Слободан Антонић: Вавилонски Запад vs. хришћански Исток – хоће ли нас свладати?

Тачно је, овај данашњи нараштај слабијег је кова од наших предака. Али, и такви какви јесмо – ипак смо остали острво у атлантистичком систему, изван вавилонске ЕУ и левијатанског НАТО-а

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Пре десетак дана у Београду је боравио директор Спољне обавештајне службе Руске Федерације, Сергеј Наришкин. Служба внашней разведки наследница је Прве главне управе КГБ и централна је обавештајна служба РФ. Одговара непосредно Председнику Русије, који јој поставља директора.

А шта је овај главни обавештајац поручио Србима? „Догађаји из Другог светског рата представљају важан подсетник за Русију и Србију. На овој крвавој страници светске историје исписана је суштина историјске мисије Русије и њених сродних словенских држава – да свим снагама сачувамо Европу од коначног одвајања од хришћанске традиције и покушаја стварања Врлог новог света на Земљи”.

Наришкин, дакле, не само да борбу Руса и Срба у Другом светском рату види као одбрану традиционалних хришћанских друштава од вавилонског расног инжењеринга. Он ту борбу представљала и као суштинску за разумевање данашњег света.

Наришкин (р. 1954) није било ко. Уз врхунске обавештајне школе, има и докторат из економије (заправо, по нашим мерилима, два доктората: „болоњски” и „хумболтовски”). По основном образовању је инжењер. С Путином се зна четрдесет година.

Сергеј Наришкин (Фото: Sputnik/Максим Блинов)

И такав нам, дакле, актер не говори о економским интеграцијама или о војним савезима. Он нам говори о – одбрани хришћанства. Како је то могуће?

* * *

Хајде, најпре, да размотримо какав то вавилонски пројекат помиње Наришкин. „Није важно да ли се он ствара на култу расне искључивости, цивилизацијске или технолошке супериорности, масовне потрошње или, на пример, тоталитарне доминације сајбер технологије”, каже он. Врли нови свет, за Наришкина, управо је парадигма тог тамног социо-биолошког инжењеринга.

Како тачно изгледа друштво у Врлом новом свету? Ваља да се подсетимо, како бисмо разумели Наришкинову поруку.

Књига је написана још 1932. године и заправо је генијална антиципација идеала данашњег света атлантистичког капитализма. Описује друштво из 2540. године – свет високе технологије, генетског инжењеринга, брзог саобраћаја и до краја развијених медија (7д; преноси се не само оно што се може видети и чути, већ све што се осећа – од глади, до оргазма).

Све државе су нестале (овде, стр. 28), постоји само „Светска држава” (The World State; 42) и један језик – енглески (20; 79). Религија је изгубила сваку духовну димензију и свела се на сексуално-наркотичне обреде (31 и даље). Влада култура вечите садашњости и, заправо, одвратности према историји („Историја – то је смути па проспи”; 28; „History is more or less bunk”).

Обезбеђен је идеал вечите младости: људи изгледају једнако с тридесет и с педесет и пет (6). Мушкарци и жене нису оптерећени супругом и децом – не постоје породице. Деца се производе вештачким путем, серијски, у лабораторијским творницама, поступком који ми данас знамо под именима „клонирање” и „генетски инжењеринг”.

Мушкарци и жене су „слободни од деце” – слободни за бескрајни низ сексуалних односа са стално новим партнерима. Нове и нове сексуалне везе, у том свету сталне, продужене младости, постале су чак и једна врста доброг понашања. Рецимо, главна јунакиња, Лењина (јунаци често носе имена као што су: Маркс, Енгелс, Бакуњин, Троцки, Дарвин, Дизел…) признаје да је у вези која траје „већ четири месеца” с извесним Хенријем.

„Лепо богами”, каже јој на то Фани (Fanny Crowne), најбоља другарица. „И све то време ниси имала никог другог. Је ли тако? (…) Стварно мислим да треба да пазиш шта радиш. Врло је непристојно, пре свега, тако дуго бити само с једним (…) Као да то боли, као да је ружно имати још једног-двојицу поред Хенрија. Све у свему, морала би да се да се пустиш у већи промет” (32-3; 34).

Чак су и деца, од најранијег узраста, усмеравана на „еротске игре и што више сексуалних веза” (26-7). Непрестани секс са што више партнера, наиме, узима се као најбоља предохрана против свих дубљих емоција, а пре свега против – љубави.

„`Једанпут сам морао да чекам готово четири недеље док девојка, коју сам желео да имам, није пристала.`

`И последица је била та да сте доживели јаку емоцију?`

`Страшну!`

`Страшну; сигурно`, рече Управљач. `Ваши преци су били до те мере глупи и кратковиди да нису хтели да имају никаква посла с првим реформаторима кад су се појавили и понудили им да их ослободе тих одвратних емоција” (36-7).

Заправо, приликом сексуалних односа никаква љубав није пожељна. „Немојте мислити да сам с том девојком имао неке непристојне односе”, каже један од јунака. „Није ту било ничег на емотивној основи, ништа дуготрајно. Све је било потпуно здраво и нормално” – то јест, све се свело на секс (75). Промискуитет је, тако, постао ствар друштвене обавезе, знак лепог понашања.

„`Лењина Краун?` (Lenina Crowne), понови Хенри Фостер (Henry Foster) питање помоћника директора Одсека за предодређивање (Assistant Director of Predestination), повлачећи патент-затварач на панталонама. `А, то је изврсна девојка. Дивна, врло пнеуматична (pneumatic; израз се у роману употребљава похвално, у значењу „лак”, „приступачан”, „удобан”). Чудим се да је још ниси имао.`

`Не знам како ми се то десило`, рече помоћник. `Али хоћу, свакако. Првом приликом.`” (35-6).

Да би се предупредиле нежељене трудноће, у том свету, друштвена конвенција намеће јавно ношење и коришћење „средстава за контрацепцију” (40). Хаксли је, тако, предвидео бејби-пилуле 30 година пре него што су измишљене. А за случај да контрацепција закаже, ту су луксузни „Центри за прекид трудноће”. Један од њих, у Челсију, описује се као „дивна кула од розе стакла”, „осветљена рефлекторима уторком и петком” (91) – као једна врста јавног позива да се дође и обави чишћење.

Уз културу сексуалног промискуитета, у овом свету влада и култура хемијских стимуланса, тачније – култ дроге. Не само да дрога није забрањена, већ је и друштвено пожељна. Наиме, приповеда Хаксли, у лабораторијама је, 2086. године, произведена сома – „савршена дрога”, „еуфорична, наркотична, благо халуциногена” (43). Она је чак постала саставни део плате нижих класа: „Издаје им се после рада. Четири таблете од по пола грама. Суботом шест” (126).

Сви уживају у овој дроги, која им омогућава претварање времена ван посла у масовну сексуалну оргију. Заправо, конвенције сада налажу да људи, уместо на некадашња богослужења, иду на званичне сексуалне оргије: на тзв. службе узајамности (solidarity services). А главна химна на тим мисама гласи: „Форда славимо, оргије правимо, пуно соме, пуно секса, паримо се без комплекса!” (65).

Трећа састојница тог света је култ забаве. У овом свету „бити слободан” истозначница је са „лепо се проводити” (70). Средства за масовну забаву толико су развијена да у „тактилоскопима” публика не само да види и чује, већ и телесно осећа све што се у причи дешава. Јунак је гладан, а онда се добро наједе – и публика ужива у врхунској храни. Јунак жарко жели неку жену, а онда му она, најзад, причињава сваковрсно сексуално задовољство – и публика се у томе наслађује, барабар с јунаком.

Тако обичан човек може несметано да утоне у свет забаве и заборава, доживљавајући све нове и нове чулне надражаје (128-130). Уз то, Хаксли је још 1932. године предвидео ТВ у свакој соби у стану (118; 153), као и будаласту, али обавезно сексуално-изазовну музику, која се непрекидно чује, куд год да се крене (“Дражи док не кажем: Важи!/ Воли док ме не заболи,/ док не паднем сва у кому/, љуби, мази у екстази:/ Љубав прија, и ти и ја,/ волимо је као сому”; 128).

Све у свему, то је један до краја модернизован, материјалистички, хедонистички свет, без икаквих састојница традиционалности. Врли нови свет је, заправо, чиста модерна. Он је до краја очишћен не само од породице – те су „мама” и „тата” непристојне речи – већ и од уметности, књижевности, религије, философије, историје… Јер, све је то – у поређењу с тактилоскопима – досадно, неразумљиво, застарело

У таквој високотехнолошкој и хиперхедонистичкој „цивилизацији” нико се заправо и не буни. Један од Управљача каже: „Народ је срећан; не висе им о врату ни мајке ни очеви; немају ни жена ни деце, ни сталног љубавника, дакле никог према коме би гајили јаке емоције; тако су обрађени да практично и не могу да се понашају онако како не треба да се понашају. А ако нешто зашкрипи, ту је увек сома” (169).

Лоша страна овог света је, ето, тек нешто ранија смрт. Генетски инжењеринг и развијена медицина обезбеђује живот у сталној младости и практично без болести. Ипак, крај је брз и неумитан. „До шездесете године неоштећена младост; онда крц! и готово” (85).

Међутим, и у таквим приликама нико се не буни, јер им медији непрекидно понављају општа животна правила као што су: „Уз грам соме све се реши, садашње се време смеши” (80); „Боље грам, него срам” (мисли се на дрогу; 43); „Грам у прави час – то је прави спас” (69); „Забаву од данас не остављај за сутра” (72), итд.

Нема алтернативе, о њој нико и не размишља. Јер, сви или раде, или се забављају – ко ће још да се „смара” читањем књига или тражењем вишег смисла у животу. И управо та безалтернартивност чини поредак суштински тоталитарним.

Треба обратити пажњу да наш данашњи свет заправо не тежи Орвеловој, већ Хакслијевој дистопији. Док је Орвелова 1984. негативна утопија комунизма, Врли нови свет је негативна будућност нашег данашњег, атлантистичког капитализма. Док су Орвелова Океанија или Истазија класична индустријска друштва 20. века, дотле је Хакслијева Светска држава 26. века заправо развијено био-технолошко друштво.

Код Орвела, наиме, тоталитарна држава влада својим поданицима уз помоћ терора – насиља, страха, тоталног надзора, потчињавања, рата и мржње. Тога нема код Хакслија. Код њега се маса контролише генетиком, васпитањем, медијима и хемијским стимулансима, а темељ контроле су манипулација сексом и потрошњом, које почивају на конформизму и индивидуалистичком егоизму обичних људи. Док код Орвела поредак почива на казнама и болу који се наноси непослушнима, код Хакслија се он темељи на наградама и чулним ужицима, које добијају сви који су лојални систему. Орвеловим светом владају господари бола, Хакслијевим господари телесних наслада.

И док су код Орвела људи непрестано надзирани, код Хакслија су наизглед слободни да се препуштају својим жељама (а тек оне су, заправо, предодређене). Тако, док су код Орвела књиге забрањене, код Хакслија људи заправо и не желе да читају – јер им много већа уживања пружају тактилоскопи или секс са све новим и новим партнерима. Док је, дакле, код Орвела истина забрањена, контролисана и скривена, код Хакслија за њу никог озбиљно није брига – јер су сви посвећени забави и телесним ужицима.

Хакслијева иронична визија сутрашњице данас се у многоме остварује у свету који је хедонистички, материјалистички, опијатски[1] и трансхумани. Атлантистичка елита нам, дакле, данас не говори ништа друго до то да треба само да се препустимо задовољствима; да обезбедимо ужитке за наша нова, младолика тела; или, како што лакше да имамо секс с туђим, исто тако новим и младоликим телом; о ослобађању од досадног, традиционалистичког морала, о неспутаности импулса („буди свој и следи своје инстикте”), о уживању у вечној садашњости и презиру према свему што нам не пружа задовољство сад и одмах; коначно, ту је и прича о трансхуманизму, као начину да се „успори или елиминише старење“, те „развије техника побољшања човека … и нових концепата људи“.

