Владимир Димитријевић: Србија нема будућности док не сахрани жртве

Поводом беседе професора др Леона Којена на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Николај Берђајев је уочио да је, с појавом комуниста, у Русији настао нови „антрополошки тип“. Нестало је, вели руски философ, доброте са лица владајуће касте бољшевика – доброте која се могла запазити чак и на лицима руских пијаница. Нови властодршци, глатко избријани, у кожним капутима, ЧЕКИСТИ, личили су на бездушне аутомате. Слична промена десила се, од победе комуниста, и у Србији.

Какви су били србски комунисти? На шта су били спремни?

Ово је низ слика њиховог понашања после окупације Србије, коју су извели на совјетским тенковима (обратимо пажњу: Совјети на тенковима нису ушли у Хрватску, нити су ослободили Јасеновац; „фабрика смрти“ је прековремено радила све до пролећа 1945.)

Основа њиховог делања је, од оснивања КПЈ, била србофобија. Срби су били оптужени да су хегемони, а сви остали народи у Краљевини Југославији њихови робови.

Четврта земаљска конференција КПЈ 1934. године осудила је „окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“. КПЈ је, у 28. броју свог гласила „Пролетер“ 1932, подржала устанак усташа у Лици, наглашавајући да се, ипак, са „великосрпском војно-фашистичком диктатуром“  коначно могу обрачунати само комунисти.

Године 1943, с Немцима у Загребу су се договарали и преговарали Владимир Велебит и Милован Ђилас. Велебитов отац, Љубомир, аустроугарски генерал, био је, још од Првог светског рата, пријатељ немачког генерала Глеза фон Хорстенауа, па се Велебит, приликом својих посета усташком Загребу, слободно кретао. Основна преговарачка позиција партизана у разговору с Немцима била је: „НОВ Југославије сматра четнике као главне своје непријатеље“.

Извор: uimenaroda.net

Као што рекосмо, комунисти никад не би освојили Србију да им нису помогли Совјети, с Черчиловим „благословом“. А кад су освојили Србију, направили су невиђени покољ. Комуниста и „Шпанац“, Петко Тановић из Пожеге, убио је, из идеолошких разлога, свог сина Радојицу! А колико је србских Каина убило своје Авеље – ни броја се не зна. Србија још није сахранила жртве комунистичког терора, а Титови џелати слободно шетају Београдом и примају, од наших пореза узете, своје крваве пензије. Комунисти – Срби, Титове слуге, криви су за све поразе Србства после Другог светског рата. Сетимо се само шта су радили 1944-1945, кад су се светили Србији зато што их није хтела. Колико је домаћина убијено само да би им била одузета имовина! У колико је села пуцано у литије (види књигу Драгише Божића, „Црвени метак“, Моравци 2002.)! Колико је невиних људи отерано на робију због вица на рачун Јосипа Броза! Колико је деце злостављано зато што посте да се причесте или рецитују у цркви за Савиндан! Колико је кућа србских осрамоћено док су мужеви од удбаша силованих жена били на робији!

Кад год размишљамо – зашто нам је овако, морамо се сетити да Србија коју је (п)оробио Тито почива на костима невиних жртава његовог револуционарног  терора. Покојни психијатар и публициста, Бошко Јовичић из Чачка, у свом огледу „Каинизам, крцунизам и светосавље“, писао је:

„Масовна убијања код нас после рата имала су и ритуалну форму, пратила их је и узречица ‘омрсио се’, одузети некоме живот за починиоца је вид посластице, наслађивао се проливеном туђом крвљу и тако, ето нас на нивоу зверства и помраченог ума. Једно је убити у рату непријатеља, а друго ликвидација живота заробљеног и немоћног света. Занимљива је констатација да је нашег света највише убијено ван војних и ратних операција, тиме злочин добија осветничке оквире. Но, поред свега, треба имати на уму да човек није рођен да убија, нити је то свако у стању да чини. Смутна времена као што су ратна и револуционарна, увек разобличавају и тамне стране људске природе. Ако оставимо по страни индоктринацију свести комунистичком идејом за коју је иста изнад свега и ни са чим упоредива, ипак убицом није постао сваки њен приврженик. Они који су то чинили знали су се вајкати да нису ни од кога натерани већ су сами прихватили понуду сматрајући то чином лојалности и оданости партији.“

Са таквом прошлошћу се мора рашчистити да би се ишло даље. Зато су годишњи помени у Лисичјем Потоку београдском, великом стратишту жртава комунистичког терора, прави пример шта треба чинити да би нам било боље – опојати и као људе сахранити оне који су остали без гроба и мрамора, а будућност Србије градити на истини која је једини темељ сваке будућности. Говор професора Леона Којена, чији је деда, Милан Гавриловић, један од хероја аутентичне србске државотворности у 20. веку, и који се и сам, деценијама, борио и бори за обнову Србије на здравим темељима, подсећа нас на наше дужности због којих је и Софоклова Антигона била спремна да положи свој живот.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Борба за веру)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Докле, бре, ово раскопавање гробаља?
    И стално враћање у прошлост и доказивање једне или друге кривице?
    Ко је невин а ко крив?
    И докле тако, има ли краја том протеривању, унижавању, отварању рана до бесмисла.
    Колико још треба да прође времена да би смо схватили да нас је мање него што нас је било, да смо све старији, да исчезавамо, да нас ускоро неће бити?
    Шта ће остати иза нас?
    Раскопани гробови са нахереним спомеником на коме ће писати:
    “ОВДЕ ЈЕ СВАКО ИМАО СВОЈУ ИСТИНУ КОЈА НИЈЕ ПОМОГЛА ДА ПОСТАНЕМО ПАМЕТНИЈИ“!

    Свиђа ми се

  2. @Кобајаши: Ако није сувише велики ментални напор, препоручујем још једно прочитавање макар ове реченице г-на Димитријевића: „…Кад год размишљамо – зашто нам је овако, морамо се сетити да Србија коју је (п)оробио Тито почива на костима невиних жртава његовог револуционарног терора“, и покушај да се схвати сав цинизам прве реченице коментара: „Докле, бре, ово раскопавање гробаља?“. Заиста је дубоко у праву г-дин Којен, који је у свом говору казао: “…Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио…“, али – наравно , то важи само за цивилизовани свет.

    Свиђа ми се

  3. Докле раскопавање масовних гробница – пита @Кобајаши

    Па све док КОБА ЈАШИ !
    “КОБА” је био револуционарни надимак Јосифа Стаљина, једног од највећих криминалаца 20 века, убице милиона људи. Од његових бројних метода, две су врло присутне у Србији :
    -Људи који гласају не одлучују ништа. Људи који броје гласове одлучују о свему.
    -Смрт решава све проблеме. Нема људи, нема проблема.

    Свиђа ми се

  4. Нисам оптимиста да ће до тог рашчишћавања доћи у догледно време. Комунисти су поставили своје потомке на места у систему и исти систем опстаје, непромењен у свему битном. Одржавају га закони, политика, медији, сваки појединачан државни систем такав какав је. Просечан грађанин је подложан утицају званичне идеологије и пропаганде, и не трага за истином сам, чак и када је доступна негде на интернету, или у понекој књизи, или предавању. Верује медијима и „истини“ која се пласира кроз систем – образовни, на пример: ако у књигама из историје пише тако и тако, ако наставници тако говоре, ако се у медијима то подржава, ако се прослављају такви празници, то је истина већине, и она таква опстаје и преноси се на следеће генерације.

    Свиђа ми се

  5. Фејсбук, страница: „Размишљам нешто“:

    https://www.facebook.com/groups/1370599492961588/permalink/1708541079167426/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s