Владимир Димитријевић: Бити далеCOVID-19 (питања за пријатеље)

Владимир Димитријевић покренуо је трећи виртуални округли сто „Стања ствари“ – седам питања на тему „Бити далеCOVID-19“

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Драги пријатељи,

Питања која вам шаљем, овако јавно, имају само један циљ: да вас подстакну на размишљање. Јер, како би рекао Честертон, кад ствари у пракси крену лоше, најпотребнија нам је добра теорија. А ја верујем у ваше теоријске способности, управо као моћи дубљег сазирања онога што се око свих нас збива.

Док уживамо у глобалном биополитичком експерименту са пандемичним корона вирусом, не можемо да се не сетимо Мишела Фукоа и његове тезе да либерализам убрзано деполитизује јавни простор, е да би демократску политику заменио биополитичким техникама. Тамо где је живот лишен своје политичке и правне заштите, остајемо голи и незаштићени, сасвим у складу са тезом Ђорђа Агамбена о човеку кога, у доба античког Рима, свако може да убије, homo sacer. Пре но што су Срби поведени у Јасеновац, били су лишени правне и политичке неприкосновености. То се десило и са Јеврејима у Трећем Рајху.

На удару светске биополитичке машинерије, која је прогласила пандемијско ванредно стање, бивамо, у име планетарног здравља, лишени суверених држава, али нам, полако, одузимају и право на сопствена тела. А то је зато што човека, да опет поменемо Фукоа, не треба само дисциплиновати, него и уобличити у складу са ритмовима глобалистичких механизама. Становништво тако постаје предмет строгог надзора, а на уму нам је Кафка који је Густаву Јаноуху, во времја оно, рекао да ће нам ускоро бити потребна дозвола да изађемо у своје двориште.

О томе је писао и Роберто Еспозито, у огледу „Биополитика и отета тела“, објављеном новембра 2009, у коме овај италијански (гле, италијански!) мислилац каже да уопште није чудно што су решили да узимају отиске прстију свих Рома у његовој држави, укључујући и децу. (овде) Одавно је, вели Еспозито, кренула „биополитичка редукција демократије“, која брише границе између јавног и приватног, а наше тело чини примарним средством идентификације.

Роберто Еспозито (Фото: Festivaldellamente.it)

После 11. септембра 2001, године руши се поредак у коме тело грађанина не припада суверену, него субјекту који га настањује. Habeas corpus, вели Еспозито, је знак да нестаје цивилизација која одваја јавно од приватног; ништа што је приватно, попут тела, не може више бити под влашћу јавне моћи: Већ одавна та комплексна правна и политичка архитектура показује знакове попуштања. Начињали су је, у мултиетничком и глобалном друштву,  понекад сами субјекти, на примјер жене, али и одређене етничке групе, који су захтијевали властиту тјелесну различитост. Но надасве ју је начела суверена моћ која се, услијед пријетњи изнутра и извана порозности националних граница, реструктурирала, потенцирајући све више контролне диспозитиве који крше принцип једнакости, будући да су прије свега усмјерени на тијело као мјесто неизбрисиве различитости. То је било омогућено укључивањем трећег елемента, технике, на тачки пресјека између политике и живота. Већ је употреба ДНК радикално модифицирала прописе кривичног процеса. Тому је слиједило систематско похрањивање других података добивених из људског тијела од стране Државе или од заштитних агенција, јавних или приватних. Електронско снимање дужице ока, регистрација трага гласа, геометрија руке, сателитско откривање сваког покрета, конституирају биометријску контролу у односу на коју се узимање отисака прстију чини чак и архаичним. Већ су у проучавању и чак у поодмаклој фази израде диспозитиви идентифицирања – попут примјене поткожног микрочипа – који тијело живог бића чине једноставним органским додатком све инванзивнијег и све разгранатијег апарата контроле.“ (овде)

Фото: Бета/АП/Chinatopix

Искључивања постају све већа, а надзирана тела све несигурнија.

Зато вама, драги пријатељи, док чекамо нове мере контроле у име планетарног здравља, упућујем неколико питања. Наравно, ви не морате одговарати на моја питања, него можете поставити своја и дати сопствене одговоре, макар једном реченицом. Важно је да будемо на интелектуалном окупу, у заједништву око осмишљавања тренутка у коме смо се нашли. То, можда, није потребно великом броју људи, али неким људима – назовимо их, сасвим старовремски, ближњима – наша реч ће сигурно значити.

