Марко Павловић: Босански и белгијски модел у Црној Гори (2006)

Све у свему, Срби у Црној Гори, ни по којој логици не могу имати мање права од Срба у Босни и Херцеговини, и то из године 1910, нити од Валонаца или Фламанаца у савременој Белгији

Марко Павловић (Извор: Данас)

Према нацрту Устава Црне Горе (од 8. септембра 2006. године), Црна Гора је наизглед дефинисана као „држава свих њених грађана“. Међутим, за одређивање карактера државе начелно дефинисање је од споредног или никаквог значаја. Карактер државе (национални или анационални) одређују њен назив, службени језик и писмо, и државни симболи. С обзиром на ове елементе, Црна Гора је уставним нацртом дефинисана као национална држава црногорског народа. У нацрту Устава, црногорски народ се нигде не помиње, али се крајње неуобичајено у првом члану наводи име државе. Чл. 1 гласи: „Име државе је Црна Гора.“ Одредбу о називу државе има још Устав Ирске, али сврха те одредбе се исцрпљује у навођењу различитих назива државе на првом (ирском) и другом (енглеском) службеном језику.[1] Прикривено значење овог члана је да се држава Црна Гора зове према свом државотворном народу. Службени језик (чл. 15) је новопроглашени црногорски, а и химна је црногорска („Ој свијетла мајска зоро“).

Концепт црногорске националне државе за собом повлачи питање модела по коме је прављен, као и питање односа тог модела са стварношћу, што у себе укључује и питање уставотворног модела по коме би требало израдити Устав Црне Горе. Први модел по коме је проглашена црногорска нација био је аустријски модел. Тим моделом је Јован Ђорђевић, професор Правног факултета у Београду, подупирао Ђиласову конструкцију црногорске нације. Ђорђевић је навео да „то није једини пример у историји да се из истог етничког (народног) језгра образују више одвојених нација, које имају исти језик и сличне традиције, али образују одвојене националне целине. То је случај са енглеском и америчком нацијом, са немачком и аустријском нацијом.“

Босански модел

Аустријски модел по коме је становништво Црне Горе, односно Срби у Црној Гори, имало да постане посебна нација остварен је делимично. У последњих петнаестак година у Црној Гори се прешло на босански модел, из последње две деценије XIX века. Док се по аустријском моделу задржавао језик матичне нације, по босанском проглашавао се нови.

Са остваривањем босанске нације и националне државе, засноване на регионалним специфичностима, отпочела је Аустро-Угарска, одмах по извршеној окупацији (према одредбама Берлинског уговора 1878). Прва окупациона управа (до децембра 1878), на челу са генералом Јосипом Филиповићем водила је хрватску политику. Филиповићева чиновничка екипа, доведена из Хрватске, у свакој прилици форсирала је хрватско име, па је настојала и да „хрватски језик“ прогласи за службени језик. Због тога су једном наредбом Земаљске владе (26. августа 1878) у Сарајеву основана „два учевна течаја у сврху учења, читања и писања хрватског језика латинскими писмени “. Ипак, убрзо (12. септембра) одустало се од хрватског имена за службени језик. За службени језик уведен је назив земаљски, који је 1883. замењен именом босански. Босански језик био је кључни елеменат плана стварања босанске нације, иза кога је стајао (од средине 1882) нови управник Босне и Херцеговине – Бењамин Калај. Овај мађарски аристократа, аустро-угарски генерални конзул у Београду од 1868. до 1875, остао је на положају аустро-угарског заједничког министра финансија (надлежног за Босну и Херцеговину) више од двадест година. Калај је својим именом обележио режим управе са главним настојањем да се створи босанска нација, чију би основу чинили муслимански феудалци. Радило се о покушају пресликавања стања које је у Мађарској постојало после 1867. Муслиманско племство је сматрано за „државотворни елеменат“, који познаје земљу и народ и стога једини може да влада. Већи део муслиманских првака који су до 1878. били ослонац турске власти, одмах се по уласку аустро-угарских трупа ставио у службу новог господара.

Калај је полазио од тога да су се становници Босне увек осећали као нешто посебно, и да су – поред верских супротности себе називали Босанцима или Бошњацима. Затим, национални покрети у Босни су, по Калају, били слаби, као што је и Србија (услед везаних руку Тајном конвенцијом са Аустро-Угарском) представљала слаб ослонац српском националном покрету, који је иначе био најразвијенији у Босни. Најзад, Калај је као повољно тле за свој пројекат бошњаштва видео у томе што се Босна увек ослањала на неког јаког и моћног (од византијског цара, преко угарског краља и Султана, до аустријског цара).

