Слободан Антонић: Зашто Запад не разуме Србију и Русију

Срби су демографски мали народ, али историјски важан. И с нама је Запад правио грешке, због чега смо их више пута изненадили – само зато што су нас погрешно процењивали. А то је често било јер су одвећ веровали овдашњим познаваоцима

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

Захваљујући већем приложништву Стању ствари у августу у прилици сам да могу да наставим с рубриком Колонија Србија.

Нови циклус започећу с пар текстова којима ћу покушати да одговорим на питање: Зашто Запад, чак и кад жели, не успева баш најбоље да разуме (тј. да предвиди) понашање Срба и Руса?

Кад нешто или неког не разумете, наравно и да учестало грешите у свом поступању, било да сте у том добронамерни, злонамерни или неутрални. Запад, историјски посматрано, у сусрету са Србима или Русима не тако ретко прави грешке, упада у неспоразуме и сукобе, па и трпи поразе. Мислим да то није случајно, те бих тај феномен покушао да објасним.

И одмах ћу рећи да би се мој одговор на горе постављено питање, а као што ће се видети у наредним текстовима, састојао из неколико елемената, од којих су три главна:

  1. Запад, најчешће због сопствене ароганције, примењује поједностављене моделе разумевања и деловања, што по правилу значи стварање и одржавање стереотипа који су у највећем броју случајева погрешни;
  2. И када поштено уложи напор да разуме Србе и Русе, Запад као главни извор сазнања о Србима и Русима првенствено користи оно што чује од тзв. Друге Србије или Друге Русије; то се Западу, наравно, допада, али то је баш погрешно.
  3. Иако повремено изгледа да је колонизација Србије и Русије на путу да успе, Запад потцењује дубинске разлике које постоје у духу народа (некада се то звало и друштвени карактер, а данас и политичка култура) између Запада, на једној страни, и Срба и Руса, на другој; и то је прилично погрешно, па због тога Запад доживљава толико изненађења, барем када су Срби и Руси у питању.

* * *

Започећу с две књиге објављене у Србији 1912. године: О Русији и Русима, Владимира Станојевића и Модерна Германија Мирка Косића.

Ово су занимљива и вредна штива, иако је Станојевић (1884-1978), када му се књига појавила, имао свега 18 година, а Косић (1892-1956) тек 20 година.

Прво издање књиге „О Русији и Русима“ Владимира Станојевића

Станојевић је доцније постао санитетски бригадни генерал (учествовао у оба балканска и оба светска рата), био је оснивач Музеја Српског лекарског друштва и аутор је капиталних дела као што су Историја српског војног санитета (1925) Историја медицине (1953) и Трагедија генија (1960). Косић је, студирајући у Стразбуру, Минхену, Женеви и Цириху, докторирао економију са социологијом, био је професор универзитета и објавио пионирске књиге:   Основи економне политике (1925), Увод у општу социологију (1934) и Проблеми савремене социологије (1934).

За мене су обе ове књиге из 1912. биле важне и показатељ, између осталог, и колико паметни могу да буду млади људи (уколико енергију троше на читање књига и размишљање, а не на игрице и порно сајтове:). Посебно ме је одушевио Косић, о чијој књизи данас мислим да је вероватно наша најбоља социолошка монографија о неком друштву, написана у 20. веку.

За ову прилику, из Станојевићеве књиге навешћу само запажање да Немци Русију виде као „колос на ногама од глине“ (стр. 58), док један чувени берлински професор (Станојевић не каже који) на својим предавањима тврди да се „одиграва последњи чин словенске драме, у ком још једном Русија потврђује наше историјско опажање да су Словени Staatsunfähiges Volk“ (за државу неспособан народ; исто). Такође, пишући о немачком виђењу Руса, Станојевић наводи и чувене Бизмаркове речи да су „Словени женска раса“ (стр. 119; уп. овде, стр. 286).

Занимљиво је да су и пред 2. светски рат Немци видели Русију (СССР) као „колоса на глиненим ногама“, а „за чију је ликвидацију довољан један ударац ножа“ (овде, стр. 131). Део одговора зашто је то тако налазимо код Косића.

Он своју књигу о Немачкој започиње изреком да је „незнање привилегија моћних“ (стр. IX), указујући да се Немци с висине односе према Словенима, а нарочито према Русима и Балканцима. Разлог је што „народи кад им иде добро постају обесни, па је тако и Немац постао надут, охол и презрив“ (299).

Немци су не само победили у претходна три рата – Данску 1864, Аустрију 1866. и Француску 1870. – него се у том тренутку њихова економија, технологија и наука налазе у снажној експанзији.

Косић, иначе, хвали немачке особине као што су радиност (55), марљивост (55), поштење (55), поузданост (55), издржљивост (68), истрајност (91), осећај за дужност (114), солидарност (114), дисциплинованост (114), рационалност (115), савесност (120)… Истиче да „Немац вечито учи“ и да „гвозденом вољом извађа своје до најмањих ситница разрађене планове“ (68).

Али, Косић указује и на немачке лоше особине, попут безобзирности (45; 91), ауторитарности (46), саможивости (126), негостољубивости (64), дволичности – у смислу да је Немац с другим Немцем коректан, а са странцем бахат (127)… Посебно је, по Косићу, опасна немачка тежња светској доминацији (Weltreich, Weltmacht, Weltpolitik; 81-82).

Косић цитира Кајзерову изјаву из 1902: „Дужност нам је да нашој отаџбинији још веће немачко царство придобијемо“ (82) као и Кајзерову изјаву из 1903: „Што се није дало Владиславу IV 1612. године, нити Карлу XII 1709. године, нити Наполеону 1812, то ће се 1912. дати мени – да победим Русију!“ (83).

Прво издање књигe „Модерна Германија“ Мирка Косића

Аутор Модерне Германије затим показује колико се немачко друштво милитаризовало: 45% буџета троши се на војску (82), државна управа има милитаристички карактер (85), а у друштву постоји прави култ официра и униформе: „Године 1909, приликом јесењег отварања парламента, већина посланика била је у униформи; когод је имао војничку блузу у орману навукао ју је, ма колико неприлично да је стојала његовој пустој трбушини“ (101); но не само елита, и обичан Немац воли војску, што се види по податку да је, 1909. године, у Француској из војске побегло 17.258 регрута, а у Немачкој свега 566 (103).

Косић је те 1912. године, дакле, јасно видео да се Немачка спрема за рат, и то против Словена, будући да се „словенство у школи представља деци као вечни непријатељ Германа… које треба уништити да би се мирољубиви немачки народ могао предати раду“ (164).

Уз Русе, главне немачке жртве у будућем рату биће балкански Словени. Прво, зато што их Немци сматрају расно-културно инфериорним. Косић пише како му је књижевник Александар Русвурм (Alexander von Gleichen-Rußwurm) рекао да је Немцу довољно једном да дође на Балкан па да лако поверује „у теорије о инфериорним и супериорним расама, о моралној дужности немачког народа да гвозденом метлом почисти Балкан, ту етнолошку старудијарницу“ (125; треба подсетити да је балканске Словене Енгелс (овде, стр. 142; 145) називао „отпадом народа“, а Маркс народима „с коца и конопца“ (овде, стр. 125).

А друго, по уверењу Немаца, „најприроднији правац за економско продирање налази се за Немачку преко Балканског полуострва, на Левант и Малу Азију“ (246). Косић наводи речи чувеног Ернста Хекела, професора Универзитета у Јени: „Рад немачког народа око развоја, културе и цивилизације даје право немачком народу да заузме Балкан, Малу Азију, Сирију и Месопотамију и из њих истисне данашње немоћне и неспособне расе“ (303).

* * *

Немци ни после Првог светског рата нису изменили свој надмени став према Словенима, а нарочито према Русима – између осталог и зато што од њих нису поражени ни у једној бици, иако су сам рат изгубили.

Додатни разлог за потцењивање Руса био је тај што су Немци веровали појединим руским интелектуалцима или руским књижевним јунацима, који су о Русима лоше говорили. О томе пише Иван Солоњевич (1891-1953) – бели Рус који је у Немачкој провео десет година, уочи и за време Другог светског рата (1938-1948) – у својој књизи Народна монархија (1951; срп. превод 2014).

Немци су веровали руским интелектуалцима када су лоше говорили о Русима, прво, зато што им се то уклапало у сопствене предрасуде о Русији, а друго, зато што су здраворазумски закључивали да руски коментатори ипак најбоље познају свој народ – не схватајући колико су се поједини кругови руске елите одродили и постали странци властитом друштву (Солоњевич, 124-126).

Иван Солоњевич (Извор: LiveJournal)

Немци су, рецимо, читали Максима Горког и његову књижицу О руском сељаштву штампану у Берлину (1922) и веровали да он даје праву слику руског друштва. Тај есеј, наиме, како Горки каже одмах на почетку, говори „о руском народу, јер је сељаштво његова већина“ (овде, стр. 5).

Руског сељака, по Горком, одликује „мноштво сујеверја, без икаквих идеја“ (Горький, стр. 9). Руски сељак заправо није истински религиозан: „разарање (од стране бољшевика – С. А.) манастира које је народ дубоко поштовао и који су одиграли велику историјску и религиозну улогу – древне Кијевско-печерске лавре и Тројице-Сергијева лавре – није изазвало ни протесте, ни немире у сељаштву“ (Горький, 29).

Сељак није ништа рекао ни када су месни совјети уништили све мошти до којих су дошли. Побунио се тек када му је узето жито за исхрану Москве и Петрограда – дакле, тек када се уплашио да ће да умре од глади (исто).

Руски сељак, дакле, нема виших очекивања, већ ако му се пусти да живи како је навикао – с елементарним потрепштинама – он ће бити миран и послушан.

Не постоји, објашњава даље Горки (стр. 23), никакав „доброћудни, замишљени руски сељак, неуморни трагач за истином и правдом, о коме је руска књижевност 19. века тако убедљиво и прелепо приповедала свету“. Руски сељак је, заправо, тумачи Горки, примитиван и лењ, научио је да трпи и да се задовољи малим. Сав његов свет су обзори његовог села, што се види из пословице: „Не плачу у Рјазану због суше у Пскову“; није га много брига ни за муке и патње другог Руса, јер верује да му је он, у суштини, супарник – како каже пословица: „Људи умиру, нама путе утиру“ („Люди мрут – нам дороги трут“; стр. 37). Рус је навикао на муку и сатирање, па и сам каже: „Сељак је као шума, сечеш је и палиш, а она сама од себе расте ли, расте“ (стр. 38).

И такав, „тешки руски народ – лењ, немаран и недаровито опружен по својој земљи“ („тяжелый русский народ, лениво, нерадиво и бесталанно лежавший на своей земле“; стр. 42), бољшевици сада, објашњава Горки, покушавају да поправе тако што би од њега, по западном узору, направили „пословни народ, неповерљив и равнодушан спрам свему што нема непосредне везе с његовим (чисто материјалним – С. А.) потребама“ (стр. 44).

Па како онда Немци када ово прочитају, пита се Солоњевич (стр. 270), могу да одоле а да не крену у освајање земље препуне идеалних кметова, људи „вечно покорних судбини“? „Цела немачка концепција освајања Истока била је у целости преузета из дела руских интелектуалних вођа: главне мисли (о Русима – С. А.) А. Розенберга готово су дословно преписане од Максима Горког“ (Солоњевич, стр. 124; в. 149)

Горки је, рецимо, на другом месту, писао о Русима као анархоидном мноштву које никада не би било у стању да направи државу да га странци нису подјармили или постали његова елита: „(Руска) држава је изграђена готово случајно, чисто механички, на изненађење већине њених честитих грађана (Руса – С. А.), снагом Викинга, Татара, балтичких Немаца и полицајаца“ („(…)государства построенного едва ли не случайно, чисто механически, к удивлению большинства его честно мыслящих граждан, силами варягов, татар, остзейских немцев и околоточных надзирателей“; овде).

Исту идеју готово дословце понавља Алфред Розенберг, нацистички идеолог, у чувеном делу Мит Двадесетог века (1930): „Русију су заправо створили Викинзи. Германски елементи успели су да унесу ред у хаос руских степа и организују становништво у државни облик који је омогућио културни развој. Улогу Викинга доцније су преузели ханзеатски Немци и западни имигранти уопште. Од Петра Великог, балтички Немци водили су (руску) државу, што се видело чак и почетком 20. века по утицају снажно германизованих народа Балтичког приморја“ (овде, стр. 111-112).

Стога, закључује Розенберг, када размишљамо о будућности, ако је инертним и недржавотворним Русима потребна гвоздена дадиља, нема никакве сумње да управо Немачка треба да игра ту улогу (уп. Солоњевич, стр. 151).

Код Розенберга, такође, погрешна оцена Руса није долазила само од преузимања арогантних идеја Горког, већ и због комичног неразумевања онога што је Достојевски написао.

Алфред Розенберг (Фото: FF Bauer, Berlin)

Розенберг је тачно препознавао да је „Достојевски лупа за руску душу“ (исто, стр. 171; слично и Кисинџер: „To understand Putin, one must read Dostoyevsky“). Међутим, ево шта је о Русима закључио читајући великог писца.

Руски дух, по Розенбергу, почива на доктрини о патњи и саосећању. „Достојевски прилично отворено говори о апсолутној, дубоко укорењеној чежњи Руса за патњом, за непрекидном патњом, у свему, чак и у забави; а идеја патње уско је повезана с потчињавањем и одсуством индивидуалности“ (исто).

„Има нечег нездравог, болесног, подмуклог у руској крви, што изнова и изнова фрустрира (…). Баш као што рањени човек изнова и изнова проживљава и разгледа своју рану, тако ће и човек (Рус), болестан од душе, разматрати (бескрајно) своја унутрашња стања“ (172).

„Достојевски је све што је болесно, сломљено и пропало прогласио људским. (…) Понижени и прогоњени постали су хероји, епилептици су постали предмет дубоке бриге човечанства, као и неприлагођени, попут пропалих светих просјака Средњег века или Симона Стилита“ (173).

