Милослав Самарџић: Битка за Кочу

Битка за Кочу, логично, пуна је неистина, јер када би се баратало прецизним информацијама, нико се не би ни борио за једну такву историјску фигуру

Милослав Самарџић

Ових дана, на Интернету се бије љута битка на тему: „Чији је Коча?“ Комуниста Коча Поповић, командант 1. пролетерске бригаде, потом дивизије, и на крају Друге армије. Битка се бије између такозваних Прве и Друге Србије.

Друга Србија је класична комунистичка, организована у безброј тзв. невладиних организација, које финансирају и влада Србије и многи страни фондови, од Соросoвог, па до фонда Комунистичке партије Немачке „Роза Луксембург“.  Ова је, иначе, на буџету СР Немачке и преко ње Немци спроводе неке елементе своје политике. На пример, како би смањили злочине Вермахта, финансирају издавање књига у некада окупираним земљама, у којима се драстично увећавају злочини локалних формација. Конкретно, у Србији, финансирају књиге у којима се вишеструко повећавају злочини четника. На пример, како је то у једном чланку показао мр Драган Крсмановић, књиге комунисте Милана Радановића.

Перјаница друге Србије је Загорка Голубовић, некада високи функционер Савеза комуниста. У време пада Берлинског зида, 1989. године, Загорка Голубовић није помишљала на победу демократије у земљама тзв. реалног социјализма. У опширном интервјуу гласилу загребачких студената, „Студентском листу“, она је тада заговарала тезу да је будућност у Лењиновим идејама. Маркс и Енгелс јој нису били мрски, али, највише је волела Лењина.

Пошто је Тита практично више немогуће бранити, Другосрбијанци као свој узор сада истичу лик и дело Коче Поповића. Загорка Голубовић пише:

„Наш народ, можда, није престао да заслужује људе као што су били Коча Поповић, Милентије Поповић, Марко Никезић. Али, на људе њиховог интелектуалног формата, државништва и племенитости, мораће, упркос свему, а након свега, да причека“.

Милентије Поповић, комуниста са Косова и Метохије, још док је рат трајао залагао се да се Метохија припоји Албанији.

Марко Никезић је био један од команданата Космајског партизанског одреда, највеће терористичке групе на територији окупиране Србије. До пролећа 1944. године ова група је ликвидирала око 300 цивила, чија имена, за сада, знамо. Према истраживању Милете Симића, најзверскија је била ликвидација породице Радић из Малог Пожаревца, 4. фебруара 1944. Комунисти под командом Марка Никезића убили су тога дана Николу Радића, његову жену Новку, њихове синове Живодрага и Милорада и њихову снају Милеву (Живодрагова жена).

Опљачкали су им имовину, а потом спалили кућу и шталу.

Латинка Перовић и Марко Никезић (Фото: Википедија)

Прва Србија је, наводно, она права – српска, домаћинска. Један од водећих интелектуалаца прве Србије је др Слободан Антонић, који је и започео поменуту полемику. Тврдећи да су Другосрбијанци, присвајањем Коче Поповића, претерали, у чланку „Чији Коча“, Антонић закључује: „Требало би га ишчупати из њихових канџи“.

Да, Прва и Друга Србија сада се боре за Кочу Поповића и то је одличан показатељ стања у коме се владајућа интелектуална елита – јер, обе групе су на државним буџетима – данас налази. Посматрано са стране, логично би било да се друга Србија бори за Кочу Поповића, Тита и остале комунисте, све до Лењина, Маркса и Енгелса, а Прва Србија, ипак, за класичне српске јунаке. Када је реч о Другом светском рату, на пример, за пуковника Драгослава Рачића. Он је заиста завршио школе у Краљевини Југославији и у Француској, заиста је био јунак без мане и страха, а с друге стране продуховљена, свестрано образована личност. Командовао је највећим јединицама регуларне војске наша тадашње државе, и, на крају, у директном сукобу, нанео је тежак пораз партизанским дивизијама под командом Коче Поповића.

То би, дакле, било логично, али, још не можемо ни наслутити у којој ће далекој будућности нека од перјаница тзв. прве Србије написати макар две лепе речи о Рачићу.

Интелектуалци који се сврставају под заставу прве Србије – а ни у принципу, наравно – не би требало да износе неистине. Битка за Кочу, логично, пуна је неистина, јер када би се баратало прецизним информацијама, нико се не би ни борио за једну такву историјску фигуру.

Коча Поповић (Извор: Википедија)

Антонић, најпре, пореди Кочу Поповића са традиционалним српским официрима интелектуалцима, Драгишом Васићем и Станиславом Винавером. Заправо, не само да их пореди, него тврди да их је овај комуниста надмашио. Али, у чему? Тачно је само то да су Кочу Поповића комунисти одувек сматрали интелектуалцем. С тачке гледишта њихове елите, то можда и јесте тачно. Међутим, за разлику од Васића и Винавера, он иза себе није оставио неко интелектуално дело. Није чак ни завршио школовање, већ је био тзв. вечити студент. Називају га и песником, али, где су те песме? Без обзира на биографију њиховог аутора, песме би живеле свој живот, да их има иоле вредних. Коча Поповић је, у позним годинама, објавио мемоаре. Они су класична комунистичка шарена лажа. Немају било шта што би се могло цитирати као поука млађим генерацијама, попут, рецимо, ове поруке капетана Драгише Васића својим војницима, уочи боја против албанских терориста 1920. године:

„Кад сам свео оно што сам у животу досад урадио, било је скоро све бедно сем оних момената кад сам истински био човек, кад сам био мушкарац.

Треба увек, услед највеће опасности да помислите да она мора проћи.

Кад прође, онда, ако сте били кукавице док је она трајала, жалићете целог века, стидећете се док сте живи. Ако сте опасност јуначки издржали стекли сте поштовање према себи, а тај понос и свест о томе највеће је унутрашње задовољство, највећа срећа ако хоћете. Погинете ли у тој опасности, шта мари?! Бог воли само јунаке.“

По питању Кочиног школовања, Антонић је, у праву када констатује да он није завршио студије у Паризу (Првосрбијанци тврде да јесте). Али, било би добро да је на овом месту употпунио његову предратну биографију. Поповић је, наиме, био из породице тајкуна, попут ових данашњих, чија деца, на пример, некажњено убијају људе у саобраћају.

Међутим, у Краљевини то није могло тако и овај опасни тип је морао да испољава своје нагоне негде другде – у Шпанском грађанском рату.  У међувремену, његова породица је судски гоњена, и, опет другачије него што се тајкунима дешава данас, дотерана до просјачког штапа. Остала је и без виле на Дедињу, тако да је Коча Поповић после увек лагао, тврдећи да је у рат ушао из виле, а из рата изашао без ичега. Обратно, ушао је у рат без ичега, а после рата се уселио у туђу вилу на Дедињу.

За разлику од Првосрбијанаца, који прескачу најтамније стране Кочине биографије, Слободан Антонић набраја неке од њих, али их потом релативизује. Набраја их овако:

„1. Кочини налози да се бомбардује Лесковац (јули-август 1944);

Кочина (командна) одговорност за Блајбург/Кочевски рог (мај 1945);

Кочина са-одговорност за послератна стрељања по Србији (1944-1946) и за Голи Оток (1949-1956).“

У вези са тачком 1, Антонићева релативизација гласи: „Није се, међутим, очекивало да ће град толико пострадати.“

Међутим, очекивало се, итекако, што се види из докумената које смо набавили у Народном музеју у Лесковцу. Коча Поповић се тада повлачио пред јединицама мајора Драгослава Рачића. У радиограму од 24. јула 1944, писао је Титу:

„Ситуација се нагло и озбиљно компликовала, 21. и 24. дивизија праћене четничким јединицама пошле су за нама. Сада се три наше дивизије налазе између комуникација Лебане – Медвеђа – Оруглица. Борба се води на линији. Пробијање по могућности у више праваца. Захтевајте хитно дејство авијације на Лесковац, Врање и Приштину, и на комуникацију између тих места.“

Дакле, пошто офанзива према централној Србији није успела, Коча Поповић тражи да англоамерички бомбардери разоре српске градове. Он каже да се повлачио “праћен четничким јединицама“, не помињући Немце, јер нити су они нападали њега, нити он њих. Комунисти су често измишљали борбе против Немаца као изговор за своје поразе од четника, али, не и овом приликом.

Наведени радиограм је класичан захтев за деловање авијације у позадини непријатеља – а непријатељи Коче Поповића су Срби – да би се спремио терен за нови фронтални напад.

Током августа 1944. дивизије под командом Коче Поповића и даље су водиле велике бојеве само са четницима. Немачке снаге у овој области биле су симболичне, док су се, када је реч о Бугарима, комунисти определили за преговоре и сарадњу. Тако, Коча Поповић наставља да шаље извештаје против четника и да тражи бомбардовање Лесковца. Писао је уобичајене пароле о „појачаном терору четника“, наводећи чак да они „кољу са српом“, како по селима, тако и по градовима. „Задњих дана по Београду, Лесковцу и другим градовима направили су покољ. Кољу и демократски оријентисане грађане“, јављао је 29. августа. Следећи Поповићев радиограм, послат истог дана, састојао се од само једне реченице:

„Најхитније потребно озбиљно бомбардовање Лесковца.“

Значи, не војних објеката у Лесковцу, већ самог града. Не ни четника, већ цивила, за које је управо написао да их четници немилице кољу. Поповић се после уобичајене пропаганде о клању, која је подразумевала како народ једва чека комунисте да га заштите, вратио на суштину приче: бомбардовање позадине непријатеља као припреме за фронтални пешадијски напад.