* * *

Али, ако атлантистички идеални свет почива на биологији, манипулацији примарним потребама (егоцентризму) и на трансхуманом инжењерингу – одакле, онда, баш Руси, па и ми Срби (као „балкански Руси”) да будемо заветници хришћанства? Поготово је необично, рећи ћете, приказивати атеистички СССР (1941) као Христову тврђаву?

За објашњење оваквог мишљења добар ауторитет је немачки мислилац Валтер Шубарт (1897-1942). Као Немац стекао је класично западно образовање, али је као руски зет[2] с интересовањем ушао и у дубину руске културе. Његово дело Европа и душа Истока (1938) управо сведочи о суштинским разликама које постоје између западног молох-материјализма и источног природног хришћанства.

„Руси су били хришћани и пре но што су прешли у хришћанство”, пише Шубарт (овде, стр. 169). „Због тога се хришћанство у Русији није проширило мачем, већ само од себе, лако и брзо, тако што је (слободно) изабрано” (169).

Валтер Шубарт (Извор: Википедија)

С друге пак стране, тврди Шубарт, „Немачка је најнехришћанскији део Европе” (185). „Немац је нехришћанин у најдубљој скровитости свог срца, он обједињује све нехришћанске црте и он то зна” – зато што је до краја материјалиста и егоиста (231). „А бити нехришћанин није преступ већ је, нажалост, (есхатолошка) несрећа” (исто).

Такође, и „Француз је по природи атеист. Између `рација` и Бога он ће увек изабрати првенствено оно што је `рационално`. Француском, наиме, владају отворени атеисти од 1905, што се види и по томе је у свим државним школама укинута веронаука” (246). Уопште, и Француз је једнако прорачунат, егоистичан и ситничав као и Немац (мада је у друштву пријатеља нешто штедрији). Француз је спреман и да се потуче за идеју; али, да се одрекне новца – тешко. Француз ужива у ватрометној реторици – пошто се његово образовање првенствено и састоји у овладавању језиком, а не знањем (248). Али, Француз мисли да служи човечанству првенствено тако што свету показује како треба живети, тачније – како ваља уживати; и све што је изван његовог хоризонта уживања за Француза је, заправо, нерационално и некултурно (251).

Коначно, „енглеска национална мисија је светско господство и у основи јој леже разбојничке намере” (243). Енглез је, у суштини, гусар у рукавицама од јеленске коже, који, премда фино и са стилом, ипак систематски и немилосрдно пљачка кога год да се докопа[3]. „А Американац је Енглез без идеала џентлментства” – дакле, тек гусар без јеленских рукавица (244).

И док је основна идеја великих западних народа искористи ближњег[4], „руска национална идеја је да спасење човечанства првенствено долази од Руса” (194). Темељна руска идеја, наиме, по Шубарту – а која је непорециво хришћанска – јесте да се Русија мора нарочито жртвовати, односно, да Руси морају штошта додатног учинити, како би се човечанство спасило[5].

Комунизам се у Русији, тврди Шубарт, не би одржао ни пар месеци да се није сасвим ослонио управо на ову дубоку руску идеју. Трећа Интернационала или Трећи Рим – за Русе је на неки начин свеједно. Они своју судбину виде као стопљену са судбином целог човечанства (194-5). „Чадајев је назвао Русе јединим Божијим народом новога доба, оштро их противставивши осталим европским народима који су се одрекли Бога” (197). То се види и по крајњој руској геостратешкој идеји – ослобођењу Цариграда.

Руси, наиме, објашњава Шубарт (200), не желе да ослободе Цариград само због мореуза и слободног морског пролаза. Ако би једино то хтели, Руси би били као и Енглези. Не, Руси заправо желе Цариград јер сањају да врате крст на куполу Аја Софије (исто). То је типичан трансцедентни и есхатолошки „руски месијанизам” (203). Јер, објашњава Шубарт, „Русима влада апокалиптичка машта” (204).

Због тога је руска идеја, верује Шубарт, данас најдубља и најшира национална идеја међу свим народима. Тај јединствени народ на себе је узео – пошто је тако једноставно промишљу одређено – да међу другим народима буде оно што је Христос био међу људима: он се примио да страда за све, не да влада свима. Смисао руског есхатолошког позвања је, наиме, задржавање коначног и општег зла. Јер, као што стоји у Јеванђељу, „и сад знате шта га (Антихриста) задржава да се не јави до у своје време. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава” (2. Сол. 6-7).

А задржава, испоставља се, народ који је био суштински хришћански и пре хришћанства. И то не зато што је тај народ расно или религијски посебан, већ зато што тај народ оваплоћује идеју целокупног човечанства. Шубарт ту подсећа на мисао Достојевског да је „идеална личност на (постхришћанском) Западу натчовек, а на (хришћанском) Истоку свечовек” (141).

„Ми не желимо да будемо Руси”, рећи ће сам Достојевски, „него свељуди”: „национална руска идеја је свечовечност“. „Шта је снага руске народности ако не стремљење ка свом коначном циљу, ка свесветском (всемирном) и свечовечанском (всечеловеческом)?” – пита се Достојевски (овдe, стр. 296).

За Достојевског, наиме, „руска душа и геније руског народа су, можда, најпогоднији (наиболее способны) да прихвате идеју свечовечанског уједињења (всечеловеческого единения), братске љубави и трезвеног погледа који опрашта непријатељство, види и поштује разлике, разрешава противречности” (279). Насупрот појединих западних народа који су склони да „мрзе друге јер не личе на њих”, „желе да живе одвојено од других националности како би се све приграбило за себе”, а „друге националности сматрају за лимун који може да се цеди до миле воље” (280), стоји „неодољиви инстинкт (влекущий инстинкт) руског народа за свесветско разумевање и уједињење човечанства” (ко всемирной отзывчивости и к всеединению человечества)” (283).

Достојевски ово аргументује, између осталог, и тврдњом да су Руси прихватили реформе Петра Великог не зато да би преузели западну моћ, већ како би сами постали оно најбоље што човечанство има, е да би, онда, што успешније служили људском роду (исто, 297 и даље).

„Јер ми смо се тада устремили ка поновном уједињењу (к самому жизненному воссоединению – „ка најживотнијем сједињавању”), ка свечовечанском уједињењу (к единению всечеловеческому)! Ми смо без непријатељства – које се могло очекивати, пријатељски и с нескривеном љубављу прихватили гениј других народа, свих скупа, не правећи племенске разлике, (…) ми смо изразили спремност и наклоноист ка свеопштем човечанском поновном уједињењу (ко всеобщему общечеловеческому воссоединению; 297).

Портрет Фјодора Михајловича Достојевског (Василиј Григорјевич Перов) 1872. година

„Да, мисија Руса (назначение русского человека)”, наставља Достојевски, „неоспорно је свеевропска и свесветска (всеевропейское и всемирное). Постати Рус, прави Рус, можда и не значи ништа друго до постати брат свих људи, свечовек (всечеловеком), ако хоћете (подвукао Достојевски). (…) Наша судбина је управо свесветскост, која неће бити постигнута мачем, него снагом братства и наше братске тежње за поновним уједињењем људи” (297).

„Бити прави Рус”, објашњава надаље Достојевски, „заправо значи: настојати помирити европске противречности за сва времена, пружити уточиште европској тузи у нашој руској души, свечовечанској и свеуједињујућој (всечеловечной и воссоединяющей), примити у њу с братском љубављу сву нашу браћу, а на крају крајева можда и изговорити последњу реч велике, опште хармоније, коначне, братске слоге свих племена Христовог јеванђељског закона!” (297-298).

Достојевски разјашњава да он не говори „о економској слави, о слави мача или науке”, већ „искључиво о братству људи, и о томе да је од свих других руско срце, можда, најпогодније за свесветско, свечовечанско братско уједињење; трагове тога налазим у нашој историји, у нашим даровитим људима, у Пушкиновом уметничком генију… Није важно што нам је земља сиромашна, њу је `поробљену сузом својом благосиљао Христ`” (Пусть наша земля нищая, но эту нищую землю “в рабском виде исходил благословляя“ Христос; 298).

На исту разлику између (пост)хришћанског Запада и хришћанског Истока – позивајући се, наравно, на Достојевског – упућује и наш Владимир Станојевић (писао сам о њему овде), у књизи О Русији и Русима (1912). „Несрећа западног човека сва је у томе што он нема братског начела, већ напротив, има начело појединачно, лично” (191). То се види из тога што „европски социјалиста, проповедајући једнакост, увек саблажњава позивањем на корист, говори колико ће то братство донети користи, ко ће колико добити” (исто).

Насупрoт томе стоји руска хришћанска душа у којој „личност, пре свега, треба све своје ја, целог себе, да жртвује друштву”, али таквом које тежи вишим (социјалним или хришћанским) циљевима; и што су те есхатолошке сврхе важније, пожртвовање има да буде тим више „без тражења икаквих права, безусловно” (191).

„Руски народ сам хоће да буде Хришћанин (универзални следбеник Христа – С. А.), да се бори за `понижене и увређене`, за `бедне људе`, за `бивше људе`, за оне `на дну`, да и сам буде разапет на Крсту – за правду, за правичност, за љубав и за Срце Христово” (97; начин писања изворни). Отуда, предвиђа Станојевић читајући Достојевског, „Русији предстоји, полазећи са свог земљишта, да изврши светску мисију, да се крене на нов, широк посао, још невиђен у историји” (191).

И код Владике Николаја имамо разлику између Ничеовог натчовека – који је моћан и јак, изнад морала и обичних људи који су му само средство, и свечовека Достојевског – који је добар и кротак, а који хоће да спасава управо оне најслабије, оне немоћне и болне…

Свети владика Николај (Фото: Wikipedia)

„Свечовек је идеал нас Словена, наш сан, наша неизрецива чежња, наша нада, наша збуњеност”, каже Николај. „Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског“.

Такође, и Солоњевич, на трагу Достојевског и Шубарта, вели да Русија себе види „само као оруђе Господа Бога, изабрани сасуд за очување истините вере, до свршетка векова, и за све народе и људе света. Чак је и 1941. црвена Москва говорила о интересима трудбеника целога света, а смеђемрки Берлин о хинтерланду који ће Немце да снабдева рудама, кобасицама и нафтом” (овде, стр. 279).

Руси и Немци – на једној страни вера у апсолутно добро, а на другој у релативну кобасицу[6] (Солоњевич, 280) – то је, средином 20. века, била слика сукоба (пост)хришћанског Запада и православног Истока.

* * *

Од разматрања Достојевског о Русима прошло је век и по, а од Шубартовог диспута и читавих осамдесетак година. Наравно да се и код Руса штошта променило, а тек код Срба…

Но, да ли смо заиста, макар у време Достојевског, били слични Русима? А данас?

Савремени Срби, прихвативши идеологију презентизма – у основи, културрасистичког схватања по коме је данашња генерација паметнија од свих претходних – почесто не схватају величину ранијих нараштаја. Али, заправо, истинско је чудо како су наши преци, у условима у којима су пребивали вековима, уопште остали хришћани и – Срби.

Почетком 19. века, наиме, Србија је била земља неписмених сељака. Није постојала ниједна српска школа, нити иједна српска културна установа, ако не рачунамо тек пар манастира. У Карађорђевој војсци, од 25.000 људи, само један је знао да пише. У Правитељствујушчем совјету (1807), од дванаест министара само четири била су писмена (овде, стр. 243).

Свештенство је било готово сасвим неписмено, а од тројице епископа (1831) ниједан није знао да пише (исто). Уочи устанка у Србији (1804), у просеку, на једанаест села тек једно је имало цркву (овде, стр. 201). Свештеници су не само били неписмени, већ су живели и у највећој беди. Један западни путописац забележио је како је видео да свештеник корача на челу погреба „с голим ногама до колена”, а други да је „наилазио на свештенике који су били напола голи и толико мршави да су будили силно саучешће оних који их гледају” (овде, стр. 165).

Па ипак, иако су вековима пребивали у тако јадном стању, тадашњи Срби нису дозволили акултурацију. Та маса неписмених сељака и одрпаних свештеника није допустила дехристијанизацију и губитак народног идентитета. Штавише, успела је да сачува чистоту вере и народно име кроз векове.

