Зборник „Свети Сава и осам векова Српске цркве“: Црква је дала име Србији

Зашто би Срби корене своје савремене националне физиономије требало да траже у епохи првих светих Немањића – Светога Симеона, Светога Саве, Светога Симона монаха

Хиландар (Извор: Печат)

Кад говоримо о осам векова аутокефалности СПЦ, не смемо да заборавимо да Црква није само најстарија установа коју имамо него да је управо она и дала име Србији. У тексту нашег познатог медиавелисте Ђорђа Трифуновића „Средњовековна имена Србије“, сазнајемо да је први помен имена ове земље дат у канону службе састављене за празник преноса моштију Светога Саве из Трнова у Милешеву 6. маја 1237. Песник гради напоредне слике ношења младенца Христа у Египат и преношења Савиних моштију. У служби се на више места Савино отачаство назива „Српскаја земља“, што је било уобичајено. Међутим, у том канону се користи, први пут, име „Србија“, у следећим стиховима: „У Египту негда на рукама Дјеве ношен бесовска требишта, идолишта, уздрмао јеси. У Србију сад Саву послао јеси да свима објави твоје очовечење и Божију, Христе, Твоју тајну.“

Ако кренемо макар само од те чињенице, јасно нам је каква је улога СПЦ у историји српскога народа.

Преверавање и однарођавање

Чак је и Ерик Хобсбаум уочио да су Срби, као „прото-нација“, постојали још од средњег века; да је њихов идентитет светосавски, било је јасно сваком ко је с њима дошао у додир. Зато је преверавање у нас пречесто (мада не увек) значило и однарођавање. Чувени руски научник и путописац Александар Хиљфердинг, који је посетио наше земље средином педесетих година 19. века, забележио је и следеће: „Србин-католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским него босанским, херцеговачким, далматинским итд. Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива ’нашким језиком’, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је Римокатоличка црква.“

Зато га је касније било лако похрватити, јер је наредба да се србофобија трајно укорени међу покатоличеним потомцима православног народа стигла управо из Ватикана, духовне отаџбине већине преверица.

Нова читања насушне прошлости

Управо зато је изучавање улоге СПЦ у нашој историји темељни задатак за свако поколење једног бројчано малог, али самосвојног народа на Балкану. Ове, 2019. године, Центар за црквене студије, Универзитет у Нишу – Центар за византијско-словенске студије и Међународни центар за православне студије из Ниша, објавили су под уредничким руководствoм професора др Драгише Бојовића двотомни зборник нових научних увида, као специјално издање часописа „Црквене студије“, под насловом „Свети Сава и осам векова Српске цркве“. Доносимо неке од резултата.

Драгиша Бојовић (Извор: radioglas.rs)

Мирко Сајловић, с Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, указује на симфоничност црквено-државних односа као на један од кључних доприноса Светог Саве нашем вековном покушају да се остваримо на овим просторима: „Савина визија српског црквено-политичког живота, преко Номоканона и црквено-народног предања, остала је у темељима идентитета српског етноса. Реч је о српско-православној философији живота која се данас углавном ограничава само на област црквеног живота. Међутим, узевши је изворно, Савин концепт ’светосавља’ није правио данашњу разлику између црквеног и грађанског живота. Његова визија ’светосавља’ није садржала наглашено дуално разликовање црквеног од политичког већ је напротив она чинила јединствену црквено-политичку платформу за цео српски народ. Начелно, према Законоправилу, постојала је разлика између црквеног и државног законодавства. Но захваљујући јединственом систему вредности и блиској сарадњи двеју власти, начелна подељеност у пракси се скоро није ни осећала. Свети Сава је Законоправилом успоставио јединствено хармоничан концепт двеју власти на коме се политичко-идеолошки, црквено и културно изградио српски етнос. Овај Савин концепт црквено-политичке организације српског народа, који је током прве половине XX века прозван и као ’светосавље’, био је на снази код Срба све до пада под Турке и губљења српске државотворности.