Ватрослав Јагић (Фото: Википедија)

У циљу стварања босанске нације предузимане су различите мере за неговање босанског патриотизма. За босански језик, Калај је добио подршку Ватрослава Јагића – водећег филолога код Хрвата, професора Бечког универзитета. Пошто је нападнут у новинама, Јагић се бранио наводећи како је Калају дао подршку пошто му је један чешки посланик приговорио „зашто језик оне земље зове босанским или земаљским језиком, а не каже хрватски језик“. Имајући наводно у виду да се у Босни, између Срба и Хрвата, бије „љути бој“ за име језика, Калај није дао предност ни једном имену, него се определио за локално босанско име. Уз то, по Јагићевој опасци, Калај под именом босански језик „ипак разуме баш онај исти језик што га у Београду зову српским а у Загребу хрватским“. У ствари, Јагићевим погледима је одговарало Калајево ширење латинице међу муслиманима чије је писмо све до аустро-угарске окупације била ћирилица – тзв. беговско писмо, „Босанчица“ – коју су они сами звали „стара Србија“. У Загребу се, одмах по извођењу окупације, радило на томе да се „преведе Коран на Хрватски“ и изда „за Мухамеданце у Босни, пошто ови почеше учити латиницу, а у Биограду јур учинише превод ћирилицом, коју се не би хтело употребити“. Неки „Калајеви“ муслимани су из „босанског“ језика хтели да „изведу неку посебну босанску културу“.

У циљу стварања босанске нације, по угарском обрасцу политичког народа, уведен је босански грб и застава црвено-жуте боје. У истом циљу, чак је и једно јело, које се у народу звало „лонац“ (папазјахнија), названо босанским. Часопис Бошњак, који је богато субвенционисала земаљска влада, покренут је 1891. са циљем да нарочито међу муслиманима пропагира босанску нацију.[2] Бошњак је штампан латиницом, на што су Срби приговарали да се тиме „квари језик и издаје завјет својих витешкијех отаца“. Са хрватске стране (из Загреба) критиковано је Бошњаково пропагирање бошњачког имена: „Бошњаци су Бошњаци по земљи, као што су Далматинци по земљи Далматинци, као што су Словенци Словенци, Пијемонтези Пијемонтези, Тиролци Тиролци итд. Али бошњаштво није народност: Босанске народности нема, као што нема далматинске, тиролске, пијемонтешке итд.“[3]

Часопис Бошњак

Калајев режим је нарочито био усмерен на то да се уништи српска национална свест у Босни и Херцеговини. Калај је и своју Историју Срба (1877) забранио за Босну и Херцеговину, јер у њој је стајало да је становништво Босне и Херцеговине део српског народа. Уз муслимане, као други ослонац окупационе власти, служили су римокатолици. Још је генерал Филиповић добио инструкцију да окупациона управа има да ради на зближавању муслимана и католика. У циљу ојачавања католичког елемента, у Босну су, 1881, доведени језуити. Безобзирни у верском прозелитизму, језуити су се често стављали изнад закона, што је изазивало протесте не само православаца и муслимана, него и фрањеваца на којима је више од шест векова почивало католичанство у Босни. Док је јачала католичка црква, окупациона власт је слабила православну цркву, стављајући је под свој надзор. Међу Србима се ширило уверење да влада извршава давно смишљени план њиховог преобраћања у римокатоличанство и наметања хрватског имена.[4]

Аустро-Угарска је своју политику бошњаштва напустила 1907 (4. октобра), тако што је Земаљска влада једном интерном наредбом обавестила све органе власти да се назив босански за службени језик укида, и да се уместо њега земаљски службени језик има називати „српско-хрватски“. Ипак, с обзиром на то да је назив босански језик ухватио корена код муслимана, одлуком Земаљске владе (од 29. новембра 1907) њима је дозвољено да у оквирима својих самоуправних институција (и школа) свој језик и даље називају босанским именом.[5]

Најзад, Земаљским уставом (Штатутом) за Босну и Херцеговину, октроисаним 17. фебруара 1910, призната је стварност постојања три верске, односно националне заједнице. У складу с тим, у глави о грађанским правима налазила се одредба о праву на очување националног идентитета: „Свим земаљским припадницима ујемчено је чување народне особине и језика“ (§11). Уз ову одредбу, ишла је одредба о праву јавног исповедања вере признатих верских удружења, међу којима је било изричито наведено и „српско-православно“.

