Владимир Димитријевић: На капијама Андрићграда / Покушај пентаптиха 5

Андрићград опомиње: нема блудничења са вечношћу

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Kњиге су живе

Ове, 2019. године, док се око нас руше светови, и таласи мржње запљускују обале човечанства, Андрићев институт објавио је седамнаест нових наслова. И то је плод Андрићграда, који је, упркос НАТО гаулајтерима што Босну и Херцеговину држе у постмодерном зиндану, успео да споји Србију и Српску под сводовима смисла. После свих црних коњаника који су, столећима, кидали утробу Балкана и натицали на колац главе припадника народа који није хтео да се помири са силом као мером и провером стварности, сазидан је и стоји.

Андрићград се, између осталог, уздигао и зато да каже да у њему има места за све који желе да кроче тамо где је још увек могуће срести насушну реч уместо холивудске слике. Иако и у њему постоји биоскоп, град дише, пре свега, у својим књигама. И у филмовима који личе на књиге. Књиге су, као у Шантићевој „Претпразничкој вечери“, рајске птице које у ноћ хладну многих милиона сносе топле Божије светиљке.

Руски семиотичар Борис Успенски је указивао на чињеницу да руски интелектуалци, чак и сасвим световни, за разлику од западних, нису тек тако могли да бацају своје књиге, искрзаних корица и поцепаних страница, у ђубре. За разлику од западних интелектуалаца, за које то није био проблем (књига је, у свету прагматичних, пуки предмет за употребу, са роком трајања), Руси су баштинили православни однос према књизи, светињи; у руској црквеној традицији, књига се, као и стара фреска, сахрањивала у земљу, а није бацана у отпад.

Фото: Сајт Манастира Дечани

Књиге, вековима после тренутка у коме су написане, могу да проклијају, и донесу плод. Зато су сахрањиване.

Нешто од овог сакралног књигољупства постоји у издавачким подухватима Андрићевог института. И у многим укориченим просторима на Мећавнику, где свако, док пије кафу, ракију, сок и гледа ка недогледу може да слободно узме и прелистава понуђено, тражећи оно што му треба да би се пробудио. Или му не треба да би се пробудио, али га одмара од електронске буке од које ваља, бар повремено, побећи.

Књиге су живе. Бар на нашем Истоку, обасјаном Истоком истока, како акатист Исусу Најсладоснијем назива Христа. („Дошао си, Источе истока, тамноме западу, природи нашој…“)

Није се курвати са вечношћу

Неке су књиге живље од данашњих људи.

О њима (у ствари, о нама, полуживима, смлаћенима и смућенима, доступнима црву празнине кад год напустимо своје призвање), певао је Рилке у „Часловцу“:

„Са вечношћу се курвасмо, а када  порођаја дође, из нас пада    мртворођенче наше смрти; заметак крив и кржљав и пун јада    и који (к`о да ужас га облива) кличице ока шакама покрива, а луком чела већ му се и сада језовит страх од свега оцртава  што тек ће једном доћи да га сатре – и свако као дроља оконачава  од царског реза, грчева и ватре. (Рилке,14)

Није се курвати са вечношћу! Опет Владимир Варава: „Све филозофске снаге европске културе усмерене су на бесконачне анализе другостепених реалности (то јест језика, друштва, културе, текстова). Док је истовремено философско стремљење словено-српског мудрољубља упућено на сáмо Биће, на његово непотребно стање у коме је зло и смрт, па је зато истински философ онај што превладава ломове самог бића и тражи пут ка највишој онтолошкој истини, односно свету апсолутне Светлости и Правде. Духовно значење руско-српског савеза је у супротстављању окрутном притиску савремене вестернизације, која свету прети уништавањем националних култура уопште кроз ширење једног техно-хедонистичког начина живота.“ (овде)

Андрићград опомиње: нема блудничења са вечношћу.

Има места за сваког

Неко ће рећи: претерујем. Какав Рилке? Каква вечност? Зар то ипак није само туризам? Туризам у култури, егзотичнији од Паралије, али ипак… Из перспективе ситница у којима таворимо, знам да претерујем. Ипак, ако се сазире са окна оног језгреног у нама, знам да не претерујем, и да то није и не може бити пуки туризам, иако у Андрићграду има места за сваког… И за оне који сврате да обиђу и заобиђу, да са неба сиђу на сладокусачко непце, на бурек и пециво, да попију пиће, да се сликају, да прошетају, да забораве на шум времена; али и за оне који би, да могу, спречили продор небитија у овај свет и који су, са Бранком Миљковићем, схватили да „границе у којима живимо нису границе у којима умиремо“. Сви смо ми, поред ћуприје на Дрини, пожељни гости, само ако не покушавамо да постанемо киборзи, и да, без срца, постигнемо успех у ономе што Крис Хеџиз зове „империјом илузија“(још један овогодишњи наслов Андрићевог института).

