Матија Малешевић: Повратак Француске на Балкан

Остане ли Макрон доследан деголовској заоставштини, може се очекивати снажна дипломатска подршка Москве, али и Пекинга

Председник Емануел Макрон на конференцији за штампу после састанка са лидерима ЕУ у Берлину 29. јуна 2017. године (Фото: Мишел Тентуси/Гети)

Балканско полуострво из геостратешке перспективе евроатлантскe заједницe представља „меки трбух“ Европе који је у последње време интензивно изложен негативном утицају са Истока. Већина извештаја западних агенција упозоравају да би Балкан могао да склизне у сферу утицаја стратешких ривала. Уколико дође до таквог сценарија опасност би се проширила на срце Европе, а локализација би захтевала додатни напор. У складу са оваквим виђењем балканске интеграције имају превентивни карактер, оне представљају предуслов за безбедност читаве Европе. У турбулентним историјским тренуцима потребно је заједнички деловати, демонстрирати солидарност и обезбедити консензус. Поједине чланице ЕУ не гледају благонаклоно на балканске државе са бурном прошлошћу и муслиманском већином, али општи интерес евроатлантске заједнице важнији је од посебног. Није реч о симпатијама или солидарности европских и балканских народа већ о опстанку евроатлантског јединства.

Непоштовање воље народа у [Северној] Македонији на референдуму доказује да балканске интеграције нису више само приоритет, оне су постале императив. По речима одлазећег председника Европске комисије блокирање претприступних преговора Скопља и Тиране је „тешка историјска грешка“ коју нова европска комисија покушава да исправи слањем специјалног изасланика за Балкан. Међутим, председник Француске Емануел Макрон оспорава овакве тврдње. Он има сопствену визију која се разилази са евроатлантском концепцијом.

Геополитички код француске Пете републике

Захваљујући сталном месту у Савету безбедности, франкофонији, традиционално јакој војсци, нуклеарном наоружању, Париском договору о климатским променама Пета република, од свог настанка 1958. успешно одржава имиџ „велике силе“. Нажалост, финансијски потреси еврозоне, мигрантска криза и терористички напади уздрмали су француско друштво и довели у питање унутрашњи поредак. Показало се да проатлантски спољнополитички курс успостављен за време мандата Саркози-Оланд није донео очекиване резултате на дугорочном плану. Будућност Пете републике постала је несигурна, а њен опстанак доведен у питање.  Нови француски председник принуђен је да редефинише стратегију националне безбедности.

По мишљењу оснивача Пете републике, Шарла  Де Гола основни предуслов за успешну и независну Француску јесте формирање „чврстог европског језгра“. У том контексту Де Гол је често понављао: „Европа ће се остварити једино ако се француски и немачки народи договоре.” Током свог председничког мандата два пута је улагао вето 1963. и 1967. године на пријем Британије у Европску економску заједницу. Уместо Британије, Де Гол је желео да види Русију у Европи. У историјском говору у Стразбуру 1959. године изговара: „Уједињена Европа од Атлантика до Урала решаваће судбину читавог света.“ Пјер Мејар у интервју поводом 70 година од искрцавања савезника у Нормандију изјављује да се „генералу није свиђала претерана доминација Сједињених Држава у Европи и да он није желео да Француска постане њен сателит.“ Генералов дипломатски саветник наставља: „Де Гол је гледао на Русију као на европску државу без обзира на идеолошке поделе за које је сматрао да имају привремени карактер.“

Француски председник Шалр де Гол и немачки канцелар Конрад Аденауер приликом потписивања Јелисејског споразума 22. јануара 1963. (Фото: CVCE.eu)

Француска je напустила НАТО 1966. године, а на захтев Де Гола главна команда НАТО алијансе измешта се из Париза у Брисел.

