За нас је од непроцењиве важности огроман опус који је Костић створио у периоду после Другог светског рата, и који међутим још није нашао свој пут до академске јавности, универзитета и шире публицистике

Лазо Марков Костић

Српски народ је југословенску авантуру окончао обезглављен са огромним губицима најразличитијег типа. Док су Срби живели под комунистичком југословенском окупацијом, један човек је у емиграцији детаљно и темељито бележио све те губитке и на време указивао на све будуће битке које ће се поново кад тад отворити. Тај човек је током 34 године живота у изгнанству урадио посао који код других народа и култура раде читави институти. Његово име је Лазо Марков Костић.

У понедељак 26. августа, управо на дан када је пре осамдесет година под директним енглеским наметањем потписан октроисани споразум о бановини, Институт за српску културу из Никшића и Институт за европске студије из Београда, организовали су у манастиру Михољска Превлака скуп о научном наслеђу Лаза Костића. Пре тога смо у Грбљу, у Кртолама, обишли гроб у коме од 2011. године леже посмртни остаци овог српског великана из Боке који је преминуо пре тачно четири деценије.

Иако је 2000. године Војислав Шешељ приредио, а његова странка објавила Костићева сабрана дела у десет томова, и тиме учинила ово стваралаштво у целини доступним у домовини, рецепција његовог дела и даље не постоји. Шешељева Идеологија српског национализма је заправо на питак начин сажето и препричано дело Костића настало у емиграцији, при чему сам приказивач није превише улазио у оцене и коментаре. Осим тога међутим постоји тек повремено, узгредно интересовање. Најцитиранији његови радови су, уз енглески превод књиге о холокаусту у НДХ, и даље уџбеници административног и уставног права објављени између два рата.

Но за нас је од непроцењиве важности огроман опус који је Костић створио у периоду после Другог светског рата, и који међутим још није нашао свој пут до академске јавности, универзитета и шире публицистике. У питању је преко две хиљаде публицистичких радова и 78 књига различитог формата, укључујући и такозване конјектанее, односно издања у којима је аутор прикупио, превео и објавио грађу, мишљење странаца о неком од наших питања и проблема. Таква је на пример веома значајна књига у којој је Костић прикупио сведочења хрватских савезника из Другог светског рата о злочинима који су почињени у НДХ.

Научни скуп о Лази М. Костићу (Фото: Радио Тиват)

Читав поратни опус организован је око суштинских питања опстанка српског народа, у то доба окупираног и слуђеног комунизмом и југословенством. Костић настоји да направи резиме пре свега оних територија, простора и популације који се Србима током комунистичке Југославије одузимају. Српска Далмација, српски Дубровник, српска Бока и српско море, српска Босна, српска Херцеговина, српска Македонија, католички Срби, чак и српска Црна Гора, све то југословенска историографија и политика избацују из српког сећања, а што је најгоре тај програм се усваја чак и на Београдском универзитету где је дубровачка књижевност избачена из историје српске књижевности.

Не само у посебној књизи која се зове Срби католици, већ кроз велики део тог опуса, Костић подсећа колико су важан део историје нашег народа били људи који су још од немањићког доба себе везивали за западно хришћанство, што им нимало није сметало да буду Срби, говоре и пишу српским језиком и виде себе као део укупног српског корпуса. Тек после формирања Југославије ова категорија људи одумире, а Хрвати почињу да присвајају читаву историју Срба католика и њихово стваралаштво.

Веома значајан  допринос Костић је дао у етнографском истраживању народа који живе као мањине са Србима или имају своје државе око нас. Ми до данас немамо озбиљно и континуирано бављење државама и народима око нас. Костић је међутим урадио одличне прегледе односа Срба и Мађара кроз векове, а његова последња постхумно објављена студија је Срби и Јевреји. Такође се врло детаљно бавио питањем нових нација створених на нашем етничком простору, и веома реално је одвајао историјске чињенице од потребе да се са њима граде реални и најбољи могући односи.

Огроман део тог опуса Костић је разумљиво посветио Хрватима. С једне стране било је искуство НДХ, а са друге чињеница да и после пораза НДХ опет у Београду столује припадник хрватског народа радећи на сузбијању српских интереса. Део тог опуса посвећен је историјским односима Срба и Хрвата и споровима око територија, језика, идентитета. Но већи део је Костић посветио тези о колективној кривици за злочине у НДХ објављујући у пет томова под ироничним називом Примери хиљадугодишње културе Хрвата, грађу о сличним подухватима током претходних векова.

Костић је био убеђени демократа, конзервативац и слободар, који је инсистирао на значају идентитетске политике, а пре свега језика и ћирилице за опстанак овог народа. Његов емигрантски опус чини незаобилазан оријентир за питања са којима се и данас суочавамо.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 2. 9. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Војислав Шешељ, Лазо М. Костић, Миша Ђурковић, српски национализам