Верски и национално хетерогена стварност нарочито је нашла одраза у изборном систему за народно представништво – Сабор Босне и Херцеговине. Аустро-угарско заједничко министарство финансија као надлежни орган за Босну и Херцеговину, наглашавало је да Босански сабор треба да буде „што вернији одраз националних, конфесионалних и политичких прилика“ у Босни и Херцеговини. „Бирани посланици“ бирали су се по посебном изборном реду, који се заснивао на куријалном систему, комбинованим са верским „кључем“ – односно тако што су се у свакој курији избори обављали одвојено по верској припадности. Речју изборног закона, куријална и верска подела изгледала је овако: „Од свих 72 посланика, које ваља бирати, запада: I. курији 18, II. курији 20, III. курији 34.“ По куријама су се посланички мандати имали да деле на три главне вероисповести, „према сразмерном броју статистике становништва“. Тако је, у I. курији припадало: „католицима 4 мандата, муслиманима 6 мандата, српско-православнима 8 мандата; у II. и III. курији: католицима 12 мандата, муслиманима 18 мандата, српско-православнима 23 мандата. Осим тога запада јеврејима у II. курији 1 мандат.“[6]

Отварање Босанскохерцеговачког сабора (Фото: Википедија)

Дакле, аустро-угарски модел бошњачке нације и државе прошао је кроз три фазе: 1) инкубација хрватске латинице (за време полугодишње управе Јосипа Филиповића), 2) стварање босанске нације – увођењем босанског имена за службени језик и његовим везивањем за хрватску латиницу (преко листа Бошњак), и 3) одустајање од пројекта босанске нације.

Белгијски модел

У погледу сразмерне представљености и заштите интереса појединих националних заједница у вишенационалним државама, сам по себи се – у погледу данашње уставноправне ситуације у Црној Гори – намеће белгијски модел. Белгију карактерише постојање две доминантне националне заједнице: Валонци (односно француски говорећа заједница) и Фламанци. Валонци чине нешто око 1/3 (што је случај и са Србима у Црној Гори), а Фламанци знатно преко половине десетомилионског становништва.

Од оснивања, 1831, па све до краја XIX века, једини службени језик у Белгији био је француски, што је холандске Фламанце довело у позицију грађана другог реда. На управљачке и административне функције постављани су готово само припадници француске језичке популације, која је иначе била бројно надмоћнија. Фламанци су дуго протествовали против искључивања просечних, недвојезичних међу њима и из активног учешћа у свакодневним пословима који су се односили на право, медицину или на послове у индустрији. Са постепеним повећањем њиховог броја, Фламанци су остваривали успехе у многим сферама, да би од 1898. Белгија и званично постала двојезична земља.[7]  Тек са Изменама и допунама Устава, од 31. децембра 1970, у Белгији се почело са признавањем стварности постојања две доминантне језичке и националне заједнице. То је нарочито изражено чл. 86 bis којим је прописано да, уз могући изузетак у погледу Председника владе, Министарски савет састоји се од подједнаког броја министара француског и холандског језика.

Белгија се данас (по Уставу од 17. фебруара 1994) дефинише као федерална држава састављена од три заједнице: француске (односно валонске), фламанске (холандске) и „немачки говорећи заједнице“. Изразом „немачки говорећа заједница“ означава се малобројна немачка национална мањина (која чини само 1% становништва). Већ терминолошка разлика указује на то да Белгију чине две националне заједнице: фламанска и валонска, иако их устав не обележава изричито као нације. Међутим, двонационалност Белгије изражава се у томе, што ове две националне заједнице доносе суштинске одлуке у федерацији. Суштинске одлуке (које се између осталог тичу начина финансирања „француске и фламанске заједнице“, у чијим надлежностима је и образовање) доносе се посебном квалификованом већином. Та већина се састоји у већини гласова у свакој језичкој групи[8]  сваког дома, под условом да је била присутна већина чланова сваке језичке групе и да збир изражених позитивних гласова у две језичке групе износи најмање две трећине датих гласова.[9]

