Леон Којен: Чему данас служи прећуткивање комунистичких злочина?

Реч на помену жртвама комунистичког режима 1944–1945. године, одржаном у Лисичјем Потоку 3. новембра 2018.

Леон Којен (Извор: uimenaroda.net)

У последњих четврт века у овој земљи су били на власти различити режими, различити лидери, многе странке и коалиције, бар на речима и различите идеологије. Али разлике међу њима, какве год да су биле, нису измениле једну ствар. Зид равнодушности и ћутања подигнут да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године, остао је какав је био током читаве комунистичке владавине. Нико од оних који су владали Србијом после пада Берлинског зида није нашао за сходно да јавно каже пуну истину о злочину почињеном против сопственог народа, да обележи стратишта какво је ово где сада стојимо и обавеже се да жртве комунистичког терора више никада неће бити препуштене забораву. Постоји скупштинска декларација о Сребреници, али нема таквог документа о Лисичјем Потоку и другим стратиштима расутим по Србији где су комунисти без суда убијали све оне за које су мислили да би им могли угрозити тек освојену власт.

Откуда то ћутање, откуда уверење да се стално може окретати глава од злочина оваквих размера? Откуда равнодушност према жртвама и болећивост према њиховим џелатима? Други европски народи који су имали несрећу да их пораз нацизма 1945. директно уведе у стаљинистичку диктатуру изнели су на видело крваво наслеђе комунизма чим су, после пада Берлинског зида, добили прилику да то учине. Само у Србији то се није догодило: овде се живи у скупој заблуди да се будућност једног народа може градити на историјским обманама, на остацима једне идеологије коју више нико не сме отворено да заступа али која се тим жилавије брани прећуткивањем истине.

Извор: uimenaroda.net

Ни данас немамо исцрпне податке о броју жртава комунистичког терора 1944. и 1945. године, а вероватно их никада нећемо ни имати, јер су комунисти за многа места у Србији (пре свега за сам Београд) потпуно или делимично уништили спискове ликвидираних лица и тако сакрили од потомства бар део својих злочина. Али, мада све „Књиге стрељаних” нису сачуване, именом и презименом се зна за 60.000 убијених људи, мушкараца и жена, младих и старих, понегде и деце (уз чија је имена лаконски уписивано „Д. М.”, што је очигледно сматрано довољним образложењем). Злочин тих размера морао је бити пажљиво испланиран, а спровођен је у дело с посебном бригом да његови извршиоци буду индоктринирани тако да изгубе и последњи траг моралног осећања. „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу”, каже се у извештају једног Окружног партијског комитета посланом у Београд новембра 1944. године. „[Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Овде је, заиста, све речено. Воља за моћ лишена свих људских и моралних обзира код налогодаваца, слепа послушност фанатика код извршилаца – каква је разлика између ових убица „на левици” и Хитлерових или Павелићевих убица „на десници”?

Чему данас служи прећуткивање овог језивог злочина, његових размера и карактера, циљева његових твораца и побуда његових извршилаца? Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио. Док у том свету нико више не  сумња да је леви тоталитаризам исто тако погубан и злочиначки као десни, у Србији се на сваки отворен помен комунистичког терора покреће тобоже „антифашистичка” пропагандна машинерија која треба да нас увери да су десетине хиљада невиних жртава биле само случајни „ексцеси”, а стратези и организатори терора у основи племенити визионари који су сањали о бољем друштву. Нимало случајно, за ту пропагандну машинерију често раде исти они људи који нас усрдно уверавају да Срби што пре треба да „промене свест” ако желе да имају било какву историјску перспективу – нимало случајно, јер је у оба случаја посреди иста врста идеолошке лажи, само што се она једном тиче прошлости а други пут будућности.

Извор: uimenaroda.net

Ако нам заиста лежи на срцу будућност Србије, добробит и достојанство свих који у њој живе, наша је обавеза да учинимо све што можемо да недужне жртве комунистичког терора 1944. и 1945. године буду спасене од заборава – да се њиховим сенима поклонимо не само ми овде, него и српско друштво у целини, па и они који, на своју и нашу срамоту, о њиховом страдању данас не знају ништа. Тек тада може доћи до истинског праштања и помирења, који су предуслов суштинског оздрављења српског друштва и знак да ће оно умети да се врати најбољим традицијама српског народа.

(У име народа, 18. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

13 replies

  1. “… да се затре успомена на десетине хиљада недужних жртава побијених у Србији после ослобођења, крајем 1944. и почетком 1945. године…” После ОСЛОБОЂЕЊА??? Па, чак ни г-дин Којен ма колико добар овај његов говор био, није у стању да се ослободи комунистичке хипнозе… Какво црно ослобођење?? То је само била смена окупатора, с тим да је немачка окупација (ма колико окрутна била) трајала само 4 године, а (пост)комунистичка траје од 1944 г., и никада се неће завршити.
    На његово реторичко питање: “Откуда равнодушност према жртвама и болећивост према њиховим џелатима?“, је у оквиру тврдње да комунистичка окупација траје непрекидно од 1944 г. лако одговорити: Па, зато што су на власти непрекидно били комунисти, и сада су њихова деца и унуци – углавном потомци оних тзв. “ослободилаца“ из Црне Горе, Босне, Лике, Кордуна итд. Жртве су биле из Србије.
    Потпуно се слажем са његовим зтакључком: “…Друштво и народ који су немоћни да се суоче са прошлошћу немају на чему да граде будућност, јер свесно или несвесно остају заробљеници лажних митова, с којима је цивилизовани свет одавно раскрстио…“, с тим што не видим никакву могућност друштвеног оздрављења Србије.