Светосавље у предању

„Од тада ’светосавље’ се очувало само у предању Српске цркве као српски начин црквено-православног живота без његовог реалног државно-политичког аспекта. Но и као такав, појам ’светосавља’ је одредница која у најбитнијем одређује систем вредности српске философије хришћанског живота, а самим тим и српски етнички идентитет како током средњовековља, тако и данас. Јер ’ако је бар делимично тачно уверење предромантичара и романтичара да су дух и карактер европских народа утемељени током средњег века’, онда несумњиво да Срби корене своје савремене националне физиономије треба да траже у епохи првих светих Немањића – Светога Симеона, Светога Саве, Светога Симона монаха (Стефана Првовенчаног) – и њима заснованим српским институцијама.“

Колико смо изгубили због тога што смо одбијали да живимо по законима симфоније, остаје нам тек да установимо.

Драган Ашковић, с Православног богословског факултета у Београду, потврђује да значај личности Светог Саве превазилази уску конфесионалност: „Истицање значаја дела и личности Светога Саве не представља само наш субјективни доживљај већ о њему на тај начин сведоче и писани документи других народа. Због тога је за нас од посебне важности када о њему говоре и они који су кроз историју претендовали да Србију обликују према њиховом, а нама страном западном црквеном и државном моделу. У том смислу вредно је обратити пажњу на сведочанство И. Пилара, познатијег под псеудонимом L. V. Südland. Будући да је Црква на Западу карактеристична по својој широко захваћеној универзалности, наш Свети Сава је виђен првенствено као ’народни светац’.

Драган Ашковић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)

Не заборавимо Пилара

„Са својим оцем Немањом саградио је манастир Хиландар, први словенски и српски народни манастир на Атосу, те положио темеље за даљи развој и успон српске државе. Његове главне заслуге су стварање династије и организовање самосталне националне, односно православне цркве. У светогорском начину хришћанског живота којим је задојен Свети Сава, похрањена је суштина читавог животног знања брушеног хиљадугодишњим малоазијским културним и животним предањем. То животно наслеђе чувано је на Атосу, извору из којег је Свети Сава црпео не само знање већ сву животну мудрост и смисао постојања.“ Дакле, не заборавимо Пилара, који је своју књигу објавио пред крај Првог светског рата, и то у Бечу, а која је прештампана у усташком Загребу 1943. године (цитираћемо „кориенским“ правописом): „Свети Сава створио је и организирао србско-гркоизточну цркву, а створио ју је тако, да је увиек морала стајати у служби србскога народа и србске државе. То бијаше наравна посљедица, да је њезин оснивач у једној те истој особи члан владајуће династије, народни домољуб и православни светац. (…) Он је положио темеље, створио почетак, а сви каснији Немањићи иђаху напрост путем, што им га он бијаше утро.“

Пилар је истицао да Срби могу да опстану и без државе, и без војске, али да не могу без Светог Саве и светосавске народне цркве. Вреди се и данас, кад многи настоје да руше древно светосавско јединство, сетити становишта оних који нам нису желели добро, и држати се слоге која је, како каже владика Николај, за нас увек била „богословска и божанска“, а не приземна и подземна.

Светосавље и културни образац

Једна од највећих лажи другосрбијанштине и аутошовинизма је да је светосавска вертикала застарела: не можемо, тобож, с њом у Европу. Уосталом, није ни „научна“. Наш филозоф др Зоран Кинђић својим текстом у нишком зборнику показао је да просветитељство Светог Саве није у нескладу са савременошћу, напротив: „Да ипак не би било неспоразума, да нас не би неправедно оптуживали за мрачњаштво и регресију, ваља истаћи да натприродна, духовна светлост није непријатељски усмерена према научном духу, односно према природном светлу људског разума. Напротив, као што сведочи пракса средњовековног просветитељства, наука и техника су и те како неговани у манастирима. Штавише, тада су управо манастири били жаришта просвете. У тим духовним центрима се развијало проналазаштво, у њима су се успешно обављале чак и веома сложене медицинске операције. Да светосавско просветитељство није против науке показује и Пупинов пример. Овај наш велики научник, сећајући се свог детињства, тврди да су му, захваљујући подршци Св. Саве, омогућени предуслови за будућу научну каријеру.“