Када је први руски конзул у БиХ, Александар Гиљфердинг, доспео 1857. међу тамошње Србе, записао је: „Стојећи у мраку манастира Дужи и слушајући молитве као и код нас (у Русији), окружен гомилом припростог света, чудновато одевеног, обријаних глава, с црвеним капама у рукама, суморно сетног израза лица – света који на мене, туђина гледа као на рођеног брата, нехотице сам се питао: како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења, одржао у крилу православне цркве?” (овде, стр. 171).

Александар Гиљфердинг (Извор: Википедија)

Гиљфердинг даље примећује да су неписмени Срби, са свештенством које је у тој мери необразовано „да би се врло лако могло, из незнања, заразити лажном науком”, били потенцијално лака жртва кривоверја, пошто им је, због равнодушности туђинске управе, „свако могао прићи и пропагирати шта хоће” (171). „Шта је сачувало овај народ у чистој вери?”, питао се Хиљфердинг, да би затим одговорио да то може бити само чудновато велика „снага хришћанске љубави, која живи у народу” (исто).

Наравно, ту је и снага нашег Завета да се истраје и не одступи, упркос свих искушења. Наш неписмени народ држао се, упорно, снопа истина и норми које је преносио с колена на колено – попут Видовданске етике и Јевросиминог императива – ма колико то било тешко и тражило жртава. И тај народ се очувао и победио, а моћни непријатељи су се, на крају, повукли.

Такође, наш народ је, у југословенској епизоди своје историје, показао и несвакидашњу тежњу ка братству, ка опраштању и забораву злочина којих је био жртва, ка сједињењу с јучерашњим непријатељем, ка одрицању од сопственог интереса или идентитета зарад више целине (зарад идеје о универзалној држави), те ка свеобухватној самозатајности (од политичке, до културне) – а много од тих склоности показује и данас.

Тачно је, овај данашњи нараштај слабијег је кова од наших предака. Али, и такви какви јесмо – с компрадорском елитом колонијалних колабораната и народом који је мање-више корумпиран конформизмом и малограђанским (материјалним) аспирацијама – ипак смо остали острво у атлантистичком систему, изван вавилонске ЕУ и левијатанског НАТО-а.

Како год да се узме – скренуо ми је пажњу колега с Филолошког – чињеница је да су готово сви наши суседи пристали на атлантистичке императиве и поунутрили их. Као да само с нама, Србима, и после тридесет година, та повесно највећа и неумољива машина за гутање народа, на овим просторима још има извесних проблема. То је тако било нашом заслугом, било због историјске контигенције, или пак услед деловања каквих дубљих структура/сила. Али, изгледа да овде и даље постоји „већина, невољна да живи клечећи, суочавајући се и пузећи“.

Мислим да део могућег објашњења зашто је то тако лежи и у духу источног хришћанства који се, некако сасвим природно, стопио с најдубљим слојем нашег народног карактера, што ће рећи – с нашим темељним колективним светоназорима и с нашим најопштијим друштвеним вредностима.

Нешто од тога препознајемо и у ономе што су, комшије нам, Румуни били средином 20. века, а о чему нас извешатава Еуђен Симион у књизи Румунски егзистенцијализам и европска метафизика (2016).

Симион пише о јасном тадашњем осећају дела високе румунске интелигенције да Румуни, као православни хришћани, тешко да могу бити део Запада. Није реч била само о номиналној разлици у религији. Нае Јонеску (1890-1940) сматрао је да је разлика гносеолошка: западни, англосаксонски ум жели свет да сазна како би њиме овладао, док источноевропски, хришћански ум жели свет да разуме, како би открио смисао света и историје – а из чега би докучио и смисао сопственог живота (Симион, стр. 25-26; 34).

Мирча Вулканеску (1904-1952) објашњавао је да Румун види Бога првенствено као вечитог Творца (Биће-које-ствара), због чега свако од нас може да буде само сведок који препознаје и разумева Божија дела (теофанија) и Божије науме (60-61). Вулканеску, стога, верује да је „за румунског човека свет тек књига знакова, трепетник, у коме све ствари и догађаји добијају смисао” (Симион, 63).

Занимљиво је како Вулканеску објашњава појаву која је и Србима добро знана – уживање у противречењу, с изразима у којима се меша негација с афирмацијом: „Е баш да није!”, „Како да не!”, „Да, али…” (српско „Мож` да бидне, али не мора да значи”).

То није зато што је Румун (Србин) баксуз или погани контраш, објашњава Вулкансеку, већ зато што он осећа сложеност света и одбија једноставна објашњења или решења (66-67). Румун, заправо, свако коначно објашњење или решење види као, цитира Симион Вулканескуа, „смањење бивства, пад могућности, устаљење само у једном начину бивствовања, обустављање алтернатива” (68).

Иза тог пуког противречења, које је наизглед деструктивно за колективна прегнућа, објашњава Вулканеску, лежи заправо озбиљна животна философија. Румун се инстиктивно љути на свако поједностављивање у објашњењу, на свако брзање у решењима; јер он је поколењима у дијалогу с вечношћу, с целином бивства; и зна да су људски планови ништа у односу на неумитни Велики план који морамо да спознамо (68-69).

То је, по суду Вулканскуа, снажно, културом и традицијом усађено, веровање источно-хришћанских народа да постоји целовитост света и виши смисао дешавања. Реч је о веровању да су догађаји натопљени нарочитим значењима (пошто „Бог човеку и народима непрестано шаље знаке”), а које само ваља разоткрити[7]. Ти знаци, које откривамо домишљањем/препознавањем оног што је иза видљивог, објављују нам и нашу судбину и суштински смисао наше егзистенције – јер, „човек без судбине и није човек” (Симион, 149)

Еуђен Симион (Извор; Википедија)

Већину ових идеја, објашњава Симион (111; 113; 115-117), преузео је и даље развијао Мирча Елијаде (1907-1986). Западни човек је, и за Елијадеа, ту дубинску хришћанску метафизику изгубио (Веберово рашчаравање света). Он је потонуо у профано, у материјалистичке и сцијентистичке празноверице (Симион, 130-131). И као што каже Константин Нојка (1909-1987), „Запад се одлучио за маст, а не за културу” (Симион, 133).

Чак и Емил Сиоран (1911-1995), објашњава Симион (157), у својој румунској фази, верује да народи имају своју судбину, те да велике културе могу да имају само народи који су ту судбину препознали. То су пре свега Руси, који имају „монументалну сврху”. Због тога данас (средином 20. века) „сви путеви пролазе кроз Москву” (157).

Но, румунски хришћански егзистенцијалисти не мисле ни да је Руска револуција решење. Јер, све су се револуције завршиле тиме да је зло, које је требало уклонити, постало још веће (Симион, 241-242). Мудрије решење било би „да сачекамо, да видимо како ће се ствари разјаснити, да сачекамо да се судбина испуни, мислећи о њој” (Симион, 247).

Да сачекамо… О томе Еужен Јонеско (1909-1994) у Противотровима (1977) каже: „Православна црква је остала ван Историје, али прихватајући Историју. Никада није објавила рат Историји. Није се мешала с Историјом. Коегзистирала је. И стално је правила компромисе с епохом. Никада с небом. Православна је црква сачувала нешто необично, тајновито, чисто, непроменљиво” (нав. у: Симион, 261).

Е то је тај аутентични дух источног хришћанства. Као што каже Шубарт (107-108), западни човек тежи специјалистичком, парцијалном сазнању. Руси, напротив (и остали источнохришћански народи), хоће универзални увид – да разумеју целину. То је стремљење ка целовитости сазнања (Шубарт, 110): Енглез не види у историји никакав дубљи план; историју за Енглеза праве људи – попут њега, који прави машине и путеве (Шубарт, 242); међутим, Рус чим мисли о историји одмах почиње да мисли – о Богу; и о његовом Плану; православни хришћанин је уверен да План постоји. Отуда, за православне не може да постоји философија историје без божанског домостроја (οἰκονομία; Шубарт, 118-119).

И док се Западњак, примећује Шубарт (115), осигурава за све и свашта, православни хришћанин не мисли ни о пожару, ни о саобраћајној несрећи, ни о тучи (граду). Он се узда у Бога. А деси ли се несрећа, он одмах тражи неки виши (дубљи) смисао. Он одбија да тај смисао повеже с губитком новца. Јер, порука коју може да ишчита из несреће за православног је већа од свих пропалих рубаља. 

* * *

Да ли су ови увиди из 19. и 20. века актуелни и у првој половини 21. столећа?

Дубока разлика између (пост)хришћанског Запада и хришћанског Истока[8] види се и у снази непријатељства које Запад и даље гаји према Русији. Непромењена је та упорна тежња Запада, баш као и средином прошлог века, да разори Русију. О томе сам раније већ опширније писао (2018), те немам шта нарочито томе да додам. У међувремену смо имали изјаву уредника британског магазина The Economist да се „привреда Русије темељи на непоштеним приходима (?!) од вађења и продаје природних ресурса” (због чега их, ваљда, треба глобализовати?), као и чланак у утицајном листу The Hill, у коме је објашњен концепт „контролисаног распада Русије“ (?!).

Али, то је већ познат, столетни континуитет антирусизма. Такође је, на чисто политичком плану, добро уочено да, штагод да Русија помирљиво уради, Запад од Кремља заправо очекује само једно – потпуну предају. „Москва би могла Украјини да врати Крим, да допрати њене трупе у Донбас, и да обеси Асада на бандеру у Дамаску”, пише Џ. Џ. Џатрас. „Али, санкције би и даље остале, биле би чак и постепено појачане. Русофобни импулс који контролише америчку политику, наиме, не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су. Russia delenda est! Непријатељство према Русији није средство за одређени циљ – оно јесте циљ“.

Дакле, проблем је ко су Руси, не шта они раде. И вероватно бисмо већ били сведоци атлантистичког нуклеарног напада на Русију, да Москва није, у међувремену, развила нова оружја тоталног уништења. Те да није јасно ставила до знања да је одлучна да их употреби. То је она чувена Путинова реченица којом је подвукао да ће сваки напад на Русију значити уништење свих: „Чему свет, ако нема Русије?” (Зачем нам такой мир, если не будет России?).

Пошто се тако Русија, тренутно, спасила да не буде растргнута, и други непокорни народи добили су прилику да не буду брзо самлевени. Међу њима и Срби.

И када размишљамо о нашој историјској улози и судбини, видимо, још једном, понављање обрасца раног упозорења и предстраже. „Ситуацију је најпре променило брутално НАТО бомбардовање Србије”, објашњава Солжењицин пост-Јељциновски преокрет у Русији. „Уцртали су (натовци – С. А.) црну, неизбрисиву линију – и, то би било поштено рећи, у свим слојевима руског друштва” (овде, стр. 81). И Путин се осврнуо на то у којој мери је бомбардовање Србије утицало на отрежњење Москве од вере у поштени однос Запада према Русији: „Добро је познато чиме су нам узвратили – ниподаштавањем наших националних интереса, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем СБ УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака…”.

Генеза Путинове моћи је напад НАТО на Југославију“, уочава се и у једном коментару Вашингтон тајмса. „Руси дуго памте; и то никада нису заборавили. Тај нови, самоуверени војни савез, који на њиховој граници може да ради шта хоће, узнемирио је Кремљ. Често је, током вечере с руским пријатељима у Москви, разговор скретао ка политици и томе како је НАТО једнострано поступио према Србији. Ако оставимо моралност овог питања на страну – то је гледиште тачно”.

Отуда и уверење да су Срби, и овога пута, „бранећи своју земљу и голи живот, примили на себе први удар. Задржали су Звер десет година у балканском лавиринту. Омогућили су урушеној Русији да се прибере и подигне са колена. `А кад је Русија жива и стоји усправно, све је на овом свету другачије. Спасоносна равнотежа чини се могућом`”.

Ми јесмо као народ, тренутно, изгубили готово свако самопоуздање и самопоштовање. Томе су допринели како порази у ратовима деведесетих, затим деценију дуге санкције и разарајућа приватизација (која је нанела више штете него ратови и блокада), али и данашњи колонијални положај Србије, а који подразумева доминацију идеологије самомаргинализације и аутовиктимације.