Помпиду, Митеран као и остали француски председници одржавају Де Голов спољнополитички курс. Друга половина двадесетог века пролази у покушајима изградње независне Европе, отпору поновном прикључивању НАТО и ишчекивању подизања „гвоздене завесе“. Тако је било све док на власт 2007. нису дошли Саркози и његова десна рука Кушнер. Од тог тренутка Француска прави геополитички заокрет и 2009. постаје нова-стара чланица НАТО. Уз помоћ или по наговору моћног савезника Саркози покушава да ревидира независност бивших француских поседа у Северној Африци. Саркози на дипломатском плану покреће регионалну иницијативу „Унија за Медитеран“, на војном плану  предводи НАТО операције у Либији и Сирији, на обавештајном плану припрема Арапско пролеће. У Обали Слоноваче француске трупе директно учествују у грађанском рату и заробљавају дугогодишњег председника Лорена Гбагоа. Англо-француски интервенционизам распламсаће мигрантску кризу, а Пета република наћи ће се на ивици амбиса.

Долазак Макрона на власт обележен је егзистенцијалном дилемом: „остати роб старих навика“ или реанимирати деголовску доктрину националне независности.  Диверсификација глобалне моћи колективног Запада, повратак Русије на међународну сцену, крах НАТО авантуре у Северној Африци и појава азијских економских џинова утицале су да „реанимација“ постане једино оптимално решење на дуги рок.

Одмах након Брегзита Макрон учвршћује „европско језгро“ тако што Јелисејски уговор  који је Де Гол 1963. потписао са својим немачким колегом Конрадом Аденауером  допуњује Ахенским уговором. Нови франко-немачки уговор је покушај ревитализације европске идеје и модел изградње чвршћег савеза између свих чланица ЕУ. Ахен није изабран случајно. Био је то политички центар из којег је управљао Карло Велики и место где се налазе његови посмртни остаци. Реч је о владару који је први ујединио Европу након пада Римског Царства, и многи га сматрају оцем Европе и европске цивилизације.

Катедрала у Ахену (Фото: Уве Аранас/Викимедија)

Упоредо са историјским договором, Макрон упућује оштре критике на рачун Брисела поводом проатлантске политике и покреће иницијативу „Европа као независна светска сила“. У тај пројекат Француска је спремна да инвестира свој глобални статус. Незванично, Париз је спреман да уступи место у Савету Безбедности заједничком европском представнику, интегрише своју армију у европску одбрану и рашири нуклеарни кишобран на све чланице ЕУ.

После реформисања Европе по француском моделу, следи реализација другог стратешког циља – изградња колективне европске безбедности у сарадњи са Русијом без мешања  Сједињених Држава. У интервјуу за недељник „Економист“ Макрон излаже три сценарија за Русију. По његовом мишљењу садашњи „евроазијски геополитички вектор“ неће допринети просперитету Русије. Због претеране доминације једне силе Москва ће постати „кинески вазал“. Макрон искључује могућност да би Русија у догледно време могла да постане самодовољна глобална сила због „забрињавајућег муслиманског окружења“ и „традиционалног православног конзервативизма“. Једина опција која Путину преостаје је „заједнички пројекат са Европом“ и „успостављање уравнотеженог савезништва са ЕУ“.

Реакције евроталантских партнера

Геополитички код Савезне Републике Немачке (СРН) начелно се разликује од Француског. СРН је изграђена на рушевинама Трећег рајха уз помоћ Сједињених Држава, а затим уједињена захваљујући НАТО. Након дезинтеграције Совјетског савеза и Југославије СРН постаје једна од највећих економија. Повратак на светску сцену у улози велике силе задужио је немачке политичаре али и нова поколења. Нико као СРН није заинтересован за одржавање постојеће консталације снага, како унутар тако и изван евроатлантске заједнице. У том контексту треба тумачити изјаву министарке одбране: „СРН не може само да стоји са стране и посматра, она мора узети активно учешће“. Министарка обећава да ће до 2031. издавање за одбрану износити 2% БДП, тачно колико је и уговорено на НАТО самиту у Велсу. Уколико све буде ишло по плану СРН ће ускоро имати трећи по величини војни буџет, одмах иза Сједињених Држава и Кине. Да процват немачког милитаризма не би којим случајем асоцирао на Трећи рајха, он се одиграва под маском обавеза према савезницима и чврстог проатлантског курса. „Било би неодговорно трагати за спољном и одбрамбеном политиком независно од Сједињених Држава. НАТО ће нам бити потребан још много година (for many years to come)“, предвиђа немачки министар спољних послова.

