Џозеф Стиглиц: Прогресивни капитализам – економија која нам је потребна

Након четрдесет година тржишног фундаментализма, Америка и сличномислеће европске државе су изневериле велику већину својих грађана. У овом тренутку, само нови друштвени уговор може да сачува капитализам и либералну демократију

Џозеф Стиглиц и његова књига ”Народ, моћ и профити – прогресивни капитализам за еру незадовољства” (Фото: YouTube)

(Project Syndicate, 3. 5. 2019)

Њујорк – Пре три године, избор Доналда Трампа за америчког председника и референдум на коме је изгласан Брегзит у Великој Британији потврдили су оно што смо ми који дуго истражујемо статистике прихода већ знали: у најразвијенијим земљама, тржишна економија је изневерила велики део друштва.

Нигде то није толико тачно колико у Сједињеним Државама. Иако је дуго сматрана за амблем[1] обећаног слободнотржишног индивидуализма, данашња Америка има већу неједнакост и мању друштвену покретљивост навише од већине других развијених земаља. Након раста дугог један век, просечан очекивани животни век у Сједињеним Државама сада пада. А за оне у доњих 90 процената расподеле дохотка, стварна (усаглашена са инфлацијом) зарада стагнира: приход типичног мушког радника данас је отприлике на истом нивоу на коме је био и пре четрдесет година.

У међувремену, многе европске државе које су настојале да опонашају Америку, нарочито оне које су у томе успеле, и надасве Велика Британија, данас трпе сличне политичке и друштвене последице. Сједињене Државе су можда биле прва земља која је створила друштво средње класе, али Европа никада није много заостајала. Након Другог светског рата, на много начина она је надмашивала Сједињене Државе у стварању прилика за своје грађане. Кроз различите политике, европске државе су створиле модерну државу благостања да би обезбедиле друштвену заштиту и спровеле важне инвестиције у областима где је само тржиште подбацивало.

Европски друштвени модел, како је постао познат, служио је добро током више деценија овим државама. Европске владе су биле способне да контролишу неједнакост и да одржавају економску стабилност суочене са глобализацијом, технолошким променама, и другим реметилачким силама. Када су 2008. године избиле финансијска криза и потоња криза евра, европске државе са најјачим државама благостања, посебно скандинавске земље, прошле су најбоље. Супротно ономе што би многи у финансијском сектору волели да мисле, проблем није био превише државне укључености у економију, већ премало. Обе кризе биле су непосредан резултат недовољно регулисаног финансијског сектора.

Након пада

Сада је средња класа исцрпљена на обема странама Атлантика. Преокретање ове нелагодне ситуације захтева да схватимо шта је пошло по злу и да мапирамо нови правац напред, тако што ћемо прихватити прогресивни капитализам, који, док истовремено прихвата врлине тржишта, такође прихвата њихова ограничења и осигурава да економија делује на корист свих.

Не можемо да се једноставно вратимо у златно доба западног капитализма у деценијама након Другог светског рата, када је деловало да је животни стил средње класе на дохват руке већине грађана. Нити би требало нужно то да желимо. После свега, „Амерички сан“ је током тог периода углавном био резервисан за привилеговану мањину: беле мушкарце.

Можемо да захвалимо бившем америчком председнику Роналду Регану и бившој британског премијерки Маргарет Тачер за наше садашње стање. Неолибералне реформе из 80–их година 20. века биле су засноване на идеји да ће неспутано тржиште расподелити просперитет кроз мистични капајући процес. Речено нам је да ће смањење пореза за богате, финанцијализација и глобализација као резултат имати виши стандард за све. Уместо тога, америчка стопа раста пала је на око две трећине у односу колико је била у послератно доба – периода чврсте финансијске регулативе и највише прогресивне пореске стопе изнад 70% – и већи део богатства и дохотка од овог ограниченог раста био је усмерен на горњи један проценат. Уместо обећаног просперитета, видели смо деиндустријализацију, поларизацију и опадање средње класе. Уколико не променимо сценарио, овај образац ће се наставити – или погоршати.

Срећом, постоји алтернатива тржишном фундаментализму. Кроз прагматично уравнотежавање моћи између владе, тржишта и грађанског друштва, можемо да се помакнемо ка слободнијем, правичнијем и продуктивнијем систему. Прогресивни капитализам значи установљавање новог друштвеног уговора између гласача и изабраних званичника, радника и корпорација, богатих и сиромашних. Да бисмо стандард живота средње класе поново учинили реалистичном тежњом за већину Американаца и Европљана, тржишта морају да служе друштву, а не vice versa.