Језичке заједнице у Белгији

Белгијски парламент је дводомни. Доњи дом (Представнички дом), као представништво државне целине, бира се по изборним јединицама са приближно једнаким бројем бирача, на принципу пропорционалног представљања. Горњи дом – Сенат бира се по посебним критеријумима утврђеним Уставом. Тако, у Сенат се на непосредним изборима, од стране „холандског изборног колегијума“ бира 25 Фламанаца, а од стране „француског изборног колегијума“ 15 Валонаца; посредно (преко Савета, законодавног органа националних заједница) бира се по 10 Фламанаца и 10 Валонаца, као и један припадник немачке језичке заједнице; најзад, изабрани фламански сенатори бирају (кооптирају) још 6 сенатора, а валонски још 4.[10]

Црногорци као Валонци и Босанци

С обзиром на белгијски модел, Срби  у Црној Гори се последњих година налазе у положају сличном положају Фламанаца у Белгији, у периоду дужем од пола века после оснивања (1831). Што се босанског модела тиче, Срби у Црној Гори се данас, mutatis mutandis, налазе у другој – „Калајевој“ фази стварања црногорске националне државе. Као што је у Калајево време српски језик преименован у босански и проглашен за службени језик, тако данас експертски тим републике Црне Горе (у нацрту Устава) српски језик проглашава за црногорски и службени. Такође, као и Босна, и Црна Гора је имала свог Јосипа (прва Филиповића, друга Броза) за инкубацију хрватске латинице. Као и Калајев пројекат босанске државе-нације, тако је и пројекат црногорске државе-нације заснован на фаворизовању и форсирању хрватске латинице. Не мења на ствари то што у уставном нацрту државних експерата стоји одредба о равноправности ћириличног и латиничног писма. Експертски „Савет за уставна питања“ је свој текст дао на хрватском латиничном писму, а на њему је ћирилични само скупштински штамбиљ величине веће поштанске марке. Сама чињеница да државни експерти свој уставни нацрт дају да латиничном писму, а у одредби о службеном писму прво помињу ћирилицу, опомиње на то да је ћирилица осуђена на нестајање из службене употребе. Уосталом, пракса указује на то да се хрватско латинично писмо налази у завршници победничког похода у Црној Гори. На српском народу је историјски задатак да тај поход одбаци од себе јер је само српска ћирилица (вуковица, коју је боље звати србилица) елеменат српског идентитета; српска латиница не постоји.

Као што је Калајевим босанским моделом пројектовано да се сво становништво Босне и Херцеговине стопи у босанску нацију, тако је новим црногорским Уставом пројектовано да се сво становништво Црне Горе претопи у црногорску нацију. Главне полуге Калајевог босанског и савременог црногорског државног националног пројекта су истоветне. Прву полугу представља апсолутизовање регионалних карактеристика, кроз наводно посебни – преименовани српски – регионални језик, кога прати латинично писмо. Већ „голим оком“ се види да босанска, бошњачка и црногорска нација имају исто писмо – хрватску латиницу, коју је Вук Караџић једном узгредно назвао „рогатом“ латиницом.

Слично босанском пројекту, у пракси је само један део становништва Црне Горе прихватио црногорско регионално име за национално, пригрлио „рогато“ латинично писмо, и чак се приклонио лаички основаној Црногорској православној цркви (која се у експертском нацрту, по чл. 47 ставља на прво место). Тако, разлика у погледу стварања босанске и црногорске нације налази се само у редоследу потеза. У Босни је прво постојала посебна вера, па је на њу надограђена  нација. У Црној Гори је прво успостављена нација, па је уз њу проглашена црногорска црква.

Идеја црногорске нације

Црногорство је до 1945. било маргинална и ефемерна појава. Његов први помен јавља се неколико година после појаве Калајевог бошњаштва. Средином осамдесетих година XIX века у Гласу Црногорца су излазили чланци у којима се тврдило да је „’Црногорство’ појам и организам засебан, који има све услове опстанка и развића, без потребе да се ослања на друго што“.[11]  Почетком XX века, Стојан Новаковић је једном приликом приметио да код Срба у Црној Гори има склоности да се држављанство узима као „народност“. За Новаковића је то било забрињавајуће, па је посегнуо за Његошевим стиховима: „С тим ли ћемо изаћ’ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?“[12]  Крајем Првог светског рата, најмлађи син краља Николе (кнез Петар) – речју листа Уједињење – „један недоучени гимназиста“ био је „узео на себе да научнички докаже како је Црна Гора засебна нација“.[13] Појава зеленаша и бјелаша приликом избора за Подгоричку скупштину (Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори, од 26. новембра 1918) указивала је на контуре две националне заједнице: српске која је била за безусловно, и црногорске која је била за условно уједињење са Србијом. Најзад, у југословенској Краљевини, црногорски федералисти, иако су се напајали на хрватским федералистичким пројектима, истицали су  да је „Црна Гора била вазда српска и мора остати српска“. Ипак, наглашавали су да су „Црногорци политички народ који је своју државу створио сопственом снагом“.[14] Комунисти су на том основу прогласили посебну црногорску нацију.