Андрићев институт (Фото: Сајт Андрићграда)

Просветљени људскошћу, на путу који пориче просветитељство „Волтерове копилади“ (Џон Ралстон Сол), нађемо се пред Андрићградом, који је, сасвим недавно, био фатаморгана, а онда се, вођен јасновидошћу смислотражитељства, јавио као оаза.

Заволети „Великог Брата“

Јер свет је, идући путем копиланске „просвећености“, до ропства дошао. Пишући роман „1984“, Џорџ Орвел је говорио о будућем тоталитарном поретку у коме човек ни  мисли неће моћи да сакрије од свемоћног поретка. Винстон Смит, као и сви око њега, претвара се да обожава Великог Брата, али води тајни дневник у скривеном углу куће, налази забрањену љубав свог живота  и, ухапшен, док га саслушава злокобни О`Брајен, један од челника државне безбедности, у прво време пружа отпор. Чак и кад, после мука, пристаје да се прогласи кривим, он у себи зна да је систем против кога се борио лаж. Међутим, О`Брајен каже Смиту да није довољно што СПОЉА признаје кривицу. Треба се изнутра „очистити“: „МИ ЋЕМО ТЕ СТРЕЉАТИ, АЛИ ПРВО МОРАШ ДА ЗАВОЛИШ ВЕЛИКОГ БРАТА!“, опомиње га Велики Инквизитор „енглсоца“ („енглески социјализам“ – тако се зове поредак описан у Орвеловом роману). Јер, ако умре са мржњом према Систему, Смит је опет, на  метафизичком плану, победио, показавши да постоји људска слобода и да се човек не може сломити до краја.

Ни то му не дају – да у часу кад га стрељају мрзи Великог Брата. Такви су плодови просветитељства без светлости Божије.

Не заволети великог брата          

Бити становник Андрићграда зато значи одбити да заволиш Великог Брата. И имати право да се не буде срећан у стаду робова потрошње, онако како америчке робове корпорација приморавају на срећу, о чему пише Крис Хеџис у „Империји илузија“: „Види се мрачна и подмукла црта ове идеологије коју промовишу психолози позитивне психологије. Они осуђују све друштвене критичаре и рушитеље конвенционалних вредности, дисиденте и индивидуалце, јер не успевају да се покоре и траже лично испуњење у заједничком менталитету корпоративног стада. Они гуше креативност и моралну аутономију. Теже да укалупе сва људска бића и од њих направе покорни колектив. Основно учење овог покрета, које осликава ту идеологију корпоративне државе, диктира да лично испуњење треба наћи у потпуној и безрезервној друштвеној сагласности, коју све тоталитарне и ауторитарне структуре теже да наметну онима којима доминирају. Његово лажно обећање да ће донети хармонију и срећу само увећава унутрашњу тескобу и осећања неадекватности.“ (Хеџиз, 200)

А то осећање морамо освестити – да је добро што смо неадекватни у царству привида. То је осећање достојно наше свести.

Оне свести о којој је писао Андрић: „А моја самоћа, то није тишина и непомичност, мрак и бесвест; то је вапај и кликтај свих људских судбина и животних захтева, од постанка света до данас, то је вихорно кружење безбројних сунаца, према којима је ово што нас греје само играчка, то је брујање милиона васионских звона у којима су планете клатна. И кроз ту васиону без краја и имена, пободен је, од врха до дна, као стожер, мач од светлости – моја свест“ (Стојадиновић,214).

Фото: Žurnal.Info

Мачем од светлости против аждаје корпоративног „усрећења“… Задатак као из бајке, нерешив док не кренеш ка циљу. А онда ти помажу и биље и животиње, и Сунце и Месец. Јер, као у сина Адамовог, сва твар гледа у тебе и чека да је Логосом ослободиш.