Војници Бундесвера (Фото: W. Kumm/DW)

Није проблем само у немачким геополитичким амбицијама. Комплетан наднационални бирократски апарат ЕУ потчињен је Вашингтону, а националне институције појединачних чланица ЕУ, од образовања преко медија и војске контаминиране су НАТО структурама. Све то ствара атмосферу у којој је ризично тежити формирању паралелних безбедносних структура.  Два су кључна разлога: непотребни додатни трошкови и страх од нове „геополитичке катастрофе“, налик оној која је задесила државе Варшавског пакта. Евентуално формирање европских безбедносних снага могуће је само у пропагандске сврхе, зарад фиктивног европског јединства и повећања трошкова на одбрану у износу од 2% БДП. У реалности америчка и европска безбедност морају остати неподељене и комплементарне.

Евроатлантско јединство једна је од најважнијих агенди западних лидера јавног мњења. У том контексту  Макрон је „издајица“, „enfant terrible“ европске порoдице. Нога Бориса Џонсон на столу Јелисејске палате, затим  руковање у Белој кући које више личи на обарање руку субверзивно делују на Макронов имиџ у свету. Процес селекције Француских кандидата за министарско место у европској комисији је строжији, иде се на реизбор и траже „подобнији кандидати“. На тај начин утицај Париза на доношење стратешких одлука у Бриселу значајно опада. Заменик премијера Италије састаје се са лидерима покрета „Жути прслуци“ и поручује да не посустају. Евидентно да унутар ЕУ, а и шире постоји прећутан консензус да се Макрон максимално искомпромитује и примора да одустане од „дисидентске политике“.

Повратак званичног Париза деголовској традиције разљутило је евроатлантске партнере. Са тачке гледишта колективног Запада генерал Де Гол у праскозорје Пете републике посадио семе које прети да изазове цивилизацијски раскол. У НАТО кухињи увелико се припрема нова „Шеста проатлантска републику“ по испробаном рецепту обојених револуција. Широка председничка овлашћења Пете републике не одговарају НАТО критеријумима – власт се мора дати у руке народу. Постепено се ствара атмосфера у којој је промена француског поретка најбоље решење.

Фото Бета/АП

У ауторском тексту министра спољних послова СРН који је у суштини демарш на Макронове оптужбе упућене  НАТО пише: „Јака Европа треба да ревитализује трансатлантску заједницу и буде њен мотор“.  Даље се каже „Европа није само франко-немачки пројекат већ мора да укључује све европске народе“. По мишљењу министра, Немачка као централне држава континента треба да уравнотежује супротстављене интересе, „ако ми не преузмемо улогу посредника нико неће“. Претпоставимо да Сједињене Државе хоће 99% пронатовску Европу. Узмимо да Пољаци заједно са Балтичким државама због страха од „руске инвазије“ желе 90% пронатовску Европу. Замислимо да Париз не жели да покида све трансатлантске везе, већ да амерички утицај ограничи на 25%. Долазимо до рачунице у којој би идеални посредник требало да води 72% пронатовску политику и 28% за независну Европу. Немци су познати по тачности и прецизности, по свему судећи њихова званична политика реализује се у овим пропорцијама.

Разговор који се никада није догодио

На основу недавних изјава Емануела Макрона и Ангеле Меркел, њихових блиских сарадника, министара и диригованих медија, разговор два лидера би могао да звучи отприлике овако.

Емануел Макрон и Ангела Меркел (Фото: France 24)

Макрон: Драга Ангела, наш историјски договора из Ахена наилази на многе препреке, у чему је проблем?!