„Ламентирање Достојевског о снази таме заправо је беспомоћно муцање отроване крви. Као највећу вредност она ствара чежњу за патњом, за понизношћу, за љубављу према свима; то је потпуно супротно природним нагнућима; некада је тријумфални Рим ослободио Европу од отрова египатског, афричког и аскетског мазохизма“, а данас ће то да уради немачки дух чији су хероји Ахил, Фауст, Леонардо, Вагнер или Фридрих Велики – он ће „обавити прочишћење, једном заувек, од ове руске болести“ (174).

Розенберг тврди да Смердјаков, из Браће Карамазових, симболише то руско „сасређење свега ропског, лишеног ма каквих виших тежњи“ (173). Зато је с бољшевицима – а сетимо се оног што Горки говори о бољшевичкој идеји свођења Руса на чисто материјално – дошло до тога да је заправо „Смердјаков завладао Русијом“ (175).

Да подсетим, Смердјаков код Достојевског (овде, стр. 181) жали што Наполеон није успео да пороби Русију: „и камо среће да су нас покорили баш ти Французи, паметна нација покорила би веома глупу и присајединила би је себи“.

Валентин Никулин као Смердјаков у филму „Браћа Карамазови” (Фото: Sputnik)

Розенберг из свега овога закључује да су бољшевици врхунац дегенерације једног „расно и духовно болесног националног тела“ (175), те да је тако дегенерисану масу, која ужива у патњи, потчињавању и љубави према сваком живом, лако покорити а средиште остатка дебољшевизоване руске државе потиснути дубоко у Азију (434).

* * *

И нису само Немци, тих година, погрешно процењивали Русе и њихову борбеност и виталност. Рузвелт се у својим записима сећа да Черчил уопште „није веровао у руски отпор“ Немцима; а чак је и тадашњи амерички министар војске сумњао да „руски отпор“ Хитлеру може да потраје дуже од три месеца (овде, стр. 355-6).

Како су се само сви изненадили! Немачки ратни извештаји из 1941. пуни су искрене неверице – зар се тако туче тај тупави, лењи и анархоидни руски мужик? „Нисмо могли да се начудимо Русима. Њих, узгред, уопште није било брига што су им главне снаге поражене. (…) Чак и опкољени Руси тврдоглаво су наставили да се боре“. (…) „Било је случајева када је комплетна посада себе дизала у ваздух, не желећи да се преда. Извештаји са фронта потврђују да се Руси боре до последњег човека“ (исто, стр. 140; 142; 144).

Амерички новинари били су, такође, запрепашћени гледајући руског војника како, с комадом бајатог хлеба у зубима и са сламом под шињелом (како би лакше пловио), прелази полусмрзнуту Одру и води коначну битку с последњим остацима Хитлерове паневропске, расно и културно супериорне, непобедиве армије (исто, стр. 147).

Сви су заборавили да су ти, наводно, килави, анархични, мазохистички и примитивни Руси претходно „једну за другом смрвили највеће (тадашње) војне силе: Монголе, Пољску, Шведску, Турску и Француску“ (исто, 121). Пољаци су чак освојили и запалили Москву 1612, а Французи су исто учинили 1812. Али, ратови су се, некако, свагда свршавали руским победничким парадама у Берлину, Паризу, Бечу, Варшави, Риму, Стокхолму… „Овамо су надирали сви; и сви су доживели једну исту судбину: коначни и неумитни пораз“ (исто, 122).

То је оно што називам погрешном проценом због коришћења искварених извора информисања и неразумевања аутентичних показатеља. А такве грешке, када су велики народи у питању – попут руског, историја тешко опрашта.

* * *

Срби су демографски мали народ, али историјски важан. И с нама је Запад правио грешке, због чега смо их више пута изненадили („непредвидљиви Срби“; die unberechenbaren Serben) – само зато што су нас погрешно процењивали. А то је често било јер су одвећ веровали овдашњим познаваоцима. Проблем је што су ти „познаваоци“, најчешће припадници компрадорске (аутоколонијалне) елите, одавно били пресекли везу са сопственим народом, познавајући Србе само на нивоу негативних аутостереотипа.

Много сам већ писао (рецимо, овде, овде или овде) о другосрбијанској менталној матрици, која укључује наопако (дакле, неистинито) виђење сопственог народа. Стога, кад Запад, као главни извор обавештавања о Србији (на основу ког образује мишљење о нама), користи оно што им кажу тзв. liberal Belgrade groups, онда је схватљиво зашто има погрешне процене и доноси погрешне одлуке.

Чланак у „Вашингтон посту“ од 27. августа 2019.

За ову прилику, навешћу, као својствен, пример како је Запад, почетком двехиљадитих, формирао мишљење о томе колико је Србима стало до Косова. Западњаци су користили два извора информација: 1. истраживања јавног мнења и 2. мишљење познавалаца.

Рецимо, у истраживању јавног мнења Србије, из јуна 2003. године, утврђено је да се с исказом „Косово и Метохија су изгубљени за Србију“ слаже чак 55% испитаника, 23% нема став, док свега 22% не мисли тако (овде, стр. 70).

И друга истраживања, ексклузивно рађена за западне наручиоце, често су показивала исто. Но, било је то, најчешће, јер су Западњаци, као извођаче истраживања, по правилу ангажовали људе из liberal Belgrade groups. А они су отприлике овако постављали питање: До чега вам је највише стало – до посла; здравља; породице; сигурности; деце; Косова…?

На основу тако формулисаних питања наши либераши слали су, затим, извештаје како је Косово за Србе, по приоритету, негде на последњем месту. И Запад им је веровао.

Такође, и тзв. креатори јавног мнења из liberal Belgrade groups сервирали су западњацима сопствено мишљење као мишљење свих Срба. А оно је, гле чуда, савршено одговарало западњачким стереотипима, предрасудама и wishful thinking пројекцијама.

Ево примера. Чувене су вечере у Америчкој амбасади на којима америчке дипломате разговарају с нашим медијским радницима. Како ми је испричао један од њих, у раздобљу 2000-2004, међу најгласнијим у објашњавању да је Косово за Србе девета рупа на свирали био је Александар Тијанић. „У Србији је до Косова стало само патријарху Павлу!“ – сентенца је из Тијанићевих вехементних излагања која је присутнима остала у сећању.

Да не буде да се ослањам на рекла-казала – ево програмског текста који је Тијанић управо у то време (2003), објавио у НИН-у: „Шта ће Србима Косово“.

У том чланку, Тијанић лепо објашњава да „Срби масовно лажу да воле Косово“, које је за њих тек „лажна заклетва“ . То се види из чињенице да су Срби, 1999. године, „оставили Косово певајући“, а што је, по Тијанићу, „рационално, охрабрујуће, чак“.

„У претходној деценији“, објашњава даље Тијанић, „разорени су сви национални митови“, а Срби су сада једноставно, „нација костимирана и препарирана да крене на сопствену сахрану. Да се наједе и напије на даћи, изнад намештаја од чамовине“.

И управо таквим „осиромашеним, смањеним, апатичним Србима – усред борби за буквално преживљавање“, поентира Тијанић, „експоненцијално опада интересовање за Косово“. „Зато је нулта тачка почетка стварања српске будућности – избацивање Косова из унутрашње српске политике. Шта је то сем признавања фактичког стања?“.

А сада, обратите пажњу на чињеницу да је Александар Тијанић, који је овако писао (и говорио) 2003. године, наредне године постао дикректор РТС-а.

Александар Тијанић (1949–2013). Фото: Курир/Дадо Ђилас

Затим, обратите пажњу на то да је Тијанића – који је имао такав став о Косову – за директора РТС-а поставила влада за коју се и данас може рећи да је међу патриотскијим владама после 5. октобра.

Коначно, обратите пажњу и на чињеницу да је Тијанић остао на месту директора РТС и пошто је пала прва Коштуничина влада; и пошто је пала друга Коштуничина влада; и пошто је пао Тадић; и пошто је власт, најзад, преузео Вучић…

А и да није умро, Тијанић би, највероватније, и данас био директор „јавног сервиса европске Србије“.

„Он је био избор истинске српске дубоке државе. А њом владају западњаци“, објаснио ми је овај феномен добар познавалац медијско-политичких прилика у Србији.

„Та дубока држава била је, у најважнијим стварима, изнад Коштунице; била је изнад Тадића; била је изнад Дачића; а сада је у много чему и изнад Вучића. Тијанић је био њен избор, као неко ко је имао да објасни Србима да је Косово изгубљено“.

Али све процене из 2003. године, или оне из 2008. године, да су Срби дигли руке од Косова – због чега ваља удовољити максималним арбанашким захтевима – показале су се погрешним. Због тога Запад и данас, 2019. године, главиња са Србијом око Косова.

Западњаци се сада надају да ће им то ипак, у догледно време, завршити политичар који је концентрисао колико год је преостало власти у једној (полу)колонији. Али, шта ће он напослетку урадити, то уистину још нико не зна (мада, на основу Брисела 1 и 2, као и његових изјава, већина патриота очекује најгоре).

Али и да потпише, западњаци треба да знају да то неће бити крај.

Јер ми смо Срби.

Die unberechenbaren Serben.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , , , ,

66 replies

  1. Било би добро да уместо речи „запад“ користимо реч „латини“

    Свиђа ми се

  2. „Али и да потпише, западњаци треба да знају да то неће бити крај.
    Јер ми смо Срби.
    Die unberechenbaren Serben.“

    То је права порука Западу и нашим „верним западњацима“. Ende!

    Свиђа ми се

  3. Slobodan Antonić, svetilo u tami.

    Свиђа ми се

  4. Наравно да Запад верује ономе кога плаћа да га извештава о свему, да ровари, да опструише, да буде његов представник у свему што се дешава. И докле год су ти плаћеници толико провидни, западни колонизатори неће бити мистерија за Словене. Исто тако јасно је да је осионост освајача са запада у директној сразмери са недостатком потребе да се било шта прикрива. Иду ђоном на кичму и не размишљају о неуспеху. Као што је словенска норма да воле свакога, тако је њихова да газе преко мртвих, уопште не дајући на значају егзистенцији, правима или било каквм мишљењу оних који су предмет њихове окупације. Уверени су да им све припада и да то само треба да озваниче. Зато Словени (у ствари Руси и Срби) немају залеђину и резерви да и убудуће проводе своју политику праштања. Морамо научити више пута поновљену лекцију да је праштање клица понављања злочина над нама.

    Свиђа ми се

  5. Чему – “Колонија Србија“ ?!
    Који су унутрашњи /лични/ , духовни, идеолошко-политички разлози да се
    Србија кроз овај наслов, у само две речи, самопориче, самопотире…
    Може се рећи да је то “реалност“, али ако је тако – чему толико бављење
    Запада Србијом?
    СРБ иЈа јесам Онај Који јесам – објашњава: “Зашто Запад не разуме
    Србију и Русију“, у светлу познате западњачке флоскуле, пројектоване
    од сатанистичких идеолога ЗапАДА, да више комунизам није непријатељ
    број један “Новом светском поретку“ /ГЛОБАЛИЗМУ/, већ ПРАВОСЛАВЉЕ!
    Разумевању предходи – ЖЕЉА срца /да некога разумеш/, ХТЕЊЕ воље /да
    некога разумеш/, и разумевање долази као резултанта та два вектора људске
    душе – љубав!
    ЗапАД нас не ЖЕЛИ и НЕЋЕ да разуме, и поред свих историјских околности,
    који нас за то кандидују, јер нас НЕ ВОЛИ!
    Не само што нас не воли, већ нас и мрзи, а од таквога очекивати да те разуме –
    равно је прелести!
    Било би корисно да се наслов ове рубрике применује у – “ДУХОВНА ЦАРЕВИНА/
    КРАЉЕВИНА СРБИЈА, јер то простиче из самог слога божанственог имена
    С/лови/ Р/еч/ Б/ожију и Ја јесам Онај Који јесам!
    Исто је и са Русијом: Русија је “Велика Србија“, а Србија “Мала Русија“.
    Православна Србија = Православна Русија!
    “Какве су ти мисли – такав ти је живот!“ – Старац Тадеј Витовнички.
    “Само тихе, мирне, добре, позитивне мисли!“
    За “Сбија колонија“ – то се не може рећи, али за – Србија “Духовна Царевина/
    Краљевина“ – то је обећавајуће и охрабрујуће и за Србе, и за Русе, и за Запад
    /ако то прихвати/.
    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. Неки већ знају како се (за)почиње. Родољубивом антиколонијалном револуцијом, патриотском интернационалном солидарношћу и сопственом чврстом руком. Наравно, и ослободилачком песмом!

    Интернационала на руском

    Свиђа ми се

  7. @Драгане, оте ми речи из уста!

    Не знам зашто је аутор, поштовани Слободан Антонић, пропустио да каже оно што је суштински најважније у целој теми „зашто запад не разуме Русе и Србе“, нешто што је почетак и узрок свега осталог наведеног. На моју радост, а на поуку свима који читају, то је у коментару исправно рекао Драган Славнић.
    Пратимо линију:
    1) Љубав, као суштинска карактеристика Божијег бића, је нешто што ђаво / непријатељ / Сатана нема, јер се гордошћу одвојио од Извора Љубави; то је и разлог зашто код њега нема ни могућности покајања
    2) запад је већ поодавно потпуно сатанизован. Али заиста ПОТПУНО! Говорим о властима, не о народима нити појединцима, мада се у највећој мери то може применити и на њих (морамо при томе бити свесни да је исти процес и овде пожњео прилично душа)
    3) отпадник од Бога не може да схвати оно што нема у себи
    4) отпадник је, са друге стране, првак и извор гордости, те не може да схвати ни смирење ни силу тог смирења пред сваком недаћом и несрећом
    5) колико год се трудили, западни политичари неће ништа суштински схватити о нама Србима и Русима, јер њима господари онај који нема у себи моћ схватања љубави и силе немоћи, у којој се управо Божија сила показује.
    6) колико год нас сатирали, двоструко себе уништавају, а нама користе – и на земљи се на крају увек показује победа Божије милости, а као мученицима за Истину, помажу и нама који смо далеко од духовног савршенства да се „квалификујемо“ за Царство, „простом“ љубављу за њега и за људе.
    Да, дођи Господе!