Глас Црногорца, 3. децембар 1873, број 33

Данашња национално-политичка ситуација у Црној Гори је делимично онаква какву ју је очекивао (и желео) Лазо М. Костић, чувени Србин из Боке. Наиме, он је сматрао да, на комунистичко проглашавање, оглашавање и наметање црногорске нације, треба да одговори „целокупна црногорска емиграција urbi et orbi, тј. и онима у земљи и целом иностранству“ једним „општим прогласом“ у коме би стајало да су Црногорци Срби. Л. М. Костић је намеравао да овај проглас достави на све релевантне адресе широм света, јер „у свим лексиконима и енциклопедијама света,[15] помало и у свим уџбеницима“ је стајало „да су Црногорци засебан народ и да у Црној Гори нема Срба“.[16]  Међутим, акција коју је очекивао Л. М. Костић је изостала услед пасивности црногорске емиграције.[17]

Данас, готово пола века касније, у Црној Гори се јавља покрет (предвођен Српском народном странком) који не само да сведочи о постојању Срба у Црној Гори, него и настоји да се српска национална заједница у Црној Гори уставноправно призна и дефинише.

Уставна борба Срба у Црној Гори компликује се постојањем посебне групације становништва двојног идентитета, и српског и црногорског. Наиме, Црна Гора је по босанско-белгијском моделу ушла у завршницу изградње и стабилизовања две националне заједнице – црногорске (чије језгро чини група колоквијално названа Дукљанима) и српске националне заједнице. Постојање двојног идентитета не иде у рачун ни једној заједници: црногорској омета стабилизацију, српској може угрозити опстанак, стварајући услове за њену асимилацију. Следствено, у догледно време се може очекивати да Црна Гора добије своје „Бошњаке“ (Црногорце) и Србе, или своје Фламанце и Валонце. Црногорство као национална одредница постало је својина једне групе. Због тога што је коришћено као ознака за „негаторе и мрзитеље Срба“ (речју Л. М. Костића), црногорство у националном идентитету Срба у Црној Гори је постало оптерећујућа одредница, без обзира на његово изворно или „новокомпоновано“ значење. Ипак, „србо-црногорство“ се уставноправно може одредити као посебна национална заједница, прелазног типа, помало налик на вишејезични регион Брисела у Белгији. Уставноправно признање ове историјски наслеђене категорије може успорити стварање црногорске и српске националне заједнице, али је тешко веровати да их може осујетити. Најзад, правнотеоријски, по белгијском моделу могуће је установити и заједницу српски говорећег језика. Ипак, ова могућност је само теоријска а практично готово невероватна.

Све у свему, иако маргинална и ефемерна, идеја црногорске националне државе није била пука комунистичка измишљотина. Она је као облик локал патриотизма постојала у неким круговима црногорског друштва; комунисти су од ње направили нацију и она, иако са оскудним елементима, је нешто с чим се мора рачунати до даљњег. Такође, и српска национална заједница у Црној Гори је нешто с чим се надаље мора рачунати. И бројем (данас 32%) и традицијом, Срби у Црној Гори су фактички „конститутиван“ (државотворан) народ.

На формирање две доминантне („конститутивне“) националне заједнице – црногорске и српске – у Црној Гори значајно ће до даљнег утицати, с једне стране, држава као „калуп за стварање нације“, а с друге стране, слаб свесрпски имунитет уопште, а у језичкој сфери посебно.  Наиме, питање преименовања српског језика ијекавског изговора у црногорски језик није само питање Срба у Црној Гори.[18]  Аргумент да се по истом основу, по ком је уведен босански језик, може увести и црногорски је политички јак аргумент, поготову што босански језик има међународно признање (од Дејтонског споразума до Хашког суда). Питање преименовања српског језика је питање одрживости једног ланца, који је започео преименовањем српског језика у хрватски. О томе да су Хрвати преузели српски језик и почели да га пишу посебном својом латиницом постоји мноштво директних и необоривих чињеница. Сам творац хрватске латинице није крио да је језик који је прво преименован у илирски, па онда у хрватски, био српски језик. Хрватски вођа Стјепан Радић је у ужем кругу говорио Србима како су Хрвати њихов народни језик узели за свој књижевни језик. У најпознатијој хрватској Историји (Политичка повијест Хрватске) наведено је како је Гај (1836) своје новине штампао „штокавштином, према узору старих Дубровчана, али и према узору Вука Караџића“. У истој Историји наведен је став из кругова око канцелара Метерниха (од 1818) да би за бечку Владу било изузетно значајно када би њени непоунијаћени православни поданици се одрекли „књига штампаних рускима или ћирилским словима и да неопазице пригрле оне с латинским писменима, тиме би се оживотворио један велики државни циљ и тиме би се могло неизмјерно много дјеловати на расположење тих цесарско краљевских поданика“. У складу са овом мишљу дошла је латиница, коју је Гај направио преузевши чешку абецеду.[19]