Меркел: Драги Емануел, као што видите свет пролази кроз врло турбулентан период. Прекоокеански партнери сугеришу да није тренутак за поделе унутар евроатлантске заједнице, а ја се са њима у потпуности слажем. По свему судећи мораћемо да се примиримо на неко време. У међувремену замолила бих вас да своје спољнополитичке активности координирате са нама и не иступате самостално, поготову када је Русија у питању.

Макрон: Ви схватате да се хегемонија Запада ближи крају. Окретање леђа Русији и Кини могло би скупо да нас кошта. Већ сутра може бити касно за кајање. Француска је спремна да преузме одговорност и постане лидер нове Европе али нам треба јача подршка европских партнера. Ви сте недавно изјавили да је НАТО камен темељац Немачке, то је у потпуности супротно нашем договору.

Меркел: Ја сам то изјавила зато што су ваше изјаве о НАТО биле преоштре. Морала сам да спустим тензије и покажем солидарност према нашим савезницима. Кад смо већ код солидарности крајње је време да Француска престане опструкцију процеса проширивања ЕУ. За нас су Балканске интеграције приоритет.

Макрон: Париз неће дозволити даље проширивање уколико ЕУ не крене у правцу стратешке аутономије. То је неопходан услов и сматрам да је наша позиција поштена.

Меркел: Делим ваше незадовољство тренутном политичком ситуацијом у ЕУ али ако не ускладимо заједничку политику за Балкан отворићемо врата нашег дворишта Русији и Кини.

Макрон: Што се Француске тиче они су добродошли. Сматрам да је Русија европска држава у дубини душе. Време је да ви и Американци прихватите ту просту чињеницу. Ја верујем у Европу која се протеже од Лисабона до Владивостока. Тридесет година имали сте одрешене руке да радите на Балкану шта вам је воља. Резултат је разочаравајући, БиХ је темпирана бомба, ситуација у осталим државама није ништа боља.

Балкански камен спотицања

У ситуацији када је сама против свих, маргинализована, оптерећена унутрашњим превирањима Француска покреће дипломатску контраофанзиву улажући вето на датум  отпочињања претприступних преговора Албаније и Македоније. На тај начин Бриселу се ставља јасно до знања да проширење неће проћи све док не дође до суштинских реформи унутар ЕУ. Незванично државама Западног Балкана у замену за пуноправно чланство Париз предлаже привилеговано партнерство. „ЕУ је учинила колективну грешку тако што је прогласила да је пријем у чланство наш једини однос са Западним Балканом“ оцењује Макрон. Овакав став не проистиче само из отпора евроатланском  једноумљу и освете због све већих притисака већ доноси конкретне користи за Макрона које се могу сагледати кроз три димензије.

Прва димензија је усмерена на јачање унутар политичког положаја председника Макрона. Наиме, већина грађана Француске не жели  проширење ЕУ сматрајући да би то додатно оптеретило буџет. Супротстављање даљем проширивању Макрон прикупља политичке поене и позиционира се као политичар спреман да заступа интерес народа, а не ЕУ бирократије.

Александар Вучић, Емануел Макрон и Хашим Тачи (Фото: Председништво Србије)

Друга димензија је регионалног карактер. Уколико државе Западног Балкана као што су БиХ, Црна Гора, Албанија, Македонија постану чланице ЕУ, тас на европској ваги коначно би превагнуо у корист натоцентризма, на уштрб стратешке аутономије.  Макрон са правом поставља питање: „Ако не можемо да функционишемо са 27 чланица, зашто мислите да би било боље са 32 чланице?“ Проширивањем ЕУ на НАТО пионе, Париз би коначно изгубио контролу над политиком Брисела. Србија би ту била нека врста контратега, али ако рачунамо Косово, а Француска га рачуна однос снага на Балкану је 5:1 у корист атлантске Европе.