    Свиђа ми се

  8. Екмечић пише да русофобија почиње још од Наполеона и његове пријетње да Руси не смију имати ни центиметар десне обале Дунава. 210 година ! Ми смо мали Руси.БИЛИ,ЈЕСМО И БИЋЕМО.Не тражите разумијевање на Западу.Нисмо сами.Све ово Срба потиче са 1000 км2.Билећа до Цетиња и Невесиња.А сад имамо преко 120.000 км2 +20.000 Koсмета(Војводина 21.500,Р. Српска 25.000,ужа Србија 78.000.).Најгоре је иза нас.С вером у Бога..

    Свиђа ми се

  9. Не буди пасивни, потиснути и инфериорни рајетинац у танатоидном прикривању тенденције биолошко-еколошког, државотворно-суверенистичког и политичко-духовног изумирања, већ (про)буди у Себи усправног човека Заједнице смисла која се бори против западног империјализма и која зналачки практичко-повесном вољом ствара садашњост и будућност јасно разликујући противнике и непријатеље од савезника и пријатеља!
    Ако је непокорни, непоткупљиви и херојски народ Венецуеле опредељен за (о)чување мајке Природе, независност и правду, шта народ Србије “чува“ у (ауто)колонијалном капитализму, у беди страха и у рајетинској покорности окупатору и компрадорским квислинзима?!
    Ако народ Венецуеле страсно, непоколебљиво и револуционарно може, жели и хоће да (од)брани суверенитет, достојанство и животворност Републике Венецуеле Симона Боливара и Уга Чавеза од западног империјализма, колонијализма и буржоаско-мафијашке пете колоне, шта нас у нама самима зауставља, спречава и саботира да поново (п)останемо практички (само)свестан, социјалистички слобода(н) и наталитетно радостан народ заједништва, солидарности и хуманости?!
    За тај чин човечности, потребна је умна храброст. За ту људску срећу, неопходно је (у)кидање спољашње-унутрашње (ауто)цензуре и ропства делима!
    ЖИВЕЛА СЛОБОДНА СРБИЈА!

    Presidente Nicolás Maduro en 1er Encuentro Internacional de Trabajadores, 30 agosto 2019

    Свиђа ми се

  10. Антонић је опет показао знатно неразумевање реалности. Прво, ни Срби ни Руси нису никад победили Западњаке. Замислите да је Други светски рат био фудбалска утакмица. Ако су Руси дали 5 милиона голова, а Немци 20 милиона голова ко је ту победник? Оно што Антонић види као снагу Срба и Руса то је истрајност очајника који нема шта да изгуби, то је анимални инстинкт самоодржања а не победа. Те животињске особине, ти нагони из дубоке праисторије људске врсте нама не говоре ништа о квалитету једне модерне нације. За успех и одржање у нашем времену су потребне одређене цивилизацијске особине које овде и у Русији мањкају. Рат је стање кризе, рат траје много кратко у односу на мирнодопско стање, и зато победа може да се препозна само у миру. Ту видимо да кратко време након руске „победе“ Немци опет живе много боље и имају много виши животни стандард од Руса. Требало би да победник буде тај који експлоатише побеђеног, да победник живи боље. Али ми видимо само сасвим обрнуту ситуацију: победници Руси желе да живе као побеђени Немци и након 70 година признају да је њихова победа у ствари пораз. Они преузимају западни економски модел и западне демократске институције. Какав је то победник? Победници имају вође који су реалистични, који не склапају са Хитлером споразуме и верују непријатељима на реч. Победници негују културни и национални идентитет. Победници не растурају своју државу сваких неколико деценија да би је после тога стварали поново из пепела. (Много је ту расипања драгоцене виталне енергије.) Победници имају идентитет који континуирано траје, они не мењају идеолошке матрице сваких неколико деценија.

    Демографска цена која је у случају Руса и Срба плаћена за опстанак, ни по ком критеријуму не би могла да се претвори у победу. То су трајни и ненадокнадиви губици. Објективно и Срби и Руси су и ратни и мирнодопски губитници.

    Ако Антонић рачуна са тим да ће Срби поново своју неурачунљивост неким чудом да претворе у „победу“ могао би се изненадити. Има много индикација да су се они променили и да су схватили да им улога западних слуга и робова много више пристаје.

    Свиђа ми се

  11. @Иван Лукић

    Ви сте, вероватно, у праву. Осим у последњем пасусу. Ту, попут западњака, грешите.

    Свиђа ми се

  12. @ Иван Лукић
    Леп хвалоспев Немачкој „вишој раси“. Немци треба да буду захвални СССР-у што их нису вратили у камено доба, што су као нацисти са Трећим рајхом и заслужили. Од таквог краја су их спасили исти они који су их раније наоружали и послали да освајају и уништавају словенску и друге расе и отимају богатства њихових земаља. Они који су их послали са наведеним задацима, су их после склепаног мира и обновили. Колику је помоћ добила бивша нацистичка Немачка после рата? А колико државе жртве нацистичке Немачкe? Да су оне добиле толику помоћ за обнову и развој, биле би развијеније од Немачке. У тој цивилизованој Немачкој и даље живи једно зло. То зло и даље ради на уништавању других нормалних земаља. Ко је покренуо разбијање СФРЈ 1991. године? Ко подржава одвајање Косова и Метохије од Србије? Ко помаже Албанију и Хрватску против Србије? Та „цивилизована“ држава је први пут после 1945. године послала своју војску у саставу НАТО пакта на једну европску државу – СРЈ-Србију. И да нама такви служе као узор? Не и никада, не!

    Свиђа ми се

  13. @Иван Лукић
    Треба бити озбиљно наиван па веровати да постоје мирнодобски периоди, а са таквом наивношћу није немогуће написати ово што сте и написали. Рат између нас који се боримо под симболом двоглавог орла, против таме испод симбола једноглавог орла још није готов.

    Свиђа ми се

  14. @Иван Лукић
    „Демографска цена која је у случају Руса и Срба плаћена за опстанак, ни по ком критеријуму не би могла да се претвори у победу.“

    Могу само да се сложим да не постоје критеријуми које ви можете да видите, Лукићу, а никако и да заиста не постоје критеријуми по којима оно што се дешавало и дешава јесте победа.
    Нама који верујемо по вери светих Отаца јасно је да се победа остварује вером у светињу коју бранимо, а не силом која напада или бројем жртава које ћемо поднети.
    Будући другом вером, ви не схватате да немачка нација (и не само она) себе непрестано и поновљено убија, прихватајући тихи и лукави шапат зла.
    Много нас је више Срба и Руса на оној стварнијој страни стварности, а и ви и ја ћемо врло ускоро тамо. А као што данас са (недостојним) поносом гледамо на оне који су за србску ствар и Небеско Царство дали живот, а са одбојношћу и стидом на оне који су правили земаљску рачуницу (да не кажем „ђаволску математику“), тако ће и на наше животе гледати покољења која долазе. И мој син ће једног дана укоченим очима гледати у небо, а некмоли ја. И шта онда имам да тражим у вредностима овог света, макар то био и овај земаљски живот?
    Ја бирам вечно.

    Свиђа ми се

  15. @Иван Лукић

    Заборавих да напишем – последњи пасус показује ко сте ви – управо оно што сте и написали – ви сте један од оних којима „улога западних слуга и робова много више пристаје“.
    По вери вашој нека вам буде!

    Свиђа ми се

  16. @Милутин- кажете и ово: „…Рат између нас који се боримо под симболом двоглавог орла, против таме испод симбола једноглавог орла још није готов“. Па – Милутине, и симболи нешто говоре о реалистичности оних који их употребљавају: где сте у природи видели двоглавог орла? Да ли би у реалности – ако би се и испилио, двоглави орао био животноспособан? Знам – ради се о симболима, али ипак… „светлост“ и „тама“ су променљиви појмови. Сматрате ли да се у Другом Светском рату радило о борби „Таме“ Немачке – против „Светлости“ СССР-а? Горко се варате. Не зна се ко је од тих двоје сукобљених био тамнији…Сматрам да је @Иван Лукић потпуно у праву – али ни он не схвата да занесењацима, који живе у својим фантазијама нема никакве сврхе предочавати реалност. То их само иритира, па зарањају још дубље у свој имагинарни свет. У међувремену реалисти планирају и извршавају своје планове…

    Свиђа ми се

  17. @светлост и тама…
    Други светски рат се водио на првом месту против Руског народа, западни савезници се озбиљно укључују у рат тек 44., али не зато да би докусурили Хитлера. Двоглави орао је симбол јединства духовне и материјалне енергије, а једноглави симбол материјализма, тако је хиљадама година. А да ли ће материјалисти остварити своје планове, видећемо.

    Свиђа ми се

  18. Антонић у свом тексту није дао дефиницију победе, а победа се веома разликује од опстанка. Зато ћу вам ја предложити моју дефиницију победе. Постоје две врсте победе:

    1. Победа нападача је када заједница-агресор освоји неку територију, искористи њене ресурсе и, евентуално, превентивно изврши геноцид над домицилном заједницом како ова не би била способна за одмазду.

    2. Победа браниоца је када заједница-бранилац одбрани своју територију, пређе на територију непријатеља и тамо изври генеоцид над непријатељем. Овај геноцид је неопходан да би се непријатељска заједница спречила да се биолошки обнови и поново угрози биолошку масу и виталне енергије заједнице браниоца. То су (сасвим оправдано) учинили антички Римљани у последњем Пунском рату.

    У коју од ових категорија победе спадају српске и руске победе?

    Пре много година је овде у мом родном Чачку, одржао предавање покојни Владета Јеротић. Он је толико деликатно саопштио публици једну мисао да га публика уопште није разумела. У току предавања он је објаснио да је агресивни биолошки инстинкт потребан човеку ради опстанка. Човек без тог инстинкта нема шансу да опстане. Снага једне нације се не гради да би се она бранила него да би она нападала. Иначе би градња снаге била само расипање енергије, постојао би један понтенцијал енергије који стоји неупослен и који се бескорисно дисипује. Отуда је бесмислено да Руси праве много нуклеарних бојевих глава које служе само за одбрану, прекомерно троше ресурсе без ефекта. Са њиховим дефанзивним менталитетом, са недостатком агресивности и са потпуним одсуством било какве преовлађујуће националистичке идеологије, они могу да буду само губитници.

    Антонић се у једном тексту хвалио како у Србији нико није нападао хрватске спортисте као што су то чинили у Хрвати у Хрватској. Ту нема ничега за похвалу. То само значи да смо ми дефанзивни и да се плашимо да покажемо наш негативитет према Хрватима. То је врло неповољан прогностички знак за будућност.

    За коментаторе који мисле да су Хришћани, цитираћу православног грчког митрополита Јеротеја Влахоса који је у књизи „Болест и лечење душе у Православном предању“ рекао „да је за православног Хришћанима мржња потпуно нормална емоција уколико он мрзи зло“. Ако Хрвати непрекидно, истрајно врше геноцид над Србима а Срби упорно нуде пријатељство, то значи да у Србима има неки дефект сличан оном који је уочио Максим Горки везано за Русе у Антонићевом тексту.

    Свиђа ми се

  19. @Иван Лукић

    „Антонић у свом тексту није дао дефиницију победе, а победа се веома
    разликује од опстанка. Зато ћу вам ја предложити моју дефиницију победе.
    Постоје две врсте победе:…“

    Што се тиче Срба, победа/успех је у рату, а у миру – ..БЕДА/НЕУСПЕХ!
    “Оно што Срби добију у рату то изгубе у миру!“
    Срби су у рату увек победници, а у миру бедници/губитници?!
    Можда се тајна таквог “усуда“ крије и у самом значењу речи по-беда?!

    Борба у рату је временски ограничена /док траје рат/, а борба за опстанак
    је временски неограничена.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  20. Такође желим да укажем и на један парадокс везан за Србе. Поставља се питање шта је узрок безумног праштања које практикују Срби према очигледним непријатељима. Врло је необично да један народ настави да живи са дојучерашњим непријатељима и да чак једног од њих (Гроза) постави себи за краља, након што је свог краља протерао, а да затим глорификује ту креатуру и да јој се клања неколико деценија. Да ли је то хришћанска доброта? Очигледно није. То знамо по томе што се Срби међусобно безобзирно обрачунавају. Они су галантни само према странцима-непријатељима. Између себе окрутни и несолидарни, према странцима малоумно галантни. Све обрнуто од онога што би требало да буде у једној квалитетној заједници. У квалитетној заједници влада међусобна солидарност а бруталност је резервисана за странце-непријатеље.

    Срби поседују истрајност у аутодеструкцији. Ту је мотивација огромна. Али кад треба да се обрачуна са непријатељима онда је истрајност нула, а сервилна сентименталност на максимуму. Лако можете да видите зашто ће Срби са њиховим карактерним мањкавостима и манама увек остати губитници. Хрвати су се наоружали безобзирном мотивацијом да обришу Србе са своје замишљене територије. Они су током неколико генерација спроводили геноцид у свакој погодној прилици. И на крају су учинили оно што су наумили. Њихова мотивација је довела до победе, праве победе. А Срби су имали дефанзиван став према Хрватима и нису чак успели ни да опстану на својим етничким територијама. Срби су апсолутни губитници. То што се догодило крајишким Србима прети да се догоди и Србима у Србији. Карактер који Срби имају је њихова судбина.

    Антонић је изабрао погрешне цитате из Максима Горког као илустрацију своје тезе. То што је тамо написано за Русе је сасвим тачно, и важи и за Србе.

    Свиђа ми се

  21. Антонићев текст се заснива на претпоставци да су Срби за западњаке нека мистерија, попут неке религиозне догме коју није могуће разумети. Још у Бизмарково време су немачки и аустријски дипломате добијали информације да је на Балкану све могуће ако се „подмаже“. Они нису имали никакав проблем да схвате да је српска елита (сваке врсте) подмитљива и да се може купити. Странци су Србе јако добро разумели. Србе уопште није тешко схватити. Много тога се види и на основу изборних резултата. Другосрбијанци, које Антонић са правом критикује, представљају добар показатељ српског карактера, и то странци виде. Ако на изборима задњих 20 година побеђују искључиво странке са евроатлантском агендом, ваљда то има неку релевантност? Каква је то тајна коју ти изборни резултати крију? Какво се изненађење крије у тим резултатима које странци нису способни да виде? Ако долази до неке промене расположења она се врло очигледно показује у изборним резултатима па се тако на немачким парламентарним изборима као релевантна странка појављује AfD, или на италијанским изборима странка Матеа Салвинија. Да ли Антонић стварно очекује да на следећим изборима српска опозиција победи режим? Да ли очекује да победник буде националистичка опозиција? Да ли националистичка опозиција још уопште постоји?