Истог дана он шаље још један радиограм Врховном штабу:

„Бугари у Лесковцу разоружани од Немаца и четника, сем 200 који [су] побегли ка Власотинцима. У Лесковац дошао Брајевић са Јабланичким корпусом, јачине 1.200. У граду има 12 тенкова, од којих пет великих.“

У стварности, четници су 29. августа ослободили Лесковац, савладавши гарнизон састављен од Немаца и албанских есесоваца. Немачки крајскомандант је убијен, а освојен је богат ратни плен. Саопштавајући наведену лаж, Поповић се послужио још једном тезом комунистичке пропаганде: да су четници, сем што масовно кољу народ, у савезу са Немцима. Иначе, четничке формације нису му биле познате. Мајор Блажа Брајевић био је командант 1. косовског, а не Јабланичког корпуса. Брајевићева јединица прошла је кроз Лесковац и наставила ка југу, ради концентрације снага у покушају заустављања Немаца који су се отуда очекивали.

И сам ток бомбародовања српских градова сведочи да она нису имала везе ни са комуникацијама, ни са повлачењем Немаца, нити уопште са окупаторима. Примера ради, један лесковачки историчар овако је описао страдање свог града, 6. септембара 1944. године, када су бомбардери које је тражио Коча Поповић најзад стигли:

„Америчке бомбардерске формације су и раније надлетале Лесковац у правцу Румуније, тако да су тога дана, на рођендан краља Петра Другог, грађани Лесковца радознало посматрали наилазак авиона не очекујући бомбардовање… Рушило се све без икаквог реда. Град је једноставно требало сравнити са земљом… Врисак жена, људи и деце парао је небо, родитељи су тражили своју децу, свуда рушевине и мртва стока, смрад од изгорелих тела, ваздух пун отровног мириса и прашине, делови тела бачени чак на електричне жице или околне кровове, а по двориштима коса, ноге, руке и просути мозгови погинулих. Река је била пуна народа. Чуо се плач, лелек и нарицање са свих страна. Рањени су се полагано кретали речним коритом уз помоћ неповређених. Деца су избезумљено бежала на све стране уз неку чудну вриску. Цела ова маса кретала се ка Хисару… Погинуло је преко 1.000 становника, махом жена, деце и старијих људи, што није ни коначна ни прецизна бројка. Извесно је само да је 6. септембар најтежи дан Лесковца у његовој шествековној историји… Мора се, на жалост, констатовати да Лесковац не потврђује ни оправданост таквог плана ‘Ратвик’, а још мање оправданост Коче Поповића, јер бомбардовање Лесковца није убрзало спровођење Операција ‘Ратвик’, нити је омело повлачење немачких јединица из Грчке.“

Као и у другим приликама, да би оправдали бомбардовање, Британци и комунисти слали су извештаје да је оно изведено успешно. У радиограму послатом дан уочи бомбардовања, Коча Поповић је писао да су у Лесковац са југа стигле чак две немачке дивизије, са 200 возила. У стварности, међутим, после одласка четника у град су ушле незнатне немачке снаге. Зато су и губици Немаца били минимални. Цитирани лесковачки историчар пише да је погинуло свега 20 Немаца, али та цифра није поуздана, јер је дата на основу исказа сведока, тј. није документована.

Разорени Лесковац после савезничког бомбардовања (Фото: Википедија)

За тачку 2, Антонић најпре констатује како је „масакр у Кочевском рогу извршила изабрана чета 11. далматинске ударне бригаде“. Чета је формација од стотинак војника, што би значило да ни убијених није много. Међутим, словеначки истраживачи пописали су око 100.000 имена убијених од стране комуниста у другој половину маја 1945. године у Словенији. Од ове бројке, 14.000 су били Словенци (домобрани), 6.000 Срби (4.000 бивших црногорских четника, тада припадници Црногорске националне армије, и 2.000 љотићеваца), док остатак отпада на заробљене немачке војнике (према наредби Савезника, предали су тамо где су се затекли, тј. нису их партизани заробили), Хрвате (усташе и домобране) и Русе (белогардејце).

Потом, Антонић набраја више партизанских дивизија које су се налазиле у ширем сектору Кочевја, закључујући да ту није била ни једна јединица Друге армије, тј. да нема ни командане одговорности Коче Поповића. Међутим, у масакру у Кочевју учествовала је најамње једна дивизија Коче Поповића: 25. дивизија.

У вези тачке 3, Антонић поново умањује жртве комуниста, позивајући се на списак државне „Комисије за масовне гробнице“, који се зауставио на 60.000 убијених. То је, на жалост, само делимичан списак. Број жртава комуниста на територији данашње Србије сигурно прелази 100.000 људи. На пример, они за Крагујевачки округ имају око 700, а ми имамо 1.370 имена, што је, опет, непотпун списак. Они за Општину Петровац на Млави имају 60, а истраживачи из овог града 120 имена, тврдећи да је реална цифра преко 300.

Антонић наставља: „Прво су дошли једни, па побили 60.000 (мисли на Немце – прим. М.С); онда су дошли други, па и они побили 60.000. Јадна Србија… Део кривице за стрељања несумњиво носи и Коча Поповић. Колики тачно тешко је рећи.“

По уласку у Београд, комунисти су убили и зета Коче Поповића, Војимира Поповића, који је био службеник Аграрне банке, као и „симпатизер равногораца“. Коректно је што Антонић помиње несрећног Војимира, али, дао би ширу слику да је навео како је Коча Поповић само један од више истакнутих комуниста који нису ни трепнули током страдања њихових рођака: Милка и Милош Минић (убијен је Милкин брат, а Милошев шурак), Светозар Вукмановић Темпо (убијен брат), сам Тито, који је послао у Сибир своју жену, Пеко Дапчевић, чији брат је завршио на Голом отоку, генерал Мићун Шакић, који је лично убио свог брата, поручника Станка Шакића, итд.

За учешће у највећем злочину у историју Србије, Антонић, даље, овако брани Кочу Поповића:

„Стрељало се много, а како је рат потрајао стрељања је било све више. Коча пише да су партизани 1941. заробили код Крупња 400 немачких војника и да су их све ослободили кад су се повукли из Србије. ‘Ми тада још нисмо знали, веровали, да је цела немачка војска — војска злочинаца’, каже он… Али, после Краљева, Крагујевца, а нарочито Сутјеске – где су Немци побили све рањенике – више није било милости.“

Прво, партизани нису заробили 400 Немаца код Крупња, већ четници. Прецизније речено, не код Крупња, већ на територији целе Србије, и не 400, већ око 500. Заробљенике из једног четничког логора, њих око 200, комунисти су преотели у грађанском рату и потом их у Ужицу приказивали као своје. У хаотичном повлачењу преко Златибора, они нису стигли да стрељају ове Немце. Да ли су планирали да их стрељају, или не, то не знамо, али зна се да их је једна немачка колона на време ослободила.

Текст проф. С. Антонића у опреми Стања ствари

Друго, према коме више није било милости? Од оних 60.000 Срба које су Немци стрељали током рата, огромна већина били су присталице Драже Михаиловића. У самом Београду, на пример, Немци су стрељали око 400 комуниста, њихових присталица и симпатизера, а на другој страни више десетина хиљада присталица Драже Михаиловића. Према томе, нема логике да се убиства присталица Драже Михаиловића од стране комуниста, правдају, практично, убиствима присталица Драже Михаиловића од стране Немаца.

Тачку 3 Слободан Антонић користи за следећи закључак:

„А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.“

У полемици једне групе (нео)комуниста – тзв. првосрбијанци су свакако то – са припадницима друге фракције те идеологије, ово је, може бити, одличан аргумент. Међутим, није реално повлачити овакву паралелу. Јер, Коча Поповић је наређивао масовна убиства цивила, позивао је у својим говорима и написима на масовне злочине, био је део идеологије која је починила највеће злочине у историји света, као и на територији данашње Србије, био је један од креатора злочиначког плана, и, најзад, свиме тиме се на неки начин хвалио до краја живота. Обратно, Ратко Младић није чинио ништа од тога. У његовом случају, поставља се само питање да ли је могао да спречи неке злочине или не.

Што се тиче Голог отока, Коча Поповић је, као и остали комунисти, тврдио да „није знао“. Антонић то мање-више прихвата, међутим, индикативно је што у своју анализу увршћује логор на Голом отоку, а не, примера ради, логор на Бањици, који је од 1941. до 1944. радио под Немцима, а од 1944. до 1947. под комунистима. Жртве су, у оба случаја, понајвише биле „присталице Драже Михаиловића“. Овај логор је био ем старији од Голог отока, ем са много више жртава. На Голом отоку страдало је око 400 људи, а овде на хиљаде.

Најзад, има један случај који можда понајбоље описује лик и дело Коче Поповића, а који не помињу ни Антонић, ни, наравно, његови опоненти. То је убиство четника Игманске чете Првог ударног одреда Југословенске војске, који су спасили партизане Коче Поповића током познатог Игманског марша, у ноћи између 27. и 28. јануара 1942. године. У овим крајевима још није био почео грађански рат. Четници, и народ уопште, веровали су да неће ни почети, због усташа. Они су партизане Прве пролетерске бригаде посматрали као Србе у невољи. Међутим, чим су се партизани опоравили, Коча Поповић је наредио мучку ликвидацију свих ових четника. У свом дневнику, за  1. фебруар 1942, записао је само ово: „Ликвидацију четника на Игману извршио 3. батаљон“.

Документа о једном од најзверскијих злочина Коче Поповића и његове јединице објавио је 1981. године његов негдашњи партизан, Милош Вуксановић, у књизи „Прва пролетерска бригада“. Тај део књиге Вуксановић је објавио и у „Политици“, на што је група његових сабораца упутила протест, тврдећи да су Прву пролетерску бригаду на Игману дочекали и спасили заправо локални партизани.

Вуксановић је својим бившим саборцима одговорио у истом броју „Политике“, од 16. фебруара 1982. године. Навео је документа да се партизанска Игманска чета први пут помиње так марта 1942, а да је пре тога овде постојао само четнички Први ударни одред, састављен од неколико батаљона. Игманска чета била је једна од три чете Кијевског батаљона, бројног 288 четника. На крају, Вуксановић је навео и сопствено сведочење: „И ја сам један од оних који су промрзли преко Игмана. Моје ноге је у кући на Игману снегом масирао један младић са шубаром на глави на којој је била кокарда“.