Трећа димензија тиче се спољне политике. У тренуцима када немачки министар спољних послова упозорава да „Берлин неће толерисати никакве специјалне аранжмане са Русијом“ покретање дијалог није на видику. Међутим, успоравање балканских интеграција и предлагање привилегованог партнерства Макрон заобилазним путем креира простор за конвергенцију стратешких интереса са Москвом. Овде није реч о „обичном простору“ или периферији већ о „меком трбуху“, трансконтиненталном мосту који спаја Азију и Европу. Што дуже рампа буде подигнута Москва и Париз ће имати више заједничких интереса, а самим тим и повода за дијалогом. Балкан представља полазну основу геостратешког зближавања.

Вучић: „Идем у Париз да тражим подршку за Мали Шенген“

Јасно је као дан да је прави савезник Србије онај који се залаже за привилеговано партнерство, а не пуноправно чланство. Прва опција значи успостављање канала комуникације према Истоку, друга опција значи нулту толеранцију према Истоку. Дакле, привилеговано партнерство представља једини одржив модел мирног суживотa Балкана и Европе, а уједно и једини пут опстанка балканских народа на овим просторима. Уколико Макрон мисли озбиљно када каже „да будућност Европе треба везати за Русију“, потребно је уложити додатни напор да балканска врата не залупи атлантска промаја. Зближавања Москве и Париза у савременом геополитичком контексту могуће је искључиво посредством Београда. Кључ успеха деголовске визије налази се на стабилном Балкану који је отворен ка Истоку и неинтегрисан у атлантску Европу.

Фото: Танјуг/Прес служба Председника Србије

Подржавајући Мали Шенген Париз се прикључује стремљењима Москве и Пекинга у изградњи стабилне балканске конструкције која ће имати капацитета да спроводи независну политику. Париз, лидерску улогу у региону (carte blanche) препушта Београду, заобилазећи Брисел. Ово не би било први пут да је Француска животно заинтересована да на Балкану има јаког савезника. Ако повучемо историјске паралеле видећемо да се овај образац понавља на сваких сто година – у тренуцима француске геополитичке офанзиве. Наполеон је створио Илирске провинције. Француска Артиста Бријана била је главни творац Југославије. „Политичке формације“ на Балкану успостављене уз помоћ Париза имале су јасне геостратешке мотиве, оне настављају да имају свој ratio и у савременим околностима.

Француска опструкција процеса европских интеграција, поред тога што држи отворена врата Кини и Русији, пружа прилику Београду за реконструкцију Западног Балкана и покретање алтернативних модела интеграција. Додворавање балканских лидера ЕУ бирократама више се не исплати, гласање ће сада зависити искључиво од Макрона. „Заев ме је гледао као да сам флипнут када сам му рекао да неће да му отворе преговоре“, присећа се председник Вучић. Посредством Париза Београд сада има моћну полугу утицаја на државе региона. Уместо конфронтације Скопље и Тирана приморани су да играју конструктивну улогу.

Регионална иницијатива постаје нова агенда, а економско-политичко умрежавање обавеза политичких лидера према својим грађанима. Коначно постоји легитиман политички мотив да се не поступи по инструкцији западних амбасада. Сва је прилика да ће склапање чвршћег политичког блока бити условљено даљем приближавању Западног Балкана ЕУ. Међутим, паралелно са овим процесом отварају се врата Евроазијској унији да преко Београд прошири зону слободне трговине и на друге балканске државе. Кина сада може да рачуна на сигурнији терен за инвестиције и убрзану изградњу трансконтиненталних „путева свиле“ преко Балкана. Најважније у целој причи јесте постепена деатлантизација Балкана и ограничавање деструктивног обавештајног рада непријатељских страних служби. Управо је то имао у виду српски председник када је на конференцији за медије у друштву македонског председника поручио: „Нећемо више да се играју са нама као у луткарском позоришту“.

Француска заједно са Русијом и Кином преузима на себе обавезу гаранта регионалне стабилности. Прва као политички покровитељ, друга као безбедносни покровитељ и трећа као економски покровитељ. Недавни трилатерални разговор Макрон-Вучић-Тачи својеврсан је сусрет Приштине и Београда ван евроатлантских оквира што демонстрира спремност Париза да уложи додатни напор у спуштање тензија.