    Није добро за једног научника социолога кад ирационална очекивања превладају здрави разум, да мистика почне да доминира. Ја разумем Антонића и нисам његов критичар зато што ми се више свиђају његови идеолошки противници. И ја бих, као и Антонић, желео да Срби буду одважан, честит и непоткупљив народ, да ме изненаде својим квалитетима. Али моја жеља неће променити стварност. Срби се једноставно, кад су сатерани у угао, боре као рањена звер за опстанак. Али то није особина коју други немају, која Србе издваја од других. За успех је потребно више од тога. Много више.

    Свиђа ми се

  22. Сећам се почетка распада Југославије, деведесетих година прошлог века, кад је Запад покушавао да разуме Србију. Амерички амбсадор у СФРЈ Ворен Цимерман је једанаест пута молио да га прими Слободан Милошевић.
    Сваки пут је био одбијен.

    Свиђа ми се

  23. @Иван Лукић

    Рекавши:

    ”Има много индикација да су се они [СРБИ] променили и да су схватили да им улога западних слуга и робова много више пристаје.”

    Пљуну увис Иван Лукић, остаде жив али самопопљуван — горди роб и западни слуга.

    Свиђа ми се

  24. @Иван Лукић

    Рекавши да

    ”…су се [СРБИ] променили и да су схватили да им улога западних слуга и робова много више пристаје”,

    @Иван Лукић не схвата да пљување увис има просту директну последицу.

    Ваљало би и да @Иван Лукић примети да има слободу да о ропској сервилности може говорити само у своје име.

    Такође, поредити двадесет милиона Руса (већином цивила) побијених од стране нациста у Другом Рату (кад кажем Руса, овде мислим и на друге народе СССР-а) са фудбалским головима, је цинично колико и безобразно и обезвређује његове остале изјаве.

    Звецкање сопственим ланцима, @Иван Лукић-а, у славу страног господара је ”музика” у којој могу уживати само они чији је ум оболио стида због издаје свог народа, а образ отврднуо од презира према свом идентитету и пореклу као ђон окупаторске чизме.

    Колико год да се епидемија дефетизма, издаје, удворништва и сервлности шири, нећете успети.

    Јер где је смрад адске саблазни, умножава се и сила Господње благодати.

    Да живи српски народ, у славу својих предака и достојанство и спасење наше деце и покољења.

    Свиђа ми се

  25. @deda djole da ga je primio sve bi bilo drugačije.

    Свиђа ми се

  26. @Иван Лукић – цитирате Јеротеја Влахоса: „… да је за православног Хришћанима мржња потпуно нормална емоција уколико он мрзи зло“, а одмах затим кажете нешто што је битно другачије од овога.
    Господине Лукићу, мрзети зло за хришћанина НЕ ЗНАЧИ мрзети злог човека, па макар тај своје зло исказао небројено пута. Мрзети зло значи мрзети онога који је извор зла и из кога су свака лаж и зло дошли у људску природу – мрзети зло у човеку, а не самог човека! А најпре мрзети зло у самом себи!
    То се и каже у цитираном тексту, али она димензија вашег бића која омогућује разумевање те истине у вама је потиснута или је чак уопште немате. При томе не мислим ништа увредљиво – то је принципијелно слично као кад човек без минимума школе не може да стварно разуме научне – математичке и логичке принципе којима се у физици, хемији, математици,… објашњава природа.
    Ви поистовећујете зло са оним који чини зло, што хришћанин не чини, а и када падне духовно – у мржњу према другом, он настоји да то очисти у себи, јер је сваки човек икона самог Бога и УВЕК, до краја живота, постоји нада и могућност покајања.
    Потпуно разумем такво ваше размишљање (знам одакле долази), јер знам и себе самог, али знам и излаз из тога, јер ме је Црква научила. Имам искуство мржње и лично моје, као и према мени као Србину, и знам шта ми је чинити са тим.

    После свега овога, дође ми на ум да је Антонићев текст једнако примењив на вас као и на ратоборне западњаке о којима он пише. И ви показујете да на једнак начин (и из истих суштинских разлога!) не разумете Србе и Русе. Иване, бити Србин није ваш пут.

    Свиђа ми се

  27. Сад видим да нисам адекватно завршио најбитнију реченицу, што утиче на разумевање онога што сам хтео да кажем, па допуњујем/објашњавам онима који не могу да разумеју хришћанина:
    Зло није само апстрактни појам, природна супротност појму добра. Зло и извор зла је биће, пали анђео, онај који је постао непријатељ Бога и Божије творевине. Некадашњи светлоносац, Луцифер, постао је Сатана – непријатељ. Од њега је покренут низ свих зала која су се породила из прве гордости. Он је онај којег хришћанин не само да може да мрзи, него и треба да мрзи.

    Свиђа ми се

  28. @ Иван Лукић: „Антонићев текст се заснива на претпоставци да су Срби за западњаке нека мистерија, попут неке религиозне догме коју није могуће разумети. Још у Бизмарково време су немачки и аустријски дипломате добијали информације да је на Балкану све могуће ако се ‘подмаже’“.

    Нажалост, опет погрешно тврђење. Да су „цивилизатори“ из средње Европе могли да у Србији остварују планове „подмазивањем“, не би овде слали силне војске. И захваљујући томе остали смо познати у Историји као „народ о коме се сломило три царства“. (Речи патријарха Германа народу на Косову и Метохији у пролеће 1986. године.). Овим се не могу одбацити и такви случајеви од појединаца на власти током векова, али су се ствари увек завршавале великим војним поразима освајача.
    Оно што се ставља у уста покојном Владети Јеротићу, коме је сутра годишњица смрти, можда је истинито. Али то су ипак речи млађег Јеротића. Старији, и зато мудрији Владета, би се вероватно исправио у вези са „пасивним“ наоружавањем тадашњег СССР-а. Како би та велика и богата држава одвратила од себе бројне грабљивце? Једино силом свога оружја. СССР, а сада Руска федерација је увидео током Другог Светског рата да је имао много људских жртава зато што је био оружано неприпремљен за отпор снажном агресору. И зато је нова концепција са много снажног оружја а мање људских губитака. Русија нема потребе да буде освајач туђих земаља и простора. Она има Богом дану земљу са свиме што им је потребно за живот. И зато је стална мета и циљ освајача. А освајачи добро виде страшно наоружање Русије. И само могу да завиде тој снажној и богатој земљи на свему што има, а њима је недоступно као плен. Када би се „сетили“ да могу да лепо тргују са њима, уступајући им своје производе а купујући њихове, укинули би Војни савез – НАТО пакт и себи и свету донели мир и благостање.
    Кроз више коментара потурате Србији неспремност и слабост за освајање других земаља и простора. Зашто би то Србима требало? Србија треба и мора само да чува своју земљу од отимања. Миран и вредан народ је идеал будућности. Освајачи су постојали кроз Историју света, али су сви полако нестајали. Шта је са Монголима, Турцима, Енглезима, Французима, Шпанцима, Немцима и осталим освајачима и колонизаторима? Затворили су се у своје државе и државице и окренули поштеним и мирним животима. Понекад се сете да су били војничке велесиле, па снимају филмове и пишу књиге о тим временима. Свет будућности је Свет у миру. А Срби и Руси, као и многи други духом велики народи, су његова водиља и претходница. И ако их данас сматрају „кукавицама“, зато што неће да освајају и пљачкају туђе земље и народе.

    Свиђа ми се

  29. У овом контексту, имајући у виду тзв. Споразум Цветковић-Мачек од 26. Августа 1939. године који је слопљен по наредби србофобичних лецемера, који су уочи Другог светског рата израдили у Лондону колонијалистички програм федералистичког решења у Краљвини Југославији. Лондонском Форињ офису није био циљ праведног решења, већ је служио као маска у закулисној борби коју су водили против нашег несрећног,
    обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа. Из тих разлога, они су се нашли на истом закулисном задатку са Коминтерном, фашистичком Италијом и нацистичком Немачком. Стварали су и заоштравали несугласице између појединих покрајина у Краљевини Југославији, изазивали међу народима раздоре и мржњу једних
    према другим, да би их довели до најоштријег сукоба. Зато су се свом жестином окомили на наш несрећни србски народ. Југославију су таксирали као опцију транзита и вештачку творевину коју треба разбити. Стога су помагали хрватске сепаратистичке фракције у Југославији. Упрегли су Анту Павелића 1929. године између осталих хрватских сепаратиста у службу интелиџенс сервиса (Види: Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991, књ.I-II, Београд, 2008).

    Треба имати у виду и чињеницу, да је потписник Крфске декларације, старчевићанац Анте Трумбић „борац за хрватску слободу“, био у посети Анти Павелићу у Палерму у Италији 1936. године, две године после Марсељског атентата (Види: Др Драгослав Страњаковић, Највећи злочин садашњице – Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Горњи Милановац, 1991, стр. 487/88).
    Такође, треба имати у виду да је Влатко Мачек, као потпредседник Симовићеве владе у којој су нашли уточиште извесни масони-марксисти, министри 25-мартоваци, преговарао са фашистичком Италијом 1939. године и са немачком обавештајном службом ради стварања Независне Државе Хрватске (Види: Владимир Мајер и Андрија Лушичић, Дневник грофа Ћана, Загреб, 1946, стр. 17, 48-49, 80; Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“ – “Home”, Број 14, Година 11, San Fernando, California, U.S.A., октобар 1953, стр. 12-17; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942).

    Мачек је према лондонском „Њу Крониклу“ (The New Chronicles) од 16. августа 1939. године, две недеље пре почетка Дугог светског рата, дао енглеском новинару Харисону, ову изјаву:

    „Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао…“

    У београдском „НИН-у објављен је у току 1972 године овај чланак под насловом „Југославија у вртлогу „хрватског питања“ , који сам приредио у скраћеном обиму и који гласи …

    Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима

    Госпођа Филис Оти, британски публициста наставља у данашњем броју са објављивањем британских строго поверљивих докумената о Југославији у годинама пре него што је ушла у рат. Изтражујући за читаоце НИН-а у Public Record office-u у британском државном архиву, међу документима који су, сагласно са британским законима тек ове године постали доступни широј јавности, госпођа Оти припремила је за овај број НИН-а неколико врло интересантних докумената који се односе на врло деликатно питање: на такозвани „српско-хрватски конфликт“.

    Нижући документе, Филис Оти оживљава догађаје који су потресали нашу земљу пре тридесетак година…

    Кемпбел је ишао и тако далеко да је кнеза Павла отворено, упозоравао на пропусте као што да, на пример, међу југословенским генералима није било ниједног Хрвата. Сличних интервенција било је врло много.

    ПОВОДОМ НЕСПОРАЗУМА ОКО „СПОРАЗУМА“: Осмог маја (1939.), на пример, на основу приспелих информација о превиду разговора Цветковић – Мачек – марљиви Кемпбел одмах упућује у Лондон ново подуже писмо. Ево шта каже:

    „Мој лорде.

    У свим извештајима о хрватскиом питању које сам слао откако сам наименован на ову дужност, пре око три и по године, стављао сам до знања да то није проблем који би се могао решити потезом пера и да ће се, у ствари, решити само протеком времена. Међутим, под притиском међународних догађаја, две стране у спору предузимале су последњих месеци одлучне напоре да приведу крају ситуацију која озбиљно отежава међународне односе Југославије и чак излаже опасности иностране интервенције…“
    Кемпбел затим каже: „Ова донекле чудна ситуација довела је до, како изгледа новог застоја. Међутим, председник Министарског савета ми је рекао пре неколико дана да не сматра преговоре прекинутим. Кнез-намесник је, приликом нашег данашњог сусрета, био веома огорчен што је др Мачек објавио своје писмо упућено Д. Цветковићу. Према његовим речима, стекао се утисак да је он (Његова краљевска висост) једина препрека. Др Мачек исто тако нема никакво право, рекао је Кнез, да тврди да су преговори доживели неуспех. Споразум који је Д. Цветковић постиго с њим ( др Мачеком) представља само једну фазу у преговорима. Захтеви др Мачека, који обухватају и одржавање плебисцита у целој Босни и Херцеговини, били су – према речима кнеза Павла – сасвим неприхватљиви и на њих се одговорило противпредлогом да се плебисцит одржи у року од године дана у четрнаест одређених срезова“.
    Кемпбелови акценти: Британски посланик затим без обзира што се често сусреће са Павлом, врло „објективно“ упозорава: „Постоји, као што ћете запазити, очигледна празнина у објашњењу Кнеза-намесника“ …

    „Непотребно је, међутим задржавати се даље на овим академским спекулацијама“, наставља даље Кемпбел. „Оно што је заиста важно јесте да ли још има икаквих изгледа да се постигне споразум. Са српске стране се стоји на становишту да преговори нису коначно прекинути. Међутим, у светлу писма др Мачека Д. Цветковићу тешко је видети на каквој се основи могу наставити. Исто тако, не води никаквој корисној сврси покушај да се некоме припише кривица за садашњи застој. Морам ипак да кажем да је, по мом мишљењу, кривица углавном на хрватској страни. Иако сам, с обзиром да живим у Београду, пре изложен српским него хрватским гледиштима, ипак гајим знатне симпатије према Хрватима, са којима се није увек праведно поступало. Чињеница да проблеми нису могли да се реше током протеклих година може се исто толико објаснити решеношћу Срба да очувају свој доминантни положај у држави колико и тврдоглавим каракстеристикама Хрвата. Кривица за садашњи ћорсокак мора се ипак, по мом мишљењу, приписати углавном др Мачеку, који се под озбиљним околностима тренутка понео отприлике као сељак који преговара о продаји јутра земље“.