  1. Не улазећи у медицинску анализу појаве корона вируса, крећемо од чињенице да се у САД и другде вируси одавно патентирају, и да је кинеско Министарство спољних послова оптужило САД да је, преко својих војника, донело корона вирус у ову земљу. (овде) Како да, у овом случају, раздвојимо медицину од биополитике и геополитике?
  2. Чињеница је, такође, да вирус постоји, да се шири, да људи бивају болесни, али је такође чињеница да сваки вирус грипа снажно напада оне са слабијим имуним системом – децу до четири године, хроничне болеснике, старце. Кажу да у Италији углавном умиру особе које залазе у девету деценију живота. Зашто су онда сви у кућном притвору? И шта он значи за будућност демократског друштва?
  3. Ова пандемија се шири брже него што је уобичајено, али колико је оправдано увођење ванредног стања са елементима војне управе у земљи класичне демократије каква је Италија? (Код нас: nomina sunt odiosa!)
  4. Пошто се ванредно стање постмодерног доба не може замислити без медијске „дораде“ јавног простора, колико је успела холивудизација савремене пандемије, почев од слике гнусних Кинеза са пијаце у Вухану (свашта једу, па шире заразу) до АБХ астронаута који лутају улицама и полицајаца који сваког, неовлашћено присутног у урбаном простору, хапсе и кажњавају?
  5. С једне стране, глобалистичка војна вежба утеривања страха свуда успева; с друге стране, радници не раде, профит пада, туризма нема, слободан проток робе и капитала су испарили из јавног дискурса. Каква је конфузија у питању? Завера ли је или пукотина у систему?
  6. Човеку не може да не падне на памет моћни и цинични Пекић са својим романом „Беснило“, објављеним скоро пре четири деценије: на Хитроу, бесан пас, заражен лабораторијски произведеним вирусом, покреће хаос који мора бити решен уништавањем лондонског аеродрома и спаљивањем 250 хиљада несрећника. Ипак, псето је преживело. Пекић је, у интервјуима поводом свог романа, рекао да је беснило суштински у нама, јер смо цивилизацију изградили на погрешним темељима, па је свеједно  како возимо у понор – левом или десном страном, или средином пута. Дакле, питање није толико – откуда вирус, него да ли је могућ нови 11. септембар 2001, после кога су господари из сенке кренули у поход на Авганистан и Ирак, ударили на Блиски Исток, донели „Патриотски закон“ у САД који је агентима ФБИ дао право да прате шта ко позајмљује у библиотекама?
  7. После озбиљних анализа привида начињеног у америчком „друштву спектакла“ обавештени људи чврсто верују да је терористички удар на њујоршке куле био тзв. inside job, који је решавао низ питања унутрашње и спољње политике „империје илузија“, како Крис Хеџиз зове САД. Можемо ли, барем у назнакама, наговестити правце истраживања холивудизације пандемије корона вируса с почетка 2020. године?


Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, , , , , , , , ,

5 replies

  1. Kada se dodje do tela, onda je sve samo stvar tehnike.Dusa je problem.Samo bez duse zatvori i karantini imaju smisla.Kada bi sada vlast zatrazila od gradjana da se cipuju, kako bi se moglo kontrolisati kretanje zarazenih (u kucnoj „samoizolaciji“), ogromna vecina bi pristala.I, to je smisao ovog masovnog drila.Problem naseg vremena je suprotnost izmedju slobode i sigurnosti (materijalne (ekonomske) i fizicke (telesne)).I, dok se ljudima oduzima sigurnost u „pravu na rad“, dotle se u svim drugim sferama jaca „bezbednost“, ocigledno kako odsustvo prvog ne bi ugrozilo poredak.

    Свиђа ми се

  2. Помаже Бог

    Уз дужно и заслужено поштовање,

    Није теорија оно што (фали) треба човеку. И примера имамо. Анализа такође. Коментара свакаквих. Дијагноза.

    Зна то В. Димитријевић.