Буди неадекватан

И Андрићград ти каже: буди искрено неадекватан; буди несрећан као Његош, коме су отели Лесендро и Врањину; буди чудак као Тесла, радостан кад бела голубица дође по своју мрву; буди интровертан као Андрић, који зна да бука трга не доноси ни спокој, ни величину… Буди, рецимо, још и Црњански који у песми „Мизера“ моли своју другарицу Иду Лотрингер да, бар она, не буде срећна попут осталих.

Буди, пре свега и изнад свега, будни сапатник и састрадалник свога рода, као Владика Николај, који се обраћа Господу и каже: „Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене. Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини. Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан. Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се гласи спасење од Тебе, а не од људи. Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе. Господе, изнеможе народ Твој од чекања. Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим. Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље.

Свети владика Николај (Велимировић)

Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене. Амин.“ (овде)

То је слобода у Христу.

И борити се против новца

Дакле, слобода. Али слобода мора бити и од материјалних везаности. Јер, новац је, пречесто, ђавоља сила. О томе француски књижевник Уисманс, декадент који је постао ревносни хришћанин, у свом роману „Тамо доле“ пише:

„Правила новца су свеобухватна и свима јасна. Пара на пару иде, тежи да се гомила на истим местима, најрадије иде хуљама и просечњацима; а када се, по необјашњивом изузетку, згрне код каквог богаташа који у души није ни убица ни ђубре, новац постаје јалов, неспособан да се преточи у неко разумно добро; чак и у дарежљивим рукама немоћан је да оствари неки виши циљ. Рекло би се да се тако свети што је стигао на погрешно одредиште, да се намерно паралише када не припада ни последњој битанги, ни најгорем тупаџији. Још је необичнији када, сасвим ванредно, залута у кућу сиромаха; одмах га упрља ако је био чист; најскромнијег гољу претвара у расипника, истовремено делује на тело и на душу, свог власника наводи на најнижу саможивост, на срамну охолост, наговара га да свој новац троши само на себе; од понизног човека направи безочног лакеја, од најдарежљивијег, шкртицу.“

Жорис Шарл Уисманс (Фото: Нови Полис)

„Новац, у секунди“, наставља Уисманс, „мења све навике, преокрене све идеје, преобрази најтврдокорније страсти, док оком трепнеш. Новац је најкалоричнија храна за највећи број грехова, а он им је, на неки начин, и марљиви књиговођа. Ако парајлији допусти да се заборави па удели милостињу и задужи неког сиромаха, одмах код тог сиромаха изазове мржњу према доброчинству; тврдичлук замени незахвалношћу, поново успостави равнотежу, тако рачун буде поравнат, да случајно не буде почињен један грех мање. Међутим, заиста постаје чудовиштан тек кад се, скривајући сјај свог имена под црним велом једне речи, назове капиталом. Тада се његово дејство не своди на индивидуалне подстицаје, на савете да се краде и убија, већ се протеже на читаво човечанство. Сама реч капитал одлучује о монополима, оснива банке, капарише намирнице, располаже животом, може, ако хоће, уморити глађу на хиљаде људи! Новац се, за то време, храни, гоји и сам себе оплођује у некој каси; и оба света падају пред њим на колена, умиру од жеље за њим, као за Богом. Е па онда, или је новац, који је на овакав начин господар душа, ђавоља работа, или га је немогуће објаснити“.

Ђавоља работа, с којом се Гласинчанин, оне ноћи, срео на ћуприји. И оседео.

Надреализам на делу  

Кустурица је решио да уђе у битку против новца визијом; али и новцем. Када је на полуострву, месту додира Рзава са Дрином, застао са Мајом Мандић, својом невестом, док су ишли на свадбени пут, одсевши у кући Алије Акшалије, с чијим је сином Мехмедом учио, сетио се тамошњег накупца ораха који се, чим му је поплава уништила залихе, убио. Подсетило га је то на чињеницу да је новац ђубре којим се хране илузије, самим тим бескрајна опасност; имаш га, немаш га, имаш душу, немаш душу. И, кад умреш, ништа немаш. Ни новац ни душу. И десет година касније, кад су вишеградски матуранти полагали цвеће на празан постамент Андрићевог споменика, с којим се обрачунао Мурат Шабановић, дошло му је до свести да се нешто мора предузети у граду пишчевог детињства.