Опрема: Стање ствари

(Слобода – гласило СНО у Америци, 10. 3. 2020/Погледи)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

24 replies

  1. Sada ce da krene rafalna paljba komentara za i protiv….

    Свиђа ми се

  2. У партизанском покрету је било доста ******** * ******* попут Коче Поповића. Нажалост, српски народ се неколико деценија клањао том људском талогу и тиме оправдао злочине тих ништарија. Српски народ неће избећи казну за своје свињарије. Парадокс је да ће те свињарије казнити западни Велики брат, исти онај коме се Срби сад клањају као некад комунистима. Велики брат је немилосрдан, он неће казнити на мах и потом оставити Србе на миру. Он ће непрестано кажњавати на такав начин да ће слуђени Срби све време док буду кажњавани мислити да су се покоравањем поштедели казне. Велики брат никада неће престати да кажњава, тако да ће кумулативни ефекат казне превазићи све што људски ум може да замисли као казну. Како казна некад долази у неочекиваном виду.

    Свиђа ми се

  3. Слободан Антонић, тренутни првосрбијанац а бивши другосрбијанац…**** **** *****

    Свиђа ми се

  4. Истином стављена тачка на било какав похвалан, симпатишући, разумевајући, благонаклони помен комуњарског олоша и талога.

    Свиђа ми се

  5. Ја сам Антонићев текст схватио у духу наслова („Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“), и као такав ми се допао, као друкчији у односу на море претходних – идеолошки загрижених и међусобно супротстављених чланака. С друге стране, Антонић није историчар и нема увид у све што и они који се темељно и истраживачки баве документима.
    За мене је његов чланак од озбиљне новинске врсте, не стручна историјска анализа.

    Самарџић је на одличан начин допунио и кориговао оно што Антонић није знао, нити је морао да зна.

    Ја у овом случају не налазим места за потцењивачки и увредљив став.

    Свиђа ми се

  6. Веома сам изненађен и насловом и контекстом текста Слободана Антонића. Најмање неочекивано. Било какво поређење у било ком смислу између Ратка Младиће и зликовца Коче је неодрживо и неприхватљиво. Као, „није знао“. Шта то није знао? Самарџић је веома увјељиво анулирао Антонићев покушај релативизације страшних злочина Брозових комуниста, и његове перјанице, „интелектуалца“ Коче.

    Свиђа ми се

  7. Сви и све се може поредити, томе и служе аналитички чланци. Све дотле да, на пример, преоштрог шефа можемо назвати Хитлером налазећи му неку заједничку особину с њим.

    Наслов Антонићевог чланка сам схватио овако: Генерала Младића је свет већ осудио као злочинца (за нас неосновано и неправедно, наравно), па, АКО је Он злочинац, пита аутор – шта је тек Коча? Он је на фин начин, ПОРЕЂЕЊЕМ, пред тзв. Другосрбијанце – који воле да себе виде као представнике „света“ – поставио добро заснована питања о њиховом новоидолу (јер архизлочинца Броза нико више не може одбранити) и на фин начин их извукао на чистину и извргао руглу због њихове сопствене површности и незнања.
    Антонић није то урадио прављењем разлика, рецимо тако што би описао Младића као неустрашивог хероја и надареног генерала, а Кочу као перфидног злочинца, јер би им тиме дао повода да га одмах диквалификују (причом да је Младић осуђени злочинац), већ поређењем по сличности, чиме се одмах избија највећи број противаргумената.
    Антонић је начео тему и довео је до нивоа када улази Самарџић и даје ударне, завршне речи. То је већ српска култура у настанку, као збир људи који раде добар посао, свако свој, на добар начин. Ту је и Стање ствари које објављује такве чланке и о томе обавештава грађанство.
    С њима, и другима који исто тако свако ради свој посао, имамо разлога за мрвицу наде у боље после пола века комунизма који нас је избацио из нормалног света, и четврт века извлачења из шака њихових у све боје пресвучених наследника.

    Свиђа ми се

  8. „Сви и све се може поредити, томе и служе аналитички чланци. Све дотле да, на пример, преоштрог шефа можемо назвати Хитлером налазећи му неку заједничку особину с њим.“
    Ово је толико проницљиво и дубокоумно, да немам речи…

    Свиђа ми се

  9. ”…Кад у Турке јуриш учинише,
    Раздвојише Турке у буљуке,
    Па нагони један на другога:
    Што пропушћа дели Радивоје,
    Дочекује млади Татомире;
    Што утече младу Татомиру,
    Дочекује дијете Груица;
    Што пропусти дијете Груица,
    То дочека Старина Новаче….”

    Оба аутора, модерни хајдуци у борби за истину, учинише јуриш међу авети историјских лажи и превара и добар бој ведоше, а што пропусти један, дочека други… Ауторима све честитке.

    Нека се само настави разбијање лажних митова јањичара ХХ-ог века — следбеника антисрпске црвене интернационале, и њихових данашњих наследника — прекоатлантских послушника.

    На реду су дијете Грујица и Старина Новаче!

    Успут, на фотки, Марко Никезић, одаје спољни утисак неке мешавине интелектуалне строгости и аскетског изгледа. Два параграфа изнад сведоче да је асоцијација промашена, а да се иза лика крије наредбодавац масовног убиства, одговоран за ратни злочин против сопственог народа. Земљо Србијо шта ли си изнедрила.

    Свиђа ми се

  10. Тзв. „српска“ аустромарксистичка, комунистичко-интернационалистичка заглупљњна и опсењена рајетинска, идолатриска, србофобична и однарођена „елита“ којој је припадао и београдско-јосипградски Цинцарин Коча Поповић, Брозов и Павелићев емисар у Загребу 1943. године, одредила је правац њиховог деловања, што за извесне њихове потомке важи и данас, јер се налазе на партијском задатку, који дословно гласи:

    „Ми смо рекли да сваки члан партије мора бити активан. Та активност постиже се на тај начин што сваки члан ћелије добија задатак, да се сваком комунисти да један одређен посао. Кад се даје конкретан посао појединим члановима партије, увек треба имати у виду ове гране наше делатности, да се продискутује на основу директива партије шта све има да се ради у своме делокругу и према томе одреди посао сваком свом члану. Кад се рад подели и кад сваки члан партије добије свој посао, тиме разуме се не престају његова брига за целокупан рад целе ћелије. Сви чланови дословице спроводе партијску линију у живот…“ (Види: Ћелија, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, 27 фебруара 1942).

    Свиђа ми се

  11. Види Србине,земљак Антонић је честитим Србима на крају текста поставио питање које смо ми сељаци овако протумачили:“Каква је будућност Србије у неком облику отворене војне управе,илуструјући Вођу психолошким профилима два генерала.Ова два профила заједно илуструју Маршала“…Толико о томе.

    Свиђа ми се

  12. @ Душан Буковић , навевши, као једну од карактеристика Коче Поповића: “…србофобична и однарођена „елита“ којој је припадао и београдско-јосипградски Цинцарин Коча Поповић,…“. Буковић, као очигледно дубоко убеђени српски шовиниста, сматра да је чињеница да је Коча Поповић био Цинцарин (па још и “београдско-јосипградски“ – ма шта му та идиотска кованица значила) била одређујућа предиспозиција томе што је тај Коча Поповић био комунистичко ђубре од човека (а ово последње јесте тачно).
    Уопште, не тако ретко код коментатора на разним сајтовима се може видети да у српским шовинистичким круговима влада дубоко убеђење да је бити Цинцарин урођени – генетски грех, и да таквима нема места у чистокрвним, племенитим редовима српства. Јер – по вама, бити обележен као “Цинцарин“ је наследни, неизбрисиви жиг срамоте.
    Па – добро драги (браћо???) Срби – за почетак се одрекните почетака и корена развоја грађанске класе у Србији (а многи од вас се поносе да су потомци српске грађанске класе – какав парадокс!), одрекните се нпр. и Цинцара Бранислава Нушића, Јована Стерије Поповића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Пачуа, и многих, многих других…Биће и нама, и вама лакше на души.

    Свиђа ми се

  13. @Цинцарин,

    Од виђенијих Цинцара ваља споменути Наума Крнара који је био Карађорђев финансијер, и како се обично говори, лични писар, а био је де факто дипломата и одржавао везу са Грцима. Меморијална плоча у његову част налази се у цркви код гроба у Радовањском Лугу где је Карађорђе прво био сахрањен. Наумова глава је заједно са Вождовом била послата у Цариград (и он је био уморен у Р. Лугу).

    Иначе, мислим да ”српских шовинистичких кругова” уопште нема, а тиме ни оних којима су мета Цинцари. То јест, ако понеки кругови и постоје, радијус им је тек толики да обухвате појединце. И то оне виртуелне, на друштвеним мрежама којима је улога тровање односа других са Србима (не мислим овде на Д.Б. који прилаже изуетно квалитетне коментаре).

    Цинцари су можда најстрадалнији народ на терену бивше Отоманске Империје, а судбина Вожда и Наума најбоље говори каква је веза наша два православна народа.

    Свиђа ми се

  14. Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

    “20 година предратног живота кроз Београд, славну српску престоницу текао је муљ и од тога муља нико није могао видети бистру воду. Тај муљ, то је београдска цинцарска клика, која је у српство унела југословенство а у државништво цинцарство. Овакви су довели до пропасти нашу нацију и помоћу оваквих је шарлатан Стјепан Радић успео да свој прљави прст стави на српску жилу куцавицу и обустави крвоток…“ – Јован Дучић

    (Види: Алекса Ј. Ковачевић, Које је клеветник Јована Дучића? Минхен, 1970, стр. 18).

    Не улазећи ни у какве друге коментаре проф. др Мирко М. Косић (Велика Кикинда, 1892 – Lugano, Швајцарска, 1956.) бавио се у емиграцији истраживањем наше политичке прошлости, где је објавио и ову расправу између осталих, под горњим насловом. Расправа је објављена у повременом часопису „ЗАВИЧАЈ“, којег је издавао у Калифорнији Никола Н. Томић, дипломирани правник, политички емигрант. Томић је потицао из племена Дробњака у Црној Гори.