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Но, ако погледамо трезвено, у тим ратовима нисмо се тукли с Хрватима и Албанцима већ с целом Империјом[9], а од пошасти неолибералне приватизације спасла се, на истоку Европе, тек Белорусија (и делимично Словенија). С друге пак стране, ми по много чему јесмо колонија, али не и по темељном духу народа, односно, по дубинском немирењу с таквим положајем.

Знам да је многе од нас, не само због аутоколонијалне пропаганде, опхрвала малодушност и скепса у погледу способности и спремности нашег народа да се бори и да пружи отпор. Али, ако већина мушких читалаца овог текста припада групи која на овај начин подучава своје синове – а не знам зашто ми се чини да је некако и даље тако – ми као народ још увек нисмо изгубљени:

„Сине мој, постоји једно сасвим једноставно, човечанско правило које каже: када дође тај час, ма колико год да то страшно за Тебе било, мораш да узмеш пушку и да станеш у строј. И у томе се, драги сине, разликују мушкарци, од оних који су једноставно – пизде.


[1] Рецимо, о раширености употребе соме у америчкој елити, глумица Меган Фокс – која и сама признаје да је пробала све дроге осим кокаина – каже: „У клубовима (у Холивуду) сви су на дрогама. Познате особе не покушавају ни да сакрију ту чињеницу, осим ако неко у њиховој близини нема фотоапарат. Знам отприлике петоро људи који никада нису конзумирали кокакин – а ја сам једна од њих” (овде, 10. август 2007, стр. 24).

[2] Биo je ожењен Вером, русификованом мојсијевком из Летоније, аристократског порекла и високог образовања.

[3] „Енглез није уметник, није мислилац, није војник – он је трговац. Он не тражи ни славу, ни истину, он само иска – добит” (Шубарт, овде, стр. 241).

[4] „Видимо како Немци увек делују исто, у XX веку раде исто што и у IV веку” (Солоњевич, овде, стр. 110) – оробљују ког стигну. И кад су рушили Рим, и кад су рушили Византију (117), и кад су у XII веку освајали Прибалтик, па и сад, када у XX веку освајају Европу, Немци раде исто: побеђене бацају у ропство или их немилосрдно пљачкају (Солоњевич, 119). Али, такви нису само Немци. Карло Велики робио је Бургундију, Шпанци Холандију, Енглези Ирску, а Хитлер Пољску, Белу и Малу Русију… (Солоњевич, 98; 101). Британска колонијална управа глађу je побила преко 60 милиона Индуса (овде), а из Индије извукла 45.000 милијарди долара.

[5] „Енглез види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, а Рус као цркву. Енглез хоће плен, Француз славу, Немац моћ, а Рус – да се жртвује. У односу спрам ближњег, Енглез хоће да профитира, Француз да импонује, Немац да командује, а Рус – неће ништа” (Шубарт, овде, стр. 308). То је зато што је он „човек љубави и слободе”. Рус , наиме, само хоће да је слободан; па, онда – нека и свако други буде слободан.

[6] Руси западњачке материјалисте често зову „кобасичари“ (колбасники); нарочито то налазимо код Достојевског (види: Шубарт, 115).

[7] Сиоран, рецимо, верује да је Бахова музика јасан, Божији знак да Он постоји (овде, 174-175).

[8] Социолошки подаци о данашњим разликама у религиозности запада и истока Европе – због чега је и оправдано говорити о (пост)хришћанском Западу и хришћанском Истоку – могу се погледати овде (стр. 99-115).

[9] Због деловања (ауто)колонијалне пропаганде, пристали смо на парцијализацију ратних збивања на: „рат у Словенији (1991)”, „рат у Хрватској (1991−1995)”, „рат у БиХ (1992−1995)”, „сукоби на Косову (1998−1999)” и „НАТО бомбардовање (1999)”. Међутим, свако ко има мало историјске свести разуме да је ипак реч о истоврсном дешавању, једном историјском догађају – тзв. српском рату Империје. „Ако `ратове деведесетих` посматрамо са становишта Вашингтона, видјећемо да је у ствари Атлантска империја водила рат против Срба, један рат, који је у етапама трајао од првих сукоба у Словенији до закључења Кумановске капитулације. Империја је водила рат, а Хрвати, Бошњаци, Шиптари били су њени сателити. Империја је водила свој рат, у интересу ширења, а само је стратегију и копнену подршку мијењала према потреби и околностима. Пробој Посавског коридора, пад Книна, битка на Кошарама – само су различити бојеви унутар једног истог рата”.



Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , ,

46 replies

  1. Ово је толико добро речено и образложено да је тешко било шта додати.
    Једна од најбољих анализа које је Антонић написао.
    Браво!!

    Свиђа ми се

  2. Овако пише брат, патриота, зналац историје,

    Браво Антонићу!!

    Свиђа ми се

  3. @Кобајаши

    Драго ми је да више нисте толики песимиста, као недавно у коментару испод текста Евроазијска унија и Балканска конфедерација.

    Кобајаши

    6. новембра 2019. • 13:14

    Varagić Nikola

    Овде је проблем ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА која је узела толико маха и која је у корену данашње српске цивилизације.
    Ми смо и духовно вестернизовани у тој мери да и часни оци СПЦ баш воле Аудије више него Ладе.
    Наш српски језик је вестернизован, поготову код младих.
    Наша ћирилица се губи и нестаје, погледајте српске градове и сав тај силини латинизам који је ухватио корене и који никоме више не смета.
    Наши млади се школују на Западу више од 200 година.
    Ми се хвалимо студентима на Харварду, Јејлу, Кмбриџу….
    ТВ, филмови, музика, литература, дрога…..нигде организоване одбране већ десетинама година?

    Свиђа ми се

  4. Антонићево перо са срчиком од истине посве дубок траг, неизбрисив, оставља на чистоти беле хартије сајта @стањествари, а која (хартија), сама по себи носи једнако неизбрисив истине жиг… Да се у оваквом једномислију сложимо и умножимо… Радујемо се, браћо… Свака част и добро свако, господине Антонићу!

    Свиђа ми се

  5. Срби, учите од овог човека и надахњујте се слободарством!

    Свиђа ми се

  6. Антонић је овде дао једно узвишено и оптимистичко виђење православних хришћана, превасходно Руса, Срба и Румуна. Али ја бих препоручио и једну интересантну књигу коју је написао Живојин Павловић. Ради се о књизи „Лудило у огледалу“. Тамо Павловић третира источне и западне народе Европе у њиховој душевној патологији, не препознаје у једнима само добро а у другима само лоше, као што то чине аутори из Антонићевог текста, него настоји да препозна доминантне патолошке црте, црте које преовлађују. Не ради се о томе да једни имају само једне црте а друге само неке друге црте. Ради се о томе да и једни и други имају све патолошке црте али су одређене црте доминантне. По Павловићу, источнохришћанску породицу народа карактерише схизофренија као доминантна патолошка одредница. То је управо оно о чему говоре аутори из Антонићевог текста. Они говоре о дисперзији духовног фокуса, о настојању да православни Словени приме у себе сва људска искуства, да заузму све тачке посматрања истовремено, од чега и потиче њихова схизофренија. Такво мноштво позиција које се акумулирају у свести доводи до цепања личности, а не до интеграције личности. Није потребно рећи да људи са тако мегаломанским духовним амбицијама најчешће не могу постићи готово ништа јер им недостаје фокус. То је вероватно главни узрок што су православни народи махом неуспешни као колективи. Нигде нисам нашао објективнију интерпретацију колективне психопатологије православних хришћана него код Жике Павловића.

    Али да се разумемо, ово што сам написао не значи да мислим да су западни Европљани бољи од православних источних Европљана у било ком смислу. (Жика Павловић у својој књизи разматра и западну колективну психопатологију.) Ради се само о томе да треба објективно видети себе и своје предности и недостатке. А видети себе објективно јесте најтежи задатак за било ког појединца и било коју заједницу. То је индивидуација о којој је понекад говорио Владета Јеротић. Док појединац и заједница не достигну тај ниво они уопште не могу да сагледају реалност. Увек се нека добронамерна апологија испречава између те заједнице или тог појединца и реалности света, као што је случај у овом веома лепом Антонићевом тексту. Наравно да је потребно и корисно охрабрити Србе који су потонули у дубоке поноре нихилизма, али не православном мистиком него правим знањем. За обичне људе мистика има једну предност што не захтева од појединца никакво знање. За знање је потребан рад, а рад је за Србе велика гњаважа. Најбоље би било кад би Срби могли да схвате свет читањем једне колумне на неком интернет форуму, али то, нажалост, није могуће.

    Ево како сам ја схватио Наришкинов коментар. Наришкин је добро разумео да су Срби толико понижени и згажени од стране Запада да су изгубили сваку способност рационалног размишљања. Више нема смисла апеловати на њихов разум јер код Срба сада доминира емоција страха од Запада која је толико јака да ствара ментални блок. У таквој ситуацији још једино има смисла апеловати на ирационалне токове свести, на емоцију одбојности према Западу, која је повезана са искуством пораза и понижења. Његов коментар нема никакве везе са религијом, иако се у самом коментару помиње религија.

    Свиђа ми се

  7. Када говори о 19. веку Антонић тврди да Срби нису дозволили акултурацију. Нису се они одбранили од акултурације јер османлијска култура и није била супериорнија од културе коју су Срби, бар номинално, баштинили из средњег века. Али Срби јесу дозволили акултурацију у средњем веку када су дошли у додир са супериорном византијском културом.

    У ствари питање акултурације и јесте централно питање колективног идентитета. У процесу акултурације нестаје аутентични идентитет групе. То се Србима догодило у средњем веку и од тада до данас они и немају аутентични колективни идентитет, односно поседују само фрагменте тог идентитета. Са исламизираним Србима ситуација је још тежа јер су они прешли још једну степеницу у разарању колективног идентитета. Култура коју народи преузимају у процесу акултурације не може да буде темељ колективног идентитета јер се „супериорнија“ култура врло тешко прима на темеље аутентичног идентитета групе. О томе је писао Веселин Чајкановић, који је сасвим тачно приметио да Срби (а ја мислим и други европски народи) никада нису истински прихватили хришћанство. Остаје отворено питање о хришћанском идентитету Срба. По мом мишљењу средњовековна елита је настојала да наметне тај идентитет из сасвим прагматичних разлога али маса никада није прихватила хришћанску догматику. То је суштина српског неспоразума са западом. Срби очекују од западњака неку врсту солидарности јер су, номинално, и Срби и западњаци хришћани. Али суштински, ни једни ни други нису хришћани и отуда о узајамној солидарности не може бити ни говора.

    Свиђа ми се

  8. Hoce li nas savladati, hocemo li se spasiti, Rusija………

    Свиђа ми се

  9. Вр(иј)еди и без пушке, поготово без пушке.

    Има једна прича кад је отац Моме Капора сео на воз, дошао из Сарајева за Београд, рекао му реч, и вратио се првим возом за Сарајево.

    Балашевићу желим оздрављење, нека му је Бог на помоћи.

    Ево две лепе песме, па или одмах или превести па онда,

    Уздравље,

    Кубанский Казачий Хор, „Как будто Родина не наша“

    Иду по городу родному,
    На всем чужие ярлыки,
    Подобострастие к чужому,
    Смешались речь и языки.
    Иду по городу родному,
    На всем чужие ярлыки.
    И русских лиц почти не видно.
    Лишь небо русское одно.
    И даже небу нынче стыдно:
    Внизу фонарь, вверху темно.
    И русских лиц почти не видно,
    Лишь небо русское одно,
    Как будто Родина не наша,
    Как будто воины рабы.
    Неупиваемая чаша
    Судьбы без воли и борьбы.
    Как будто Родина не наша,
    Как будто воины рабы..
    «Как будто Родина не наша».

    стихи Н. Карташёвой

    Горькая моя Родина…

    Горькая моя Родина,
    Ты — и боль моя, и судьба.
    Вновь кружит непогодина,
    Только мы одни у тебя.

