Владимир Димитријевић: На капијама Андрићграда / Покушај пентаптиха 1

Да су нам дозволили. Да смо имали мудрости. Да нисмо, како рече Владика Николај, народ многих почетака. И Андрићград је својеврсни почетак

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић) 

Са вером у уметност

Пре Андрићграда, био је Дрвенград.

„Дрвене куће које су ухваћене у тренутку распадања, демонтиране су и однесене, добиле су у Дрвенграду још један живот“.[1]

Емир Кустурица је прегао да сагради место предаха у апокалиптичним ритмовима садашњице. Када се, на Мећавнику, појавио Дрвенград, изгледало је да смо добили квинтесенцију наших старих добрих вароши, чије су размере биле, во времја оно, непорециво људске. (Као код Платона – полис не треба да има више од пет хиљада становника. Јер морал је могућ само као, по Жарку Видовићу, завичајна обичајност; а још у 19. веку Бодлер је уочио да месец дана можеш да луташ Паризом, и да не сретнеш познато лице – ту морал више не станује).

Оне кућице, прагови давно несталих пруга који су постали степеништа, стари аутомобили, револуционарно – еколошки сокови, дрво прекривено књигама, биоскоп под земљом… Била је то, кад се Мећавник појавио, насушна доза суптилног, „надреалистичког“, померања стварности заснованог на искуству балканског мултиперспективизма. Плус Шарганска осмица и заврнути Кустуричини рукави као знак да је пред нама човек спреман да ради својим рукама, али и да се туче са онима који желе да мокрогорску чедност униште рудником никла. И црква Светог Саве, да се зна почетак; и вера у уметност као слободу, у уметност која се не клања Мамону… Мећавник, са својим фестивалима, није квазиестетска обмана која, маскирана у постмодернизам, тврди да је све бесмислено и да је побуна немогућа. Фестивали на Мећавнику и даље показују да је истинска уметност живља од живота, који нас, овакав каквим је постао, затупљује потрошачком репетитивношћу, и мири нас са потоњим сивилом неолибералног капитализма.

Дрвенград (Извор: mecavnik.info)

А ко, иоле нормалан, може да са тако нечим да помири? Ко жели да утоне у потоње сивило?

Пасионираност на делу: Дрвенград као модел

Мећавник је, сматра угледни научник Миломир Степић, модел који нам поручује како би се могла оживети, све напуштенија, унутрашњост Србије. Тај модел проговара и о Кустуричиној пасионираности као путу обнове који нам се, ако и даље желимо самосвојност, нуди.[2]

Али, шта је пасионираност?

По чувеном руском научнику, Лаву Гумиљову, етногенеза (настанак једног народа) се дефинише као локална варијанта унутрашњег обликовања условљеног утицајем историјског и пејзажног чиниоца. Као елементи природе, етноси улазе у састав динамичних система у којима се налазе домаће животиње, биљне културе, природни и вештачки предели, рудна богатства и предмети културе. То су, аналогно биоценозама, тзв. етноценозе. Етничност је природна особина човекова, а етничка припадност се осећа као природна чињеница. У непоновљивом склопу одређеног пејзажа настају извесни етноси, а предели утичу на духовност и обичаје народа (планине, степе, реке, језера, шуме обликују етносе ништа мање од њихове религиозности). Етноси настају од разних народа (Руси су, по Гумиљову, словенско-угрофинска мешавина, са извесним елементима татарске генетике). Етноси имају субетничке формације („горштаци“ и „долинари“ код Шкота, на пример), али се укључују и у суперетносе (какви су, рецимо, „Запад“,“Исламски свет“, итд.). Да би настао нови „етнос“, потребан је нарочити чинилац, који Гумиљов назива „пасионираност“ (А. Л. Андрејев га дефинише као „посебан ефекат вишка биохемијске енергије, који се испољава у појачаном нагону људи за акцијом“). Пасионирани људи су тзв. „пасионари“, који, желећи да промене свет, стварају и проповедају нове религије и научне теорије, крећу у освајања или, пак, неодступно бране отаџбину. Само пасионари су кадри да стварају нове етносе и да одржавају постојеће.[3]

Емир Кустурица и Никита Михалков у Дрвенграду (Кустендорф 2015. године). Извор: mecavnik.info

После Дрвенграда, насеља од чисте пасионираности, бајковитог одморишта и „временске машине“ која нас враћа у доба напуштених људских премера, на ред је дошао Андрићград, покушај да се сазда трајна тврђава наше културе.