    И овом расправом проф. др Мирко М. Косић је иза себе оставио једно национално и корисно дело.

    Расправа је објављена у броју 14. од октобра 1953. Уверени смо да је мали број Срба у свету који су сачували ову значајну и корисну расправу, коју сам у целости припремио за све читаоце Вашег портала и која гласи…

    Приредио: Душан Буковић

    Проф. др Мирко М. Косић: ЗАБЛУДЕ И ЗАМАГЉИВАЊЕ У НАШОЈ ПОЛИТИЦИ

    Прва је дужност свакога од нас који је размишљао о судбини свога народа да из проживљених историјских догађаја извуче бар накнадне поуке за оне што ће доћи, како би ови били мудрији него бивши чинитељи.

    У сложеном сплету узрока наше националне катастрофе будући историчари имаће (ако буду на висини бар данашње науке) да поклоне велику пажњу духовној недораслости једној изванредној сложеној ситуацији наших државника и политичара од 1918. на овамо, а која се огледа у појмовним и чињеничким заблудама око идејних основа наше народне и државне политике.

    Тих је заблуда био велики број. Овде ћемо се ограничити на неколико од крупнијих које дејствују још и данас, односно чија дејства допиру и у садашње прилике. Те су заблуде, чини ми се, углавном троструке природе:

    или нису знали извесне битне чињенице (нпр. да Хрвати у огромној већини нису желели „Ослобођење“ и уједињење са Србијом или да се Римска Црква неће одрећи својих тежњи за експанзијом и на Балкану, да неће лако подносити фактичну превласт православних у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца; као и да су Словенци духовно много ближи Хрватима него Србима, итд);

    Или да су имали помућене појмове и представе о начелним односима и могућностима заједничког државног живота (као: шта су битни чиниоци тзв. народног јединства, шта стварна дејства разних облика федерализма, у чему је сепаратизам, а у чему формални унитаризам, шта је бит „народне државе“, шта демократије односно политичког „ослобођења“ итд.);

    или нису схватили „знамења времена“ (тако: да је образовање државе Срба, Хрвата и Словенаца на основу „права самоопределења народа“ провизорног значаја да и моћ Француске, велике пријатељице Срба, подлеже историјском мењању, да се временом „идејне снаге“ старијих генерација претварају у шупље фразе за оне који прирашћују, да после уједињења социјалне тежње наткриљују националне тековине, да „новоослобођени“ неће вечно подносити повлаштености „ослободитеља“, да нове генерације неминовно врше ревизију вредности, мерила и појмова и де се после Првог Светског Рата темпо историјског мењања нагло убрзавао и да су се јучерашње идеје и људи брзо преживљавали тако да су физички очеви постајали духовно дедови својих синова…).

    Од свих тих (и многих других) заблуда најсудбоноснијима испоставише се: а) фраза-догма о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца, б) предрасуда Срба да федерализам слаби снагу државе и да је свака тежња за аутономијом „објава сепаратизма“; в) да је Србија била прототип „народне државе“; г) да су војничке одлике „ослободитеља“ гарантија и за њихову „државотворност“.

    a) „Народно јединство“

    Шта чини једно мноштво људи једним народом, о томе постоје у за то питање надлежној науци, у социологији , у главном два учења: а) немачко-„конзервативна“ тзв. објективистичка доктрина, по којој заједница порекла и језика чине народно јединство и б) француско-„демократска“ тзв. субјективистичка теорија, по којој је нација „свакодневни плебисцит“ (Ренан). Оба су учења настала у вези са питањем: шта су национално Елзашани ( и северни Лонтришани) који су „германског“ порекла („крви“) и говоре као матерњим језиком немачким наречјем а – осећају се „Французима“? Интересантно је да су многи српски „интелектуалци“, по симпатијама па и образовању „француског менталитета“, а тобоже „демократе“ прихватили, већином несвесно, немачку концепцију народности: заједница „порекла“ и језика (а посто је порекло већином непознато у односу на даљу прошлост, то онда заједница језика!). И тако је код нас од филолога и њима блиских „националних наука“, историје и народописа, проглашена догма „народног јединства“ Срба и Хрвата на основу заједнице књижевног језика. Људи су побркали оно што би могло да буде (и што би желели да јесте са оним што је стварно или у истини! То је једна од честих појава код некритичких, духовно недисциплинованих људи којима језик ради испред мозга или у најбољем случају који „мисле“ осецајно а ретко и слабо логично. Тај најчешћи тип „интелектуалца“ код нас оквалификовао је Јован Цвијић са „врапчије памети“. А ти су по правилу и најгрлатији и најсамосвеснији… Тако су код Срба средњошколски наставници (а они су у сразмерно великом броју играли видне политичке улоге) декретовали „народно јединство“ Срба и Хрвата. Међутим, на хрватској страни минималан је био број оних који су прихватили ту тезу у смислу првобораца народног јединства код Срба. (И то су претежно били Далматинци – омладинци). Оно што донекле извињава заблуду Срба о народном јединству са Хрватима то је чињеница да су објективне разлике („расног“ типа, наречја, вероисповести, темперамента,…) између источних и западних Немаца, или северних и јужних Талијана (сем вероисповести) ништа мање, него ли између Срба и Хрвата. Код Срба и Хрвата били су дати објективни предуслови (особито заједница језика) али недостајао је одлучујући моменат: историјски настала свест и воља припадања једној Нацији! Можда би временом и поступно, живећи у оквиру заједничке државе, привредном и културном интеграцијом (спонтаним стапањем) свест југословенске националности наткрилила свест и осећање српске, хрватске и словеначке народности. Али за то би било неопходно на првом месту да се у заједничкој држави осецају сви стварно равноправним, дакле да нико нема више шансе за напредовање у привреди, војсци, државној служби и „политици“ већ на основу свога места рођења или места рођења жене му… А код нас је после Уједињења у том погледу терано управо у најбезобразнију крајност.

    Реакција на непамет те врсте није дошла у српским крајевима од генерације која се борила за Уједињење. Моја генерација је трпела да се свугде укметише и недорасли бивши полковници, „срески“ и остали „ослободиоци“ из дубље позадине, али синови те моје генерације, који прирастоше у својој држави, не хтедоше више да подносе повлашћеност „елитних“ мангупа са Дорћола и Чубуре и цинцарско-гурбетског накота од Шапца до Власотинаца… Реакција те генерације на стварну неравноправност „ослободилаца“ и новоослобођених дошла је до изражаја у чињеници да је код Тита већина била Срба и то из крајева у којима није усташки терор кренуо Србе у шуму (Црна Гора, Бока, Војводина, Јужна Србија). Е па када су новоослобођени Срби, који су чезнули за ослобођењем од туђинске државе и Уједињењем са Србијом, убрзо „имали задовољно“ од таковог Ослобођења и Уједињења, како су се тек морали осећати Хрвати, који нису желели ни Ослобођење, ни Уједињење, па се нису ни борили за њих (него упорно против!)? Хрвати, који су имали какву-такву покрајинску самоуправу и у Хрватској-Славонији и у Далмацији и где није сваки средњошколски суплент или полицијски писар постављан у Пешти или Бечу.

    б) Федерализам и сепаратизми

    Народна јединства не могу се декретовати. А не може никоме ни „ослобођење“ бити наметнуто. Без унутрашње сагласности нема јединства нити истинског ослабођења и уједињења без жеље и пристанка. Зато је начело народности (националност) држава (из 19-ог века) у 20-ом веку добило своје продубљење у начелу права самоопределења. Где се проширују државне границе без слободног пристанка несумњиве већине живља нових крајева ту није могуће да се на дужи рок одржи ни демократски поредак уколико га је уистини и било.

    Стварности политичких и културних односа и прилика у српским, хратским и словеначким подручјима одговарала је једино федерална организација државе и то на основи најширих покрајинских самоуправа (дакле „покрајински федерализам“). Само у оквиру тако организоване државне заједнице могло се очекивати да ће се временом и постепено моћи развити југословенски патриотизам и тако нешто што би се могло назвати и југословенском националном свешћу уз одржање посебних народних осећања, српског, хрватског и словеначког… Нешто подобно британском случају са енглеским, шкотским и велшким родољубљем.

    Политички фактори Србије (Круна, „војска“ и вођство двеју главних партија) имали су 1918/20. могућност да ударе темеље таквом развоју југословенске националне будућности: Далмација је била још онда југословенски надахнута, а у Босни и Херцеговини још није узео маха политички утицај Загреба. Покрајинске аутономије одузеле би антидржавну оштрицу и тзв. мањинским питањима и на Северу и на Југу, јер би се у оквиру покрајинских самоуправа све народносне скупине диференцовале по привредним, социјалним и културно-идеолошким интересима и идејама и међусобно повезивали рецимо српски аграрци са хрватским и словеначким, најамни радници из Србије са онима из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Војводине и Словеније; грађанско-привредне скупине Срба повезивале би се са хрватским, словеначким итд. грађанским слојем, а у Хрватској и Далмацији као и у Словенији напрама клерикалним снагама груписали би се „напредни“ либерални елементи. Не би ни Далматинци, а још мање Босанци тежили под Загреб када би имали своје пуне самоуправе као што ни Македонци не би преко слободе у својој аутономији тражили бугарску власт. Тај је моменат пропуштен. Нити је у Београду било схватања за стварне могућности („Можемо ми све до Граца“ и „Ни верском јединству Срба и Хрвата ништа неће стајати на путу!“ итд.) нити су Срби политичари из Хрватске хтели да остану коначна мањина у Загребу када им се чинило могућним да владају целом Хрватском-Славонијом кроз-београдски централизам… А Светозар Прибићевић није патио од „демократских сентименталности“ како је то сам рекао, (види: Slavonic Encyclopedia, New York, 1949, стр. 1059; та он је био „државник“ – „реалиста“.

