

Advertisements


Категорије:Сатиристика

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Духовит чланак о нашим савременим споменицима и њиховим ауторима. Само да није последњег пасуса са помињањем наших великих људи у свету науке и технике Тесле и Пупина. Не може се тако упоређивати допринос једног и другог великана. Никола Тесла је дао огроман допринос целом свету својим открићима у електроенергетици. Захваљујући његовим открићима и проналасцима, Србија је била међу првим земљама које су градиле хидроцентрале и уводиле у употребу електричну струју. Његов колега по струци, електроинжењер Ђорђе Станојевић је био пионир електрификације у Србији. Његова спомен-биста се налази испред зграде Електродистрибуције у Београду.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s