Са правног становишта, јединствени случај преузимања и преименовања језика једног народа од стране неколико других народа, повлачи за собом неколико питања: 1) да ли један народ може да узме за свој национални и службени језик језик другог народа, 2) да ли се преузети језик може писати писмом различитим од оног којим је до преузимања писан, 3) да ли се преузети језик може преименовати, односно назвати по народу који га је преузео, и 4) да ли се национална својина на преименовани и преузети језик може стећи одржајем. Само на прво питање је одговор известан и позитиван. Од одговора на остала три питања и њиховог презентирања пред међународним форумима (широм света) добрим делом зависи српска национална судбина.

Решења

Уставотворац, у Црној Гори, који признаје стварност, мора признати постојање две доминантне (државотворне, конститутивне) националне заједнице и ту чињеницу изразити у Уставу. Прво, у погледу организације власти уставотворац треба да буде вођен принципом пропорционалне заступљености појединих заједница. Парламент треба организовати као дводомни, с тим што би се горњи дом (Сенат) образовао према савременом белгијском и босанском кључу. Црногорци и Срби у Црној Гори нису локално територијализовани (као Фламанци и Валонци) тако да ова чињеница препоручује босански изборни модел од 1910. Затим, према белгијском моделу у Влади Црне Горе би требало да буде подједнак број министара Срба и Црногораца. У осталим сегментима централне и локалне управе и судства требало би применити принцип националне сразмерне заступљености. Школство, укључујући и универзитет (или универзитете) треба – уз уставно гарантована средства за ту намену, по белгијском моделу – препустити националним заједницама.

Двонационални карактер Црне Горе морао би да има одраза и на државне симболе. Тако, државна химна би требало да буде резултат компромиса српске и црногорске националне заједнице. У грбу би поред црногорског лава морао да се нађе српски крст са четири оцила. У погледу заставе нова независна Црна Гора требало би, по логици ствари, да се врати застави старе независне Црне Горе, коју су чиниле „народне боје: црвена, плаветна и бијела“. (Тим бојама била је, 1835, дефинисана и прва застава кнежевине Србије).

Све у свему, Срби у Црној Гори, ни по којој логици – осим логике циљане дискриминаторске политике којом би се Срби вратили на комунистичких 3,3%[20]  – не могу имати мање права од Срба у Босни и Херцеговини, и то из године 1910, нити од Валонаца или Фламанаца у савременој Белгији – Белгији у савремној Европи. За Србе у Црној Гори почела је „национална утакмица“, у којој је највећи могући улог – њихова национална судбина, њихов опстанак или нестанак.

др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

Чланак је презентиран на научном скупу о „српском народу у новом Уставу Црне Горе“, који је одржан у Подгорици 16. и 17. новембра 2006. Објављен је у Зборнику радова под називом „Уставни геноцид над Србима“. Било је то време када се у Црној Гори певало: „Црна Горо мила мати / Ноћас ћемо Србе клати.“


[1] „The name of the State is Eire, or, in the English language, Ireland.“ (čl. 4).

[2] Оснивач и власник Бошњака, Мехмед-бег Капетановић, у том смислу у једној брошури писао је: „Што се тиче Хрвата и Срба, то су огранци од југословенског витешког народа, као што смо и ми исто један огранак, те се на првом мјесту налазимо. Кад не би на нас кривим оком гледали, кад би нам признали нашу народност могли би с њима са свијем у љубави живјети“.