Део разореног споменика Иви Андрићу у Вишеграду. Франгмент је пронашао Бранислав Андрић, стручни сарадник Туристичке организације Вишеград, приликом фотографисања радова на обнови Моста Мехмед-паше Соколовића (Фото: Turizamrs.org/eKapija.ba)

Згодан повод за обрачун са новцем, у Босни, земљи у којој је „све под милим Богом трошак и ниједно књиговодство не може ту да књижи добит“. (Кустурица,173)

То јест, ако парафразирамо Бретонов „Манифест надреализма“: „Добит је негде другде“. Зато је, као и Мећавник, Андрићград својеврсни надреализам.

Са Дон Кихотом до краја

Желимо да у Андрићграду видимо непобедиву стварност идеала, о којој је Бранко Ћопић, у предговору за своју „Башту“, писао Зији Диздаревићу, што га је чекао с оне стране гроба: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш…“ (овде)

Сасвим на том трагу, Емир Кустурица у уводу своје књиге „Шта ми ово треба“, упућује на Дон Кихота, „витеза од чемерне прилике“, у чије име је, као у име културе чистог човештва, и настао Андрићград. Као што је, својевремено, Владимир Вујић истакао: „Који пут је кихотизам?“

Обновљени споменик Иви Андрићу (Фото: Сајт Туристичке организације Вишеград)

Да ли је кихотски напор онај којим се тражи, визионарски, своје сопствено иживљавање? Да ли је кихотски онај напор којим се, верујући и идући за нагоном стваралачким, осећа дужност доласка наше речи и нашег посланства? Ако се добро схвати кихотизам, онако како је изнет у свима овим напоменама и скицама духовним, онда је несумњиво он у томе схватању за нова мучеништва, али духовна, за нове напоре, али без физичког узидавања костију, и за нова стваралаштва на плану духовном. Несумњиво кихотски напор у нужном преображавању нашег живота који је био борба и који ће бити борба. Који је био борба за голо опстајање и који ће бити борба за духовно постајање. И ко зна? Може бити да од нас самих зависи, ипак наша будућност; може бити да ћемо, свесно и напорно избегавајући смрт у статичким облицима западњачке техничке културе, свесно и напорно враћајући се на духовне изворе живе силе народне, може бити, да ћемо се упутити правцем новом животу и новом стварању и ићи напоредо са путем неизбеживе судбине култура. И верујем да ће тај кихотизам тачно осетити линију живота а избећи, по сваку цену, линију умирања: и да се ту преварити неће…“ (Вујић,165-166)

Андрићград, непреварни…

Остати веран сну

Лаза Костић, још један од наших Дон Кихота, написао је песму о витезу од Манче, чија последња строфа гласи: „Ал’ кад видим паметаре,/где с’ клањају шупљој сили;/
кад јунаке видим старе/ где их скоцка наслад гњили,/ те сад оно пале, жаре,/ чем’ су били борци чили;/ да желуцу није сметње/мач отпашу са бедрине; –/ такве слике нису вредне
будалине Саведрине.“

Владимир Вујић коментарише Костићеву поуку: „Све се може посматрати извесном ведрином са мало туге и у свему се може видети слика Дон Кихота, витеза у вечној заблуди: у животним ситницама и крупнијим обртима и бедама, у разочарењима, у очигледности људске таштине и људске глупости. Али кад је реч о превртању вером, о издајству снова, о бежању из мушке борбе, о извлачењу из чојства и јунаштва, о напуштању витештва, ту не може да се евоцира слика узвишеног витеза од Манче, Дон Кихота. Кад се мач отпаше са бедара и све одбаци што је у животу човекову духовни вођ и путоказ кроз слабости и срамоте човечанског животињства – то није вредно сјајног борца за сан и поезију, узвишеног Кихота, онога који је, упркос свом пролазу кроз комично, сам увек озбиљан и без шале на уснама, остао веран мученик за идеалнији живот и веран заточник лепога сна.“ (Вујић,146)

Лаза Костић

Андрићград, израз заточништва лепоме сну, остаје да нас позива да не отпасујемо мач, онај духовни, који у нама раздваја Лепоту од ругобе и Истину од лажи.

Андрићград, који нам не допушта да се предамо сопственој анималности, хоће да нам омили мучеништво као сведочење освита на обзорју тегобне историје.

Андрићград, Косовски завет и „Хандкеов парадокс“

Недавно је Кустурица формулисао оно што би се могло назвати „Хандкеовим парадоксом“; то јест, ако је Петер Хандке, после свега што му се десило у непристајању на НАТО империјални дискурс о Србима и рату за југословенско наслеђе, ипак, на основу предметне очевидности свог књижевног дела, добио Нобелову награду, то је доказ да не смемо предавати Косово и Метохију, чија је мистичка и политичка очевидност најдубљи основ нашег битија. Јер, Косово и Метохија су мање земља, а више небо, мање политика, а више завет.