Савезништво са Француском не треба узимати здраво за готово већ са великом резервом, јер ипак је она члан западног клуба изабраних. Неутрална позиција Жака Ширака током НАТО агресије на Југославију оставила је дубок траг на српско-француске односе. Подозрење Београда утолико је веће ако се зна да ће колективни Запад извршити додатни притисак како би повратио контролу над процесом балканских интеграција. Остане ли Макрон доследан деголовској заоставштини, за очекивати је снажну дипломатску подршку Москве, али и Пекинга. Не заборавимо да је подршка Кремља била пресудна за опстанак Мадура и Асада на власти, слично се може поновити и са Макроном.

Макрон је преузео управљање државом у врло турбулентном периоду, одмах након два најслабија председника у историји Пете републике. Уједно, он је демонстрирао неочекивану флексибилност у гашењу народних протеста широм Француске. Не само да ће упркос свим предвиђањима Макрон изгурати до краја мандата, велике су шансе да буде реизабран.   Француска није идеалан савезник, али Макрон је једини западни лидер коме не смета  политика „седења на две столице“. Ако баш загусти Француска ће вероватно морати да пусти Србију низ воду као што је то урадила са Чехословачком 1938. До тада Београд ће имати довољно времена за престројавање својих редова.

Посматрано на дуги рок конструктивна политика Париза према Балкану не би требало да се промени, чак уколико сутра Макрон оде са власти. Реч је о стратешким интересима који се не везују за личност једног човека. Макрон је активирао национални инстинкт самоодржања широм Француске. „Европа ће нестати ако се не буде сматрала светском силом“. Из ове Макронове опаске следи да ће Пета република, упркос свему заступати деголовску политику до краја.

Преко „заједничког европског дома“ до „Велике Евроазије“

Термин „заједнички европски дом“ нема само географску димензију. Он је политички конструкт уз помоћ кога Париз покушава да се ослободи од америчке доминације. Повлачећи границе на Уралу Де Гол признаје само 1/3 „Руског мира“ за културно историјски део своје цивилизације. Намеће се питање шта би требало урадити са Сибиром, Далеким Истоком, Централном Азијом?

Де Голова концепција „заједничког европског дома“ имала је још једну стратешку грешку. Уместо да се осовина европске безбедности гради уз помоћ једине независне државе у послератној Европи, Де Гол је тражио савезника у подељеној, пораженој,  пронатовској СРН. Он једноставно није могао да пређе преко чињенице да Тито није поштедео живот човеку коме је француски генерал доделио Ратни крст, орден Легије за заслуге првог степена. Упркос бројним посетама европским престоницама који су уследили након рата, Де Гол никада неће посетити Београд. Југословенско-француски односи до самог краја остаће чисто формалне природе. Ретко ко, осим Срба може да разуме ирационалне разлоге Де Голове незаинтересованости за  другу Југославију и сву трагедију која ће касније произаћи из овакве одлуке.

Последњи воз за стварање „заједничког европског дома“ пропуштен је крајем двадесетог века за време Горбачовљеве перестројке. Политички уступци последњег совјетског лидера допуштени су под претпоставком да ће се након подизања гвоздене завесе европски континент коначно ујединити од Лисабона до Владивостока у тзв. „Велику Европу“. Никада у својој историји Русија није стремила цивилизацијском сједињавању са Европом као на прагу новог миленијума. Међутим, после колективног силовања Југославије и НАТО експанзије на исток ново руководство на челу са Путином долази до закључка да оно што се некад сматрало за идеолошком поделом у ствари представља цивилизацијски сукоб вавилонског Запада и хришћанског Истока.

Споменик Шарлу де Голу у Москви (Фото: Викимапиа)

Украјинска криза само је окидач те нове геоидолошке, геостратешке и геополитичке оријентацију руске политичке елите. Владислав Сурков сива еминенција администрације председника у ауторском тексту закључује: „2014. десио се важан догађај – завршило се путовање Русије на Запад. Русија је четири века ишла на Исток, потом четири века на Запад. Прошли смо оба пута.Сада нам је потребна идеологија трећег пута, трећег типа цивилизације, трећег Рима.“ Из овога следи да Русија није одбацила Европу и пригрлила Азију већ је изабрала средњи пут, „повратак самој себи“.