[3] M. Imamović, Pravni položaj i unutrašnji politički razvitak Bosne i Hercegovine od 1878. do 1914, Sarajevo, 1976, стр. 73-75

[4] Да процес кроатизације Босне хвата маха, Срби закључују и по школству: „Мало, мало – писао је један Србин Сарајлија –  па ће нам се забранити овамо посве српско име, а наш лијепи српски језик окужиће и растроваће хрваштина, па ће бити гори и бетернији него игдје на свијету. А како и неће кад наша дјеца немају своје српске гимназије, него иду у државну, гдје су све књиге набављене из Загреба“. На све стране, Срби виде поразне последице Калајевог режима. О томе „један неослобођени Србин“ – уз контрасно улепшавање турског времена – пише: „Ако се још ово може назвати слобода, онда ми под Турцима нијесмо ни знали шта је робовање, шта је раја! Онда смо живљели сто пута боље него данас што живимо. Онда смо бирали владике ми сами, а није нам их влада намештала као сада … Онда смо имали српску реалку у Сарајеву и преко 100 српских народних школа у Босни и Херцеговини – а данас? Онда смо могли примати сваке новине, књиге и листове и из Србије и из Русије, а данас не смијемо ни српске листове из Аустро-Угарске монархије. Онда смо могли имати колико год хоћеш српских друштава … Онда смо могли отварати и своје читаонице и библиотеке без правила и без дозвола – а данас? … Онда нијесмо ни знали за хрватство и бошњаштво у овим земљама – а данас? Онда се нијесу могле зидати оваке катедрале ни оваке богословије као што је у Сарајеву – а данас? Онда нијесу прекривали Босну и Херцеговину оволики фратри и сесрице, као што је данас прекривају …“ Док је Турска владала телима и „сатирала народ физички“, Аустро-Угарска је хтела да влада душама и сатирала народ „духовно“ (М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 564).

[5] М. Имамовић, Правни положај …, 79,80

[6] У прву изборну курију улазили су крупни земљопоседници („који плаћају земљарине барем 140 К“), или интелигенција („они који су свршили коју високу школу у аустро-угарској монархији“, „лица духовног сталежа свих законом признатих вероисповести“, државни чиновници). Друга курија била је градска – чинили су је „сви становници градова“. Трећа курија била је сеоска, а чинили су је „они који имају право бирати и станују у сеоским општинама, а не припадају I. курији“.

[7] Belgium, The New  Encyclopaedia Britannica, 1977, str. 820.

[8] Белгија има четири језичке групе (региона): француски говорећи регион, холандски говорећи регион, двојезични регион престонице и немачки говорећи регион.

[9] Одредба овог типа налазила се међу Изменама и допунама од 1970, у чл. 59 бис. У важећем Уставу она се налази у чл. 4. ст. 3 (Белгијски устав, превео М. Јовичић, Збирка новијих устава, V, Београд, 1972, стр. 63,66)

[10] Као уставни израз белгијске вишејезичке (вишенационалне) друштвене структуре јавља се и процедура звоњаве на узбуну (alarm-bell procedure): (1) Са изузетком буџета и закона који захтевају специјалну већину, оправданим предлогом, кога потписују најмање три четвртине чланова једне од језичких група и који је уведен после представљања извештаја а пре коначног гласања на јавној седници, може се изјавити да су одредбе нацрта закона или предлога такве природе да озбиљно штете односима између заједница. (2) У овом случају, парламентарна процедура се суспендује а предлог упућује Савету министара који, у року од тридесет дана, даје оправдане препоруке о предлогу и позива надлежни Дом да да своје мишљење о тим препорукама или нацрту закона или предлогу који се, по потреби, ревидира. (Belgium – Constitution, http://www.oefre.unibe.ch/law/icl/be00000_.html; М. Митић, Националне мањине, Београд, 1988, стр. 116,117; Р. Л. Вотс, Т. Флајнер, Х.П. Шнајдер, Уставно преуређење Савезне Републике Југославије, Београд, 2002, стр. 67,68)

[11] „Тада – забележио је Симо Матавуљ – почеше излазити у Гласу Црногорца они фамозни чланци о Црногорству, који онако немило одјекнуше у српском новинарству и изазваше негодовање у напреднијој црногорској омладини – јер, не треба се варати, и у оно доба сва просвијетљена црногорска омладина бјеше запојена српским и човјечанским напреднијим идеалима. … Сви знатнији српски листови дигоше грају, и то се, можебити, и хтјело; најпослије и вјерни Српски лист, одговори на то чланком прожетим фином иронијом, како је већ умио покојни Бјелановић. Је ли то утицало (јер су горе најосетљивији пред подсмијехом, као што је добро опазио Љубо Ненадовић) или се о ’Црногорству’ све казало што се имало да каже, тек чланци престадоше крајем зиме“ (С. Матавуљ, Биљешке једног писца, Београд, 1988, стр. 207).