    Так близка мне твоя даль далёкая,
    Ты, Россия моя, одинокая.
    Облака над тобой невесенние,
    Но я верю в любовь и спасение.
    Горькая моя Родина,
    Нет, нельзя тебя разлюбить.
    Пусть судьба неустроена,
    Надо веровать, надо жить.

    Соловей, голоси — всё мне чудится,
    Что Крещенье Руси снова сбудется.
    Ещё русская речь не задушена,
    Ещё сможем сберечь слово Пушкина!
    Горькая моя Родина,
    Не дадим тебя погубить!
    Пусть гудит непогодина,
    Будем веровать, будем жить.

    Не осилит меня сила чёрная,
    Вся страна мне родня — Русь соборная.
    Так близка мне твоя даль далёкая,
    Ты Россия моя синеокая.
    Горькая моя Родина,
    Родина…
    Будем веровать, будем жить.

    стихи А.Пахмутова

    https://www.stihi.ru/2015/08/04/8825

    Свиђа ми се

  10. Као и у свему, и у овоме је пола истине, а пола веровање, колико год да је цитата који иду на руку првој половини. У Западном свету има, исто тако, безброј хуманих мислилаца, научника, политичара, војсковођа, свештеника, као што на Истоку има апсолутиста, одурних масовних убица, тоталитарних вођа, лудачких теоретичара …
    А постоји и Трећи, и Четврти, и Пети свет … – онај далекоисточни, и индокинески, и онај арапски, и онај афрички, и јужноамерички …

    Тешко се говорити и православству Херцеговаца, на пример, и уздизати њихово опстојавање у хришћанству, а не говорити о другој њиховој половини која је конвертитска и починила је страшне злочине против ових првих. И једни и други су Херцеговци, зар не?

    Свиђа ми се

  11. Varagić Nikola

    Г. Варагићу,
    Изнесена истина није песимизам већ позив на узбуну и борбу!

    Liked by 1 person

  12. Свака част проф.Антонићу и нарочито на завршници овог текста.

    @Иван Лукић

    Ако неко није истински верник, православни хришћанин, онда је илузорно да такав може суштински да схвати карактер православних људи. Читањем Светог Писма попут неке историјске књиге не може се проникнути у срж хришћанске вере, јер је за дубинско разумевање хришћанства апсолутно непоходно прво променити свој живот – одрећи се греховних дела (па чак и мисли), редовно постити, молити се итд. Без хришћанског начина живота никад се не може дубински схватити Свето Писмо и то је основни проблем код свих оних који су износили своје анализе Православља и православаца, а да притом нису искусили (и одржали) православни начин живота.

    Православни пут је узак и тежак, али је на крају тог пута највећа награда, за разлику од широких и лагодних животних путева који на крају воде у пропаст.

    Али како неко може схватити ту „пропаст“ ако не верује да постоји луцифер? Како неко може истински схватити историјске догађаје ако не верује да постоји луцифер који је „кнез овог света“ ?

    Многи људи који (плитко) верују у Бога, не верују у постојање луцифера и таквима је тешко схватити Православље, а још теже живети православно.

    Ја не знам да ли је Жика Павловић био верник, али знам да је живео и одрастао у комунизму тако да реално он није ни могао видети око себе православце па да на основу тога може да постави дијагнозу „душевне патологије“ источних народа. А сматрати да је неко истовремено комуниста и православац је шизофрено.

    @србски

    Свака генерација има своја искушења и многи подлегну томе, али зато они што се одупру заслужују част и поштовање.

    И на Херцеговце се може применити чувена приповетка Сима Матавуља:

    https://sr.wikisource.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0

    Свиђа ми се

  13. ви са поезијом убијате овде комуникацију и дискусију и могућност да неко нешто схвати. Сјашите са својом блесавом поезијом, и не тролујте заправо не дробите. Овај из Ваљева се заноси па мисли ако промени ред речи у реченици да је то нешто? шта имате конкректно да кажете поводом информација које сте сазнали од проф. Антонића?? немате ништа, дакле не скрећите себично пажњу на своју псеудо поезију. Објави књигу па млати глогиње Србо. И шта си се накачио са кубанским хором козачким – свако може лако да нађе адресу и слуша. ********

    Свиђа ми се

  14. „овај данашњи нараштај слабијег је кова од наших предака“, ali na srecu, ovaj narastaj, ima genijalnog mislioca profesora Antonica, mozda nesto i bude od nas.

    Свиђа ми се

  15. Ljudi! Gledao sam na jutjubu, isto profesor i isto doktor govori o RUMUNIZACIJI, pa oni hoce Rumuniju od Odese do Jadrana i Triglava, da svi budemo Rumuni (na svu srecu pravoslavni :))))).“Ruska hriscanska dusa u kojoj, pre svega, licnost treba da sve svoje ja zrtvuje drustvu…“ :)))) ovo dobro objasnjava besmisleno velike zrtve ruskog naroda u svim ratovima, a ako se umesto „ruske pravoslavne duse“, stavi „Partija“ znacenje ostaje isto.To suprotstavljanje ja-licnosti i drustva, ostaje problem i danas, posebno u Srbiji.Cim se razlika mi/oni ontologizuje ili ideologizuje, a to jeste Zapad – ontologizacije razlike spram Drugog, ovo citirano su ruske imitacije Zapada kojima su se Rusi postepeno pozapadnjacivali zakljucno sa komunizmom, kada su nesto sto je bila unutrasnja mogucnost Zapada (zato se Zapad toliko plasio komunizma, jer je on bio nesto u njemu, ne neka stranost sa one strane granice) ostvarili kao svoje, tu Zapad vec trijumfuje.NKVD i Crvena Armija su bili cuvene pravoslavne svetinje i nimalo ne sumnjam da bi, da je Crvena armija dosla do Atlantika, zavladalo hiljadugodisnje hriscansko carstvo sa drugom Staljinom na celu (pisao sam u komentaru na Kovicev tekst o potrebi htenja-zaborava kao uslovu „politike secanja“).Kada pricu o tome kako Zapad ne razume istoriju (Englezi ne da je ne razumeju, nego misle da je covek stvara :))))))))) povezete sa npr. uslovno receno Cirjakovicevom pricom o tome kako nema nikakve univerzalne istorije i kako je „istorija“ Zapadna ili sa decenijama marksistickog prezvakavanja o nuznosti istorijskog razvoja ili sa Poperovom istoricistickom kritikom istoricizma (i optuzbi Platona za protekcionizam i fasizam :)))), onda price o odnosu istocnih hriscana -Rusa („da sacekamo da se sudbina ispuni misleci o njoj“, samo bez mislenja, je najbolji opis tog shvatanja) prema istoriji kao prema bozijem planu, kao da na Zapadu niko nije razmisljao tako o istoriji, deluje samo kao jedna od strana u Zapadnoj istoriji istorije.

    I Srbi i Rusi, posto su doziveli krah komunizma u kojem su zrtvovali svoje „pravoslavne duse“ koje samo traze u sta ce da utope sve svoje ja, da bi isplivao, posebno u titoizmu, egoizam sklon da potkrada vlastitu drzavu, dosli su u situaciju da im vladajuce oligarhije ne daju da se sloboda spusti do njih kao individua kroz gradjansko drustvo, nudeci im umesto slobode „bolji zivot“ (bolje uslove u svinjcu), sto, a zlehude istorije, nudi i Zapad, samo bolje.Zato oligarhija pokusava da nadje nesto sto ce spreciti oslobodjenje individue, a istovremeno sakriti da oligarhija ne nudi nista drugo nego sto nudi Zapad, samo mnogo manje, a to nesto jeste „identitet“ i to jos po uzoru na Zapad ontologizovan do nuznosti sukoba sa svakim „izvan“ (nasi „identicni“ su mnogo blizi Zapadu nego nasi „gradjanisti“ koji su vise titoidni, ni tamo ni ‘vamo, mada i „identicni“ imitiraju titoisticki „nas put u komunizam“ koji je sad „nas identitet (vidim da se sada Kosovskom i Svetosavskom zavetu pridruzio Jefimijin, uskoro ce ih biti toliko da ce se morati sistematizovati u obican zakonik, zavetni i podzavetni akti)).To se narocito vidi u slucaju Rusije koja predstavlja siromasniju verziju Amerike u svakom aspektu zivota, njenu imitaciju, vidimo cak i u pojavi shvatanja da je Gavrilo Princip bio terorista.

    @Ivan Lukic
    Odlican prvi komentar.

    Свиђа ми се

  16. Steta je sto se ovakvi tekstovi ne prevode na engleski jezik, a slicni videi ne titluju. Zaista su dostojni da ih svet cita, i svet bi ovo zaista i citao. Ne kosta to mnogo.

    Свиђа ми се

  17. Види Србине, текст је добар и инспиративан.Занимљива је вишевековна биологизована „западна друштвена“мисао која успешно доминира на најчешће још увек недоказаним чињеницама.Тако Хаксли ствара уметничко дело када се само зна да постоје наследни чиниоци чију ће структуру дати Вотсон и Крик 20 година касније.Данас је у генетици једино сигурно да је сваки човек јединствена и непоновљива појава у космосу.Исто важи и за врапце.Са ембриологијом је још горе.Процедура једног париског ембриолога који је успео да вештачки оплоди јајну ћелију, одвоји и сачува једну бластмеру што би могло да омогући рађање близанца после 30-40 година…Све је то исмејао генијални руски писац Војнович.Живот је дар божји.Тешко че наука…Толико о томе.

    Свиђа ми се

  18. Antonić je pametan čovek i vidi kakvo je stanje danas u društvu (Srbije i Rusije), ako on uprkos tome ostaje optimista, onda sam i ja.

    Свиђа ми се

  19. Sam tekst, koji „rusku pravoslavnu dusu“ uspeva da poveze sa svakom istorijskom pojavom u Rusiji, ukljucujuci i komunizam, metodoloski pokazuje da to objasnjenje nije ni potrebno, jer nista ne dodaje istorijskom opisu, vec samo zatamnjuje sve istorijske razlike, a ideoloski, da se bilo sta moze povezati sa „ruskom pravoslavnom dusom“ i ruski imperijalizam i sovjetski globalizam i putinovska oligarhija – moze povezati, ali, nadam se, ne moze objasniti.

    Nije samo osloboditi-se-od, vec i biti slobodan-za!Inace, zavrsite kao africke kolonije, kolonizatora zameni domaci „ljudozder“.Problem je sto nijedno drustvo iz teksta, rusko, srpsko, rumunsko, ne nudi nista vise od zapadnih, suprotno, nude isto, ali manje, pa manjak pokusavaju da nadoknade, opet isto imitirajuci Zapad, ontolosko-ideolosko-identitetskim dodacima, kao sto je socijalizam, umesto oslobodjenja, postao „rivalski ekonomski model“ i, usled neostvarivanja svoje „povesne uloge“, imitator kapitalizma u pogledu materijalnih uslova i nacina zivota, a zaostatak je nadoknadjivao ideologijom i politickom represijom nametnutom „skromnoscu“ socijalistickog coveka.Svi „identitetski“ pojmovi srpstva, pravoslavlja, slovenstva, po svojoj logici okrecu politicki orjentir spolja (u slucaju „srpstva“ to je opsesija ujedinjenjem, uprkos istorijske katastrofe sa zajednickom drzavom sa CG i nemoc da se shvati da se moze ziveti zajedno i jedan pored drugog (kao sto Nemci zive u Nemackoj, Austriji, Svajcarskoj…).Ova nemoc je direktna posledica nemoci da se zivi pored drugog, bez zavirivanja u njegovo dvoriste, da se dostigne veza individualnosti i slobode, identiteta i razlike i straha da svaka individualnost i razlika vode slabosti jedinstva, shvacenog kao primitivni totalitet kojem je uvek na celu, gle cuda, individua vodje, jedina individua u drustvu), sto u praksi dovodi do toga da se npr. Milosevicev rezim ne smatra „kolonijalnim“ samo zato sto se borio protiv „spoljnjeg neprijatelja“ iako je ,istovremeno, urusavao unutrasnju slobodu, slobodu-za, sto ce na kraju dovesti do toga da bude srusen iznutra (iako pomagano spolja, rusenje je bilo posledica unutrasnjih slabosti, nesloboda).Autor teksta je takodje bio protivnik Milosevica, ali malo zaborava, secanje cini prijatnijim.Ja, licno, nikada ne bih pristao na pricu o Milosevicu kao „prvom borcu protiv globalizma“, a cini se da bi to trebao da bude jedan od stubova „buducih secanja“, odnosno „politike secanja“.Tako bi i Vucicevo urusavanje institucija, negativna selekcija, cije posledice cemo tek osetiti, bili stavljeni po strani za vreme kada resimo ove „identitetske“ probleme, ali koje nikada ne dolazi, kada bi Vucic okrenuo svoju kosovsku politiku, politiku EUintegracija…

    Problem je sto putinovsko drustvo nije nikakav napredniji model, sto dodatak pravoslavlja ne menja nista na njemu, nego pokusava da bude ideoloska zamena za komunisticku ideologiju (kapitalizam i socijalizam su drustveno-ekonomski sistemi, komunizam je ideoloski diskurs o buducem drustvu svejednakosti (ne identicnosti, komuzam je drustvo u kojem je covek konacno individualizovan, nasuprot laznom individualizmu liberala koji skriva klasne odnose, po marksistima) koja na unutrasnjem planu treba da prikrije oligarhijsku vlast, a na spoljasnjem da pruzi novo sredstvo za uticaj (u ludjoj fazi, Dugin je cak pisao kako bi Kinezi trebalo da postanu pravoslavci).Zanimljivo bi bilo cuti predstavnike takvih starih civilizacija kao stu su kineska ili indijska, da li bi vise voleli da in „univerzalizuje“ „natcovek“ ili „svecovek“ ili ce to obaviti, kao sto cini danas – kapital.

