Трећи учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је проф. др Зоран Чворовић

Зоран Чворовић (Извор: Искра/Јутјуб)

Пандемија корона вируса нам показује да је централизација у ресорима здравства и финансија довољна да обезбеди функционисање Светске владе и без класичних ресора одбране и унутрашњих послова. 

Свој оправдани бес према слабој либералној држави као сервису мултинационалних компанија, суверенисти не смеју да замене одушевљењем за државу „ванредног стања,“ пошто ресуверенизација према сопственом грађанину, не значи обавезно и ресувренизацију  према мултинационалним компанијама и другим глобалним центрима моћи    

Трезвеност као неопходност

У периодима криза, каква је и актуелна са корона вирусом, интелектуалци су призвани да пруже теоријску контекстуализацију догађаја или мање претенциозно и самим тим тачније, да усменом или писаном речју подстакну критичко мишљење у друштву, како би се расветлили узроци кризе и жељени или нежељени исходи. Само свесно, одговорно и трезвено суочавање једног народа са кризом може да учини да тај народ буде истински субјект, а не објект историјског процеса, уз сва реална ограничења која су узрокована његовом биолошком, образовном, економском и војном снагом.

Cвети владика Николај тумачи кризу

Притом је православном хришћанину јасно да свака криза, без обзира на њен појавни облик, није ништа друго него суд Божији, што је изворно значење грчке речи криза, на шта у једном мисионарском писму скреће пажњу Свети владика Николај (Велимировић). Поводом Велике економске кризе од 1929. године, српски Златоусти вели следеће:

„Питали ме за узрок садашње кризе, или садашњег суда Божијег? Узрок је вазда увек исти. Узрок сушама, поплавама, поморима и осталим бичевањима рода људског, узрок је и садашњој кризи: богоотпадништво људи. Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу, и Бог ју је попустио, да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по васцелом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све, да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме.“

Свети владика Николај (Велимировић)

По гресима и казна

Да је криза са корона вирусом казна за грехове својствене хришћанима с почетка трећег миленијума (појам хришћанин је употребљен у ширем цивилизацијском, а не у еклисиолошком смислу под којим се подразумевају само православни хришћани), види се по томе што је један вирушчић преко ноћи успео да сруши све главне идоле којима се до јуче клањала цивилизација, коју према месту рођења, а не и према критеријуму географског простирања, означавамо као западну (њој припадају и данашњи Срби, што због добровољне, што због насилне двовековне вестернизације). У најкраћем то су: материјализам, конзумеризам, космополитизам, техницизам и сциентизам. Тако је COVID-19 показао, с једне стране, да моћ науке и технике није апсолутна, као што ни прогрес западне цивилизације није апсолутан и линеаран, док је, с друге стране, исти вирус на најозбиљнији начин отворио питање антихуманистичке (зло)употребе науке и технике. COVID-19 је затарабио шопинг-молове као главне храмове псеудорелигије конзумеризма и теретане као храмове култа вечне младости. Ударио је глогов колац у авиосаобраћај и туризам (рекреативни, здравствени, научни и менаџерски) као најкарактеристичније симболе модерног номадства, сакрализованог у императив мобилности.