    „Sve će to narod … “ је један од разлога уласка у NATO…

    +…“Кад је Турска војска на Куче кренула, нећу набрајат Србе који су мито из Турака примили и с Турцима на Куче војевали, за издајнике је неђе друго речено; а ођен да речем за неиздајнике.
    Турска је војска дошла у Зету, код кућа Беговића. Везир скадарски сједио је на прозор од куле, а војска напоље око куле. Међу војском били су два Ораовца неиздајника. Ђуља Јованов Подграђанин и Ивеза Вуков Кућанин. Везир ће с прозора: ”Ђуља, ево ти барјак царски да ми носиш пред војском на Дрекаловиће!”. И спусти барјак с прозора низа зид. Ђуља ће везиру: ”Честити пашо, не допушта ми част да држим твој барјак на моју браћу!”. Везир спушта конопац покрај барјака говорећи: ”Узми, Ђуља, барјак пред војском, или конопац на грло!” Ђуља: ”Помози Боже, хоћу конопац на грло, а не барјак на Куче!” Пење се на штицу, која је за вјешала начињена. Висећи, барјак окрену иза себе, а конопац на грло намаче. Везир. ”Још једном Ђуља, вељу: узми барјак царски, да ти не мичу штицу испод ногу!”. Ђуља: ”Сам ћу ја пашо, маћ штицу, да се не муче твоји Турци”. Око тога Ђуља изговори ово: ”Остављам на аманет мога свакога Дракаловићима, а ја умирем за њих весело!” Рече му издајник Пунан Дедин, Ораовац, подругљиво: ”На чију кућу врана прди, Ђуља?” Ђуља одговори: ”Данас на моју а сутра на твоју, Пунане!” Па тресну ногама у штицу, те се преврну. Послије овога, везир окрену очи на Ивезу, говорећи му: ”Али ти барјак, али конопац?”. Ивеза: И ја ћу што Ђуља, а не барјак!” Па крену к вјешалима. Но Сулејман Кут, потурчењак, Ивезин рођак, рече Али- паши Османагићу из Подгорице: ”Не да да се Ивеза објеси, ако си Турчин!” Али -паша уфати Ивезу ђе је кренуо на вјешала и гледајући оздо у прозор, ђе је сједио везир, говори му: ”Честити пашо, може ли се благо откупит, да се не објеси?” Везир: ”Не! пашо!”. ”A, да може ли мој син да се за њега објеси”. Везир: ”Не! пашо!”. ”А да могу ли га ја замијенит, да се објесим за њега”. Везир: ”Не! пашо!”. ”Аман, све ћу дат за њега: паре и сина и себе, а њега не дам!” Везир замишљен, неколико тренутака, стаде, па рече: ”Ето, поклањам ти га, Османагићу!” Сва војска честита ово великодушно поштење. За ово ће се наћ неђе друго опширно, а за ођен нека оволико.“

    …“На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је, као Личност, неодвојив од друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу, да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе…“

    „Спасение из лужи“Тарковский – фильм Ностальгия

    Свиђа ми се

  3. Владимир,
    Драги пријатељи,
    Питања која вам шаљем, овако јавно, имају само један циљ: да вас подстакну на размишљање.
    ++++
    Лепа и хвале вредна тема и трећи виртуални округли сто „Стања ствари“.
    Али, управнику логора и његовим сарадницима, сметају сви они који користе свој мозак.
    А Основно јавно тужилаштво у његовом родном Чачку већ је почело са пријавама.

    https://vidovdan.org/info/resenje-suda-u-cacku-zabrana-elektronske-komunikacije-gradjaninu-goranu-cuvizu/

    Свиђа ми се

  4. Понашање држава у вези са овом пандемијом
    савршено јасно указује да је могуће у сваком
    тренутку ухапсити народе и радити са људима
    оно што је некоме потребно. Чак ако пандемија
    није намерно изазвана, обасјала је могућности
    укидања друштвених институција које би се
    ослањале на владавину права. Постало би јасно
    да је демократија одувек немогућа, да је служила
    као демагошки штит елитама на власти – било
    онима на сцени или онима у сенци – и да је сада
    цела та историјска маскарада раскринкана. Кад
    се пандемија заврши тај величанствени НСП откриће
    се као леш обешенога који се клати на кончићу
    одакле ће се сурвати у мрак који је самоме себи
    смислио. Откриће се да је НСП заправо Прастари
    Светски Поредак и да су владари из сенке са
    људским облицима само истришчад такође
    прастаре змијурине која се церека пред сопствени
    коначни пад.

    Свиђа ми се

  5. Не верујем да овакви текстови и овакве акције интелектуалаца могу променити нешто у нашој свакодневици – држава, странке на власти као привремени власници државе (деоничари), па народ, породица и човек – али верујем да сигурно могу успорити путовање у нежељеном правцу.
    На сваки покушај памети да нешто каже сили гледам као на бомбу с одложеним дејством. Зашто? Зато што (рекох) не може одмах да делује на оне најјаче и најнедоступније, али може да у свести или бар сећању пачини искорак, мањи или већи.
    Радујем се, господине Димитријевићу, што сам ово прочитао.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s