    Sve sto je potrebno za odbranu KiM je dovoljno i za odbranu Srema, ustavne obaveze ( i medjunarodno pravo) i „sveta zemlja“ tu nista ne dodaje, kao ni „ruska pravoslavna dusa“ u prethodnom „objasnjenju“.Problem i jeste da je unutrasnja nesloboda, odsustvo slobode-za, dovelo do toga da su stalno potrebni neki dodaci, „sveta zemlja“, „izvor identiteta“, „rudna bogatstva“, jer zakon ne znaci nista.Dakle, glavu treba okrenuti ka unutra i boriti se za demokratiju i slobodu svakog pojedinca, a ne razmisljati o zajednicama sa drugim po pravoslavnom, slovenskom ili pangalaktickom osnovu, kada ne mozemo da zivimo ni po sopstvenim zakonima.Ja bih licno u ustav stavio zabranu ulaska u bilo kakve integracije u narednih sto godina, da malo budemo sami sa sobom, pa makar se izjeli.

    Свиђа ми се

  20. Што се тиче Карађорђевића, треба имати у виду да је западно-европски и амерички естаблишмент имао у плану да крунишу сина краљице Викторије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не витешког краља Александра Карађорђевића – „Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke
    Alexander’s daughter…“ (Види: https://web.archive.org/web….

    Свиђа ми се

  21. Boriti se za demokratiju znaci boriti se za ono sto je u svakome samo on sam, individuum, njegovu individualnost, ne karakterno-psiholoskog ili telesnog tipa.Ti moze biti pravoslavac, kao tvoji parohijani, mozes biti Srbin kao tvoji sunarodnici, mozes biti levicar kao tvoji istomisljenici, ali mors biti nesto sto si samo ti, tvoja sloboda, jer to je temelj slobode, da samo ti i niko drugi ne moze da te zameni u tvojoj slobodi (to je bila muka liberala, da li se ljudi mogu osloboditi ili se moraju sami osloboditi).Samo ta individualna sloboda omogucava eticnost, etika nije zakon, ona ne prinudjava, ona je slobodna i licna i egzemplarna.To je ta individua o kojoj govorim, moja sloboda, ne moja plata, ne radna etika cije odsustvo moze da me kosta posla, vec etika cije prisustvo moze da me kosta posla, ali ne i slobode – zrtva, uvek samo moja, zrtva-jedini nacin da se drugome da sloboda, a to je uvek cin individualne slobode.Mislim da je Isus rekao nesto o tome, a i ucinio…

    P.S.
    Izvinjavam se svima na opsirnosti i cestom ponavljanju.I ja sve shatam dramaticno, ali se plasim da bi nas ono o cemu svi sanjamo moglo uvuci u nove-stare probleme i podjarmljenost jos gore vrste, samih nad sobom, slicne prirode kakva je danasnja, ali pod drugim znakom i jos mracnijom perspektivom jarma pod bracom i sunarodnicima, a ne spoljasnjim kolonizatorom i njegovim placenicima.

    Свиђа ми се

  22. Петар Јанкетић @ „Свака генерација има своја искушења и многи подлегну томе, али зато они што се одупру заслужују част и поштовање.“

    Јесте, али се, ако значајан део становништва током дужег раздобља подлегне нечему, не може говорити о врлини ЦЕЛЕ групе, у овом случају о њеној супериорности у односу на друге.

    Говорити о христоликости Руса, или Срба, на пример, као целина, а знати колико су подлегли током комунизма, тешко може да издржи историју стварности. Исти ти Руси и Срби су прихватили комунизам и уживели у њега, у све страшне злочине и штете које је начинио. Онај број који није, а мали је, није већи од броја људи на Западу, на пример, који критикују лоше стране западног система.

    Разлика је, чини ми се, у томе што на Западу такве мислиоце, ствараоце, монахе, хероје и бунтовнике (нпр. Сноуден) сматрамо индивидуалцима, а на Истоку им приписујемо својство неке групне идеологије, или, чак, прикривено, расна својства.

    Свиђа ми се

  23. Хвала Богу што имамо таквог једног професора, социолога и мислиоца какав је господин Слободан Антонић.

    Свиђа ми се

  24. @Komentar ceka izvinjenje: Читам Ваше логичне коментаре и питам се: шта хоћете њима да постигнете? Зар имате икакву илузију да ћете такве као што је нпр. представник већине коментатора, као @Ловћенчанин, који пада у скоро (пара) религиозни транс и каже:“Хвала Богу што имамо таквог једног професора, социолога и мислиоца какав је господин Слободан Антонић.“ да наведете на размишљање, на логику? Зар не видите да добијате углавном негативне оцене? Зар не схватате да оно што Антонић каже једноставно МОРА да буде исправно, и никако друкчије?
    Маните се ћорава посла… Таквима лека нема…

    Свиђа ми се

  25. …zasto neke komentare od tri reda cenzurisete a druge od vise destina redova ne. Neka bude zabelezeno da ste sajt koji cenzurise komentare a da nemate pojma zbog cega.

    Свиђа ми се

  26. О чему ти причаш ,,…лека нема… “ ? Слободан Антонић угрожавајући себе и своју породицу пише о ономе што најбоље познаје а то јесте анализа разних друштва. Он потпуно независно пише о томе јер себе и своју породицу угрожава тиме и нема било какву материјалну корист од тога. Бити Србин је данас борба за слободу, борба за основне хришћанске вредности на којима и почивају основна људска права у Декларација УН о људским правима. Наравно да не мора да значи да је све у праву. Ти си вероватно нека саможива граџанска особа којој смисао живота представља само уживање – најбоље јела, алкохол, вероватно и дроге, летовање на мору и зимовања у скијашким местима. Вероватно ти и брига о деци и родитељима представља смарање. Бојиш се старења и смрти највише. Тај начин живота представља клањање златном телету и никада нећеш бити задовољан и срећан. Према томе, ти и не можеш да разумеш Слободана Антонића и шта су праве вредности (на првом месту Бог (љубав, истина, правда), на другом месту своја породица и на трећем своја земља-нација). Да, падам у транс кад прочитам С. Антонића, Ломпара, Хандкеа и друге људе који мисле својом главом. Ово што је С. Антонић написао је не само логично, него и духовно. Српство је неуништиво. Џабе овде тролујеш. Помолићу се за твоју душу.

    Свиђа ми се

  27. @leka nema
    Sajt je religiozno obojen i ja to uvazavam, kao sto sam i sam uvazen, jer mi se objavljuju komentari u celini celosti.Ja sam nogiran sa sajta koji nije bio religiozan, a odnos pluseva i minusa nije bio mnogo drugaciji.Ne mislim da menjam necija verska uverenja, niti komentarisem unutarverske teme, samo politicke i filozofske i ,kada se pojave, o oruzju :)))).Cinjenica je da smo mi skloni da autoritaristicko obozavanje iz sfere politike prenesemo i na druge sfere, pogotovo ako se dodiruju sa politikom.

    Свиђа ми се

  28. @ …лека нема…
    … Таквима лека нема…
    ++++
    Ви то из искуства ?

    Свиђа ми се

  29. Хтео бих да одговорим неким коментаторима, који изгледа нису пажљиво прочитали овај текст проф. Антонића те су превидели следеће кључне ставове из тог текста:

    – Упркос свим притисцима и утицајима Србија је и даље острво у атлантистичком систему (изван вавилонске ЕУ и левијатанског НАТО-а), јер изгледа да овде и даље постоји „већина, невољна да живи клечећи, суочавајући се и пузећи“.

    Зашто велики број Срба не жели да живи у покорности Западу?

    – Могући одговор лежи у духу Православља који се сродио с најдубљим слојем нашег народног карактера и с нашим најопштијим друштвеним вредностима.

    – Творац атлантистичког система – западни англосаксонски ум се разликује од нашег источноевропског хришћанског ума у томе што западни ум жели свет да сазна како би њиме овладао, док наш православни ум жели свет да разуме како би открио смисао света и историје из чега би докучио смисао сопственог живота.

    – Енглез не види у историји никакав дубљи план; историју за Енглеза праве људи – попут њега, који прави машине и путеве; међутим, Рус чим мисли о историји одмах почиње да мисли – о Богу; и о његовом Плану; православни хришћанин је уверен да План постоји. Отуда, за православне не може да постоји философија историје без божанског домостроја.

    – Народи имају своју историјску мисију (судбину), али је не препознају сви.

    Која је историјска мисија Руса? Која је историјска мисија Срба?

    Православљу није циљ задобијање земаљског царства, већ небеског. Наравно ове термине не треба профано схватати, али за неупућене „земаљско царство“ означава друштвено уређење са максималним материјалним благостањем.

    Свиђа ми се

  30. @србски 

    Проф.Антонић нигде није написао у свом тексту да су Срби и Руси „супериорнији“ од осталих народа („група“), већ је тај термин („врлину“) поменуо једино @Иван Лукић који се противи „православној мистици“ зато што по њему она није право знање (очигледно под „правим знањем“ Иван Лукић сматра само оно знање које води ка овладавању светом – односно материјалном благостању).

    Такође нико овде не говори о врлини „ЦЕЛЕ групе“, јер када неко описује Русе, Немце, Французе, Енглезе, Србе итд. он наравно не мисли на сваког појединца у оквиру поменуте нације, већ на преовлађујуће трендове понашања у оквиру поменутих нација.

    Христоликост Срба и Руса се првенствено односи на сопствену жртву, јер Господ Исус Христос се жртвовао за цели свет. Нема христоликости без самопожртвовања.

    Иначе Православљу је стран расизам, али због јаких западњачких (и других негативних) утицаја постоје кукољи у православном „житу“.

    Такође, то што је само део Срба подлегао страховитим утицајима римокатолицизма и ислама кроз векове је равно чуду, јер ипак је већина Срба сачувала своју православну веру зато што им је била битнија „душа него трбух“ – како рече Пилипенда у приповетци Сима Матавуља.

    Свиђа ми се

  31. @Komentar ceka izvinjenje

    Ви сте фокусирани на борбу за постизање демократије и слободе сваког појединца као некаквог врхунског животног циља, чиме би се ваљда наше друштво уздигло макар у раван западњачких друштава за којима заостајемо у ономе што та друштва нуде.

    Али православнима није циљ остваривање „земаљског царства“ нити онога што западњачка друштва имају, већ православни гледају даље од тога, а друштвена уређења су само успутне станице, а не циљеви сами по себи.