Митови се претварају у прах

Истовремено са идолима, срушени су и главни идеолошки митови западне цивилизације: супериорност, успешност, хуманост, солидарност, толеранција, слободно тржиште, свет без граница. Италија, Шпанија и поједине немачке покрајине, иако припадају економски и технички супериорној западној цивилизацији, за помоћ у борби против корона вируса обратили су се Кини и Русији. Тиме је Запад сам срушио сопствени, деценијама брижљиво стварани негативни стереотип о неефикасности бирократизованих тоталитарних поредака и диригованих економија тзв. оријенталних деспотија. Уместо солидарног, COVID-19 је показао себично и пиратско лице чланица Европске уније, па је тако Чешка под изговором борбе против недозвољене трговине запленила маске и респираторе које је Кина као хуманитарну помоћ упутила Италији. Западни свет се преко ноћи нашао у стању „рата свих против свих,“ како је ових дана италијанска „Република“ прокоментарисала изненадну акцију у којој су Американци војним авионом Boeing C-17 GlobemasterIII однели из фабрике у италијанској Бреши пола милиона тестова за корона вирус. Притиснути најелементарнијим страхом од смрти, Италијани су преко ноћи заборавили темељни постулат либералне економије према коме је профитни интерес корпорације „старији“ од било каквог интереса државе на чијој се територији она налази, па је италијанска „Република“ суверенистички и протекционистички завапила: „Американци су купили у Бреши пола милиона тестова, па су превезли ове трофеје у Мемфис и сада прослављају успех.“ Тако је пандемија напречац променила лексику либералне италијанске штампе, па су слободно тржиште и профит замењени изразима рат и ратни трофеј. Страх од болести зауставио је слободан проток робе, рада и капитала, због чега се Французи из пограничне покрајине Лорене јадају да не могу да оду на посао у суседну немачку Сарску област.

Смрт хилијазма

Тако је некадашње хилијастичко „царство“ без граница, зона мира, сигурности, слободе, људских права, материјалног благостања, хедонизма, отворености и мултикултурализма, за шта се ЕУ издавала, за само неколико дана постало зона ванредног стања, несигурности, неорганизованости, болести, смрти, колективних психоза страха и панике. Европски пејсажи у овом тренутку (то обавезно не значи и сутра) умногоме подсећају на вестфалску Европу суверених држава, изниклу после крвавог тридесетогодишњег рата (1618-1648. г) на гробу идеје универзалног царства и универзалног папства. Европски човек који се до јуче приказивао самоувереним богом, спреман да у заносу воље за моћ под ноге баци хиљадугодишњу европску хришћанску традицију и морал, древне установе попут брака и породице, да декриминализује неке од најстаријих људских табуа попут инцеста, показује се као уплашени, усамљени и себични човечуљак. Његов се хуманизам и друштвена солидарност најбоље огледају у празним рафовима европских супермаркета, па се сходно таквим „духовним“ апетитима политичка идеја друштвеног уговора код народа западне цивилизације ових дана срозала на постизање консензуса око равномерне расподеле тоалет папира.

Друштвено значење пандемија

Историја сведочи да су велике епидемије биле не само појаве од медицинског, већ и друштвеног значаја, јер су неке од њих, као паневропска епидемија куге у 14. веку (тзв. Црна смрт), значајно утицале на смену до тада доминантног државно-правног и привредног модела. Имајући то у виду, за неког ко се бави правном науком, а у оквиру ње прати еволуцију права, од посебног је значаја како ће се мере које се данас предузимају у Србији и свету против пандемије корона вируса одразити у будућности на правни положај појединца и државе. Пошто је већ сада сасвим извесно да због радикалне природе предузетих принудних антиепидемијских мера и начина информисања о пандемији корона вируса, свет у блиској будућности неће бити исти као онај пре пандемије. Прецизније, када је у питању правни развитак, свет и Србија се данас налазе на раскрсници, о чему убедљиво говоре следеће чињенице.

Фото: Shutterstock

Пандемија и глобализам

Док се под ударом пандемије руше поједине кључне полуге мондијализма, уз свакодневну афирмацију изолационизма и суверенизма, дотле, с друге стране, пандемија погодује јачању појединих глобалистичких структура. За ресор финансија се већ одавно зна да је у њему достигнут висок степен централизације и унификације на глобалном нивоу, јер Бретонвудске институције (Светска банка и ММФ) већ функционишу као светско министарство финансије. Пре свега захваљујући догми о обавезној самосталности националних монетарних власти према националним владама, чиме се спречава успешан процес ресувренизације државе, о чему и те како упечатљиво сведочи пример данашње Русије и деловање њене националне банке. Садашња пандемија је показала да је скоро исти степен централизације на глобалном нивоу достигнут и у ресору здравствене заштите, јер национални здравствени системи већине држава реагују на садашњу пандемију на мање-више истоветан начин, следећи упутства Светске здравствене организације. Притом знамо да је систем здравствене заштите најнепосредније повезан са системом безбедности једне државе, због чега се сваки пренос надлежности на наднационални ниво у овом ресору озбиљно одражава на степен суверености државе. Уверен сам да ће исход борбе са корона вирусом у Србији, који се води према видљивим и невидљивим инструкцијама Светске здравствене организације, нажалост показати колико је за економску безбедност једне земље опасно успостављање глобалне субординације у сфери здравствене заштите, која при том нема никакве везе са координацијом и разменом стручних информација која је на међународном (не и наднационалном) нивоу и те како пожељна у овом сектору.