    У Србији је постојало дубоко уврежено нерасположење према аутономијама. Њих су балкански народи познавали као прелазни облик ка отцепљењу од Отоманске империје: Источна Румелија, Крит, Родос, а раније Молдавска, Србија и тежње у Македонији, Босни итд. Тако је појам аутономија у политичкој свести Балканца везан за „сепаратизам“ и за тежње ка потпуном отцепљењу. А политички појмови балканских народа прожети су и османско-исламским схватањем да победник у рату влада свим задобијеним земљама и житељима, да је господство и владавина нешто што се на мачу добија и губи (па уосталом: „Зашто смо се борили!?“). Пристати на аутономије покрајина значило би одрећи се заслуженог „плена“. То ће да чине ратници само у крајњој невољи, пред опасношћу од пораза. Освојени (или и „ослобођени“) постају равноправнима са освајачем када приме Ислам, или – када ступе у тазбинске и кумовске односе са победницима, али и онда не потпуно равноправнима (један мој познаник адвокат у Београду, а рођени Сремац, обичавао је рећи: „Ево ова моја Перса, десет година како ме у смислу Српског Грађанског Закона мора да слуша и да се повињава мојим одлукама, али ипак још мисли да је она нешто више од мене пошто је ту негде из Кумодража а ја „само“ из Прека…“). То је, уосталом, тако било и у Енглеској још тамо пре 6-700 година између потомака Нормана и Саса односно Данаца…

    Но „ослободиоци“ не запажају да је највећи сепаратизам у томе да за себе захтевају власт и „плен“ тј. најбоље положаје и најрентабилније „послове“ (лиферације, концесије, субвенције, провизије, царинске заштите, „хонорари“ итд.). И то не само у престоници односно од централне власти него и у „новим крајевима“ и од ондашњих „самоуправних“ власти… Највећи су стварни сепаратисти они који сматрају да им већ по месту рођења припада стварна превласт.

    в) Србија „народна држава“

    Они који неће да увиде (или да признају) основну заблуду „народног јединства“ и тобожње „слабости“ (нпр. Сједињене Државе, Канада, Швајцарска…) федералистичке (и то покрајинског, не народног федерализма) организације државе, позивају се најчешће на то, да је Србија била истински „народна“ или и „сељачко-демократска“ држава и да је она тај дух унела и у јединствену (централистичку) Краљевину СХС односно Југославију. Тај народно-сељачки „дух“ да претставља суштинско ослобођење и за Хрвате и Словенце и Србе Пречане, који су тобоже „робовали“ у феудалистичкој Хабзбуршкој Монархији. Нема сумње: у Србији је било и пуне друштвене и знатне политичке демократије (бар од 1903.). У томе је и била њезина привлачност за „пречанске“ Србе и напредне Словенце (и понеког Хрвата). Но било је још нечега у Србији што није било ни „народно“ ни „сељачко-демократско“, а што је избило у Југославији „на предњак“, особито када је утрнула политичка демократија (а и друштвена почела да замире). То је онај специфични „балканизам“ у менталитету варошана, не само у Србији, него и у Бугарској, Румунији и границама до пре 1918, у Грчкој. Вароши (управо варошице, бар до јуче) на целом Балкану представљају легла туђинског „левантијског“ (неки страни посматрачи додају још и византијског), паразитско-шићарџијског „духа“ средине, која је од искона била разнородна-туђинска према околном сељачко-пастирском народу Срба, Бугара, Румуна и Арбанаса. У варошима Балкана живео је и даље оријенталско-левантијски менталитет некадање византијске цивилизације, чије „левантијство“ је још зановљено приливом Турака и свега оног етничког наноса у њиховом поводу: Јермена, Грка, Цинцара, шпањолских Јевреја, а нарочито Цигана разних „поврза“ (од етиопских и мисирских до хиндостанских). У Отоманској Империји су ти елементи уживали стварну повлаштеност према сељачко-пастирском српском, бугарском или румунском народу и то зато, јер они у крајевима тих народа нису предсстављали носиоце национално-политичких традиција. А познато је да је у Отоманској Империји цела грађанска, а особито привредно-финансијска администрација, била у рукама Грка и Јевреја. (Нарочито су Јевреји уживали велике повластице и тако је разумљиво да су нпр. 1878. године Јевреји Србије захтевали од Берлинског Конгреса да не призна Кнежевини Србији пуну независност од Турске).

    Тај туђински варошки елеменат развио је кроз векове посебан однос према држави у којој је живео и према народу у чијој је средини „паре печалио“: без труни осећања одговорности према држави и њезиној судбини, трабанти скутоноше туђинских властодржаца, а бездушни исисивачи и пљачкаши (у неуморној грамзивости и безобзирном „зеленаштву“ према неписменом и бесправном рајетину) и то не само као „чорбаџије“, трговци, еснаф-људи и имаоци „спекулативне радње“, него и као владике и проте Грци међу Словенима или Румунима (Стефан-Стевча Михаиловић у својим мемоарима, издање Српске Академије Наука, Београд 1928, стр.55, забележио је како је још у првој половини 19-ог века слушао у Нишу у српској цркви месног владику, Грка проповедати на турском језику). Чиновници, без савести и без знања и способности, а без сваке савести, видели су у раји само могућност гулења и отимања. Раја је била бесправна и презрена „стока“ за те носиоце једино постојеће „јелинске културе“ или богом изабране израиљске премудрости. И само хајдучија је значила могућност раје да се „наплати“ и на турском силнику и паразитском Грку, Јеврејину, Цинцарину – али то су били само изузеци, а варош је била тврда бусија тих паразита. У варошицама Балкана кроз векове учвршћивао се менталитет подвалаџијства, „челепирлука“ (по најнижим ценама откупити сељаку његову муку, а по највишим продати му „бофл“ – робу из Царевине или „из Цариграда“), посредништва код власти, а све то у ситничавој завидљивости и крајњој нескрупулозности конкурената-паразита који се денунцијацијама код властодржаца у злобној међусобној суревњивости „изграђивали“ и „подваљивали“. Јован Цвијић указао је на то, да се велик део метода (подметања и „прикачивања канте“, једном речју подвалаџијства) партијско-демагошке „политике“ на Балкану не своди на хајдучку крв тобожњих предака партијских „првака“ него на „дух“ покварене ненародне чаршије, Цинцара и осталих туђинских сливака. (Туђинац уопште има свугде мање обзира према народним схватањима средине у којој борави само да би „зарађивао“). А траје генерације и генерације да се туђинци, када нису усамљени појединци него читаве „колоније“ – скупине истински, не само површно и привидно, „претопе“. (Ђорђе Вајферт се на самрти одрекао и Светог Ђорђа, своје тобожње „Славе“ и масонства и вратио се у крило Свете Римске Цркве и швапске нације).

    Те балканско-левантијске ненародне варошке средине толико су у себе устаљене и вирулетне да прожимају својим менталитетом и све новопридошавше елементе и то свеједно да ли су то отпаци патријархалног села или може бити дошљаци „из Европе“ (тако нпр. и потомци оних Пруса-Штурма, Лилера и др. – што дођоше за време Краља Милана, постадоше прави Балканци…). Није првенствно „раса“ која уобликује менталитет и морал него друштвено-културна средина. А та левантијска варошка цивилизација показује се у вароши редовно јачом од патријахално-сеоске. И само изузетно људи произишли из добрих сеоских задруга одржавају и у вароши свој задружно-честити патријархално-домаћински дух. Познато је колико је велик удео Цинцара у „вишој бурзоазији“ и Србије. И када је мушка лоза српска са села често је женска страна варошко-цинцарска са доминирајућим утицајем (захваљујући престижу старије варошке културе) цинцарске тазбине. (Карактеристично је за велик утицај Цинцара у Србији нап. да је и вођство Српске Земљорадничке Странке, пошто је изинтригриран Србин, отац земљорадничког задругарства Мика Аврамовић, прешло на два Цинцарина еснаф-дипломате и цинцарских зетова, а који се сродише и са Јеврејима… па то ти је онда залога „земљорадничке идеологије“…). Но многи не знају да смо имали и генерала и министара и професора Универзитета и вероучитеља пуно – или полукрвних Цигана…

    Од нарочитог је значаја однос српског народа са Јеврејима. Били смо не само најтолерантнији него и хумани према њима (једино Недићева влада није учествовала ни у каквим антијеврејским мерама!). Имали смо Јевреје или полу-Јевреје министре, председнике Академије наука и професоре Универзитета, армијске генерале и амбасадоре. Одликован је Светим Савом не само Геца Кон, него и извозничарка перја и живине Хартманка из Суботице… па ипак су нам упропастили завидан углед који смо имали у Сједињеним Државама Словенци и Хрвати путем својих јеврејских веза (преко својих јеврејских жена), од Адамича, до Радића, и ништа нам не вреде „наши“ Јевреји: разни Симићи, Шантићи, Гавриловићи… Од куда то? Од куда је то да странци, који дођоше у додир са народом Србије заволеше га али који нас знају само по нашим политичарима, дипломатском особљу или новинарима ни мало нас не цене, шта више убрзо нас презиру односно не могу да подносе? А одкуда и то да се у Србији странци појединци брзо асимилују док „Београд“ није био успео да задобије са својом политиком ниједну етничку „мањинску“ групу (него је шта више успео да отуђи и своје најбоље пријатеље у Војводини или Далмацији, чак и међу самим „челик-Србима)? А изгледа да се чак и демонски-генијална „раса“ Јеврества стерилизује у додиру са балканском чаршијом, која по правилу производи или интелектуалне или моралне „мућкове“, свеједно да ли је гнездо цинцарско, јеврејско ( или „пола Атина а пола Палестина“), греческо, јерменско, циганско или и „српско“ пореклом из Врбице или Кораћице… И та је балканска варош са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944/…

    г) Ослободиоци – „државотворци“

    Јован Скерлић поставио је једном тврдњу да се интелигенција Србије није школовала на „помућеним изворима“ културе у Пешти и Бечу него у великим европским центрима у Паризу и Берлину. Оставимо по страни што је са тиме Скерлић показао да му није било познато колико је у Бечу било и више и старије културе него ли у Берлину! Али ни он ни многи други у Србији нису схватили да би бар за будуће државнике и политичаре Србије важније било да упознају политику Аустро-Угарске него оно што су њихови студенти могли за неколико година (а пошто су већ били духовно обликовани у балканској варошкој средини!) боравка у Паризу или Берлину да приме од оног што је до њих допирало.