 Најезда богатих грабљиваца

За разлику од неолиберализма, прогресивни капитализам је заснован на исправном разумевању како се данас ствара вредност. Истинско и одрживо богатство нација не долази од експлоатисања земаља, природних ресурса и људи, већ од људске стваралачке ингениозности и сарадње, често подстакнуте од владиних установа и установа цивилног друштва. Од друге половине осамнаестог века, иновације које повећавају продуктивност су биле истински покретач динамизма и вишег животног стандарда.

Брзи економски напредак потакнут Индустријском револуцијом, после векова готово стагнирања, почива на два стуба. Први је наука, уз помоћ које можемо да спознамо свет око нас. Други је друштвена организација, која нам омогућава да будемо продуктивнији радећи заједно више него што бисмо икада могли сами да будемо. Током времена, институције као што су владавина права, демократије са системима контроле и ограничавања[2], и универзални стандарди и норме су ојачали оба стуба.

Уз кратко промишљање, очигледно је да су ово извори материјалног просперитета. А ипак стварање богатства се често меша са екстракцијом богатства. Појединци и корпорације могу да постану богати тако што се ослањају на тржишну моћ, ценовну дискриминацију[3] и друге облике експлоатације. Али то не значи да они доносе било какав допринос богатству друштва. Напротив, такво понашање често, уопште узевши, све доводи у лошији положај.  Економисти називају ове отимаче богатства, који настоје да приграбе већи део економског колача него што створе, као тражиоце ренте. Термин потиче од земљишне ренте: они који ренте примају, не добијају их као резултат својих сопствених напора, већ једноставно као последицу власништва, често наслеђеног.

Такво штетно понашања особито је преовлађујуће у америчкој економији, где неколико фирми доминира у све више и више сектора. Ове мегакорпорације користе своју тржишну моћ да се обогате на рачун свих осталих. Наплаћивањем виших цена оне су заправо обориле животни стандард потрошача. Уз помоћ нових технологија оне могу – што и чине – да прибегну масовној дискриминацији, таквој да цене нису установљење од тржишта (проналажењем јединствене цене која изједначује потражњу и понуду), већ се алгоритамски одређује максимална цена коју је потрошач вољан да плати.

У исто време, америчке корпорације прибегавају претњи офшоризацијом како би обориле домаће плате. А када то није довољно, оне лобирају код савитљивих (pliant) политичара како би додатно ослабиле преговарачку моћ радника. Ова настојања су се показала учинковитим: удео радника који су чланови синдиката опао је у многим најразвијенијим економијама, али посебно у Сједињеним Државама а удео дохотка који иде радницима је стрмоглаво опао.

Нема изговора

Иако су напредак технологије и пораст растућих тржишта свакако одиграли извесну улогу у опадању средње класе, они су од другоразредног значаја у односу на економску политику. Знамо то зато што исти фактори имају различите ефекте у различитим државама. Раст Кине и технолошке промене осетиле су се свугде, али Сједињене Државе имају вишу неједнакост и машу друштвену покретљивост од других земаља, попут Норвешке.

Исто тако, где је финансијска дерегулација најдаље одмакла, тамо имамо злоупотребе финансијског сектора какве су манипулација тржиштем, лихварско задуживање и прекомерне накнаде за кредитне картице.

Или, размотримо Трампову опседнутост трговинским споразумима. То што су амерички радници лоше третирани од креатора политика, није због тога што су трговински преговарачи из земаља у развоју насамарили америчке преговараче. У ствари САД углавном добију готово све што траже. Проблем је што је оно што траже у интересу америчких корпорација а не обичних грађана.

И колико год да су ствари сада лоше, оне ће постајати још горе. Размотримо америчку доходовну неједнакост. Већ сада, вештачка интелигенција и роботизација се поздрављају као мотори будућег раста. Али уз доминантне политике и регулативни оквир, многи људи ће изгубити своје послове, уз малу помоћ владе да се заснују нова радна места. Само ће аутоматска возила милионима људи ускратити средства неопходна за живот. У исто време, наши технолошки гиганти раде шта год могу да би ускратили влади способност да реагује, и не само тако што воде кампању за снижавање пореза: они показују подједнаку генијалност у избегавању плаћања пореза и експлоатисању потрошача коју су раније показали у развијању најмодернијих иновација. Штавише, они су показали мало, или нимало, поштовања према приватности људи. Њихови модели пословања и понашање су ефективно изузети из надзора.