Истовремено треба знати да је, примера ради, Русија, која је постала члан СЗО 1998. године, имала до сада читав низ озбиљних примедби на рад СЗО, од препоручених метода дијагностиговања (нпр. туберкулоза), преко неусклађености списка болести чије сузбијања СЗО сматра приоритетним са стварним приликама на националном нивоу, па до озбиљних примедби на статистичке извештаје СЗО. Тако је заменик директора одељења за јавно здравље руског Министарства здравља, Галина Чистјакова, још 2010. године оценила статистичке податке СЗО као лажне када је у питању број оболелих у Русији од HIV вируса, пошто су према њеном мишљењу бројеви били ни мање ни више него дуплирани у односу на реално стање.

Како нас информишу

Начин на који се јавност информише о пандемији корона вируса, како на светском, тако и на националном нивоу, најблаже речено је проблематичан. Јавност није обавештена о томе да ли постоји поуздана статистика о броју болесних од других типова корона вируса у претходним годинама, како би могла ваљано да оцени опасност која јој данас прети. Епидемиолози би морали да учине доступним податке, ако их уопште имају, о броју оболелих и умрлих од сезонског грипа и корона вируса по појединим земљама у претходним годинама. Наши медицински стручњаци, по њиховом личном сведочењу, нису у стању да јавности на дневном нивоу (а питање је да ли ће икада то учинити) обезбеде статистику оболелих и умрлих особа инфицираних корона вирусом према полу, региону, старосној структури и, што би било најважније, према њиховом здравственом стању. Лекари не би смели да потцењују заинтересованост пореских обвезника да им се разјасне и најситнији стручни детаљи у вези са панепидемијом, не само због тога што се њихов новац троши у антиепидемијским мерама, већ зато што ће после пандемије бити сасвим у много горем економском положају него што су били пре пандемије.

Како се обавештава Русија

Иако примењује мање-више сличне хигијенско-санитарне мере (без полицијског часа и колективних карантинских мера) у борби против корона вируса, Русија даје потпуно другачији пример када је у питању информисање јавности. Тако је, премера ради, руској јавности детаљно објашњено да се код прве умрле особе инфициране корона вирусом не може са сигурношћу утврдити узрочно-последична веза између емболије плућа као непосредног узрока смрти и корона вируса (ради се о жени од 79 година са више хроничних болести, од дијабетеса типа Б до срчане инсуфицијенције), због чега је према изјави главног московског патолога ова особа избрисана са списка лица умрлих од корона вируса. Ова информација отвара питање квалификације узрока смрти код особа инфицираних корона вирусом у Италији и другим европским земљама. Посебно се правницима чини важан проблем етиологије смрти. Широка расправа која се у руским медијима води о пореклу – вештачком или природном – корона вируса, начинима сузбијања пандемије, а пре свега о економској и политичкој последицама актуелне пандемије, као и јавни наступи руских политичара и лекара, сушта су супротност од оног што се ради у Србији и у већини европских држава.