    На крају свог писма Кемпбел је записао и ово: „пошто су у разноим фазама усвајани његови услови, он је сваки уступак претварао у повод да тражи нешто више. Његови захтеви су сада дошли до границе преко које Намесништво не може да чини даље уступке а да не изазове активно непријатељство Срба. Ничему не би водило да се хрватски проблем решава на тај начин што би се уместо њега створио српски проблем: тиме би се у земљи само изазвао још озбиљнијии и опаснији расцеп него што данас постоји. Све дотле док др Мачек, не водећи рачуна о српским мањинама које ће у сваком случају припасти Хрватској, буде и даље тражио сваки срез у коме постоји хрватска мањина, никакво решење није могуће. Да су Срби испољили у прошлостио веће разумевање проблема и већу спремност да га реше на праведној основи, он сигурно не би никад добио тако акутан облик какав има данас. То више није свађа између два огранка исте расе: то је прерасло у побуну народа, који себе назива посебном нацијом, против омражене владавине Београда.

    Имам част, итд.

    Р. И. Кемпбел“

    АНАЛИЗА ФОРИН ОФИСА: Већ сутрадан после приспећа Кемпбеловог писма, налитичари британског Министарства спољних послова анализирали су ситуацију, на основу чега је настала следећа забелешка: „Основни разлог што Срби и Хрвати нису могли де се сложно саживе у југословенској држави је у томе што су они, са становишта општих стремљења и културе, врло различити. Срби су увек у својим културним стремљењима били окренути према Истоку, према Цариграду, и правослвне су вероисповести; Хрвати, с друге стране, нису били под Турцима већ под Хабсбрговцима и сем тога што су римокатолици, у суштини су западњачки оријентисани. Резултат тих околности је да се Хрвати осећају погођеним што су потчињени влади која је изразито балканска по методима ефикасности, док су Срби у прошлости одбијали да чине уступке због свог снажног осећања националне припадности. Исто тако, Хрвати су политички спремни за демократске методе док Срби то очигледно нису“…

    „Било каква промена која би садашњу јединствену државу претворила у државу са великим обимом аутономних права или у федерацију, покреће трновит проблем територијалног разграничења. Ово је посебно тешко у земљи у којој целокупно становништво говори отприлике исти језик и у којој има и крајева настањених Турцима и Словенцима. Ситуацију компликује чињеница да је у време успостављања Бановине договорено да ће се, где год је то могућно, хрватски срезови разбити и припојити суседним српским подручјима у административне и изборне сврхе, чиме су створене вештачке српске већине.“

    Аналитичари Форин офиса су затим подсетили: „Хрватски захтев за федеративним уређењем или врло широком аутономијом заснива се на великом броју жалби, које се могу резимирати као незадовољство због власти Срба над срезовима настањеним Хрватима. Тврди се да је у хрватским срезовима, иако номинално постоји извесна аутономија, администрација у рукама Срба. Полиција, чији су официри углавном Срби, игра непотребну улогу у општој администрацији ( типично балкански метод). Цензура, потпуно у рукама службеника које поставља Београд, спречава било какав облик политичке дискусије. Командни када у војсци сачињавају скоро искључиво Срби и тврди се да се хрватски војни обвезници упућују далеко од својих родних крајева. Исто се тако тврди да се Хрватска, као богатија, више опорезује док се на Србију, која је сиромашнија, троши више новца; а то је, са своје стране, довело до притужби да хрватска индустрија и пољопривреда трпе економску штету због повлашћивања њихових српских конкурената.“

    Најзад, речено је затим у забелешци постоји свеопште незадовољсртво изборним законодавством. У том погледу хрватско питање добија шири значај због тога што се повезује са питањем политичких слобода у Југославији као целини. Влада је признала неправедности ових законских прописа ( М. Стојадиновић је обећао да ће спровести реформу пре последњих избора али није испунио обећање) а њихова примена је, судећи по последњим изборима одржаним децембра 1938. године, потпуно самовољна. Споразум између Хрватске сељачке странке и старих опозиционих партија у Србији, постигнут октобра 1937. године, иако првенствено политички маневар од стране др Мачека, има своје порекло у овим настојањима у правцу политичких слобода, насупрот ауторитарној владавини на основу устава из 1931. године“.

    ДОПРИНОС СПОРАЗУМУ: Разматрајући даљи развој догађаја аналитичари су дошли до оваквих (тренутних) закључака: Можда је вредно пажње да се резимирају захтеви садржани у споразуму од октобра 1937. с обзиром да су они остали као захтеви Хрвата све до почетка садашњих преговора. Постојање три суверене државе требало би да се призна федеративним уставом, под наследном, уставном и парламентарном монархијом (династијом Карађорђевића); цео овај процес би требало да покрене уставотворна скупштина која би била изабрана на основу новог изборног законодавства. Влада, међутим, није била спремна да иде тако далеко и августа 1938. године М. Стојадиновић (који је настојао да смири Хрвате еластичнијом применом законских прописа) изнео је у говору да у решавању овог питања три ствари не могу бити предмет дискусија: монархија или династија; јединство Југославије; измена устава.
    Тако су ствари стајале у стању мировања до јануара ове године када је, пошто је пао Стојадиновић и обе стране постале свесне опасности која им прети споља, отпочела нова фаза. Кнез Павле ужива поверење Хрвата а преговори између Д. Цветковића и др Мачека добро су почели; сматрало се да је др Мачек одустао од свог захтева за „концентрисаном“ владом која би обухватала његове политичке савезнике из редова Уједињене опозиције и изгледало је да се слаже да нису потребне непосредне промене у уставу и изборном законодавству; председник владе је, са своје стране, изгледа био сагласан да се одобри врло широка аутономија, ако не и известан облик федерације…

    Слично педантно и минуциозно су британско посланство у Београду и Форин офис пратили даљи развитак догађаја. Данас је, наравно, тешко рећи у коликој мери је њихово праћење развоја ситуације утицало и на решавање акутних проблема који су, уочи ратног вихора, претили расулом Југославије. Врло је, међутим, вероватно да су и анализе Британаца (преко Кемпбела) допринеле да је (са Кнежевим благословом) споразум Цветковић-Мачек потписан 26. Августа 1939, шест дана пре почетка II светског рата…

    Британци су 14. марта 1940. Ухватили шифровано писмо које је Павелић упутио неком Грбићу и припадницима усташког покрета у Северној Америци. Радило се о извештају из главног штаба вође усташа који је гласио:

    „После дужег чекања пишем вам да бих вас укратко известио о нечему што ће вас обрадовати и објаснити вам зашто вам нисам писао раније, као и да вас обавестим како наше ствари стоје. Сада вас могу обавестити да је коначно ослобођење и заузимање нашђе драге Хрватске блиско. Сама Италија ми је забранила да пишем било коме, због чега није било могуће да се за све ово време оствари успешно ослобођење и заузимање земље. Да сам комуницирао са вама ро овде не би било повољно примљено и можда би ослабило наш цео подухват. Италија бибила доведена у незгодан положај због тога што би била увучена донекле предалеко а и зато што без Хитлера не може ништа да учини. Дуче ми је објаснио зашто за све ово време није био у стању да заузме било какав одређенији став. Сада ми је ракао дасу све препреке отклоњене и да ће окупирати Хрватску а затим јој дати слободу. Они (Хитлер и Мусолини) су већ извршили припреме за окупацију али очекују развој нашег подухвата како би их народ боље примио када буду ушли у земљу. За то кратко време док се ситуација у земљи буде развијала у нашу корист ми ћемо стајати у приправности на дајући никаквог знака о себи из простог разлога што је подухват одбачем (sic! – није ли ово грешка при дешифровању? – Прим. аутора) да би с итуација за њих боље сазрела. Ја ћу вас лично обавестити ради ваше оријентације шта треба учинити а тада ћемо сви бити спремни и приправни. Извештавам вас да сам све аранжирао у договору са Мусолинијем а он аранжира све са Хитлером, на потпуно задовољство њих обојице и моје задовољство , јер Хитлер је до сада постављао препреке на нашем путу.

    Толико за сада. Поздрављам вас а ви ми поздравите све наше усташе а нарочито Фрању. За дом спремни, – П(авелић).“

    ИНТЕРНИРАЊЕ СТОЈАДИНОВИЋА: Британци се нису ограничили у свом пружању помоћи против унутрашњих непријатеља Југославије на обуздавање хрватских екстремиста. Они су исто тако помогли влади кнеза Павла када је била суочена са неопходношћу да протера Стојадиновића да би спречила да га Немци искористе као локалноног фирера. Као што је познато, Цветковићева влада је маја 1940. године ухапсила Стојадиновића и интернирала га у Босни. Касније, те године, Стојадиновићу је, када је затражио да му се изда пасош да би отишао у Швајцарску, одбијена молба и уместо тога му је понуђено да му се изда пасош са визом за Грчку, што је он опет са своје стране одбио.

    На дан 15. марта 1941. године, усред кризе око потписивања Тројног уговора, Цветковићева влада обавестила је британску владу да намерава да протера Стојадиновића и затражила помоћ Британаца, који су у том тренутку, када су припреме за државни удар од 27. марта већ биле увелико одмакле, били више него спремни да је пруже. Британци су се сагласили да лише Стојадиновића слободе и да га задрже на британској територији. Он је 20. марта био под пратњом спроведен у Грчку, где је био ухапшен а затим интерниран на острву Маурицијусу. Чињеница да је Стојадиновић био лишен слободе и да се налазио ван Југославије у време државног удара од 27. марта мора се сматрати једним од значајних чинилаца који су допринели успеху завере потпомогнуте с британске стране…“ ( Види: Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима, „НИН“, Број 1123, Београд, 16. јул 1972).

    Свиђа ми се

  30. Очигледно је за неке Србе религија постала препрека за опстанак која толико пригушује биолошки инстинкт да постаје контрапродуктивна. Само ви наставите да осуђујете Луцифера а немојте да кажњавате шиптарску децу која су избола српског дечака. Нека се шиптарска деца репродукују и нека остану некажњена. Шиптарску децу ће казнити Бог.

    Распон српских реакција на сопствену трагедију је толико велики да збуњује посматрача. Од аутошовинизма до религиозног мазохизма. Свега има у изобиљу само нема здравог разума.

    Свиђа ми се

  31. Nikada nisam upoznao otvoren um južno od Beograda…

    Свиђа ми се

  32. Србима је религија алиби за кукавичлук. Колико више будете праштали својим непријатељима толико више ћете се обрачунавати међусобно. Уместо да бес буде каналисан према странцима-непријатељима бес ће да се каналише према члановима породице, суграђанима, сународницима.
    Западњаци никада нису дозволили да им религија буде препрека за опстанак. Кад год је неопходно тамо се суспендује религиозна догматика и уступа место биолошкој виталности и прагматизму.

    Свиђа ми се

  33. Када се тиче Аустро-Угарског напада на Србију, главна мотивација непријатеља је била да се спречи раст Србије која је била опсервирана као потенцијални проблем. Аустријски напад је био, са њихове тачке гледишта, превентивни напад. Њихова мотивација је била параноидна. Калкулација непријатеља није била прецизна, јер је К+К монархија нестала са мапе Европе, али је првобитни циљ ипак постигнут. Последице тог рата су да је перспектива Србије заувек блокирана. Србија се никад, ни у ком погледу није опоравила од те „победе“. Сто година након тог рата, Срби драге воље иду да служе у ту непријатељску земљу у којој се живи неупоредиво боље него у „победничкој“ Србији.

    Врло је важно блокирати развој потенцијалног непријатеља. Да су Срби интелигентни, као што изгледа нису, они би препознали потенцијал Шиптарског раста и трудили би се да виолентним средствима спрече тај раст док не буде касно. Срби, не само да нису ограничавали раст непријатеља, него су својим енергијама, под руководством авангарде радничке класе, доприносили расту непријатеља. Срби су непријатељима стварали државе док су истовремено своју државу разграђивали. Ја мислим да такви народи не заслужују награду.

    Свиђа ми се

  34. @Иван Лукић: читајући Ваше коментаре, који су добрим делом сасвим ОК, ипак некако не могу да се отмем утиску који води овом питању: Да нисте Ви, можда, неки према Србима позитивно расположени Израелац? Јер, мада Вам је анализа прошлости – по мени, потпуно исправна, добар део Ваших предлога решења српских проблема ми личи на политику и држање Израела. Једини несавладиви проблем: Срби немају за собом САД и своје земљаке/јединоверце, као што то имају Израелци – који имају своје људе који у САД живе и одлучујуће делују на политику те суперсиле….

    Свиђа ми се

  35. @Иван Лукић
    Рекох већ, само другим речима – онај ко у мислима има само квадрате, не може никако да разуме кругове. Ви мене нисте уопште разумели, пошто – то је јасно – немате увид у православну веру (осим просто интелектуалног сагледавања текстова, што је апсолутно недовољно), те ни не можете бити у праву што се тиче процене мог (вером вођеног) размишљања како се односити и шта радити са непријатељима, али немам намеру да вас „аргументима“ демантујем и објашњавам, пошто квадратура круга није решена простим геометријским методом.
    Ваш оквир је оквир истих оних Срба који су у одређеном тренутку пристали да промене нацију и назвали се Хрвати, веома брзо поставши отровни непријатељи својој браћи по крви. Суштински, ускоро (ако пре тога не дође до Другог Господњег доласка) и ви ћете бити међу онима који се постављају на страну непријатељску према Србији, то потписујем. (у ствари, пажљиво читајући, могло би се закључити да сте већ странац, јер „мистер долар“ је ваша „национална“ стратегија)
    Наглашавам при томе да ово што сам рекао примите као просто сагледавање из угла посматрача историје, која се у стотинак година поновила неколико пута (и сада се дешава), а не емотивно реаговање на ваше речи. Духовне законитости су оне које господаре кретањима материје, те људи изван духовности имају веома ограничену могућност сагледавања тока времена и дешавања.
    Свако добро желим, а највише бих волео да не будем у праву (да се деси покајање).
    Амин, Боже дај!