    Ви очигледно доста вреднујете материјално благостање западњачких друштава при чему не узимате у обзир да је Русија деценијама (па и вековима) под нападом Запада који јој не дозвољава да се економски развије без обзира на њено друштвено уређење.

    Слично је и са Србијом која је већ постала западњачка неоколонија. А зар може у колонији да се достигне права демократија и слобода? Или материјално благостање?

    Не знам на шта мислите у помињању „istorijske katastrofe sa zajednickom drzavom sa CG“, јер ЦГ се одвојила од Србије само зато што је Запад то издејствовао да би тако ослабио Србију и ускратио јој излаз на море. Запад је издејствовао и одвајање КиМ од Србије, а истовремено Запад покушава да уруши и Републику Српску. Зашто је Запад против уједињења Срба?

    Нико овде не каже да је „putinovsko drustvo“ напреднији модел друштва, нити овде неко говори о „zajednicama sa drugim po pravoslavnom, slovenskom ili pangalaktickom osnovu“, већ се овде покушава дати дубљи смисао страдању Срба (и Руса) као и историјске мисије тих народа.

    Не морате Ви бити религиозни, али без религије не можете заиста схватити овај свет и куда он иде. Нпр. како можете схватити ове изјаве високих америчких функционера (из одличног текста Светозара Поштића https://stanjestvari.com/2019/11/17/svetozar-postic-kratka-istorija-uticaja-hriscanskih-cionista-na-americku-politiku/) :

    „Пенс и Помпео отворено говоре да хришћански ционизам има највећу улогу у доношењу њихових политичких одлука“

    Зар мислите да се (планетарно) огромна моћ и новац не користе за испуњавање религиозних циљева?

    Свиђа ми се

  32. @Petar
    Nema goljeg materijalistickog drustva od titoizma i ruskog DIAMAT-a.Na Zapadu nista takvo nije postojalo. Ne vrednujem ja „materijalno“, stalno pisem o slobodi i o tome kako i zasto su sloboda i „dobar zivot“ (ono materijalno) dosli u suprotnost i o razlici izmedju individualizma i egoizma, ali stalno, sebi sam se popeo na glavu.Napisao sam i zasto „dublji smisao“ nije objasnjen, vec, naprotiv, zatamnjen pojmom „ruske pravoslavne duse“.Razlike koje autor navodi izmedju „zapadne“ i „ruske pravoslavne duse“, gotovo su paralelne razlikama koje navode feministkinje u tome kako muskarci shvataju svet da bi u njega „penetrirali“ i pokorili ga, a zene da bi znanje „primile u sebe“ i zivele u harmoniji sa svetom, a koje autor ismeva u svojoj knjizi o feminizmu.Ove „ontologizacije“ „ruskog“ su posledica specificne ruske raspolucenosti izmedju nikada dovrsenog pozapadnjacenja i pokusaja da se ta nedovrsenost zatamni nekakvim ontoloskim specificnostima, iako su te ontologizacije strategije zapadnog misljenja i na kraju se, u ruskom i srpskom slucaju, svode na sprecavanje da sustinsko odredjenje coveka se „spusti“ na nivo individue i njegove slobod, a u zapadnom na stalnu proizvodnju neprijatelja i negiranje, ne drugosti, vec stranosti.Ako su drugi razdvojili Srbiju i CG onda znaci da je spoj IZNUTRA bio los (kao kada biste rekli da je most sjajan, ali, eto, srusio ga vetar.I tu je sustina onoga o cemu pisem.Stalno trazenje krivice u drugom, trazenja resenja u drugom, u sirim integracijama, nas sprecava da se okrenemo unutrasnjim slabostima i predupredimo da nas „drugi“ razdvajaju i spasavaju).

    Iz onog sto ste napisali izgleda kao, ne da niste razumeli, nego ni citali ono sto sam nakucao, jer ste samo ponovili teze iz teksta.I, molim Vas ne odgovarajte, jer ovi razgovori „jedan pored drugog“ stvarno zamaraju.

    Свиђа ми се

  33. Петар Јанкетић @
    „Зашто велики број Срба не жели да живи у покорности Западу? – Могући одговор лежи (…)“

    Исто толико колико одговор лежи у томе, може да лежи у историјској или геостратешкој условљености, слабом образовању, идеолошкој заслепљености, или националној незрелости.

    „Такође нико овде не говори о врлини „ЦЕЛЕ групе“, јер када неко описује Русе, Немце, Французе, Енглезе, Србе итд. он наравно не мисли на сваког појединца у оквиру поменуте нације, већ на преовлађујуће трендове понашања у оквиру поменутих нација.“

    Преовлађујући тренд код Руса је био да су добар део века проживели под комунизмом, а код Срба – добру половину века, и још многи, усудио бих се да кажем већина – жале за њим. За разлику од Хрвата и Словенаца, који га нису никад прихватили, већ су једва чекали да му виде крај.

    “ …очигледно доста вреднујете материјално благостање …“ Већина у свакој заједници (увек има изузетака) од како је света и века цени материјално благостање. Нема, мислим, ниједне земље на свету чији му становници не теже, без обзира на религију. Албанци, Севернокорејци, Кинези, Руси, Перуанци, Конгоанци, Новозеланђани, арапске нације, Срби – сви, а нарочито они који се тек ослободе, као неки од споменутих, стега идеологије које, тобоже, имају друге вредности и циљеве. Главачке улазе у трку за стицање.

    „Православљу је стран расизам …“ Коме, Русима, Србима, Бугарима, Грцима … ? То је више ствар непосредне угрожености, него религије. Ако имате малу мањину на својој територији (као што су Русини у Србији), гледате на њих благонаклоно, хвалите их како негују свој језик и културу. Ако имате велику, као што су Шиптари, веома сте лоше расположени према њима. Неки кажу да је и расизам према Јеврејима у Немачкој (а у многим земљама је он постојао од много раније, из истих разлога) настао због тога што су Јевреји држали више послова и токова новца у држави него што је то немачкој већини пријало. У том смислу се ни Руси нису односили према својим Јеврејима нимало „христолико“, а Србија је прва земља у Европи у којој је тзв. Јеврејско питање решено у Другом св. рату. Не кажем да су то учинили Срби, али, ти Јевреји су ту живели, међу нама. За сваку тезу о њиховој христоликости имате бројне податке о друкчијој природи, попут поузданих сведочења да је Србе окупатор, а после и комунистички окупатор, морао да одбија због огромне навале да потказују своје суграђане.

    Што се тиче изузетности у страдању, верујте да скоро сваки народ у Европи има сличну причу. Литванци од Руса и Пољака, Румуни од Руса, Бугари од Турака, Грци од Турака, Ирци од Енглеза, Французи од Немаца, Руси од кога све не, Кинези од Јапанаца и Енглеза, Индијци од Енглеза, Јапанци од Американаца …

    Свиђа ми се

  34. @Komentar ceka izvinjenje

    Превише идеализујете своју визију/верзију слободе (појединца), те ради оправдања те своје теорије (несвесно?) изврћете неке чињенице или намерно затварате очи пред њима.

    Ви оспоравате Православни поглед на историју, а ја оспоравам Ваша тумачења историјских догађаја.

    Мост између Србије и ЦГ није срушио ветар већ намерно постављени динамит, али то не значи да се тај мост не може опет направити, међутим овај пример показује Ваше виђење историјских догађаја где не желите ни да видите очигледну кривицу у другима, већ кривицу априори резервишете за Србију.

    Проф.Антонић не наводи разлике између „западне“ и „руске православне душе“, већ разлике између западног ума и православног ума. Душа и ум нису исто.

    А и те разлике између западног и православног ума су изречене пре Другог светског рата тако да повлачење паралеле са каснијим феминистичким теоријама је само у сврху омаловажавања и оспоравања православних мислилаца.

    НКВД и Црвена армија никада нису биле „pravoslavne svetinje“ и таква тврдња показује или непознавање Православља или ругање Православљу.

    Такође, у Православљу се не исповеда „hiljadugodisnje hriscansko carstvo“ нити се тежи нечему таквом, за разлику од протестантских учења и сл.

    Нема потребе да ми одговарате на овај коментар, јер ја не оспоравам Вашу теорију слободе, већ Ваше криво тумачење историјских догађаја.

    Свиђа ми се

  35. ЗА ,,Komentar ceka izvinjenje“
    Детаљно сам прочитао тек сада шта сте све написали, зато Вам сада и одговарам. Не знам шта сте по образовању али мисли су Вам нејасне и такво Вам је и писање. Некоме то може деловати као нешто паметно али је у ствари конфузно. Тврдите да ово што Ми и Руси нудимо јесте у ствари само једна лошија варијанта запада. Не знам на основу чега сте то закључили. Чињеница је да нас и Русе и Србе прогања тај исти запад баш зато што смо православни, што смо другачији од њих и што смо слободни. Ипак је Византија на нас имала највећи утицај а на данашњи запад Рим. Спочитавање Слободану Антонићу да је био против Милошевића а да је сада то заборавио није тачно. У његовој фантастичној књизи ,,Још није готово“ он говори о томе како је и сам деветесетих био у заблуди везано за Милошевића и како га је неоправдано критиковао. У овој књизи, коју препоручујем сваком, одлично је анализирао Милошевића и период деведесетих. Лепше се живело и Србија је била за време Милошевића независна држава. Причате о личној индивидуалној слободи али бојим се да та слобода о којој причате ће представљати највеће ропство. Ако нпр. конзумирамо секс са ким год нам се прохте, пијанчимо се свако вече или дрогирамо ми у ствари постајемо робови тих грехова. Кажете да заједница са Црном Гором је била трула и да би се сама од себе урушила и без помоћи непријатеља. Аустроугарска према званичним историјским подацима радила је још пре 150 година на томе да се Србија и ЦГ никад не споје (нпр. Бомбашка афера почетком 20 века). Где и тада убацују домаће плаћенике да заваде две династије. Том логиком онда треба да оде и КИМ и Војводина и Санџак, па и Шумадија јер и тамо има оних који хоће своју државу и значи нешто је труло међу нама. Претпостављам да сте из Срема и да сте лично доживели неку непријатност од Срба из БИХ и ЦГ па зато сада не треба Српство и бојите се да ћете бити роб ако случајно Р. Српска и ЦГ са Србијом буде једна држава. Видим да имате и доста слободног времена чим сте писале толике коментаре и трудили се да испаднете паметни. Бојим се да су такви као Ви најподложнији за манипулацију од стране запада. Баш је Слободан Антонић причао о томе како они врбују те који мисле да су много паметни а да их ова држава и народ не препознаје и не даје им довољно признања које они мисле да заслужују. Надам се да ће те прочитати овај коментар и радити на себи и не тако олако коментарисати истинске професоре.

    Свиђа ми се

  36. За: @Komentar ceka izvinjenje: подржавам Ваше коментаре на овај текст.
    За@cp6cku: Поздрављам ваше аргументе и примере које наводите.
    Заједно узев, ваши коментари (мада у мањини) можда дају неку наду да некритичко обожавање свега што пише г-дин Антонић ипак има своје границе, и да је у погледу теме о којој у овом свом тексту пише, он ипак по мало некритички “забраздио“ – условно речено на “Исток“. Према томе, можда, ипак, лека има?

    Свиђа ми се

  37. @Petar
    Pisao sam i o razlici izmedju duse i subjekta (onog „JA“ kojeg bi: „ruska pravoslavna dusa celog da utopi u drustvo“), a mogu i izmedju uma i razuma, ta razlika je filozofski vrlo znacajna.Autor nije pisao ni o jednom od toga.(Ima cak i istorijska epizoda sa Karlom Smitom koji je ispravio starogrcki fragment (Homerove „Odiseje“), tvrdeci da ne moze da stoji „nus“ (um), vec mora „nomos“ (zakon), posto je um svima isti, dok se zakoni razlikuju (ali, eto, ruski um…))

    @Lovcencanin
    Licna sloboda i konzumacija seksa imaju veze koliko i Milosevic i „lepsi zivot“ i „nezavisna drzava“, i mi i Vizantija.Licno, nista gore nego kada se sve svede na „licno“, ne da nisam doziveo „neku neprijatnost“ od nekog srpskog porekla iz R.Srpske ili CG (a dodao bih i Hrvatske), nego, evo mi ih u kuci, sto za stalno, sto svakodnevno :)))

    Pokusao sam da objasnim sta je individuum i licna sloboda, cak i koristio neke verske metafore, nije uspelo, desava se.Za „pravljenje pametnim“ imam publiku licem u lice, ne treba mi jos i ovaj anonimni dodatak.“Imate slobodnog vremena“, i ne samo vremena, vec i „prostora“, po tome se razlikujemo od zivotinja, nije to nikakva sramota :)))

    Los je razgovor iz kojeg niko ne izadje pametniji, vec sve ostane kao da nicega nije ni bilo.