Вирус психолошког рата

Просечни грађанин Србије и већине земаља ЕУ је угрожен не само од корона вируса, већ се против њега спроводи својеврсни, на глобалном нивоу координисани психолошки рат, који представља комбинацију страха, претњи и одсуства релевантних и потпуних стручних информација. Уместо да сузбијају панику, политичари и медији се утркују у томе да до крајњих граница распале код грађана осећај страха и несигурности. Док се код нас демонски прети старим особама како ће београдска гробља бити мала, дотле италијанска „Коријера“ преноси под апокалиптичним насловом „Ковчези из Бергама“ снимке десет огромних војних камиона који у парадној колони превозе 65 мртвачких сандука, мада по су по неким проценама сви сандуци могли да стану на 2 камиона. У кампању ширења страха од корона вируса укључени су и водећи светски политичари, глумци и спортисти и притом поједини припадници ове псеудоелите, која иначе ретко долази у свакодневни контакт са обичним светом, пред телевизијским камерама сведоче како су инфицирани корона вирусом. с друге стране, глумици Еванџелин Лили („Изгубљени“ и „Катанац за бол“) продуцентска кућа није продужила уговор само због тога што се на друштвеним мрежама јавно противила антиепидемијској мери ограничења слободе кретања.

Извор: raskrinkavanje.ba

Притом сваки порески обвезник у Србији има додатни разлога да у садашњој ситуацију подозрева и државу и неке од лекара који су сада укључени у владине радне групе, с обзиром да је живо сећање на криминалне радње које су пратиле пандемију свињског грипа од 2009. године, када је при набавци вакцина државни буџет био „олакшан“ за 340 853 400 динара. Изгубљено поверење грађана, те потребна хомогенизација и мобилизација увелико подељених друштава, не могу се поврати ширењем страха, панике и пропагандном хипнозом, а управо се то ради не само у Србији, већ и широм ЕУ.

Од СЗО до ММФ

Тако се Светска здравствена организација показује не само као глобално министарство здравља, већ и као министарство страха и дезинформација. Имајући у виду моћ коју колективне психозе имају у савременим мегалополисима, као и моћ биолошког оружја, која укључује одсуство било какве међународне контроле војних биохемијских лабораторија земље која има неспорно највећи утицај на СЗО – САД, глобалистички пројекат биће жив и успешан све док постоје СЗО као глобално министарство здравља, уз неизбежно глобално министарство финансија – Светску банку и ММФ. Једном речју, пандемија корона вируса нам показује да је централизација у ресорима здравства и финансија довољна да обезбеди функционисање Светске владе и без класичних ресора одбране и унутрашњих послова. Уколико изолационистичке и суверенистичке снаге у свету не изврше после окончања пандемије декомпозицију ових глобалистичких тврђава, онда ће суверене нације у будућности, на жалост, бити објекти нама данас незамисливих биолошких и финансијских експеримената. Истовремено треба имати на уму да после доласка суверениста и изолационоста на номиналне управљачке позиције на националном нивоу власти, глобалисти делују преко различитих стручних и струковних удружења и организација које пројектно финансира корпоративни капитал, стварајући од стручњака из појединих области своју компрадорску елиту.

Тајне фракцијских борби у Кини

Најновија тврдња руског синолога, Николаја Вавилова, да су радикалне карантинске мере у кинеским провинцијама дело кинеских „комсомолаца,“ који управљају регионалним нивоом власти, укључујући Вухан и провинцију Хубеј, делују и те како уверљиво. У унутарпартијској борби „комсомолци“ су противници изолационистичке политике председника Сија, а блиско су повезани са америчким демократама. Једно је очигледно, радикалан кинески модел борбе против пандемије корона вируса који подразумева потпуно ограничење већине људских права и слобода и успостављање до сада незамисливог електронског надзора над појединцима, подржава СЗО као упориште глобалистичке елите, као и већина држава тзв. западног света. Полазећи од тезе да се поводом пандемије унутар кинеског политичког система води борба између глобалиста и изолациониста, руски аналитичари су већ сковали појам „обојених пандемија“ као пандан „обојеним револуцијама,“ које ће служити у будућој фази борбе глобалиста против изолациониста.

Фото: ЕПА/Divyakant Solanki

Да ли Европа треба да постане Кина?