Пупин је читавог живота доживљавао Светог Саву као свој узор и уздање. И то му, наравно, није сметало да се бави науком, у којој је, поред Тесле, остао до данас највећи српски син.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Јана Алексић са Института за књижевност и уметност истиче да је култ Светог Саве више него актуелан и у борби да се модернизујемо без вестернизације: „Култом Светог Саве усвајамо методологију установљавања институција културе и уређења историјске егзистенције, истовремено, учимо се вештини ослушкивања актуалних цивилизацијских и политичких токова како бисмо их надишли и трансцендирали, као појединци и као део колектива, у културу. Отуда је најмлађи син Стефана Немање сведок дистинкције између цивилизацијског и културног обрасца. Он својим активностима, промишљеним потезима ове домене егзистенцијално раслојава. Зато упосебљује културни образац српског народа, односно српски културни образац као полигон опстанка у ширину и дубину хришћанске културе и као залог историје дугог трајања. Истовремено, са Светим Савом, као транскултурном личношћу, могуће је разрешити спор око добробити страних, западних и источних утицаја на српски културни образац. Сава је у својој делатности спојио исток и запад, цивилизацијски хоризонт и културну фокусираност. Преузевши поступке, механизме и процесе са запада, он је реализовао идеје заједнице и културну парадигму са истока, прилагодивши их домаћој средини и постојећој духовној атмосфери. Угледајући се на Савине побуде да дипломатски мудро а политички одсечно спроводи свој и династички духовни и културни програм у оквирима епохе и друштвено-политичких могућности, па и ингеренција, откривамо да потреба за бољим (материјалним) условима живота не треба да представља мотив за промену културне парадигме.“

Ни за промену свести, наравно.

У Метохији

А Свети Сава је освештао све српске завичаје. Ево га, између осталог, и на Светој земљи коју и данас бранимо. Срђан Б. Младеновић из Међународног центра за православне студије у Нишу бележи: „Први јасан податак о боравку Светог Саве у Метохији односи се на почетак 1206. године, када је светитељ на молбу браће, али и из страха од напада каталанских пљачкаша на светогорске манастире који су угрожавали и Хиландар, одлучио да пренесе очеве мошти у отаџбину. Мошти су завађени Немањини синови, Вукан и Стефан, дочекали ’на граници отачаства’, тј. у Хвосну, вероватно почетком 1206. Могуће је да је архимандрит Сава браћу измирио над очевим моштима већ тада у манастиру у Малој Студеници, познатијој као Богородица Хвостанска. Претпостављамо да су мошти Светог Симеона дочекане у Малој Студеници, која је управо из тог разлога стекла тај назив.“

А Метохија (онда Хвосно) постала је вечни метох Србије као светосавског манастира.

Васиљ Јововић (Извор: bogoslovija.me)

Васиљ Јововић, из Богословије на Цетињу, излаже развијеност култа Светог Саве у Црној Гори: „Школе и учитељи су имали значајно учешће у формирању и његовању култа Светог Саве у Црној Гори. Иначе, култ Светог Саве и уопште династије Немањића, као и култ Косова, систематски су његовани и подстицани од стране владајуће династије Петровића, посебно за вријеме књаза/краља Николе јер су јачали култ владара и владарске династије, који су се сматрали као оличење поменутих култова и настављачи њихове традиције. (…) Колико је култ Светог Саве био укоријењен међу српским народом у Црној Гори указује светосавска бесједа учитеља Ј. Поповића у Величкој школи 1899. године: ’Коме имамо да захвалимо за све то: што васкрснуше двије слободне државе, и што се име српско не изгуби за вријеме петстољетњег робовања? – Једино, дакле, Светом Сави: Светој вјери буди хвала, вјера нас је одржала, а ту вјеру, свече мио, ти си чврсто утврдио; зато, драга браћо, узвикнемо: Слава Немањићу Сави, српском просвјетитељу!’“

Јововић додаје: „У читанци за четврти разред основних школа исцрпно је писано у посебном поглављу о животу и раду Светога Саве, које се завршава поруком ученицима: ’Зато, Србине брате, не пропуштај никад прилику а да не споменеш и прославиш славног и великог добротвора свог Светог Саву, који је свој живот посветио за срећу, благостање и душевни напредак свом народу. Нек је слава од цијелог српства Светитељу Сави.’