Пут у Замак

Један од највећих српских сликара, који је, у исти мах, био и мислилац, заточник „Медиале“ Леонид Шејка, веровао је да се мора прећи пут који је сам дефинисао као кретање од Града (плода отпадије од Алфе и Омеге, Града као симбола самозатворености и самодовољности), преко Ђубришта, својеврсног пакла, до Замка, раја поново стеченог.

Док се праве планови за освајање свемира, а прогресу нема граница, велика машина ради беспрекорно, иако јој непрестано прети Ђубриште. Реч је о ономе што Шејка зове „mundus discontinuo“: „Сок у стабљици не допире до огранка. Покрет руке, који је намењен да изврши радњу, застаје на једном делу пута, без видљиве препреке, и губи из вида свој циљ“.[4] На Ђубришту, предмети губе битијност, и све се маске скидају. Њиме господари Шејкин Групулекс, сами ђаво.

Шејка верује да ово умножавање предмета саздаје пустињу у којој ће ипак бити могуће откровење, и да ће мрачна посуда, бар у будућности, у себе примити светлост.

Леонид Шејка: Ђубриште, цртеж, 17×18 цм, 1966/67. (Извор: arte.rs)

Савремени град је Некрополис, а Ђубриште његова логична последица, сматрао је Шејка. Ипак, веровао је – и то је хаос из кога може настати космос.

Кустурица, који је, чезнући за неоствареном нашом ренесансом, кренуо ка Андрићграду, не пристаје на свет као на ђубриште, о чему је причао најављујући свој филм „На Млечном путу“:“/…/Цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.“[5]

Не пристајући на идеју краја народа и краја људских бића, Кустурица се определио за изградњу места посвећеног књижевнику – посвећенику калокагатијског идеала, јединства Добра, Лепоте и Истине.

Покушај Замка

У том смислу, Андрићград је својеврсни покушај Замка као, по Шејки, предела благости, озареног уточишта логонаутике. Пред његовим капијама нема видљивог моста који се подиже да би заштитио оне који тамо обитавају. Немогуће је то у Вишеграду, граду ћуприје на Дрини. Ћуприја позива да се река пређе. Андрићград позива да се у њега уђе.

Снага призива је, овде, недвосмислена: креће се од храма Светог кнеза Лазара, који нам Видовдан нуди као основу постојања народа на размеђи светова.

Одмах испред храма је споменик заветном песнику Његошу, који нам поставља питање шта је човек, истичући да се, и пре одговора на кључно питање православне (дакле апофатичке) антропологије, мора бити – управо човек. Док тражиш одговор, буди човек.

Емир Кустурица у Андрићграду (Извор: Искра)

Кад се изађе са храмовног трга, сачекује нас замишљени Андрић, човек узнемирене свести и савести, вулкан покривен велом непрозирног стоицизма. И, пре свега и изнад свега, човек Европе које више нема, а коју је тако потресно описао Штефан Цвајг у „Јучерашњем свету“. Ту је и незаобилазник Никола Тесла, који је доказао да је и међу нама могућ Леонардо, иако нисмо имали ренесансу.

А онда, испред капије, патријарх Макарије Соколовић, са својим братом Мехмед – пашом, покрај чијег моста се диже Андрићград; они су својеврсни подсетник, између осталог и на то шта смо могли бити.

Да су нам дозволили. Да смо имали мудрости. Да нисмо, како рече Владика Николај, народ многих почетака.

И Андрићград је својеврсни почетак.

„Овде се камен враћа тамо гдје никада није био. Ипак, могао је да буде или је био у литератури Иве Андрића.“[6]

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 3. 12. 2019. године)

[1] Емир Кустурица: Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018, стр. 194.

[2] http://adattar.vmmi.org/sajtok/27799/pecat_2019.06.28_26.pdf

[3] http://kpolisa.com/KP23/kp23-I-2-Djurkovic.pdf

[4] Леонид Шејка: Град – Ђубриште – Замак 1, Књижевне новине, Београд 1982, стр. 64

[5] https://iskra.co/reporteri/kusturica-srbi-su-svetu-dali-najvece-sinove-i-kceri/

[6] Емир Кустурица: Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018, стр. 195.