Руска  спољнополитичка концепција није конзервативног типа, како говори Макрон, већ инклузивног типа. Мегапројекат „Велика Евроазија“ је отворен за све државе у Евроазији, укључујући и оне у Европи. Циљ је изградња јединственог геополитичког пространства од Шангаја до Гибралтара без идеолошких и блоковских подела. То значи отвореност ка другим културама, слободна трговина, свака врста сарадње на обострану корист. Када је реч о идентитету, ту се повлачи црвена линија. „Велика Евроазија“ није само национални већ је и глобални пројекат, нека врста алтернативног модела глобализације заснованог на полицентричном начелу.

Због своје економске моћи Кина јесте најзначајнији партнер у Евроазији али није једини. Ту су државе Централне Азије које заједно са Русијом формирају Евроазијску унију, ту је Индија нови члан Шангајске организације за сарадњу и Иран који показује интерес за чланство у ОДКБ. Већ сада Москва има довољно савезника који обезбеђују равнотежу снагу у односима са Пекингом. У спољнополитичком смислу Русија у Азији као да игра на домаћем терену, за разлику од европског континент где се одувек осећала као непожељан гост. Макрон је у заблуди када говори о руској субоординацији кинеским геополитичким интересима.

Он је у још већој заблуди ако верује да ће се Русија постепено враћати у европску орбиту. Геополитичке промене потискују Европу на периферију, она више никада неће моћи да решава судбину света, ни у савезу са Сједињеним Државама, ни у савезу са Русијом. Једино што „старој дами“ преостаје јесте развод са прекоокеанским партнером и прикључивање Великој Евроазији. Уједињена Европа треба да узме активно учешће у руском пројекту и тиме подстакне Евроазију да буде више европска, а мање азијска. Више хришћанска, а мање Ксерксова.

Емануел Макрон (Фото: Бета/АП)

Трновит пут Европе према Евроазији, одвијаће се преко Балкана. Зато руски амбасадор Боцан Харченко упорно понавља: „Србија је карика у односима Русије и Запада“. Паралелно са јачањем „балканске карике“, везе између европског обода и евроазијског средишта биће све тешње. У атмосфери заоштравања односа са Западом, Балкан је својеврсан филтер кроз који се препознаје спремност појединих европских држава да сарађују са Москвом. Посредством „балканске карике“ Кремљ добија јаснију слику ко жели стратешко зближавање, а ко користи реторику у дневнополитичке сврхе. Уколико евроцентрични поглед на свет допусти Макрону да прихвати „нову реалност“ геополитички троугао Париз-Београд-Москва могао би да постане не само темељ будуће европске архитектуре безбедности већ главни стожер евроазијске равнотеже снага између Азије и Европе.



Categories: Светске ствари

Tags: , , , , ,

5 replies

  1. …nacija sa vestackim jezikom. Sta se moze ocekivati od Rotsildovog ‘papeta’? Srbi su ‘merd’ (Z. Sirak).

  2. Лепа анализа, мислим да је суштина у томе да нам треба времена да збијемо своје редове.
    А слонови ће сами бирати како играју.

  3. Све док се други буду бринули о нама, биће тешко нама.

  4. По Малешевићу, испаде боље са Шиптарима, него са Америма, зато што је то антинатовски. Мали Шенген је нешто корисно за нас? То подржавају Руси и Французи да би ојачали европску независност од Америке и НАТО. Тржи се оправдање за једну ординарну глупост. Нама савез са Шиптарима не треба. Није ово текс о Макрону и Француској, него о премудром вођи који ради све мудро, а прикривено у интересу Србије.
    Глупост се ничим не може оправдати.

  5. „Опасност, безбедност, солидарност, концензус, …“
    Шта је ово ? Нато пропагандни памфлет за малолетне и малоумне?!
    Плитка демагогија.

Оставите коментар