    Свиђа ми се

  2. Арсеније Стојковић – тачно је, слажем се са свиме што кажете.

    Био сам на помену у Лисичјем потоку; говор г. Којена је био дубок и освешћујући.

    Свиђа ми се

  3. Овакав однос према невиним српским жртвама у „Републици Србији“ јасно говори и о положају Срба у том ентитету…Док се жртвама међу Мађарима које су страдале од истих починилаца одаје почаст и дижу споменици од стране највиших представника ентитета, српске жртве страдале од истих џелата су табу.

    Свиђа ми се

  4. СЛАВА ПАРТИЗАНСКИМ ХЕРОЈИМА!

    Ослобађање Београда – Liberation of Belgrade (1944)

    Свиђа ми се

  5. To su vecinom oni Srbi koji su okrvavili ruke o svoj narod pa ih stigla kazna . Naravno i osveta pojedinih .Ali nesto u poslednje vreme ne pricate o zlocinima cetnika i njihovih koljasa .? A pravo ste lice pokazali u poslednjem ratu pogotovo u Srebrenici ! Pa sad vecina sveta optuzuje Srbe kao narod za genocid .

    Свиђа ми се

  6. Леон Којен, саветник ( са Батаковићем, Самарџићем..) Бориса Тадића, једног од ****** и најнеморалнијих људи које је Србија имала на челу државе (уопште узев тешко ограничене особе ,а по Србију изузетно штетне индивидуе).
    Ту је, такође, интимус легендарног и осведоченог антисрбина Милована Ђиласа и (крунски саветник), једног ******, такође антисрбина, такозваног “Престолонаследника“.

    Ово је да човек поврати!

    Свиђа ми се

  7. Стрељали су комунисти Србе и по Лици, Кордуну, Банији, Босни….А ради подсећања, Крцун није из Грахова, нити је Ранковић из Книна. Исто тако и Ћећа Стефановић, Кика Марковић и низ других.

    Свиђа ми се

  8. Стварање Друге Југославије био је енглески налог, а Коминтерна га је подржала. Југославија као Југославија, могла је да опстане само на слабој Србији и јакој Хрватској, а то јој је и био смисао – да католици пазе на Србе. Пропаст Драже Михајловића и била је на томе што није прихватио тај план, док Тито јесте, што га је препоручило као извођача радова код светских господара.

    Као што су у Србији морали да се обрачунају са четничким, ројалистичким, грађанским и интелектуалним фактором – тако исто у Хрватској нису морали, јер су сви Хрватски слојеви добили налог од Цркве да прихвате нову заједницу и господаре њоме.

    Свиђа ми се

  9. @Milovan Cicvaric: Дотакли сте, и несвесно, једну веома важну ствар овим: “Ali nesto u poslednje vreme ne pricate o zlocinima cetnika i njihovih koljasa .? A pravo ste lice pokazali u poslednjem ratu pogotovo u Srebrenici ! Pa sad vecina sveta optuzuje Srbe kao narod za genocid “. Требало би да знате да оно што се сада сматра “четницима“ никакве везе нема са ЈВуО и појмом четништва . Комунисти су током своје дуготрајне владавине успели да помоћу своје изузетно ефикасне политике терора и пропагандне машинерије (књижевност, филмови, стрипови, фељтони, итд., итд.) у свест народа дефинитивно утуве потпуну, грозну, карикатуру појма “четник“ (прототип: Булајићеви „четници“). Оно што кажете: “u poslednjem ratu pogotovo u Srebrenici“ нема никакве везе са појмом четништва – али је логична последица погубног политичког деловања удбашких провокатора (типа Шешеља, Драшковића, Аркана и сл.) који су још приликом почетка транзиције и увођења „вишепартијског“ система од УДБЕ добили задатак да под фирмом карикатуралног “четништва“ до крајности дискредитују појам српског патриотизма и борбе за слободу. У томе су сјајно успели, о чему сведочи и оно што кажете: “Pa sad vecina sveta optuzuje Srbe kao narod za genocid “. И – ето, сада имамо посла са последицама, јер та карикатура је на свој начин заживела у свести људи.

    Свиђа ми се

  10. @Milovan Cicvaric Ako ste vi Milovan C.,ja sam Sekula Drljevic…Intimus M.Dj bjese i akademik Beckovic.

    Свиђа ми се

  11. Ovo bih potcrtao..`Овде је, заиста, све речено. Воља за моћ лишена свих људских и моралних обзира код налогодаваца, слепа послушност фанатика код извршилаца – каква је разлика између ових убица „на левици” и Хитлерових или Павелићевих убица „на десници”?`..Hvala,profesore,hvala do neba.

    Свиђа ми се

  12. Партизани и комунисти били су спремни да дају своје животе за слободу. Кукавички “контемплативни“ издајници, чијих бедних наследника и следбеника је овде легло, пузали су пред нацистичким шљамом и служили их одајући, прогањајући, мучећи и убијајући антифашистичке борце.
    СМРТ НАЦИЗМУ, КОЛАБОРАЦИОНИЗМУ И ИЗДАЈИ!
    ЖИВЕЛО ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО!
    ЖИВЕЛА АНТИФАШИСТИЧКА СРБИЈА!
    ЖИВЕЛА СЛОБОДАРСКА БОРБА И ПОБЕДА!

    ЕПОПЕЈА ПАРТИЗАНА

    Свиђа ми се

  13. Одличан чланак, поздрав Леону Којену.
    Поред свих прећуткиваних комунистичких злочина додао бих и следећи : Уставно право на самоопредељење до одцепљења република и покрајина. Злочиначко право које је нашим деспотима послужило 1989 год за растурање Југославије и донело нам крваве ратове.

    Liked by 1 person

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s