Култ Немањића и Светог Саве је дубоко надахњивао и усмјеравао владаре светородне династије Петровића у њиховој државотворној и националној мисији. Подсјећање на подвиг и значај Светог Саве зрачило је снажном вјером да ће осванути бољи дани и да ће српство коначно бити ослобођено и уједињено, а тиме и Српска Православна Црква, чије је темеље поставио управо Свети Сава. Култ Светог Саве и светосавско предање је помогло очувању српског националног идентитета и православног духа на простору данашње Црне Горе.“

Упркос свим НАТО настојањима монтенегринског конвертитства, немогуће је уклонити Светог Саву са обзорја Црне Горе.

Светосавски завет некад и сад

Александар Стојановић из Међународног центра за православне студије у Нишу нас подсећа да духовно племство осам векова Светосавске цркве обавезује сваког Србина који жели да остане доследан на свом заветном путу: „Општепозната је чињеница да је Свети Сава много задужио српски народ, јер га је унапредио у сваком смислу. Као што је некада јеврејски народ имао савез, или завет са Јахвеом, тако и православни српски народ од Светог Саве наовамо поседује неку врсту завета, или завештања према Господу Исусу Христу, Спаситељу света и Сину Божјем. Тај феномен називамо Светосавље. Управо из тог разлога, у души сваког Светосавца, стално одзвањају опомињуће речи Светог Саве, које је упутио свом духовном чеду, игуману студеничком Спиридону: ’Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?’ (…) После свега реченог, јасно је да су пред савременим Србима два пута: први, који води у проклетство и биолошки нестанак, и други, који води у благослов и живот. Први је наставак пркошења Светом Сави и његовим тековинама, а други је пут испуњавања завета Троједином Богу Сведржитељу. Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.“

Фото: Фонет/СПЦ

Који чита, да разуме.

Свети Сава међу Пречанима

Гордана Благојевић са Етнографског института САНУ показала је да је Свети Сава био присутан и међу Србима „пречанима“, који су нам и данас, као и некад, најпречи род: „Свети Сава је код Срба једно од крсних имена, а као свог заштитника прослављају га и многе занатлије, јер је по предању научио Србе разним знањима и вештинама. Према досадашњим сазнањима, средином 18. века празник Светог Саве је био обележаван у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима. Манастир Кувеждин на Фрушкој гори, у коме је саборна црква посвећена Светим Симеону и Сави, био је један од центара за ширење култа ових светитеља. У Араду (Румунија) Срби су на Савиндан 1806. године подстакнути да славе Светог Саву не само као светитеља већ и као историјску личност. Као школска слава Савиндан је први пут прослављен у Земуну почетком 19. века, 1812. године. У београдској школи је прослављен 1829. Совјет га законом из 1840. проглашава заштитником свих школа у Србији, чиме добија општи значај као заштитник просвете. Свечана прослава одржана је исте године у крагујевачком Лицеју. Према неким истраживачима, у Сегедину је 1839. године први пут у литији певана светосавска химна Ускликнимо с љубављу. Иницијатива за ширење светосавских прослава и балова по Србији потекла је управо од Срба из Угарске.“

Све ово, дакле, знамо. Али шта нам такво знање поручује?

Владимир Димитријевић

(Печат, 15. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Цркви требао народ ..Више не као и пре.Вера је ја који верујем .Овим попо вима бог га ми не.Егоизам је јачи од еволуције
    Самоћа од љубави
    А Бог нас само гледа.

    Свиђа ми се

  2. СВЕТИ САВА НА АТОСУ

    Из двора с длана очевог, Свети Сава
    босоног оде кроз пелен и чкаљ.
    Купином се храни, на камену спава,
    маслачак му је светац, невен краљ.

    Док га засењује слово, што се бели
    у лептиру, док га заглушује
    слово што зуји у грожђу и цвећу,
    Свети Сава сунчеву светлост дели
    с хлебом и маслинама
    а хлеб и маслине
    дели са косовима
    што му на руке слећу.

    Љубомир Симовић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s