    Свиђа ми се

  36. (1) ”… да је перспектива Србије заувек блокирана.”
    (2) ”…Србија се никад, ни у ком погледу није опоравила од те „победе“.
    (3) ”…Срби драге воље иду да служе у ту непријатељску земљу у којој се живи неупоредиво боље него у „победничкој“ Србији”
    (4) …Да су Срби интелигентни, као што изгледа нису
    (5) Срби, … су својим енергијама доприносили расту непријатеља”
    (6) ”.. Срби су непријатељима стварали државе док су истовремено своју државу разграђивали”

    Ово горе је извађено из само једног коментара бота @Иван Лукић.

    Приметите једностраност и екстремност парола као и генерализацију сваљивања све кривице на Србе, који су успут, проглашени и ”религиозним мазохистима” чиме још угрожавају сопствени ”биолошки опстанак”!

    Оволико гадости срачунатих на ширење смрада дефетизма се могло наћи на страницама Е-новина или сличних инфо-тровачница.

    (Мало чуди да их неки од СС коментатора не провиде па се упуштају у јалову дискусију са онима којима је циљ само да проспу своју гомилу летака.)

    Анти-народни пропагандисти, Гебелсови следбеници, су у повременој офанзиви, а чињеница да су дошли и на СС је доказ да је непријатељ оценио истинољубивост СС-а као иритирајући пламичак свести и савести у информационом црнилу које се надвило над Србијом.

    Послали су своје бесне ботове да га лавежом наруше и дувањем у издајничке дипле покушају угасити.

    Нека их, промукнуће, упљуваће се и заморити, а њихов смрадни дах ће пламен ће само разгорети.

    Свиђа ми се

  37. Не само да нисам Јеврејин ********** ************* ************** ************* *************
    Јевреји су, у сарадњи са Англосаксонцима обавили један екстремно прљав посао против Срба. А и иначе, нисам више наклоњен ниједном облику монотеизма, а најмање од свега фарисејском талмудизму. Ја сам крштен али сам се током времена удаљио од Хришћанства. Ја сам поклоник старе српске прехришћанске религије. Али нисам у практичном смислу религиозан јер је Хришћанство толико разорило темеље те старе религије да њу више није могуће реконструисати. Остали су само фрагменти. Ја мислим да је за идентитет једног народа врло важно да има своју аутентичну религију. Не неку увезену од једне јеврејске секте, и то уз посредовање Грка. Хришћанство је увезена религија за Србе, она није створена међу Србима као израз њиховог светоназора. Увезена религија никада не може да се прими како треба, она је као лимун посађен на Северном полу. Осим тога, увезена религија, када на силу, а знамо да је Хришћанство невољно прихваћено од Срба, заузме место старе религије оставља пустош у души. Толико је велики бол који та замена наноси да се конвертирани народ не може никада опоравити од тог ударца. И то се види на примеру свих европских народа. Ниједан није истински прихватио Хришћанство јер је то, у ствари немогуће. Огромна је разлика у суштини између старих религија, које су изражавале духовна стремљења Индоевропљана, и Хришћанства. Ја наравно, не спорим да у Хришћанству има и веома добрих порука, али добре поруке не освајају срце а да би човек био религиозан он мора дубоко у себи да препозна неки светоназор. То је веома тешко са неком тако бизарном и апсурдном догмом каква је Хришћанска.

    Ипак, ако би ме неко питао да ли Срби треба да напусте Хришћанство, зато што то није њихова аутентична религија, ја не бих могао да дам такав савет. Боље је имати било какав закон по коме се управљаш него никакав.

    Ја сада више немам колективни идентитет. Имам само индивидуални идентитет. То не може нико да ми одузме.

    Свиђа ми се

  38. Када се тиче метода који Јевреји у Израелу користе да би постигли победу, он је једини могући – насиље. Непријатељ се не може победити тако што ћеш да га замолиш да буде фин. Да се разумемо, насиље не гарантује победу, али ако га не примениш гарантовано ћеш бити губитник. Генерално, по ономе што сам ја сазнао у току мог живота, боље је нападати него се бранити. Вероватно ће Палестинци употребити исте методе када пресахне израелска америчка инфузија. У контексту биолошког опстанка и просперитета врло је тешко говорити о насиљу са неког моралног становишта. У том смислу Срби су потпуно погрешно применили хришћанске догме. Западњаци су те догме применили на бољи начин јер оне њима служе као идентитеска основа која цементира односе унутар заједнице. Ти принципи не служе да би се у неизмењеном виду примењивали на конкурентске заједнице. Они јасно препознају да су конкурентске заједнице непријатељи и на њих се не примењују хришћанске норме.

    Постоји, међутим, битна разлика између српске позиције и јеврејске. Нема антрополошких и историјских доказа да су Срби, на простору на коме данас живе, извршили геноцид над малобројним абориџинским заједницама, рецимо Келтима. Изгледа да су асимилирали те заједнице. Јевреји у Израелу су окупатори који имају западне спонзоре.

    Важно је разумети да су људи територијалне животиње и у номадском и у седелачком начину живота. Ако изгубе територије они престају да постоје у биолошком смислу. Ако непријатељ запоседне ваше територије ви аутоматски престајете да постојите. То видите на Косову. Тамо су Срби потиснути са својих територија и они нестају као биолошка чињеница да егзистирају на тим територијама. Пошто Срби живе у непријатељском окружењу (Хрвати, Шиптари, Бугари…) они би морали да се тотално милитаризују. Код оваквог степена угрожености морале би и жене да служе војску. Срби, међутим, само сањају о кеш кредиту који би могли да потроше у турустичким дестинацијама од којих су многе у непријатељским земљама.

    Свиђа ми се

  39. У биологији постоји појам „функционалног изумирања“. Једна врста је функционално изумрла када број јединки те врсте постане тако мали да не обезбеђује више опстанак те врсте. Значи, постоји још неколико јединки али перспектива за ту врсту је апсолутни нестанак. (Таква је тренутно ситуација са многим животињским врстама и многим врстама инсеката.)

    Срби треба да размишљају о биолошком појму функционалног изумирања у контексту Антонићевог текста о неурачунљивим Србима. Да би избегли функционално изумирање Срби морају да буду рационални.

    Да се разумемо, ја веома ценим мотивацију и интелектуални хабитус професора Антонића. Он је у овом тренутку један од малог броја интелектуалаца у Србији које ценим. Моји коментари служе да понудим једно алтернативно мишљење, један „искошени“ поглед на ствари, поглед који може да буде користан с обзиром на чињеницу да не потиче од припадника српске заједнице, од човека који није безусловно афирмативан према тој заједници.

    Свиђа ми се

  40. „Зашто Запад не разуме Србију и Русију“
    И наслов и цео текст, политичке природе, постављен је на погрешним, скоро лирским премисама
    па су стога и закључци погрешни.
    Где то у природи постоји да предатор треба да разуме плен?
    Кад би он тако „филозофирао“: хоћу ли и зашто бих, и сирота жртва – плен би му умакао.
    Србија је само плен за Запад на путу до већег и најважнијег плена – Русије, и то не због православља, већ због њеног безмерног богатства и пространства.
    Погледајте мапу света: Европа је као чиодина глава у односу на величину Русије.
    Западњаци мисле и планирају многоооо времена унапред, циљајући на ону будућност кад буду исцрпли сопствене природне ресурсе.
    Да пођемо само од последњих ратова: и Први, и Други, и распад Југославије и бомбардовање Србије искључиво су у служби тог циља.
    Запад је сасвим окружио Русију, остала је само Србија, као каменчић у ципели крсташа.
    И најзад: зашто Запад прима толике мигранте?
    Мени се намеће мисао да је то, пре свега, будућа крвожедна војска за одсудан поход на Русију.

    Свиђа ми се

  41. @Иван Лукић
    Као што рекох, а Don Quixote нагласио на свој начин, ви сте већ отров у овој заједници.
    Сувишно је било шта више рећи особи која је просто потомак животиње, а не Богом-створено словесно биће вечности.

    Свиђа ми се

  42. Ево их, и разне друге анималије се јављају у привиду „Дама“. Само напред, то вам је ваш господар и наменио.
    Када би то било тако како говорите, Дамо и Иване, у овој земљи ви бисте први били каменовани, растргнути, спаљени, заклани, … од „страшних“ Срба који су толике велике војске тисјашчама година побеђивали, па зашто би трпели издајице у свом телу.
    Но, истина – Пуна Истина – није таква. Она вам измиче, јер погрешно небо гледате.

    Свиђа ми се

  43. Милораде, јесте ли ви добро данас?
    Јер, запањена сам вашим накарадним тумачењем мог поста!
    Откуд сте тако сигурни да нисам дама?
    Да ли је сајт СС мушки забран?
    Да ли ме којим случајем познајете?
    Како знате и да имам господара и ко је он?
    Зашто сви морамо мислити као ви?
    Ако би преовлађивали такви као ви, не сумњам да бих била прва која би у овој земљи била „каменована, растргнута, спаљена, заклана…“
    Да ли је то својствено православним хришћанима?

    И најзад, не знам зашто сте на мене камен бацили.
    Чиме сам вас тако ражестила?
    Шта је то издајничко, антисрпско и антируско у мом коментару?

    Свиђа ми се

  44. @Иван Лукић
    Кажете стара Српска религија, прехришћанска. Па то је управо Православље и није баш религија, него више пут знања, односно миропониманије. Навели сте у једном коментару Грчког Православног Епископа, а он то не може бити он је правоверни или ортодоксни. Православци су само Срби и Руси.

    Свиђа ми се

  45. Масовна психологија и социологија су откриле да је за преузимање власти у некој заједници довољна подршка 3-5% становништва. Уколико је та група довољно идеолошки агресивна и фанатично радикализована она може да наметне своју практичну агенду и идеолошку визију остатку друштва од 97%. Потребан услов је такође да те групе имају фанатизоване појединце који су спремни да погину за ту идеологију (мученике). У прошлости су такве субверзивне групе били Хришћани и Комунисти. У недавној прошлости су за то пример обојене револуције у Србији, Украјини, Либији, итд. Мале, екстремно радикалне маргиналне групе способне да наметну своју идеологију постају доминантне групе у одређеним друштвима. Суштина је у томе да су припадници „већинске заједнице“ изузетно незаинтересовани и немотивисани за опстанак. Они мисле да су сигурни јер су већина али на концу постају плен радикалне мањине. Тако у савременој Европи, Хришћани, номинално већина, полако али сигурно постају плен мањинске муслиманске заједнице. То је и тема Уелбековог романа. За оне који знају енглески ево занимљивог текста о мигрантима у западној Европи са забрињавајућом статистиком. Наравно, мене није много брига за католичку и протестантску Европу пошто ја немам колективни идентитет али би ови опасни трендови могли да постану актуелни и овде у Србији, где ја живим. Много је лепше живети са безбрижним и неодговорним Србима него са радикализованим исламским фундаменталистима:

    https://www.gatestoneinstitute.org/14767/europe-dreams-immigration

    Уколико би ЛГБТ заједница достигла критичну вредност од 3-5% она би могла, у одређеним околностима, да остатку друштва наметне своје сексуалне праксе као норму.

    Свиђа ми се

  46. Читам и
    @Иван Лукић
    Србин сам. Потомак оних које су партизани, који данас иду у цркву и називају се „србима“, зверски убили 1944. године. Зашто сам Вам рекао да сте погрешили у последњем пасусу? Зато што бих ја и данас погинуо за идеју српства. Ја ни данас не бих положио оружје пред Титом. Дао бих живот. Оваквих има још. На жалост, у осталом сте, готово па потпуно, у праву. Срби су забранили Србима повратак на КиМ и населили Шиптаре. Срби су за вожда изабрали аустријског каплара. Срби су јахали, а онда убијали своје свештенике. Срби су убијали своје, да би се уселили у њихове куће и станове по Београду. Срби су се Бога сетили колико пре неки дан. Али, истина је, погинуо бих и за овакву Србију.

    @Don Quixote
    Много неког беса има у Вама, много беса, није то добро. Ја смирено чекам тренутак да се осветим за патње својих предака. И осветићу се. Ако не ја, онда мој син. Ако не он, онда његов син. А поштујем Оца, Сина и Светог духа.

    @Милорад
    Ко би рекао, али Ви сте највеће разочарање. Када сам читао Ваше коментаре помислих: Божји човек, да чујемо шта он има да каже. Уверисте ме да сте на добром, Божјем, путу, а шта је нама Србима од тога потребније.А онда прочитам: „Свако добро желим, а највише бих волео да не будем у праву (да се деси покајање). Амин, Боже дај!“. Шта ово значи? Да сте Ви уверени да је немогуће да нисте у праву, али да постоји могућност да се господин Иван покаје? Постоји могућност и да сте мислили да је могуће да Ви нисте у праву и да ћете се због тога покајати, али се то онда мало другачије каже. Рецимо: Могуће је да грешим, али ако је тако, покајаћу се!“ Из једног од Ваших следећих коментара, где сте рекли: „Сувишно је било шта више рећи особи која је просто потомак животиње, а не Богом-створено словесно биће вечности“, схватио сам.

    Свакако, свима желим свако добро и да се Срби сложе, обоже и умноже! Можда не иде тако, али мени добро звучи.

    Свиђа ми се

  47. @Милорад Vas nije nimalo sramota da toliko lično napadate gospodina Lukića i Damu a da tvrdite da ste Pravoslavan? I to u javnom govoru… Primećujete još i koliko gordosti ima u Vašim rečima zbog toga što mislite da razumete Pravoslavlje?

    Свиђа ми се

  48. @Петар

    Могуће да сте у праву и да у мени има гнева (али не беса, како ви, изгеда не познавајући нијансе српског, кажете).

    Гнев је душевна енергија, чист покрет према и насупрот спољној побуди или чинитељу исте. Ако је употребљен на погрешан начин прелази у душевну страст од које страда како гневни тако и они око њега. Тиме гнев постаје једно од тешких греховних стања душе.

    Но, ако је гнев управљен према извору зла, чак и онда може да буде грехован али не нужно. Зато гнев према непријатељу људског рода који своје присуство пројављује кроз демонски надахнуте људе и идеје није нешто што требба олако одбацити нити га се стидети. Важно је правилно га усмерити у боју са непријатељем, видљивим и невидљивим.