О томе је писао умни историософ Александар Гајић: „Упркос манипулативном коришћењу у најновијем историјском раздобљу (1987-1999) која је послужило као основ за компромитацију целокупног садржаја „косовског завета” те покушаја његовог свођења на пуки „мит о националном идентитету” од стране заговорника „деконструктивистичке рационалности” и истовремених твораца контра и парамитоманије савремене Србије, изворни „косовски завет” и од стране народа доживљени „косовски мит” у својој сржи је био и остао – хришћански. „Наука Косовска” (Николај Велимировић) кроз историјски избор Лазара и Обилића морално је утемељена у хришћанској вери у саможртвовање за праведну ствар и испуњење моралних обавеза: витештва, преданости вољи Божијој, свечарства, задужбинарства.

Урош Предић, Визија у облацима, 1878. Сликар бележи: „Компоновао сам је 1878, после аустријске окупације Босне, кад је политичко небо Европе било натмурено.“ (Фото и коментар: Ризница српска/riznicasrpska.net)

Када историчар Радован Самарџић примећује да „косовски завет” и „косовско опредељење” нису само некаква легенда и мит, већ дубоко жива хришћанска идеја коју је, у склопу животне нужде, прихватио један истински побожан народ, он погађа суштину „косовског завета”, то јест оног што се назива „косовским митом” – а то је да он није накнадна хришћанска интерпретација и “конструкција” једног историјског догађаја (Лазар као Христос, „Кнежева вечера” као „Тајна вечера”, Косово као Голгота) у циљу постизања етничког самоодређења, већ да се он реалноисторијски остварио у догађању саме битке због хришћанског, смисленог живљења средњовековне Србије и њеног црквеног „угледања на Христа”, и као његова потврда и као залог и путоказ за тешку будућност.

Заветна црта „косовског опредељења” није само израз формалне припадности „православљу” и „православној цивилизацији”, те „борбени наступ” некаквих православних „светих ратника по дефиницији” као што је случај са шехитима у исламу, већ конкретан, историјски новозаветни израз литургијског учешћа стварних актера косовске битке у духовном животу који се преплиће са психофизичким као и, на њиховом примеру и узору слободно изабраном, и многих будућих покољења једног хришћанског народа. Народа који је, кроз лични однос са Богом – кроз молитвеност, покајање, причешће и мученичко сведочење вере својим живљењем и умирањем зарад истине, правде и слободе, не само оне спољашње, земаљске, већ и унутрашње, духовне, сведочио, упркос својим многим падовима и гресима, врлинско, „небеско опредељење живљења у Христу”. „Косовски завет” опредељења за „царство Небеско” био је и одлазак принца Растка Немањића у светогорско монаштво пуно жртве и самоодрицања; то и највећи део историје немањићке Србије који је запечаћен Лазаревом судбоносном одлуком уочи битке на Косову пољу а потом прихваћен од највећег дела српског народа у временима када су се над њим надвили облаци ропства.

И управо стога је „косовски завет” био истрајно спровођен и изнова потврђиван у наредним вековима. Он је и покретач и унутрашњи оријентир Карађорђевих устаника и црногорских племена вођених владикама из фамилије Петровића (уметнички симболизован у „Колу око Цркве” у Његошевом „Горском вијенцу”); у њему се налази не само мотив српске војске за победоносни продор на Куманову и Битољу у Балканским ратовима, него још више, пар година касније, морална снага приликом суочавања са уништењем српских армија опкољених на Косову пољу почетком 1916. године за одважност да се упуте ка „албанској Голготи”, издрже је и васкрсну на Солунском фронту и касније ослободе поробљену и злостављану отаџбину. Израз Косовског опредељења је и рушење пакта 25. марта („не Хитлеру”) на кога је у говору 27. марта указао тадашњи патријарх Гаврило, и одупирање налетима најмоћнијег војног савеза у светској историји на измаку другог миленијума у одбрани простора Косова и Метохије.“ (овде)

Стојећи на граници светова, на „племенитој међи“ (Филип Вишњић), која је, у исти мах, и „међа склиска“ (како рече Рајко Петров Ного), Андрићград је још један израз Косовског завета народа који је узмогао да опстане на страшном месту.