Категорије:В. Д. читач

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Moral je zavicajnost (lepa misao-sjajna), samo ukoliko se pravi razlika izmedju morala i etike (etos je izvorno o-domaceno mesto u kojem je covek u svom domu i koje je pod zastitom bogova koji mu sa neba udeljuju milost), ali izaci iz zavicajnog, kao sto to cine sofisti, nalazeci mesto izvan polisa sa kojeg se polis u raznovrsnosti svojih poredaka pokazuje kao nesto suprotno fizisu-bicu, a cega covek moze biti deo po svojoj volji, sticuci od sofiste znanje kako da igra ulogu, nesto sustinski razlicito od njega samog (ako se to ima u vidu, onda ideja Platonove troklasne podele drzava i strogog identiteta pojedinca i klasnog polozaja, ima smisao upravo ukidanja ove sofisticke podeljenosti coveka na ono sto jeste i ono sto „glumi“ (tu su daleki koreni danasnje moci glumaca za coveka razapetog izmedju svojih drustvenih uloga i otudjenog u njima od sebe), koja ce mu omoguciti da bude uspesan gradjanin.Tu, apoliticnu poziciju ce Sokrat, nastojeci da je prevazidje, uneti u polis i prouzrokovati onakvu represivnost Platonove idealne drzave.

    Etika postaje univerzalna, ali ne i zakonodavna.Pravo regulise medjuljudske odnose i ono se namece represivnim merama ciji je monopolista drzava.Etika se ne moze nametnuti, ona je individualna i stvar licnog primera, ali njena univerzalnost proizilazi iz jedne okolnosti, okruglosti planete Zemlje.Posto svi nastanjujemo Zemlju i zbog njene okruglosti upuceni smo jedni na druge, mi imamo pravo gostoprimstva u svakom delu svetu.Tako se radja jedna etika kretanja, prava na gostoprimstvo turista ili migranata i prava da ono bude vremenski oroceno za domacina.Pravo je cudo, da je zapravo promena pojma kretanja omogucila rascep etike i politike (i tek taj rascep ce omoguciti Ahilu da stigne kornjacu, njihova trka je politicko pitanja, ali o tome neki drugi put) i univerzalizaciju etike, ali i njeno prevladavanje.Jos je cudo i da Kant pronalazi sintezu etike i politike, ali samo spoljasnju, iz perspektive svetske drzave.Naime, Kant smatra da bi u takvoj drzavi clanice bile poput moralnih subjekata, pozivajuci se cak na stetu po kulturne posebnosti, kada bi svetska drzava imala pravo klasicne drzave.Da bi se ta sinteza pounutrila, bice potrebna „istorija“- Hegel, ili prevladavanje u prevladavanju istorije-Marks.

    Velicina Platonove drzave je odredjena dopiranjem glasa.Na Platonovoj akademiji pise da ne ulazi onaj ko ne zna geometriju.Ali, Platon prezire one koji se geometrijom bave uspomoc instrumenata.Platon i knjige podredjuje dijalogu-glasu svestan da se likovi, geometrijske figure ili slova mrve pod atomizmom cije pukotine nebica Platon nastoji da zadrzi na zidinama drzave (to je smisao optuzbe za „zatvorenu drzavu“, a ne poperovske liberalisticke zamerke).Epikurejci, atomisti, ce zatvorenost pronaci van drzave, u vrtovima prijateljstva i etici uzivanja, cija je sustina umerenost kao i bilo kog drugog antickog etickog ucenja.

    Ali, jedinstvo je unisteno, covek vise nije politicko bice, u zajednici je ili iz koristi ili iz straha ili prinudom i prevarom.Globalno kruzenje kapitala i njegovih pojavnih oblika, roba i migranata, dovodi nas do krajnjih granica pitanja zavicajnosti, morala, etike, politike i same drzave.

    Свиђа ми се

  2. Наслоњен на ванредан и изврстан текст поштованог господина Димитријевића, на упечатљив коментар @коментарчекаизвињење, топло препоручујем „Његош и литургијске анагнозе“ безвремено писмено безвременог Жарка Видовића, како би се доживела у духовном срастању и узрастању, наддуховна Литургичност пуноте словесности која суштује моралу завичајне обичајности… Нема вајде од магијске и навикне метафизике Хегела и Маркса…

    Свиђа ми се

  3. Лијепо је да имамо као народ пар Великих..од имена авиона до жичара и стаза за скијање .Лепо је што нам укидају хисторију а није лепо што смо сви појединачно угрожени као људи..Пар добрих текстова није довољно.Срећна нова ДЕКАДА.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s