    Постоји тенденција међу атеистима, или онима који Православље не разумеју, да од Православних (и Хришћана уопште) очекују да буду као мирне овце и кад их воде на заклање. Није то смисао православног праштања и окретања другог образа. Ово је неопходно на нивоу односа две личности никако и у случају када се брани слобода и отаџбина. Колико је то очекивање апсурдно показје и ово — узмимо као пример улогу у рату православног пуковника или војводе: пуковник који би ”окренуо други образ” током борбе, био би издајник и завршио би стрељан пред преким судом…

    Насупрот гнева је смирење, али не смирење као пасивност него као дубоко понирање у самосазанање сопствене греховности и тиме виђење истинског *стања ствари* у себи и око себе.

    На тему смирења — Живео је у Пскову у ХVI веку просјак, бескућник, аскета и јуродиви човек који се хранио од милостиње, био босоног и зими, у непрестаној молитви, повремено правећи (наизглед) испаде, а у ствари разобличавајући људско лицемерје и неправду. Људи су му притицали за благослов… После похода на Новгород, у коме су опричници починили страшан покољ становништва, Цар Иван IV Васиљевич је кренуо и на Псков. Тамо га је срео јуродиви (Николај) и Цар (иначе дубоко-верујући) је пристао да уђе у његову избу и овај га је (неким чудом?) понудио комадом крвавог сировог меса. Цар је са индигнацијом одбио понуђено јер је био пост. Остало је забележено, да му је јуродиви рекао — ”једи, Иванушка, само једи, крв својих поданика пијеш, а ово месо зар нећеш да једеш. Не промениш ли свој пут погинућеш као и твој коњ”. Јуродиви је ту је лако могао остати без језика и без главе, али у том моменту прилази Цару неко из пратње и дрхтећи саопштава му да је његов омиљени коњ управо угинуо… Псков није био нападнут.

    Дакле, смирење једног јуродивог се никако није претворило у страх, дефетизам, улизиштво, и пузање чак ни пред царском чизмом. Зато је гадост и пред нашим прецима и пред Господом данашње улизиштво и пузање неких Срба пред Западом, укључујући ту и прихватање примитивне психолошке пропаганде о наводној српској кривици за сва зла на овом простору, посебно за све историјске трагедије српског народа, па и за чињеницу што уопште постојимо.

    Тако, у мени пропагандисти, пљувачи по моме народу изазивају гнев и противљење, а покушавам да се успротивим речима заснованим на истини и разуму. Лаж је сотонског порекла, а са њом и свака обмана, подвала и пропаганда. Али сви лажови, обмањивачи, заведени, дефетисти, себе-мрзећи а запад-идолатризујући, завређују да буду окарактерисани као такви и гнев према њиховим непочинствима је оправдан.

    Ако је неко дочитао довде — моје извињење због дужине…

    Свиђа ми се

  49. @Петар, @Јуниор
    Шта рећи него – у праву сте. Без остатка. Хвала.
    Господе, помилуј.

    Свиђа ми се

  50. @Иван Лукић, @Дама
    Што рекох, рекох, знам зашто сам рекао. Али не знам да ли сам „добро данас“.
    Молим опроштај.
    У нади да све ово има смисла, с Богом!

    Свиђа ми се

  51. Ево још једног доброг примера колико је „смирен“ српски народ. Када је требало, на подстрек и уз огромну помоћ Запада и њихових домаћих агената, да се руши домаћа власт, појавило се 500 хиљада људи на улици. Да ли је рушење домаћег владара, ма какав он био, приоритет у ситуацији кад је цела држава угрожена од спољашњег непријатеља? У том случају агресивни набој није недостајао.

    Али кад се годинама, из дана у дан, понижава српска држава, кад се тероришу грађани српске националности у суседним државама, па чак и домаћи функционер у посети независном Косову, нема ниједног јединог Србина на улици. Само кад треба да се руши своја држава наћи ће се колико хоћеш агресивних Срба. Али против странаца су сви Срби много фини и уздржани од било какве манифестације насиља.

    Такође збуњује и понашање косовских Срба. Они су испунили сваки захтев садашњих српских власти да ураде нешто на сопствену штету и у корист Шиптара. Зашто бих ја јадиковао над њиховом
    судбином? Ја нећу живети на Косову. Они су уласком у косовске институције само дали легитимитет непријатељима који вребају да их потпуно униште. Да су се Шиптари тако понашали они никад не би победили Србе и освојили Косово.

    Карактер је човеку његова судбина.

    Свиђа ми се

  52. @Иван Лукић
    “Да су се Шиптари тако понашали они никад не би победили Србе и
    освојили Косово.“ ?!

    Да су шиптари победили, били би потписници Кумановског
    споразма, а знамо да тамо нема њиховог потписа!

    Врло добар одгвор на садашњу ситуацију свакако није АГРЕСИЈА, већ
    само тихо, мирно, смирено, достојанствено бојкотовање избора, које не
    одговара ни домаћим издајницима – свим режимима од 5. октобра 2000-е –
    а ни странцима – наредбодавцима и менторима домаћих издајника.
    Али, не само бојкот избора у Србији, већ и бојкот Тачијевих избора
    Срба са КиМ, па да видимо шта ће да буде!
    Народ ништа не губи, а власт – позиција и опозиција – губе све!

    Треба само бити смирен, урадити тако, и стрпљиво сачекати “резултате“.
    “Стрпљен спашен!“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  53. Има ли већег доказа да је Србија ултралиберална земља од чињенице да је српска премијерка повела у посету Луксембургу своју лезбејску партнерку? У ствари, лезбејска оријентација премијерке је њу и квалификовала за ту функцију. Председник је на тај начин хтео целом свету да докаже да је Србија либерална земља. Јавност није обавештена о томе да премијерка поседује било какву другу компетентност осим чињенице да је Хрватица и лезбејка.

    https://www.blic.rs/vesti/politika/premijer-luksemburga-i-njegov-suprug-ugostili-srpsku-premijerku-i-njenu-partnerku/vd9bm76

    Зашто истичем ову вест у Блицу? Пре свега зато што желим да грађани Србије схвате свој удео у овом жалосном развоју догађаја. Председник је дуги низ година нудио једну сасвим другу идеологију од ове чији је сада највећи промотер. Али пошто су бирачи упорно гласали за евроунијате и глобалисте он је одлучио да наплати свој претходни политички рад тако што је и он прешао на ту страну. Јавност га је натерала да пригрли глобализам. И сада се он свети због тога што га је српска јавност дуги низ година правила будалом. Сада ће он Србима дати толико глобализма и евроунијатства да ће Срби пожелети ону председникову ранију националистичку идеологију. Али ње нигде бити неће.

    Свако мисли да је неко други крив за његову несрећу али мало ко сагледава свој удео у тој несрећи. Срби сад само добијају оно што су сами тражили. Неће бити да је само елита лоша а народ много поштен и племенит. Има ли ту неке интеракције?

    Свиђа ми се

  54. @Иван Лукић Šta znači to „ultraliberalna“? Je l’ ima neki drugi naziv za to? 🙂

    Свиђа ми се

  55. @ Иван Лукић

    Поштовање г. Лукићу, одавно нисам читао нечије коментаре са већим задовољством.

    Свиђа ми се

  56. @ Иван Лукић

    „Свако мисли да је неко други крив за његову несрећу али мало ко
    сагледава свој удео у тој несрећи.“

    Да ли у горе речено укључује и себе, или се изузимате?
    Ако се укључујете, шта сте Ви то учинили или нисте учинили
    у односу на све друге којима се обраћате?

    За себе могу рећи да нисам допринео општој несрећи, макар само
    тиме што нисам уопште гласао ни на једним изборима, осим
    у случају када се гласало за преамбулу Устава по питању КиМ,
    када је и сам Патријарх Павле апеловао на вернике да то учине,
    следујући Његовом примеру.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  57. @ Иван Лукић: „Председник је дуги низ година нудио једну сасвим другу идеологију од ове чији је сада највећи промотер“

    Добро је што сте ово написали. Само, велико је питање да ли су Т. Николић и А. Вучић искрено веровали у ту своју „стару“ идеологију. Чини се да су они, као и други у руководству СРС, били авантуристи који су се поигравали у тада врелој ситуацији грађанског рата у Југославији. Користили су поштене, одважне и већином млађе родољубе и и слали их да ратују по западним крајевима распадајуће државе. Када се после 2000. године Међународна заједница (у ствари Запад) почела дубље интересовати за те њихове делатности, па је главни идеолог „заглавио“ више од деценије у Хашком затвору (притвору), његови први сарадници су увидели да могу да прођу као он.
    Друга важна промена, која је утицала на промену идеологије, је преокрет настао у СПС са новим председником Дачићем. Од, дотада, патриотске странке, такорећи језгра патриотизма у Србији, Дачић је повео странку у другом правцу. Удружио се са Демократском странком, чак су потписали и „Споразум о пријатељству“ и заједно кренули ка Европској унији и НАТО пакту. Колико је то Западу била важна промена, говори и чињеница да нови „демократа“ Дачић добија важне ресоре, прво у Министарству унутрашњих послова па онда и у Министарству спољним послова Србије. Ово је, за власти жељне Радикале, који су имали велику присутност у Скупштини а ипак остајали у опозицији, била „кап која је прелила чашу“. И, у лето 2008. године и они мењају идеологију. По угледу на СПС и упоређењу – када су могли Они, зашто не би могли и Ми? Они који су споља пратили „метаморфозу“ СРС у СНС, су у новим „европејцима“ видели корисне људе за своје незавршене послове у Србији. Најважнији је било коначно решење питања отете покрајине Косова и Метохије. И ту су се усагласили једни и други. А народ, на кога заборависмо, је економским мерама свих Влада после 5. октобра све више остајао без посла и сиромашио. Спољни посматрачи су имали спремна решења за те проблеме. Почеле су да ничу јевтине фабрике и трговински ланци. Благостање је тајно условљавано једним од главних циљева – убедити грађане Србије да се одрекну Косова и Метохије; што се више одричу, то ћемо их више економски јачати. И то су тај „штап и шаргарепа“ само сада у рукама домаћих управника. Да би се то одвијало без проблема, појавили су се саветници из ММФ а касније, од 2015. године и сам Тони Блер. И сада слушамо изјаве о „Косову“ и повећању плата и пензија. Људи полако закључују – ако признамо Косово и Метохију за државу, бићемо чланица Европске уније и постаћемо богата земља са много страних инвестицији, нових путева и брзих пруга. Не треба да нас чуди понашање западних држава. Они мора да обаве оно што су обећавали албанским сепаратистима. Али треба да нас чуди где нестадоше оне силне патриоте из СПС, СНС и ПС? Председник може да се „свети“ грађанима због нечега што осећа према делу њих. Али, као први човек државе несме да због тога учини нешто што ће нанети велике губитке и штете државним и националним интересима Србије.

    Свиђа ми се

  58. Док су се Срби делили између себе и процењивали да ли је Шешељев национализам прави или лажни, пролазило је време и смањивала се шанса да та идеологија постане доминантна. Смртоносни ударац је задао Војислав Коштуница кад није хтео да направи коалицију са Радикалима у Скупштини, искључиво због тога што није хтео да наруши сопствени имиџ „Европејца“. Кад су почела да пљуште признања независног Косова, Коштуница се предомислио, али тад је већ било касно.

    Кад се тиче Војислава Шешеља, његов наметљиви стил комуникације не годи свим националистима, али мислим да његова 12-годишња мучна авантура у Хашком трибуналу, квалификује њега као истинског националисту.

    Сви српски политичари који су некада заступали националистичку идеологију су и били националисти. Они су у јавном простору дали шансу тој идеологији, али кад су схватили да она нема довољну подршку, окренули су леђа тој идеологији и дали предност личном интересу. Велика већина Срба би на њиховом месту учинила исто. Срби немају истрајност, они се активирају на мах и ако сместа не уследи успех они губе дах и клону. То је разлика између Срба и Хрвата, Немаца, Енглеза, Шиптара… Сви они имају већу истрајност од Срба да намећу свој интерес.

    Србија се након распада Југославије нашла у једном тешком искушењу. Она је једина република која није имала спремну и националистички оријентисану елиту. Српска јавност је требала да да већу подршку националистичкој политичкој опцији али је њена реакција била спора и колебљива. За то време друге нације су забијале голове Србији. Након неуспешног експеримента са Ђинђићем, Коштуницом, Живковићем и Тадићем идеја демократије у Србији је била толико компромитована да је једини излаз био повратак на једнопартијски систем и култ личности. Али овог пута ту је и понижавајућа сервилност према непријатељима која је помешана са култом личности, један токсичан микс. То је оно што ви сада видите у Србији. То је њено право лице и њен политички идентитет: да стално тражи „тату“ који ће да доноси колаче и решава проблеме. А кад, после многих изневерених илузија, Србија схвати да „тата“ не може да јој помогне, она обично постане много љута, спремна да убије “ старог тату“ и потражи „новог тату“ који неће проћи ништа боље од старог. И тако у недоглед. То је један circulus viciosus из кога Србија не може да изађе. Док је Милошевић био на власти Србија је пролазила кроз најтежи период у својој новијој историји. Уместо да га Срби подрже у његовој борби, они су одмах почели да формирају странке и да траже „демократију“. Када се држава налази у кризи онда демократија може да буде препрека за ефикасну одбрану. Ваљда знате шта је Полибије писао пре две хиљаде година о анациклози. Свака ситуација тражи друкчији политички одговор. Нема друштвеног поретка који је идеалан за сваку ситуацију.