Момчило и Гаврило

Оглед о Андрићграду требало би засладити откривањем једне мале тајне – тајне о томе да су, док је Гаврило Принцип боравио у Београду, он и Момчило Настасијевић силно друговали. О томе пише Момчилов брат Светомир, композитор и архитекта: „Поред Косте Миличевића свакодневни гости код Момчила били су Гаврило Принцип и Милан Вујаклија, обојица врло интелигентни младићи, али због нередовног школовања обојици је била потребна помоћ за брже и лакше савлађивање школских предмета. У том смислу Момчило је повремено помагао Милану Вујаклији за више предмета, а Гаврилу Принципу давао је свакодневно редовне часове из математике и француског језика што му је било потребно за полагање приватно седмог разреда гимназије. Принцип да би се на неки начин одужио Момчилу за ове часове, давао је часове нашој сестри Даринки из немачког језика. Тако је њему било омогућено да сваки дан долази у додир са Момчилом, па је тако међу њима остварено и пријатељство, које се често испољавало у дугим разговорима и дискусијама, као и честим шетњама на Калемегдану. Момчило никад није волео да прича о својим интимним мислима и осећањима, нити да износи шта разговара и полемише са својим друговима, па су тако и ови његови разговори са Гаврилом приликом шетњи по Калемегдану за нас остали непознати.

Момчило Настасијевић (Фото: Нови Полис)

Иначе, када би се код Момчила окупљало веће друштво ових младих емиграната, Гаврило Принцип кога су у том друштву звали Гага, обично би повучено седео у неком куту собе и ћутао. По причању наше сестре Даринке, он је био врло пристојан и лепо васпитан младић, скроман и уздржљив у изразима. Када јој је давао часове из немачког језика био је доста ауторитативан и праведан у процењивању њеног знања. Писмене задатке пажљиво је прегледао и оцењивао и увек потписивао целим именом и презименом, затим их давао Момчилу на проверавање.

У часовима одмора волео је да се усами и предаје размишљањима. На Калемегдану постојала је једна усамљена и забачена клупа на којој је Принцип често сатима седео, сам, удубљен у своје мисли. Ту су га затицали другови и одводили у друштво или шетњу. Волео је да слуша или ужива у музици. Даринка је одлично певала и свирала на мандолини, старија наша сестра Наталија такође је била врло музикална и лепо певала, Момчило је свирао у флауту, а млади бег из Сарајева пратио их на гитари. Тако су они приликом састанка могли да остваре интересантно и занимљиво музицирање, које је одушевљавало и Принципа и остале присутне омладинце. Занимљиво је поменути, да је из целог овог друштва једино духовити и праскави Коста Миличевић могао да засмеје Гаврила Принципа. Тако је то потрајало за време целе школске 1913/14. године, а онда је се Гаврило Принцип крајем месеца маја сасвим нечујно и неопажено повукао из овог друштва. Нико није ништа знао о његовим даљим намерама. Онда се на Видовдан 1914. године догодио Сарајевски атентат, затим је уследио Први светски рат. Момчило и сестре Наталија и Даринка напустили су Београд и долазе у Горњи Милановац.

Онда наступа за напаћену Србију трагична јесен 1915. године. Момчило се повлачи са војском на југ. Живорад је на фронту у првим борбеним редовима из чувеног ђачког скопског батаљона 1300 каплара. Непријатељска војска је пред Горњим Милановцем. У последњем моменту сестра Наталија досећа се да су из Београда у нашу кућу донете и свеске из математике Гаврила Принципа са његовим оригиналним потписима и свеска сестре Даринке из немачког језика као и нека писма са Принциповим потписима. Наталија брзо прикупља све те свеске и писма и са узбуђењем ставља их у заложену пећ. Затим у пећ одлази и Принципова фотографија са посветом сестрама Наталији, Даринки и Момчилу, потписана читким пуним именом и презименом Гаврила Принципа.