    Za kraj vecerasnjeg druzenja:
    Srpski identisti se plase da bi u gradjanskoj drzavi gradjani mogli da postanu neko drugi, a ne Srbi, dok se gradjanisti tome nadaju.Dve strane istog.

    Свиђа ми се

  38. @србски

    Срби и Руси нису добровољно прихватили комунизам већ им је то сурово наметнуто кроз масовна убиства „класних непријатеља“ (у Русији су након 1917. страдали милиони од стране комуниста, а у Србији су ликвидиране десетине хиљада људи након 1944.), али и поред такве комунистичке тортуре очувало се Православље и у Русији и у Србији. А што се тиче Хрвата и Словенаца код њих скоро да и није било никаквих ликвидација од стране комуниста након 1944. тако да је њихова интелектуална елита очувала континуитет кроз НДХ и комунистичку Југославију те све време радила у корист свога народа, а против Срба.

    Што се тиче расизма, он не зависи од бројности мањине која наводно угрожава већину, јер расизам представља веровање да је нека раса супериорнија у односу на другу расу и чини ми се да сте подлегли аутошовинистичкој пропаганди, зато што видите/тражите расизам тамо где га и нема (Ви нпр. видите да се у овом тексту наводно говори о супериорности Срба, Руса, … над Западњацима, иако се „супериорност“ нигде не спомиње у тексту).

    Срби нису „лоше расположени“ према Шиптарима зато што су Срби наводно расисти и што Шиптара има велики број, већ због вековног непријатељства између Срба и Шиптара где је проливено много србске крви још из времена турске владавине.

    Што се тиче Јевреја, није истина да је Србија „прва земља у Европи у којој је тзв. Јеврејско питање решено у Другом св. рату“, већ је то Естонија, али свакако истицање таквих информација о Србији у суштини не доказује ништа, јер је Србија у Другом св.рату била потпуно окупирана и једина је европска земља у којој је важило правило о убијању 100 Срба за 1 убијеног Немца.

    А чак и да је тачна та информација о огромном броју потказивача које је на крају окупатор морао наводно да одбија (мада ја лично мислим да је то пропаганда аутошовиниста), опет се та ружна особина не може пресликати на већину Срба, јер натполовична већина Срба обухвата неколико милиона људи, а потказивача је у најгорем случају било неколико хиљада, а вероватно много мање.

    И опет ћу да кажем: Православљу је стран расизам, али кукоља има свугде, а кад кажем Православље мислим на веру, а не на Србе, Русе, Грке итд.

    Свиђа ми се

  39. ЗА ,,Komentar ceka izvinjenje“

    Драго ми је да имате нормалан став према Србима или било коме одакле год да су. Све је више оних којима сви сметају.

    Моје мишљење је да се лепше живело деведесетих јер сва места мања и већа су била жива, деца су се рађала, школе су биле пуне и много се више људи дружило тада него сад, просто чини ми се да је живот био квалитетнији. Милошевићева Србија је прва која се супроставила највећој сили (НАТО) икада у историји. На тв програмима нисте могли да видите пљување по својој историји него чак уважавање и поштовање какво српска историја и заслужује.

    Бојим се да без Бога као најбитнијој вредности у друштву-држави исти не могу функционисати на најбољи начин тако да се поштује сваки грађанин. Бог представља љубав, истину, правду и жртвовање. Наравно да на земљи као таквој рај није могућ али мислим да је једино уз хришћанске вредности барем приближно могуће. Српство представља са једне стране уједињење свих Срба, а са друге и битније стране хришћанство. Без Бога увек се злоупотребе и најбоље идеје. Руска душа која је отворена за све је слична и са српском душом. Колики националних мањина живи у Србији, колико имамо покрета и разноразних организација која овде потпуно слободно делују чак некад и против интереса Србије. Зато сматрам да је држава која је изграћена на хришћанству и прожета истим је најидеалнији облик друштва.

    Наравно да свако треба да има своје мишљење, и нико није непогрешив.

    Срдачан поздрав.

    Свиђа ми се

  40. Петар Јанкетић@

    Ваши аргументи су добри, и ја сам умем, као Србин, и човек из православне хришћанске културе, да их користим.
    Али, кад се запитам зашто је нешто онако како јесте, или, још одређеније, зашо толико дуго овако лоше пролазимо, онда неумитно искорачим из српства и хришћанства на општији план, из којег ствари могу да се сагледају друкчије, па тако и изгледају. Онда видим ограничења на том ужем плану, и видим разлоге зашто смо неуспешни као нација, и да није све и до краја до спољашњих фактора, и до других.

    На пример, чим на тај начин изађем из православља (никако лично, јер сам детерминисан њиме током целог свог живота), видим да има религија и нација које су исто тако доброћудне (хиндуизам, нпр.), које су страдале због спољашњих разлога, у којима има исти однос добрих и лоших људи као и у другим религијама. Сем на филозофском и јако апстрактном, теоретском плану, тврдити да је православље боље од других религија је нека врста расизма, религијског. На неки начин већ сам став да си бољи од неког (свега) другог носи дозу ароганције и неправославног. Неразумевања другог и друкчијег.

    Истина је да све постаје сложеније на том плану, па постаје тешко уплив политике раздвојити од цркве, а цркву од религије … Јер, држава и црква су неретко били једно, а религија и политика чврсто прожете …

    Свиђа ми се

  41. Петар Јанкетић@

    Још и ово.
    Колико год да јесте тачно да је комунизам овде сурово наметнут, о потпуној окупацији и правилу „100 за 1“ током Другог св. рата, на све то се може гледати, ради самоосвешћења, и из другог угла.

    Зашто се баш овде то тако десило, зашто смо, рецимо да јесмо, само ми дошли у такав положај? Јер смо бољи, рационалнији, паметнији, духовнији, организованији, стрпљивији … од других? Или – нејединственији, слабије организовани, ћудљивији, с мање знања и памети, понављамо исте грешке …?

    Много је народа у историји било у страшном положају, и страшно страдало. Али, кад би прошле спољашње околности, уздигли би се. Током окупације би били стрпљиви, чували би се, били солидарни, имали јаку веру. Током страдања гледали да сачувају што се може сачувати, опстајали, и градили изнова.

    А Срби срљају, брзо се повлаче, преверавају, напуштају, распродају, беже … Прође комунизам, а систем, политика и друштво и даље, деценијама, у суштини – остају комунистички.

    Где су те наше врлине у пракси?

    Чињеница је да постоје они, као Индијанци у Америци, који су потпуно пропали. Наравно, били су на много нижем цивилизацијском нивоу, али, с друге стране, нису искористили познавање терена и друге предности, нису се племена ујединила и сарађивала у отпору … И постоје споменути Хрвати, који су исто тако много страдали крајем рата у повлачењу преко Словеније. Али, нису прихватили комунизам, никада, иако их је спасао од губитка територије, казни и националног понижења.

    А Срби још нису дошли до тога да обичан сокак у обичном селу усред Шумадије могу да назову по Ђенералу Дражи, на пример. Ено, тући ће се међусобно када поставе прве табле.

    Свиђа ми се

  42. @србски

    Ја лично не поредим Православље с другим религијама у смислу шта је боље, а шта је лошије, већ једино шта омогућава спасење душе.

    Наравно да има добрих људи и међу Шиптарима, Хрватима и осталим нацијама и да има лоших људи међу Србима, Русима и другим (формално речено) православцима, али бити добар човек то није довољан услов за спасење душе.

    Господ Исус Христос каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене“  и то је објашњење зашто Хиндуизам, Ислам и др. религије не воде Богу нити пружају могућност спасења душе.

    Једноставно то су космичка „правила игре“ настала много пре нашег рођења и игнорисање тих правила неће никога оправдати. Па чак и у нашем друштвеном уређењу непознавање државних закона нас не ослобађа кривице за њихово преступање.

    Ја као православац не мислим да сам бољи од осталих људи (укључујући неправославне), јер бити православан је само потребан услов, али не и довољан услов за спасење душе. Ретко који православац иде у царство Божије, а и за себе нисам сигуран да ћу спасити душу услед сталних грехова у које падам, али се и даље надам и покушавам да се поправим.

    Мени као православцу је искрено жао што остале нације нису спознале Истину, а далеко од тога да сад ја нешто арогантно ликујем због тога, мислећи наводно како сам ја бољи кад ни сам не знам да ли ћу се спасити.

    А што се тиче успеха нације, зависи шта подразумевате под успехом. По мени је највећи успех када бисмо сви спасили душе и тако задобили живот вечни, а спасити душу у материјалном благостању је врло тешко („лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије“), тако да и оно што на први поглед изгледа нам лоше, може да буде у сврху већег добра иако тога нисмо свесни. 

    Свиђа ми се

  43. cp6cku : Поменули сте Индијанце у Америци, … на много нижем цивилизацијском нивоу…

    За вашу информацију: Емиграције између белих Американца досељеника с једне стране, и домородних Индијанаца с друге, је изгледала овако:

    „На хиљаде Европљана су (постали) Индијанци, а ми немамо макар један пример да неко од домородаца својевољно постане Европљанин.“

    – забележио је Американац француског порекла, Hector de Crèvecoeur, 1782.

    У писму пријатељу из 1753., Бенџамин Франклин је стање описао овако: „Када код нас доведу индијанско дете и оно научи наш језик, и навикне се на наше обичаје, довољно је да само једном оде назад у посету рођацима, и нема више тога што ће учинити да нам се врати.“ А бели заробљеници Индијанаца, „иако откупљени назад, и третирани најнежније што је могуће замислити, у кратком року постају згађени нашим начином живота […] и првом приликом беже назад у шуме.“

    Забележен је бео Индијанац који тврди да није никада приметио нити један пример издаје племена. Неке беле Индијанке су браниле своје остајање аргументима: имају већу независност него било која жена у граду.

    Извор: Sebastian Junger, Tribes.

    Док сам читао, сетио сам се ових чињеница, и помислио да би било добро да их поделим.

    Свиђа ми се

  44. Zanimljivo je uvek čitati njegove tekstove iako se oko retko čega slažem sa njim.
    Srbija mora da se prilagodi neoliberalizmu i globalnom kapitalizmu i bude u savezu sa USA, NATO i EU, a ne da ratuje protiv njih.
    Bilo kakav rat Srbija će skupo platiti i već plaća ratove 90-tih.

    Komunizam je taj koji je razorio Srbiju, a ne privatizacije.

    Antonić je očigledno nacionalboljševik i staljinista i to je pogubno za Srbiju.

    Свиђа ми се

  45. Слажем се да је комунизам разорио Србију, и то баш темељно, али, то што кажете за г. Антонића је не само нетачно, већ и јако површно и ружно.
    То је непатворена етикета, кад би била изречена с позиције власти, могло би се рећи чак и стаљинистичког типа.

    Свиђа ми се

  46. То што је неко 1782. године (!) рекао:
    „На хиљаде Европљана су (постали) Индијанци, а ми немамо макар један пример да неко од домородаца својевољно постане Европљанин.“
    с једне стране не значи да је тако и остало, а с друге стране потврђује цивилизацијску заосталост Индијанаца.
    Наиме, вероватно тада нису ни знали шта је и где је Европа, а нису имали ни средства која је цивилизовани свет имао да то сазнају.
    Да се разумемо, то се не односи на систем вредности, већ на цивилизацијски нивоу у смислу поседовања одговарајуће технологије, технике и знања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s