    Српске победе у балканским ратовима приписивао је Јован Цвијић у првом реду културном ступњу народа Србије негде између примитивности и високе културе. Но, оно што војник извојева, то не умеше да изграде и одрже политичари и интелигенција што се образовала на „непомућеним“ изворима Париза и Берлина… Они који нису имали ни основна знања о политичким реалностима у новим крајевима, а нарочито о снагама које ће спречити консолидацију државе као и онима које би могле да унапреде стварно уједињавање, оперисали су десетак година са полицијско-писарским фразама „непоуздани“, „антидрзавни“, „сепаратисти“… Сматрали су, говорили и писали да је Степан Радић тобоже „неурачуњив“ и „недоследан“ а нису схватили да је Радић (исто као Др Мачек сада!) имао једну основну линију: извојевати Хрватству пуну државност – па у Југословенској Конфедерацији „од Јадрана до Црног Мора“ Србе држати у бугарско-католичким кљештима. Када су Срби најзад после безумничке катастрофе од 1941. године увидели да је Југославија неодржива сем федерално организована, опет њихови политичари не схватају да би народносни федерализам ( дакле заједница српске, хрватске и словеначке јединице) био само прелазна фаза ка отцеплењу Хрватске ( и Словеније).

    Један од тих наших политичара (представник 5% „земљорадника“ колико их је било по одбитку комуниста, који у тој странци нађоше прихватна склоништа) потпуно блеферски прети Хрватској – ратом, ако би хтела да се отцепи… На то има само један одговор: „иш не праши!“

    Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује“ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске ( види: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство“ владаоца…

    Наши политичари и бивши дипломатски претставници су великим делом одговорни и за државну и националну катастрофу и за упропаштени углед и добар глас српског народа, нарочито у Сједињеним Државама, не могу никако ни после свега да се ослободе злосретне „фикс-идеје“ о Југославији (као тобожњој „међународној потреби“ – а може да испадне „међународна потреба“ и обнова неке католичке „Подунавске Конфедерације“ или и одвајања нап. Војводине и Македоније као посебних аутономних подручја непосредно под Европском Унијом или У. Н-ом да би као „мултинационална подручја“ престала бити разлогом спорова и сукоба између суседним им националним државама…). А постоји опасност да док они јуре за колима која неће да их повезу, промаше моменте могућности за друго куд и камо конструктивније решење: Балканска Унија Румуније, Грчке, Србије, Бугарске и Албаније. Пацификација и политичка, привредна и културна интеграција Балкана извесно је крупнија „међународна потреба“ него у себи парализована и на дуг рок неодржива Југославија!

    (Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година I I, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953, стр. 12-17).

    Свиђа ми се

  15. @Don Quixote – кажете “… Иначе, мислим да ”српских шовинистичких кругова” уопште нема, а тиме ни оних којима су мета Цинцари. То јест, ако понеки кругови и постоје, радијус им је тек толики да обухвате појединце. И то оне виртуелне, на друштвеним мрежама којима је улога тровање односа других са Србима (не мислим овде на Д.Б. који прилаже изуетно квалитетне коментаре)…“ Е, па погледајте изузетно квалитетан коментар тог Вашег @Душана Буковића који се, по обичају, састоји из “малог милиона слова“ – све сами туђи цитати, али из те салате од речи се види његов српски шовинистички став у односу на Цинцаре: они су зло, коров, паразит (наравно,узгред и уз Јевреје), који загађује српку плодну њиву… логичан закључак шта би са тиме требало радити није тешко извући. Значи – тај Душан Буковић, по Вама, прилаже “изузетно квалитетне коментаре“? Нека Вам….
    Шта ја – као Цицарин, који се у својој блесавости до недавна осећао и као Србин, на то морам да осећам и кажем?
    Видите, годинама сам се (под другим “nom de plume”) на разним српским сајтовима и у штампаним средствима информација (једна моја расправа о томе се налази и у Каталогу Народне Библиотеке Србије) узалуд, али упорно борио за ренесансу српског ћириличног писма у јавној комуникацији, у општим и стручним медицинским публикацијама, док је огромна већина чистокрвних, расних, правих Срба била и остала тотално индиферентна… док се нисам опаметио и баталио ћорава посла. Годинама сам заступао српске интересе – писао, расправљао, преводио као луд са страних језика на разним српским сајтовима и штампаним средствима информација, док нисам најзад схватио да се све то врти у једном “circulus vitiosus” и да у тим круговима све више избија и јача латентни српски шовинизам. Онда сам и схватио да таквима, који замишљају да својим српским шовинистичким ставовима заступају српске националне интересе заиста није потребан никакав непријатељ – већег од самих себе неће никако наћи. С једне стране имају као противнике “аутошовинисте“ – а с друге су и сами у свом блесавом шовинизму у суштини аутоагресивци и несвесно одушевљено раде против српских интереса.
    Скоро да помишљам да им предложим као химну стихове – с опроштењем и на жалост – опет једног гадног Цинцарина, Чика Јове Јовановића Змаја из “Пачије школе“:
    “….Учио их, учио
    Од среде до петка,
    Ал’ се нису одмакли
    Даље од почетка.

    Није било успеха
    Учитељском труду,
    Цела мука његова
    Остаде залуду.

    Ништа више не научи
    Пачурлија та,
    Него што је и пре знала:
    Га, га, га, га, га!“

    Свиђа ми се

  16. Не улазећи ни у било какве коментаре, навели бисмо расправу проф. др Мирка М. Косића, која дословно гласи…

    Проф. др Мирко М. Косић

    ДВА СВЕТА МЕЂУ НАМА САМИМА

    Ознака је дубоких криза и претешких болести у народном животу када једноставне и до скора једномислене речи и називи изгубе своје одређено значење, када се њиме почну с успехом да обележавају управо крајње супротни односи или основно различита чињенична стања. Такових назива и речи има од скора читав низ из области народног и политичког живота ( нап. Слобода, Правда, демократија, народан, социјалан и сл. ). Када се узму непристрасно на око све чињеничке појаве које се покривају тим речима или подводе под те називе убрзо ће се опазити да је по среди веома прост али и веома доследан начин обмањивања наивног света понављањем и договорним полагивањем неистинитих, управо на гласу постављених тврдња. Ту работу обављају по правилу сразмерно мали кругови и друштвени слојеви у појединим народима. Широки слојеви народа не могу ни да схвате шта се то управо изводи међу “господом”. Међу школованим или у “интелигенцији” ( а још мање могу да виде како је мало истинске “господе”, истинских школованих и истинских интелигентних међу онима који се одевају као “господа”, имају некакву школску сведоџбу у џепу или сами себе сматрају и називају “ интелектуалцем” или “духовним радником”…).

    Широки слојеви народа предмет су срачунатих обмањивачких пропаганда од стране оних који имају рачуна да и себе и друге приказују у другом светлу него што то одговара њиховим стварним настојавањима и деловању с обзиром на интересе народне заједнице. У крилу народа, а понаосеб оних “младих” тј. јоште недовољно просвећених и искусних за савремену цивилизацију, постоје две суштински различите врсте “интелектуалаца”, “јавних раденика” и “народних првака” ( или и “вођа”): а) једни су н а р о д н и по томе што се у своме јавном раду руководе стварним интересима целине или несумњиве већине народа. Они ће се залагати до краја за стварне интересе свога народа подређујући њима своје личне ( и породичне ) интересе, па и ризикујући да се замере моћним појединцима или групама у “водећем” слоју ( тзв. “елите” ), што више да буду клеветани и оцрњивани у јавности од оних других тобжњих “народних” људи, који л а с к а ј у народу ( “народе, снаго моја!…”, “љубим ти опанак” итд.) и унапређивали своје породице и тазбине, своје клике и дружине – а народу као и дотле…

    б) једни су с о ц и а л н и по томе што се у своме животу и раду руководе осећањем и свешћу одговорности за социална дејства и учинке свога деловања и поступања, што дакле знају и воде рачуна о томе од каквих последица по друштвену заједницу ( општину, покрајину, земљу или сталеж и позив или племе и народност ) могу да буду њихова дела или њихови пропусти. Ти социални знају да су у друштвеној стварности сваке појаве и сваки став од значаја је од дејства на све остале ставове и појаве; да смо стално сви одговорни за све што се одговара у друштвеном животу, нема ничег што нас се бар посредно не би тицало и за шта не би носили бар суодговорност, да нема “неутралности” у питањима социалног морала. Ти у моралном значењу социални знају да треба добро разликовати речи и дела, циљеве и сретства људи, изглед и сустину односа, форму и садржину ставова и поступака, свесне побуде и непредвиђена дејства њихова. Они други, који стално себе приказују “социалнима” ( док прве извикују као “несоциалне” нарочито када им сметају у њиховим стварним циљевима и пословима ) испољавају ту своју тобожњу “социалност” на тај начин што се удружују и повезују у клике и котерије, у “братства” и “лиге” за међусобно помагање ( “да се изгурамо” ), за монополисање плена и његову деобу међу собом. Ти дрги “социални“ имају стално пуна уста о “социалној правди” ( под којом разумеју све што њима годи и доноси ), о солидарности и заједници ( наиме једномишљеника у ствари “хармоничне” пљачке и сложне деобе плена ). Они су социални јер су међу собом “дружељубиви”, сладуњави и “пуни пажње” или “отмени” и “тактични”. Њима су одвратни и “немогући” они који обичавају називати “мачка мачком а Ролеа нитковом” тј. сваку ствар правим именом без завијања и без префарбавања. Ти су стварно “флирт” за “отмену” и “социалну” “господу и “браћу”, за све другаре и кумашине сложне и солидарне у томе да је једино паметно “помоћи” себе ( јер “како може да води бригу о другима онај који није у стању да се постара за себе?” – рече један наш премијер од расе);