Српско повлачење 1915. (Фото: Викимедија)

Ова болна предострожност наше најстарије сестре била је врло умесна и спасоносна за целу нашу породицу, јер су одмах по доласку непријатељске војске уследили озбиљни и детаљни претреси наше куће од стране непријатељске војске и њених агената. Интересантно је напоменути да је исту предострожност учинио и Живорад у Минхену, када је по извршењу атентата у Сарајеву истог дана дознао за тај догађај. Он је спалио сва писма и све карте које је добијао из Београд, а у којима је Принцип дописивао по који ред и потписивао се. И он је добро урадио, јер је сутрадан минхенска полиција изненада упала у његов стан и врло детаљно га претресла. Треба напоменути да је се и Живорад дружио са напред поменутим омладинцима из Аустрије, а једно време и са Гаврилом Принципом.“ (Настасијевић, 54-56)

Живорад Настасијевић, још један друг Принципов, велики сликар, био је, касније, оснивач групе „Зограф“, која је тражила орођавање наше византијске традиције са најбољим плодовима модерног сликарства.

За андрићградску синтезу Момчила и Гаврила

И Гаврило и Момчило нису могли да ратују како су желели; због телесне неразвијености, Гаврила нису примили у четнике за бој у Старој Србији, а због привремене неспособности, Момчило је, у Првом светском рату, постао добровољни болничар. Ипак, и један и други су били непоклекли борци: Гаврило је пуцао у црно – жутог надвојводу, а Момчило је, избегавши заробљавање у повлачењу ка Албанији, у родном Горњем Милановцу био талац окупатора да би, кад је почело повлачење непријатеља из Србије, са групом грађана преузео власт у вароши и спречио нереде (између осталог, убедивши италијанског одметника Ђелпина, горки плод рата у таковском крају, да се преда).

Вођење на суђење атентатора

Плодове Принципове борбе Момчило је дочекао, доживевши да заокружи „Седам лирских кругова“; записао је у дневнику: „14. октобар 1918., недеља пред вече, последњи аустријски војник излази из Милановца; комите су по околним шумама, примичу се мачјим кораком. Треба оставити рад, изаћи им у сусрет и прославити прве часове слободе.“ (Настасијевић,67).

Гаврило – наша епска традиција; Момчило, чиста лирика…Обојица заточници отаџбине и слободе, иако битијни песимисти: човек је ограничен смртношћу, али заветан свакој моралној дужности. Нема коначних победа на земљи, али, како рече Ростанов Сирано:“Са надом у успех никад се не бије:/ не, узалуд кад је, много је дивније“. Уосталом, учи нас један мислилац, супротност оптимисти није песимиста ( обојица су борци, само другачије гледају на исход борбе коју воде ), него дефетиста, онај што бежи из борбе.

И тој синтези Момчиловог и Гавриловог сна јесте место у Андрићграду.

Очекујем један Настасијевићев кутак поред моста знаменитог Соколовића.

Још нешто о Принципима

И још бих додао, у музејском простору Андрићграда, понеко сведочење о Принциповој породици: о томе како је Андрија Артуковић наредио да се сви Принципи побију, и како су усташе убиле његовог брата Николу (овде), лекара, и синовца Гаврила, који је покушао да се склони у Србију (овде). А јавља се и један, не знам који, Принцип, доведен у Јасеновац, о коме прича Мориц Монтиљо што је из логора побегао:“И Ранко Принцип је био са нама:“Ти си убио Фердинанда“, рекао му је Милош (Љубо, онај што је, буквално, жртвама пио крв из прекланих вратова, нап. В.Д. ). Ми ћемо тебе у стаклени сандук ставити, па нека сви гледају“. (Сећање Јевреја, 265)

Одредити идентитет Ранка Принципа. Ко је он био?

Треба то знати јер смо, како рече Жарко Видовић, логорашка нација, били четници или партизани (и четници и партизани су имали одреде који су носили име „Гаврило Принцип“, а Гаврилов синовац Слободан – Сељо пао је, као партизан, 1942, од тифуса, не дочекавши да гледа страшне плодове грађанског рата међу Србима.)

Као достојне логора смрти виде нас сви наши непријатељи. За њих смо сви, колико нас има, логораши за истребљење.