    Бесмислено је да коментаришем небројене промашаје Србије који је вуку у понор. Уместо тога ево један занимљив коментар Paul Joseph Watsona који нам говори о томе шта чека белу расу у будућности, а ту спадају и Срби. Будућност није светла ни за српске западне непријатеље:

    https://summit.news/2019/09/12/swedish-rapper-calls-for-white-people-to-be-shot/

    Свиђа ми се

  59. За Вучића је идеологија глобализма и евроунијаћења прави благослов. Данас је за једног лидера веома тешко да креира неку оригиналну националистичку идеологију. Пошто су Срби у неколико изборних циклуса, игноришући сва негативна искуства са евроунијатима и глобалистима, упорно тражили ту идеологију, Вучићев посао је лак. Он сваку свињарију и брљотину може да замаскира оправдањем да народ недвосмислено жели у интеграције. Ако само неко и помисли да жигоше ту деструктивну глобалистичку идеологију одмах ће бити ућуткан и проглашен за будалу. Народ је ископао јаму и сам у њу упао. Нису посао одрадили само лидери, била је веома активна сарадња масе. Народ тражи да се интегрише у једну заједницу (ЕУ) где ће бити међу најмањим актерима, а није успео да наметне свој интерес у једној заједници где је био највећи актер (Југославија).

    Ево шта пише Јован Деретић у „Историји српске књижевности“ о сатирама Радоја Домановића:

    …највећи успех постигао у жанру алегоријско-сатиричне приче коју и уводи у српску књижевност. Сатирична визија стварности уоквирена је обично причом о имагинарном путовању. Писац, односно његов заменик у приповеци, наратор, путује по свету, на јави или у сну, и стиже у некакву далеку и непознату земљу где се све разликује од онога што је пре и после тога видео и доживео. Све што се у тој земљи догађа супротно је од нормалног и природног. Људи добијају ордене и признања за ствари због којих се иде у затвор, министри се интересују за све само не за оно што спада у њихову дужност; посланици, које поставља министар полиције, уче оно што им је задато да кажу у скупштини као ђаци лекцију; најтеже је властима да нађу посланике за улоге опозиционара, јер сви хоће да буду уз владу. Највећа је грађанска врлина ропска понизност пред представницима власти. Грађани се поносе што их јашу кметови и пандури, с радошћу прихватају наредбу власти да се сваком удари жиг на чело како би се разликовали од странаца, чин жигосања се претвара у велику свечаност, манифестацију националних осећања. Школским васпитањем и посебним мерама власти, грађани се одвраћају од сваке опасности, сваког смелог подухвата; они живе мирним, дремљивим животом, без амбиција и страсти, без врлина и порока, у којем је једино активна мржња према сваком ко хоће да постигне нешто више, да се уздигне изнад просека. …. Пун склад између сатире и алегорије те посебног и општег значаја, постигнут је у „Вођи“, најбољој Домановићевој сатири, узбудљивој причи о колективној опседнутости вођом….

    Колико се Србија променила за 120 година?

    Свиђа ми се

  60. За Драгана,
    Када се тиче преамбуле и Коштуничиног устава, да ли сте пре гласања 2006. године прочитали текст Устава који је тада донет. Ја сам купио дневне новине у којима је био примерак Устава и пажљиво га прочитао пре него што је био референдум, а такође и успоредио са претходним Уставом.
    Осим Преамбуле која је Вас мотивисала има ту и неких необичних промена о којима вероватно мало знате. Ево шта сам ја уписао на маргинама текста Устава:
    1. Избачена је одредба да нико не може да потпише капитулацију, која је постојала у претходном Уставу. Тиме су створени услови да се сада може потписати капитулација. Очигледно је неко хтео да се обезбеди од прогона у неким будућим капитулацијама.
    2. Нема одредбе о екстрадицији наших држављана. Очигледно је Коштуници 2006. године било нелагодно да испоручује наше држављане Хашком трибуналу јер је то претходни Устав забрањивао, а то се ипак нелегално радило са српским политичарима и официрима. Садашњи Устав је прекршио основну норму цивилизоване државе – солидарност грађана према држави и реципрочну солидарност државе према грађанима. Ви, према садашњем Уставу, имате све обавезе које сте и до сада имали према држави, само што држава вама сада не гарантује солидарност – можете да будете изручени странцима, држава вас више не штити.
    Ово су крупне негативне промене које су биле пригушене шумом теме о Преамбули. Продат вам је рог за свећу а да то нисте ни знали.

    Свиђа ми се

  61. @Иван Лукић

    „Продат вам је рог за свећу а да то нисте ни знали.“

    Тај би „рог“ био много већи, да се није гласало за Преамбулу Устава,
    зар не, @ Иване Лукићу?

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  62. Са Преамбулом је срамота српског пораза на Косову само још већа, јер није битно да нека слова буду наштампана на неком папиру него треба своју земљу стварно сачувати од непријатеља.

    Заборавио сам да вам кажем да је у садашњем уставу додат и један пикантан детаљ кога није било у претходном Уставу. Тамо је експлицитно наведено да међународни закони и прописи имају приоритет над домаћим. Тиме се додатно даје легитимитет Хашкој лакрдији и одлукама које иду против интереса Србије. Каква будала човек треба да буде па да унесе такву одредбу у Устав. Ако је нека земља слаба и не може да очува своју сувереност, ако мора да се покори законима и нормамам непријатеља, зашто то још и обезбеђивати и легитимисати сопственим Уставом? За разлику од српског генијалца Коштунице, Руси су донели сасвим супротан пропис по коме унутрашње руско законодавство има приоритет над међународним. Срби су авангарда у безумљу и бешчашћу.

    Свиђа ми се

  63. @Иван Лукић
    Све што сте објавили у наставцима у току десет дана на овој страни, је фино, лепо и препоручљиво као обавезна лектира за целу јавност, … осим вашег аргумента за оправданост ништа мање од „геноцида“. (https://stanjestvari.com/2019/08/31/antonic-zasto-zapad-ne-razume-srbiju-rusiju/#comment-54813) Просто, изгледа да сте убацили ту идеју вођени нагоном за самоуништењем. Прво, медијским и статусним, онда психолошким, онда и физичким.

    Жеља за уништење такмаца на међународној сцени се неумитно претвара у подземну отровну воду нагона за уништењем, тачка. Доказ да је тај механизам трансформације стваран је – цео данашњи Запад, који је целу своју апаратуру уништења спољашњих циљева усмерио на уништење самог себе.

    Колико је то препоручивање геноцида ирационално говори и упоређење са оцем геополитике, Енглезом Халфордом Макиндером. Он, пишући у доба расизма и еугенике, је закључивао овако: „I feel that the War has established, and not shaken, my former points of view. Let us recover possession of ourselves, lest we become the mere slaves of the world’s geography, exploited by materialistic organisers. Neighborliness or fraternal duty to those who are our fellow-dwellers, is the only sure foundation of a happy citisenship. Its consequences extend upwards from the city, through the province to the nation, and to the world league of nations. It is the cure both for the slumdom of the poor and of the boredom of the rich, and of was between classes and war between nations.“

    Рим и Картагина: Стари Рим је имао само једног такмаца, и одбијао технолошки развој, што га чини сумњивим узором за било којег геополитичког чиниоца данашњице.

    Немачка и СССР: Немачка је обавила геноцид темељно, и – није спречила своју сопствену пропаст.. Пропаст која је вероватно и коначна.

    Владета Јеротић : сувише магловит.
    Русији фали агресивност : Русија агресивно делује у Сирији. и бар на речима је спремна на агресивност ради голог реванша https://www.rt.com/news/420715-putin-world-russia-nuclear/

    Прекомерни раст популације је проблем и за земљу у којој се он дешава. Неизмерно боље би било убедити и едуковати суседа да решава своје проблеме, него трошити огромну снагу на инострану авантуру. О ирационалности немачког геноцида у 2. св. рату и уоппште модерних геноцида се може сазнати и од историчара Дејвида Ирвинга, чувеног -не по сентименталности већ по менталној бруталности. Логика је неумитна: успех сваког геноцидног убијања захтева још више убијања, а та значи на унутрашњем плану већ сам назначио.

    Свиђа ми се

  64. Нисте добро схватили узроке пропасти западне цивилизације. Она не пропада зато што је геноцидна него зато што је то судбина сваке цивилизације. О томе говоре Вајтов закон, Олдувај теорија, Хубертова пик-оил теорија, Либигов закон минимума, феномен ентропије…Свака цивилизација има облик импулсног сигнала, који има само једну амплитуду у позитивној фази и након тога се гаси. Али ја никада нисам имао намеру да напишем књигу а тема пропасти западне цивилизације је једноставно превише комплексна да би се њоме бавио на било ком интернет форуму.

    Драго ми је да сте поменули Дејвида Ирвинга јер његово колосално дело пре свега говори о уделу савезника у настанку Другог светског рата, оно на известан начин ревидира једнострану интерпретацију победника и релативизује његова објашњења. Његова књига је на известан начин праведнија према немачкој страни од онога што ми уобичајено чујемо.

    Морам да се вратим на Антонићев одличан текст, иако ја имам много критичнији став према Србији и Русији од њега. Немачка реч unberechenbar има једну конотацију менталне болести. Није добар превод непредвидљиви, него неурачунљиви. Непредвидљив може да буде потпуно луцидан човек који хоће да изненади противника. Неурачунљив је у ствари ментално болестан, психотичан. И ту су реч Немци сасвим правилно употребили. Ко је, из њихове перспективе, не српске, неурачунљив? То је онај ко је имао прилику да ратује против њих па је изгубио тај рат после само неколико дана. Тај неко, не схвативши да је изгубио и да је окупиран, након тога наставља да се бори „герилски“. При томе герилски значи да се прикрадеш неком немачком војнику на неком удаљеном изолованом стражарском месту и убијеш га, а онда унаказиш тело показујући колико мрзиш. Немачки окупациони управник је сад пред дилемом како да спречи да губи још војника? Он схвата да ако не буде казнио са застрашујућом окрутношћу вероватно може да очекује још губитака. Његов приоритет није благостање окупираног народа него очување живота његових војника. Након тога он одлучује да је одговарајућа казна сто за једног. Казна се извршава и након тога до краја рата нема више „неурачунљивих поступака“. Рат се наставља на некој другој територији (Босна, Хрватска, Црна Гора). На територији где немачки окупациони управник настоји да сачува животе својих војника нема више неурачунљивих поступака. Оно што је била његова непосредна дужност, да заштити животе својих војника, он је испунио. Немачки окупациони управник касније бива стрељан за ратне злочине али то више није релевантно за причу о неурачунљивости. Нажалост, неурачунљив остаје такав и после завршетка рата. Он отерује свог краља и доводи хрватско-словеначког монгрела за краља. Он забрањује повратак Србима на Косово, подиже на својој територији Шиптарску државу. Нижу се неурачунљиви поступци и на крају неурачунљиви доноси закон о аболицији дезертера из грађанских ратова деведесетих а истовремено испоручује своје државнике и официре политичком суду у Хагу супротно свом уставу који такве поступке експлицитно забрањује. Неурачунљив није ниједног странца терорисао, напротив. Он је странцима правио државе док је своју разграђивао. Да ли је он мање угрожен због тога што је његова агресија била усмерена на њега самог? Да ли је он сачувао свој витални интерес боље од оних који су га газили? На та питања нека сваки Србин одговори сам себи.

    Свиђа ми се

  65. „Са Преамбулом је срамота српског пораза на Косову само још већа,
    јер није битно да нека слова буду наштампана на неком папиру него
    треба своју земљу стварно сачувати од непријатеља.“

    Ако је Устав за Вас само “слова…наштампана на неком папиру“,
    чему Ваши коментари, јер “нека слова“ на “неком папиру“ не
    не заслужују ничију пажњу, па ни Вашу, зар не?

    Устав нису писали они који су бранили Србију од НАТО агресије,
    већ они који су је 5. октобра 2000-е урушили!
    Срамота или не /по Вама?!/, Преамбула, “наштампана на неком папиру“,
    “боде очи“ непријатељима Православног Србског Народа, и зато од
    својих плаћеника, сатрапа, издајица и додворица /све “деца комунизма“/,
    изричито траже брисање Прембуле!
    Србија је физички надјачана, али духом није поражена, и то је оно што
    сатанистима смета.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  66. Мало сам се помучио док сам нашао ова два пасуса из књиге Вилијама Катона Overshoot: The Ecological Basis of Revolutionary Change и превео их са енглеског:
    —–
    …Како се крећемо дубље у епоху након-изобиља, један од проницљивих закључака дубоко забринутог и необично популарног социолога, Рајта Милса, постаће све значајнији за нас. То је био закључак којим је он покушао да помогне својим савременицима да са повећаном способношћу опажања читају вести свог времена. Мораћемо да будемо макар исто толико способни да опажамо реалност колико и он како би избегли погрешно тумачење догађаја који ће се десити у наредним годинама.
    Иако је парадигма из које је Милс писао била пре-еколошка, у једној од његових најозбиљнијих књига он је превазишао архаичне мисаоне токове како би запазио да само понекад и на неким местима људи заиста стварају историју; у другим временима и на другим местима ситнице свакодневног живота могу једноставно да се сабирају са пуком “судбином”. Милс нам је дао једну необично јасну дефиницију ове важне речи. Бесконачно мала дејства, ако су бројна и ако су кумулативна, могу имати застрашујуће последице. Судбина, како он објашњава, је обликовање историје када оно што нам се дешава није била ничија намера а јесте био збирни исход безбројних малих одлука о неким другим стварима које су донели безбројни људи…
    —-
    Катонова књига говори о томе како су људи уништили природу, нарушили еколошке равнотеже, али ова два пасуса јако добро говоре и о томе шта се десило Србима и Русима. Безбројни обични људи су током многих деценија дали предност свакодневном преживљавању. Они нису били спремни да критикују ауторитарне режиме јер су хтели сигурну плату и пензију. Нису хтели конфронтације које би угрозиле свакодневни опстанак. Нису хтели да доведу у питање “братство и јединство”, “авангарду радничке класе”, “највећег сина наших народа и народности”, итд. Они су само хтели да им деца заврше школу, да се ожене, удају, добију посао… Али док су они тако радили кумулативно су се, управо из тих баналних свакодневних одлука сабирали узроци њихове пропасти коју можемо да назовемо и “судбина”. Када терет њихових безбројних малих погрешних одлука постане претежак људи ће пожелети да некога окриве за своју невољу. То је увек она власт и онај владар који је на крају низа. Тада наступа револуција – најпогрешнији од свих погрешних и безумних феномена.
    Човек може да заслужи казну за нешто рђаво што је учинио, али може да заслужи казну и зато што није учинио нешто што је требао да учини.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s