Живојин Ракочевић: Тајна Девича или И на најстрашнијем месту се може опстати ако има љубави

Манастир и његов светитељ су попут великог расутог мозаика чије коцкице спајају лица људи који му долазе и који му се враћају без обзира на зла времена и околности

Слава манастира Девич (Фото: Ж. Ракочевић)

Девич – Испред је тешка метална рампа, около су колутови бодљикаве жице, замршени и нагомилани од многих додавања. Из металног контејнера излази полицајац, одмахује руком, што значи да се може ући у манастир Девич код Србице. Празник је. На манастирску славу је дошло око две хиљаде Срба. У протеклих тридесет година овде се није окупило толико света. Шта их је привукло у девичку пустињу? Зашто на њих није утицало опште мишљење да се у Дреницу не долази, да је опасно и небезбедно?

„Ми смо овде одрасли”, каже Мирослав Стевић из Србице. Пет дана пре потписивања мировног споразума 1999. родитељи су га послали код ујака у централну Србију, а они су остали да чувају свој дом. Планирали су да, ако не могу да издрже у граду, пређу у манастир и ту остану са сестринством.

„Кад је отета наша комшиница Достана Шмигић, која ни до данас није нађена, и кад су упали у манастир, било је јасно да за нас овде нема места”, каже Мирослав, који живи у Краљеву. Поред њега је живела Биљана Јовановић, која каже: „Кукали смо кад је требало да кренемо, као да умиремо. Било нас је мало и живели смо као једна породица. Кад смо избегли, недељу дана нисам устајала. Све смо оставили, немамо ништа. На крају ми моја покојна свекрва каже: ’Или ћеш да устанеш да гледаш ово твоје дете, или ја идем из ове куће у шуму.’ Онда сам устала. Све смо овде имали.” Ова жена никад није преболела свој завичај и чини се да осећа стид што не може да му се врати.

Разумљив је однос ових људи и према манастиру и према завичају. Многи су се исељавали у насиљу које се толерисало у доба Титове Југославије, многи су заувек отишли 1941, када је манастир, напуњен муницијом и експлозивом, одлетео у ваздух, али га већина никада није заборавила. Свети Јоаникије Девички је светитељ из доба ропства, сличан Светом Василију Острошком и Светом Петру Цетињском. Срби, нарочито овде и на широком простору, поштују га и верују у његову брзу заштиту. Вековима се, од сиромашних сељака из косовске равнице до имућних Срба у Аустроугарској, одвајало од уста за девичку пустињу.

Зашто Милијана Думановић, поред Богородице Љевишке и Призрена, долази баш у Девич? „Девич је посебан и показује нам да се и на најстрашнијем месту може опстати ако има љубави. Надамо се у Бога да ће се променити свест људи и да ћемо живети нормално, данашњи дан нам говори да је то могуће”, каже Милијана, која је председница призренског избегличког Кола српских сестара.

Девич је посебно волео покојни патријарх Павле. Његова скромна рука га је обнављала и обликовала. Тако се јуче, и на његовим терасицама и потпорним зидовима, као у амфитеатру, око малог храма тискао свет да чује молитву и да се моли Богу и свом свецу, брзом помоћнику и заштитнику.

„Тамо где се страда, ту је Христос близу. Ова светиња је била рушена и обнављана. Мислили су наши непријатељи да су завршили посао када су протерали сав наш народ, и када су ову светињу опљачкали и запалили, али су се преварили јер нису они ти који дају живот. Оно што Бог да, то ће трајати у векове векова”, поручио је окупљеном народу епископ рашко-призренски Теодосије.

Верници се враћају без обзира на зла времена (Фото: Ж. Ракочевић)

У чему је онда тајна Девича? Има овде велелепних манастира, блиставих фресака, ћивота светих Немањића, он је ван свих путева и изван света, а опет му се долази.

С Његуша, поред Цетиња, стигао је с два аутобуса Никола Поповић. Сигуран и природан, као да је у својој кући, каже: „Ми овога не можемо да се одрекнемо!” Свети Јоаникије и Девич имају логику немоћних и ово место се никада није ослањало на моћ и овоземаљску силу, зато су они који су овде живели виђени као победници. Осећајући ту силу испред моштију Светог Јоаникија помоћ су, раније, у великом броју и тражили Албанци. Њихови сународници, које је у прошлости манастир плаћао, звали су се војводе, и чували су манастир од других Албанаца. Јуче нико није дошао.

Сестринство које води игуманија Анастасија живи на месту сталног и непрекинутог сукоба, а тако је свој век проживела њена претходница, игуманија Параскева. Тучена и нападана у периоду комунизма, није одустала. Јуче су многи отишли на њен гроб.

„Била је то јака жена, силна”, каже Ружица Премовић, ослоњена на њену крстачу као на врата свога дома. Међу овим људима ретко се виде очајни и губитници, јер прошлост овог места их је научила да слобода долази на различите начине. Тако је писац Григорије Божовић у једној од својих прича записао да се свештеник који је ту служио наљутио на Светог Јоаникија јер му је убијен црквењак: „Но се заричем, ја поп Стоша Обрешковић из Воћника, да ти Свету Кућу нећу отворити, нити кандила над ћивотом запалити, докле не покажеш чудо и да си јачи од Арнаута!”. Чудо се догодило, а поп Стоша је недуго потом, покајан и радостан, тражио кључ што га је, у љутини, бацио у кланац испод манастира. Била је 1912. година и у Девич је стигла ослободилачка српска војска.

Манастир и његов светитељ су попут великог расутог мозаика чије коцкице спајају лица људи који му долазе и који му се враћају без обзира на зла времена и околности.

Кланац непрестаних сукоба

Овде је храм с моштима Светог Јоаникија Девичког, пустињака и светитеља из петнаестог века. Он је у овај кланац пун извора и шуме побегао од људи у доба српског деспота Ђурђа Бранковића. Живео је у шупљој букви, а предање каже да је излечио деспотову оболелу ћерку па му је владар у знак захвалности подигао црквицу у којој данас почивају његове мошти. Био је то почетак ропства под Турцима и од тада до данас ова област је место непрестаног сукоба и непомирљиве борбе за опстанак.

После бомбардовања 1999. у Дреници је затрт сваки српски траг. Остали су само Девич и два села, Суво Грло и Бање. Манастир Девич је заузела ослободилачка војска Косова, опљачкала га и тешко шиканирала монахиње. Француски официр Кфора Жак Огар подигао је борбени хеликоптер и митраљеском ватром растерао руљу која је кренула да запали Девич. Готово пет година касније неки нови француски војници нису бранили Девич, евакуисали су монахиње а све што је могло сагорети прогутала је ватра, све што се могло опљачкати је опљачкано.

Први део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 16. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Једнако и данас живо осећам “ вејање и искричавост“, дубоки, трепетни спокој у срцу и оспољену, благу чулну напетост истовремено, баш како и двадесет четвртог марта године на измаку, кад са терасице, од манастирских пса чувара, сиђосмо на вечерњу… Иако бројни, ту, на степеништу, необјашњиво лако сви смо стали у тренутак нестварне тишине и мира, непокрета и немислија, као да смо у тај тренут чекали да Свети Јоаникије Девички своју молитву Христу Спасу саврши, молитву за све нас, да је осетимо и доживимо, како је жива и свеприсутна, свепрожимајућа… Барем још једаред у Девичу бити, зарад оног чудесног “ пуцкетања“ луче у нечистом и немирном срцу, залучене молитвом Светог Јоаникија…

Оставите коментар