Принцип као задатак

Ранко Принцип: задатак за историчаре. И то на трагу Андрића, јер је он, по Жарку Видовићу, „у четири своја романа – после своје докторске дисертације – приказао не само тајну историје као тајну смисла и личности, него и како се тај феномен јединства Србије и Босне збива „егзистенцијално“: у осећањима, у души, интими сваког босанског човека!“ (Видовић,131)

Ако, по Видовићу, и Вишњићева „племенита међа“, Дрина, и Пећка патријаршија Соколовића, и мост у Вишеграду, и Андрићев роман о њему, казују да је мисија Србије и Босне јединствена, онда је, опет по Видовићу, „завет српске историје – да евро – западни крсташки ратни однос према Исламу и Православљу буде коначно замењен медитеранским диалогом ислама и хришћанства, духовним јединством без ратова.“ (Видовић,130)

А ето задатка (Ранко Принцип, задња пошта Јасеновац, НДХ ) и Кустурици, који пише: „Одрастао сам уз Принципов мост, ни сам не знам колико сам испуцао невидљивих метака у окупатора, а мој отац, да би ме забавио, и сам је глумио цара!“ (Кустурица, 201)

Памтимо Ранка Принципа. Јер, како каже Никола Гиљен у својој драгоценој историософској студији „Крштење Клио“: „Да ли ћемо пити воде с реке памћења- Мнемосине, или реке заборава и немара – Лете, за човека и нацију круцијално је епистемолошко (гносеолошко), али и онтолошко и егзистенцијално историјско питање. Управо у избору да се напоји са Мнемосине, човек остварује и своју онтолошку слободу, а историја му се том приликом показује у свом правом светлу, као историја спасења, а не као бесмисао и фарса“. (Гиљен,377)

Јер, учи нас велики Лихачов: „Памћење је превладавање прошлости, превладавање смрти. У томе је највећи морални значај памћења./…/Савест је у својој основи једнака памћењу, којем се придружује морална оцена оног што је учињено. Али ако се учињено не чува у сећању, онда те основе нема. Без памћења нема савести./…/Култура човечанства је активно сећање, активно укључено у садашњост“. (Лихачов, 184-185, 187)

И Ранко Принцип, кад га откријемо, припашће Андрићграду.

Ка архетипу Андрићграда 

Град о коме смо писали израз је наше монументалне историје и културе на њеном трагу; али, како се чини, и стремљења патника који је написао „На Дрини ћуприју“, а у својим „Знаковима поред пута“ се исповедио земљи и небу, казујући шта бива кад се оствари његова визија краја историје: „Над свим оним што су људи радили и говорили, неописиво страшним, али ишчезлим и покопаним заувек, зацари се тишина, не мртва и безлична тишина људских насеља, него велика васиона тишина, један нов свет, сав од тишине, нем, величанствен и непролазан. Блокови тишине, сенке и просијања на зградама,  и у дну видика, један нов живот оних који су изгубили игру у свету, рај који остаје пошто се избесни материја у њеном облику који видимо и додирујемо сваког дана и који нас трује и сатире сваког минута.“ (Стојадиновић,212)

Емир Кустурица у Андрићграду (Извор: Искра)

Уосталом, коначни смисао Андрићграда је (као и сваком граду који би да опстане на Крајеугаоном Камену) у архетипу сваког саздања људског, у Небеском Јерусалиму, Граду Јагњетовом, у коме желимо да се, ако Бог да, сретнемо о дану свеопштег васкрсења, кад времена више неће бити и кад ће бити отрвена свака суза са лица страдалника. Како рече Аљоша Карамазов својим младим другарима на дан Иљушине сахране, биће то прилика да се обавезно видимо, обавезно загрлимо и све једни другима испричамо.

Упутнице

  • Рајнер Марија Рилке, Изабране песме, Нолит, Београд, 1986 (превео Бранимир Живојиновић)
  • Крис Хеџиз, Империја илузија/ Крај писмености и тријумф спектакла, Андрићев институт, Вишеград, 2019. (превела Сандра Јосиповић)
  • Драгољуб Стојадиновић, Мудрости и тајне у делу Иве Андрића, Алтера, Београд, 2011.
  • Емир Кустурица, Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018.
  • Владмир Вујић, Спутана и ослобођена мисао, Алгоритам, Београд, 2008.
  • Светомир Настасијевић: Момчило Настасијевић – човек и уметник, Музеј рудничко – таковског краја, Горњи Милановац, 2012, приредила Тања Гачић
  • Сећања Јевреја на логор Јасеновац, Савез јеврејских општина Југославије, Београд, 1972.
  • Жарко Видовић: Библио-био-графија: 1948-2015, Задужбина „Жарко Видовић“, СА Синод СПЦ, Београд, 2018, уредник Богдан Лубардић
  • Никола Гиљен, Крштење Клио, Дерета, Београд, 2018.
  • Дмитриј Лихачов, Писма о добром и лепом, Службени гласник, Београд, 2017, превео Новица Јањушевић

Прочитајте још



Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s