    в) као што има стварно моралних и социалних људи и оних који су то само на језику ( али у толико грлатији! ) тако има и искрених и лажних д е м о к р а т а . Истински демократски надахнути настојавају да се свагде припитају што шири слојеви народа ( било у општини, било у покрајини било у држави – већ према питању и интересу који је по среди ): ко да их претставља тамо где се одлучује о њиховим интересима. Они су за што подробније и стварије обавештавање тих широких слојева о питањима на дневном реду како би могли да стекну мисљење о целисходоности прогледаних мера и одлука па и да контролишу своје претставнике и владајуће у јавним пословима. Они други, лажни “демократе” ( који себе по правилу називају “самосталним” или “правим” демократима а чији шефови у часовима искрености наглашавају да не пате од “демократских сентименталности” …), одају се најчешће на два начина: а) спречавају слободне изборе и намећу фиктивне претставнике крајевима из центра ( по правилу људе који никакве стварне везе са тим крајевима немају сем “коферчета” које су донели собом ) и б) не признају стварност дубоких разлика у животу покрајине и разних друштвених слојева него стално декламују о тобожњем јединству “нације”, о некаквим средњевековним “Царским путевима” и сличним бесмислицама, како би под пластом тих њихових тобожњих “идеала” приграбили власт и све материјалне користи и повластице које се извлаче из владања без стварне и пуне контроле народа под властодршцима. Пошто нико данас неће да призна да је “фашиста” ( или тоталитарац ) познаћете га што је склон да “дригује” изборе ( последњи Министар Двора у Југославији обичавао је говорити о “диригованој демократији” …), што свугде протурају лажне “претставнике” народа или извсног Одбора неке демократске странке иако то нису никада били, што трабуњају о некаквим царевима и етикама иако никакве везе са тиме немају, што говоре у име “народа” а раде по инструкцијама и за рачун разних туђинских повереника, што се позивају на земљораднички народ и “пастире са Козаре” а ни дедови им нису орали или чували овце него као чистокрвни Цинцари или Јевреји зеленашили са сељачком муком итд…

    Пошто живимо у добу демократије неће ни најизразитији силници очигледни насилници да признају да нису демократе па пристају и на федерализме ( када то њихови тутори и послодавци желе ) под претпоставком да ће се и даље из центра моћи “дириговати” ( као сада у једнопартијској “демократији вишег ступња”, “Народне” и “федералне” Југославије ). Фашистичка је ујдрума и када обични насилници, које никада нико ни за шта бирао није образују некакве “Народне” Одборе па се окружују као стафежом
    и ширим “Народним Саветима” или “претставништвом” ( са којима се уопште никада не саветују или у којима се уопште никада не саветују или у којима “народне” претставнике постављају према ћефу или рачуници ) све то ради обмањивања народа и ради узурпирања некаквог вођства и власти…

    Та двасвета, две врсте народних, социалних и демократских “водећих” људи има свугде. Али је велика разлика у томе што су поједини народи довољно политички просвећени и искусни па се брзо открије који су прави а који лажни н а р о д н и , с о ц и а л н и и д е- м о к р а т е . Као што је велика разлика и по томе да ли су времена нарочито критична и судбоносна или устаљена и уравнотежена па су и опасности од оних лажних мање а штете подношљиве, јер су још увек на време излечиве.

    Данашње прилике су такове, особито за мале и од комуниста подјамљене народе да су Л а ж н и највећа опасност за будућност и зато их треба требити из торине где год се појављују (Види: Проф. др Мирко. М. Косић, Два света међу нама самима, “Завичај” – „Home“. Bрој 14, Год. I I, San Fernando, California, U.S.A., Oктобар 1953, стр. 9-10 ).

    * * *

    П. С. Извесне емигрантске расправе проф. др Мирка М. Косића

    1. На историјској раскрсници – империјализам, св. 2, стр. 83, “Држава и друштво – Препород”, Munchen, Немачка, 1949.

    2. Зар опет по старом? или Партијски “Прваци”, “Koлаборатери” и “Бунтовници”… Библиотека “Држава и друштво” – “Препород” , Lugano, Швајцарска, 1949.

    3. Је ли 27 март 1941 плаћен? Lugano, Швајцарска, 1950, стр. 40.

    4. Одговор Живану Кнежевићу; (3 април 1950 (1:6), Американски Србобран, Pittszburgh, Pa., U.S.A.

    5. Гробари Југославије – Ко је “дрско лагао”? – Oko 27. III. 1941, Lugano, Швајцарска, 1951, стр. 37.

    6. Aus den Tiefen des Balkans, seperat iz “Kolner Zeitschrift fur Soziologie” (I, 2, str.
    125-143), Koln ( Немачка), 1949 – (Mirko M. Kossitsch).

    7. Politische Soziologie, seperat iz Soziologische Forschnung in Unserer Zeit – Ein Sammelwerk Leopold von Wiese zum Gerburtstag ( str. 171-186 ), Koln (Немачка), 1951 – (Mirko M. Kossitsch).

    8. Zellen und Cliquen, seperat iz “Kolner Zeitschrift fur Soziologie” ( V, 2/3, str. 220-261), Koln (Немачка), 1953 – (Mirko M. Kossitsch).

    Свиђа ми се

  17. Сматрам да Цинцари и Срби у Србији, као и сви остали грађани морају развијати љубав једних према другима. Поштујем Цинцаре исто као и све друге народности. За мене је споредно да ли је неко Цинцарин или Србин, или било које народности. Али није ми споредно да ли ће ме неко напасти у полемици око Коче Поповића, да би се тиме препоручио у његову одбрану. Међутим, Коча Поповић је јасно изнео своје суд шта мисли о Србима:

    „Башибозлук, багра и брабоњци устали су да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре 100 година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом. Враћају се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам задрибанда и Србенда. Такви су издали и осиромашили српски народ и наругали се његовој славној историји“, пише српски Константин Велики…“ (Види: Мијат Лакићевић, Лека и Коча, https://pescanik.net/leka-i-koca/ – 16/01/2017).

    Овако нешто могла је да каже егоцентрична карикатура од човека, гебелсовска, бездушна и србофобична морална наказа…

    Тешко Србији са извесним људима слабог карактера, било које националне припадности.

    Свиђа ми се

  18. Цинцарине, не будите малодушни! Нећете ваљда због једног у суштини анонимног коментара на интернету да одбаците оно вредно што сте годинама радили?
    Никада нисам чуо да неко спомиње Цинцаре у лошем светлу. На жалост, они су се стопили с другим народима на Балкану и, мислим, не постоје више нигде чак ни као национална мањина. Потичу, иначе, из Москопоља, једног у прошлости значајног и напредног града у данашњој југоиисточној Албанији.
    Мени је комично кад неко налети негде на нешто маргинално и доживи га као опасност за Србију, или Србе, свеједно. Недавно је неки другосрбијански политичар у телевизијској емисији рекао како је ишао на скупове недићеваца и протестовао тамо против њих. Замислите тако нешто! Или кад председник Србије каже да су љотићевци (при том циља на Бошка Обрадовића) опасност за Србију и не смеју да дођу на власт. Мени је то на граници здравог разума, трагикомично, показује веома лоше стање српске политичке свести чији узрок видим у комунистичкој политици. Комунисти су измишљали непријатеље да би држали грађане у стању одбрамбене напетости све време, и ови посткомунисти то исто раде, а грађани још увек с три четвртине памети у комунисти гутају то као медене колаче.
    Молим Вас, не подлежите томе, с било које од две стране.

    Свиђа ми се

  19. @Цинцарин

    Поента мог коментара је да су Цинцари најстрадалнији народ у бившој Отоманској Империји, и да две одсечене мртве главе послате султану, једна Вождова а друга Наумова, живо и најбоље говоре каква је историјски-трагична веза наша два народа.

    Прилози Д.Б. ту нису важни осим што се он као појединац, на основу објављених прилога, може, ако неко хоће, уклопити у моје тврђење да је српски шовинизам само индивидуални феномен.

    С друге стране, Ваша огорченост на Србе уопште (дакле не на Д.Б.-а конкретно или неке друге по имену и презимену, да их условно назовем, ’српске шовинисте’) изгледа таквог степена да Вас самог уписује у оне које осуђујете.

    Јер говорити о Србима који су Вас разочарали као о ”чистокрвним и расним” (као да су коњи, а не људи) и истицати постојање ”латентног српског шовинизма” може да изгледа такође као пример индивидуалног шовинизма.

    Али, сагласићете се да би било погрешно и претерано Ваш коментар назвати цинцарском нетрпељивовошћу и мржњом према Србима. Он то није, јер остаје само Ваш индивидуални став, за кога бих хтео да верујем да је тренутан.

    У овим неизвесним временима на корист нам је да уместо бављења и спотицања о слабости једни других тражимо разлоге за јединство у заједничкој страдалној прошлости. На то нас ћутећи опомињу оне две главе.

    Савко добро Вам желим.

    Свиђа ми се

  20. Цинцарин: „…. док нисам најзад схватио да се све то врти у једном “circulus vitiosus” и да у тим круговима све више избија и јача латентни српски шовинизам.“

    У првом делу наведене реченице Вас разумем, то је сушта истина. У другом – не. Срби су у комунизму обезглављени и про-комунистички појањичарени толико да нису више Срби. Они не знају своју историју, не пишу својим језиком/писмом, ниво цивилизованости је низак, политичка свест закржљала, менталитет површан … Али, генетски се пренео добар потенцијал, и делови народа (Херцеговци, нпр.) су неким чудом остали колико-толико здрави, или се опоравили. Видимо последњих месеци и Црногорце како се враћају цивилизацијској свести под својим отуђеним диктатором … Сведочио сам буђењу и еманципацији Срба деведесетих година, али су били издани од својих корумпираних политичких вођа за које се показало да, за шта год да су се издавали, били су у суштини комунистички, антисрпски, анти-демократски, анти-цивилизацијски настројени.
    Нико од њих није градио државу већ своју странку и власт по узору на комунистичке. Један вођа, једна партија, једна истина, сви остали су непријатељи, медији придављени.