Популарисање кинеског модела борбе против корона вируса носи бројна искушења када је у питању будуће уређење европских држава. С једне стране, присуствујемо историјски оправданом краху „одумрле“ (идејно и организационо) либералне државе, која као слушкиња мултинационалних компанија није у стању да пружи ни елементарну здравствену заштиту свом становништву. С друге стране, из угла хришћанске историософије сасвим је оправдано очекивати да ће глобалистичке структуре у немогућности да у овом тренутку заокруже наднационални ниво власти, подстицати смену слабог либералног типа државе, која није кадра да успостави ефективну контролу над становништвом, јаком државом са софистицираним електронским надзором становништва. Управо онако како то данас чини Кина. Сувереност такве државе ће се пре свега манифестовати у увођењу ванредног стања, а не у доношењу правних норми. Таквој је држави, речју Карла Шмита, пре свега задатак да на својој територији успостави „потпуно смирење, мир сигурност и ред“ и да истовремено стави ван закона сваког унутрашњег непријатеља, што постаје услов егзистенције такве по свом биће политичке, а не правне државе. Ту се политичко јединство не успоставља дијалогом, већ „смирењем.“ Зато када чујем похвале од појединих наших неокомуниста и петооктобарских компрадора, као што је, примера ради, Небојша Човић, да на сва уста хвале кинеску дисциплину, солидарност и организованост, одмах се сетим Карла Шмита и његове тврдње да по дефиницији држава „располаже животима људи“, коју су спремни да са одушевљењем прихвате тоталитаристи свих фела. Свој оправдани бес према слабој либералној држави као сервису мултинационалних компанија, суверенисти не смеју да замене одушевљењем за државу „ванредног стања“, пошто ресуверенизација према сопственом грађанину, не значи обавезно ресувренизацију и у односу према мултинационалним компанијама и другим глобалним центрима моћи. Пре ће бити да је таква политичка држава „ванредног стања“ идеално средство за ширење разарајућег антихришћанског, антипородичног, а, пре свега, антиљудског melting pot експеримента глобалиста.

Суочен са претњом за живот, а имајући у виду да је духовна и морална страна човековог бића претежнија од биолошке, човек не би смео да пристане на уцену у форми конц-логорског питања слобода или здравље. Ако не жели да буде сведен на „животињу која говори,“ како су у старом Риму третирали роба, човек не сме да сметне с ума да су за очување људског достојанства подједнако важне гарантије личних, као и гарантије политичких права.

Опрез, али не и паника

Ванредно стање ће посебно тешке последице да остави на ионако рудиментарни вишепартијски политички живот у Србији, а без слободног политичког живота, слободних медија и правне државе не могу да се одбране ни национални интереси, нити да се јавно разобличи планирана национална издаја Косова и Метохије.

Зато смо дужни да и у ванредном стању, суочени са природним страхом за свој и живот ближњих, духовно бдијемо над нашом српском стварношћу. Управо онако како то чине људи окупљени око слободног српског портала „Стање ствари“, и посебно иницијатор овог виртуелног округлог стола, др Владимир Димитријевић.

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Притом мора да будемо свесни да од духовно-моралног избора сваког од нас умногоме зависи каква ће бити држава у којој ће живети наша деца. Истовремено, не треба се заваравати да садашњи српски нараштаји могу на било које искушење, ма како оно било савремено, да пруже одговор који превазилази оквире архетипске дилеме са којом је био суочен Свети кнез Лазар: „Царе Лазо, честито колено, коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме? Или волиш царству земаљскоме?“ Од Косова па до краја историје и Последњег Суда Христовог, дело сваког Србина мериће се пред Лицем Бога Живога прамером Лазаревом.

Прочитајте још

• Владимир Димитријевић: Бити далеCOVID-19 питања за пријатеље
• Часлав Д. Копривица: Шта се (не) види иза метаморфоза „КОВИДијиних“?
• Mилан Ружић: Медицина, профит и људске жртве

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Владимир Димитријевић, Зоран Чворовић, Кина, биоетика, виртуални-3, епидемија, карусел, корона вирус