[12] Новаковићева опаска дошла је поводом извештаја „за 1908-9 американске гимназије Роберт-Колеxа, више Румели-хисара на Босфору. Међу близу 500 ученика има много Јермена, Грка и Бугара (ових последњих око 70), и сваки је у списку обележио народност својим народним именом. Срби обично не иду у ту гимназију, али, размотривши боље, нађосмо ипак тројицу, само што се ни један није записао као Србин. Један се записао као Аустријанац, један – као Белгијанац, а један као Црногорац. И само су се Срби нашли да узму граћанство и државу одакле су као народност, а то не учини ни Грк, ни Бугарин, ни Јерменин ниједан!“ (С. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, Београд, 1910, стр. 99,100)

[13]  Уједињење / важнији чланци из „Уједињења“, издао Црногорски одбор за народно уједињење, Париз, 1919, стр. 299-303.

[14] М. Павловић, Српска правна историја, стр. 646,647,869

[15] „То би се оверило после, издало у једној књижици, превело на важније светске језике, и доставило уредништвима великих листова, лексикона, енциклопедија, научних установа итд. А ја сам мислио да на основу тога напишем реферат за Међународни статистички институт, у коме би пољуљао целу етничку статистику Југославије, а препис реферата послао бих свим статистичким установама света. То би било поразно и за југословенску статистику и за њихов систем управљања уопште“ (Л. М. Костић, Србија или Југославија, књ. 2, Хамилтон, 1959, стр. 99,100).

[16]   „Ја сам – забележио је Л. М. Костић – покушао да то демантујем, и писао сам многим редакцијама у том смислу, наводећи све своје титуле. Али није помогло ништа. Јер све те установе верују пре званичним подацима Југославије него једном емигранту. А много сам за то потрошио и времена и новаца. Радоваћу се ако чујем да је још неки Црногорац то чинио, али унапред кажем да не верујем у то … Многи компетентни кругови културног света долазе чак до постепеног уверења да је Београд између ратова хтео да Црногорцима наметне српство и тај покушај се најжешће осуђује. Све су ово црногорски комунисти који су досад били на челу Југославије свету сервирали“ (Л. М. Костић, стр. 99). Вид. Б. Алексић, Црвено-Црна Гора, Никшић, 2002, стр. 89,121.

[17]    „… хрватска емигрантска штампа стално пише по новинама како Црногорци нису Срби већ „Црвени Хрвати“ и позивају се на неке црногорске сведоке (Дрљевића, Штедимлију итд). … Црногорски емигранти на то уопште не одговарају. Неупућени добијају утисак да немају ништа против тога. Кад би они били толико одлучни и оштри као према Србима, и кад би једном за вазда искључили могућност да се дискутује о њиховој народности, учинили би услугу истини и себи самима. Овако, заиста, појављују се гласови да су они час Срби, час Црногорци по народности, час Хрвати, час Југословени. Ово последње тврде неки њихови људи, који најбоље треба да знају шта су“ (Л. М. Костић, стр. 100).

[18] Један од најзнаменитијих српских правника, и највећи правник Црне Горе свих времена, Валтазар Богишић је у својим пропратним списима наглашавао да је Општи имовински законик (1888) писао српским језиком: „Ми се старасмо у том обзиру држати се колико је више могуће управ нарјечја херцеговачко-црногорског. Али, опет, разумије се, ми се не могасмо одалечити ни општега књижевног српског језика. Коме је познат правац ударен Вуком, који узвиси свагдањи живи говорнички језик на достојанство књижевног језика, и напредак који је учињен у посљедње десетка година у томе правцу, ко знаде да у нашему народноме језику, осим изговора слова (напр.Ъ) нема готово никаквих знатних дијалектних разлика, тај може помислити да нам то настојање није било тешко извршити.“ Иако римокатолик, Богишић је писао ћирилицом (или француски) (М. Павловић, Српска правна историја, 534,543).

[19] J. Horvat, Politiчka povijest Hrvatske, I, Zagreb, 1989, str. 55,75.

[20] Мала енциклопедија, Просвета, III, Београд, 1986, стр. 887.



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s