    Свиђа ми се

  21. БРОЗ ЈЕ ПРИПРЕМИО ЈУГОСЛАВИЈУ ЗА РАСПАД И КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ

    Имајући у виду да је Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за распад и крвави грађански рат. У погледу националном поступио је као крвави дуктатор и великохрватски хегемониста служећи се заглупљеним и опсењеним тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима, као помоћним „великим кадровима“ за остварење извесних Павелићевих планова и намера за прелаз србофобичних непријатељских хрватско-усташких и ханџарско- потурчењачких антијугословенских елемената у партизанске формације у току Другог светског рата. У погледу организације КПЈ створио је себи тзв. „партиски одбор“ без икакве власти и тако „обезбедио себи већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота“, како то рече Коста Чавошки.

    Сахрањен је 1980. године у Београду-Јосипграду уз велике почасти извесних западно-европских и америчких тзв. „антикомуниста“ и данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се клањају извесни „српски“ полтрони и идолатристи на срамоту нашег обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног, окупираног и пониженог несрећног српског народа.

    У овом контексту цитирали бисмо извесне одломке из студентске брошуре која
    је објављена у току 1971. године под насловом „Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, где измеђ осталог, стоји (Страна 6-8):

    „Др Михаило Ђурић у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта.

    Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супростављених, националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи…

    Али, ако већ не можемо да се отресемо онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни да је српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.
    Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари стоје у земљи која се налази на последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само овај у коме би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом…

    Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење: оне су више административног него политичког карактера…
    Ни за једну републику у Југославији, изузев можда Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово толико колико Хрвата у СP Хрватској, односно колико има Слевенаца, Македонаца и Муслимана заједно?…

    Као што је познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних уставом загарантованих права на национални живот…

    Та права нису дата са, на изглед умесним и безазленим, образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национално мањина, односно народност у смислу терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима…

    У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у СР Србији добили аутономну покрајину у којо су се Срби нашли у подређеном положају према њима…

    Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен…“

    Страна 11-14: „Професор др Стеван Врачар

    Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупњени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њихови делови…

    Не треба много политичке мудрости да би се видело да све (ово) води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а са тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу. Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног очигледно ретроградног кретања са извесношћу да данас-сутра добије уставоправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних ‘националних држава’ на тлу Југославије, ‘повезаних’ првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима, може створити само несносну нову ‘заједницу’, гору од сваке друге?…(„Студент“ од 13. априла 1971)…“

    Страна 16: „Коста Чавошки

    А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру татворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставоправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа…“

    Страна 19-22: „Др Живомир Ђорђевић

    У погледу ствари, које се налазе у надлежности савезних органа, ови органи
    треба да имају средства и моћ да их ефикасно и остваре, а не да зависе од моћи и средстава република и покрајина. На жалост, у предложеним амандманима централни органи немају никаква средства нити моћи да створе надлежност која им је предодређена…

    За мене се питање аутономних покрајина не поставља као ствар везана само за Србију и преко Србије за Југославију. Ако се одржи то стање, онда је јасно сваком ко хоће јасно да гледа, да Србија као република није равноправна са осталим републикама у Југославији, нити је питање аутономних покрајина принципијелно решено…

    Неравноправност републике Србије у вези са аутономним покрајинама у односу на друге републике у Југославији не састоји се у томе што Србија има утономније, а оне немају, него у томе што питање постојања аутономних покрајина није принципијелно решено, што не постоји уставноправна могућност дата Савезним уставом да све републике, тј. републике уопште, могу имати аутономне покрајине…

    У вези са покрајинама у Србији могло би се и другачије резоновати. Могло би се, на пример, са истих разлога са којих се тврди да Војводина треба да буде аутономна покрајина, да јој не треба признати тај статус. Наиме, у прилог томе да Војводина треба да буде покрајина наводи се тзв. Историјски разлог, то јест наводи се да је она имала аутономију у време Аустрије и Угарске. Међутим, Војводина се за ту аутономију изборила у оквиру туђе и непријатељске државе. Аутономија је била форма очувања српског идентитета и форма борбе за уједињење са Србијом. Моментом уједињења са Србијом, Војводина, у којој преовлађује српски живаљ, нема више потребе за аутономијом. Јер није Србија непријатељска држава у чијем се саставу налази Војводина, да би она имала оправдање да се данас бори за аутономију. Дакле. Историјски разлог који се наводи за аутономију Војводине говори управо против њене аутономије. Међутим ја не предлажем укидање аутономности Војводине…

    У борби за измену уставних амандмана о статусу републике Србије и аутономних покрајина, треба, по моме мишљењу, делегати, представници и функционери Србије да буду јединствени. То због будућности Србије. Јер не може се предвидети данас како ће се ствари развијати…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, London, England, 1971).

    Свиђа ми се

  22. Нема никакве сумње да је великохрватски хегемониста, робовласник , диктатор и НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за експериментални полигон НАТО пакта, за распад и крвави грађански рат. У једној ноти из резолуције Информбироа која је објављена под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, између осталог, стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан. Он је извршен по заповести њених господара – аглоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то сада показало…“ (Види: Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна, „НАПРЕД“ – Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, број 12 (28) од 15. Јула 1950).

    Од особите је важности закључак др Радослава Стојановића, који је учествовао у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта и 21. априла 1971:

    „Цепањем, дезинтреграцијом наода, који су измешани на овом југословенском подручју, фактички ћемо поставити национално питање, хтели ми или не. Из објективне чињенице да нације теже свом јединству ‘ако их ви деѕинтрегишете, имаћете супротни ефект, тј. Тенденцију ка јединству тих нација… Од елемената федерације има низ ствари у овим уставним амандманима, али с обзиром да се амандманом ХХХII фактички битна питања постојања једне државе своде на одлучивање права вета, мој закључак је да Југославија после усвајања ових амандмана више неће моћи постојати као држава. Беће неки облик удруживања држава, што сада не могу сасвим да обрзложим. Али кроз неколико чињеница ћу јасно показати зашто је то тако…
    Да видимо сада како се јача равноправност народа и народности овим уставним амандманима. Пре свега, сасвим је јасно да се овим уставним амандманима јача независност република. Ако неко мисли да јачањем независности истовремено јача и равноправност, онда се грдно вара. Јер државе у међународним односима су потпуно независне, суверене, али далеко су од тога да су равноправне, почевши од деловања закона вредности па до политике у међународним односима…

    Ми смо у Србији, по овим амандманима, фактички сведени или прализовани у нашим међународним односима. За закњучење једног међународног уговора по овим амандманима потребна је сагласност свих република и покрајина. Ако нема те сагласности, нема закључења међународног уговора. Другови, ако је Републици Србији потребно да закључи један међународни уговор о кредиту, и, рецимо, њена аутономна покрајина Косово гласа против једног таквог уговора, такав уговор се не може да закључи…

    Ако Србију поново сведемо на Београдски пашалук, настаће самим објективним деловањем закона који делују у овом тренутку у друштвеном развоју – српски национализам.

    Према томе, позивамо још једанпут руководство у Србији да у овом погледу не прави компромис, јер он овде није могућ; био би катастрофалан. Ако хоћемо да избегнемо поново рађање национализма у Србији, онда избегнимо овакве амандмане, који фактички своде Србију на ису разину на којој се налази Југославија, а пошто по амандманима Југославија неће бити држава, значи – да ни Србија неће бити држава („Студент“ од 6. Априла 1971)…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, стр. 25, 28 и 30, London, England, 1971).

    Свиђа ми се

  23. @cp6cku и @ Don Quixote : Прочитавши Ваше коментаре, размисливши и о критици коју они и на мој рачун садрже, желим да Вам кажем да сам на њој искрено захвалан, јер садржи заиста и велику дозу истине… После доста година рада и залагања за општу (како схватам) српску ствар захватио ме је осећај “труда узалуд“ и разочарење, што су неки делови на рачун Цинцара, коментатора @Д.Б. на које сам се усредсредио само подстакли. Отуд и моја жучна реакција која је требало да буде строго ограничена само на његове опаске, а таква каква је била могла се схватити и шире… Због тога ми је искрено жао, кајем се и молим да ми опростите.

    Свиђа ми се

  24. Поштовани Цинцарине, сви ми се каткад осетимо издано и повређено од стране – појединца, групе, државе, свих. То нас или порази, или то превазиђемо, ојачамо, постанемо бољи. Мислим да је Вас то јачало и оплемењивало, терало вас на већу приљежност и бољи рад, да је то, на тај начин избрушено, постало део вас, вашег живота, онога што сте постигли, како то бива код ретких, добрих људи.
    На жалост, када се године намноже, неретко ослабимо и постанемо осетљиви. А онда налети и неко ко нас повреди. Нисмо више борбени као пре, па не видимо више светло и смисао у животу.

    Видим да сте Ви још јаки у ономе што је најважније, према, томе, главу горе! Ви сте један урадили више него хиљаде других којима је то била и дужност, и посао.То је Ваш велики успех, утолико већи, и ништа није било залуду. Остаће и бити препознат, уверен сам, као што ће остати Ваш рад у Народној библиотеци.

    Пре двадесетак година ми је једна колегиница на заједничком пословном путовању рекла да је она Цинцарка. Пола-пола, али се тако осећала и тако је рекла. У истом трену сам се сетио да је моја баба за себе говорила да је делимично Цинцарка, и да ја добар део свог живота нисам разумео шта то значи. Тада, на том путовању сам одједном схватио и рекао колегиници да сам ја једним мањим делом Цинцарин. На
    зрео, разборит начин смо се у тренутку обрадовали и сложили око тога, и тако се то завршило. Она, сигуран сам, није никада имала било каквог проблема због тога. Сада је с породицом у Америци, да има посла овде, без премишљања би се одмах вратили у Србију.

    Желим Вам све најбоље, срдачан поздрав!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s