Међутим, и даље се може полагати нада у чињеницу да је наша економска дисфункција последица наших сопствених политика. Неке државе суочене са истим глобалним силама усвојиле су политике које су водиле ка динамичним економијама у којима су просперирали обични грађани. Кроз прогресивно капиталистичке реформе, можемо да почнемо да враћамо економски динамизам и да осигурамо једнакост и шансе за све. Главни приоритет треба да буде сузбијање експлоатације и подстицање стварања богатства и то на најбољи начин – или на једини могућ начин – на који то чине људи радећи заједно, посебно преко владе.

Незамењива држава

О ком год облику извлачења богатства је реч – од злоупотребе тржишне моћи и информационе асиметрије до профитирања од нарушавања животне средине – постоје одређене политике и регулативе које могу и спречити најгоре исходе и донети далекосежне економске и друштвене добробити. Мање људи који умиру од загађења ваздуха, предозирања дрогом или од смрти из очаја, значиће располагање са више људи који продуктивно доприносе друштву.

Регулација је на лошем гласу од када су је Реган и Тачерова поистоветили са „фали вам још један папир“[4]. Али регулатива често поспешује ефикасност. Било ко. ко живи у граду зна да би без семафора – једноставне „регулације“ која управља проласком аутомобила кроз раскрсницу – живели у сталном кркљанцу. Без стандарда о квалитету ваздуха, смог у Лос Анђелесу или Лондону би био гори од ваздуха у Пекингу или Делхију. Приватни сектор никада се не би сам побринуо око загађења. Питајте само Фолскваген[5].

Трамп и лобисти које је наименовао да размонтирају америчку владу раде све што могу да се отарасе регулације која штити животну средину, јавно здравље па чак и економију. Током више од четири деценије након Велике депресије снажни регулаторни оквири су спречавали финансијске кризе, све док 80–их година прошлог века нису оцењени као „брана“ иновацијама. Са првим таласом дерегулација дошла је криза штедње и зајмова, коју је пратила додатна дерегулација и „дот ком“ мехур[6] као и глобална финансијска криза 2008. У том тренутку, земље широм света покушале су поново да одреде правила ради спречавања поновне кризе. Али сада Трампова администрација ради оно што може да тај напредак поништи.

Тако су антимонополске регулације спроведене да осигурају да тржишта раде онако како би требало да раде – такмичарски – поништене. Смањењем екстракције ренте, антиконкурентских пракси и других злоупотреба, побољшали бисмо ефикасност, повећали производњу и увећали инвестиције. Још боље, ослободили бисмо ресурсе за активности које стварно снаже благостање. Ако се мање наших најбољих студената буде опредељивало за банкарство можда ће се више посветити истраживањима. Изазови у обема областима су велики, али једна је усредсређена на окоришћавање о предности које имамо над другима, док друга доприноси ономе што знамо и ономе што можемо да урадимо. И, зато што терет експлоатације углавном највише погађа оне на дну економске пирамиде, смањићемо неједнакост и оснажити ткиво америчког друштва.

Као што саме речи казују, прогресивни капитализам препознаје и моћ и ограничења тржишта. Проста је чињеница да ће, остављен самом себи, приватни сектор увек производити превише неких ствари, попут загађења, и премало других, попут фундаменталних истраживања, темеља иновације и економске динамике. Влада има средишњу улогу не само у ограничавању приватног сектора да не чини оно што не би требало да чини, већ и у охрабривању да чини оно што треба. И кроз заједничко деловање – кроз владу – можемо да учинимо оне ствари које сами не можемо и које тржиште само по себи неће. Одбрана је очигледан пример, али замашне иновације – као што су стварање Интернета или Пројекат људског генома (Human Genome Project) – су примери јавног улагања преображујућег за наше животе.

Нити ће приватни сектор икада обезбедити многе од универзалних услуга које су основа сваког пристојног друштва. Разлог због кога је америчка влада створила Социјалну заштиту, Медикер, Медикејд и осигурање од незапослености и инвалидности јесте што предузетници и корпорације не би обезбедили ове суштински важне услуге или би то учинили по неприхватљиво високим ценама и уз неприхватљива ограничења (попут  одбијања здравственог осигурања за оне са ранијим здравственим проблемима[7]). У многим од ових области влада се показала ефикаснијом од приватног сектора. Административни трошкови Социјалне заштите су делић административних трошкова приватних пензионих фондова, а поврх тога Социјална заштита покрива шири опсег ризика, попут оних повезаних са инфлацијом.

Наша једина могућност

Ове здраворазумске регулативе и реформе које сам описао су нужне како би се повратио раст и живот средње класе поново постао достижан већини Американаца и Европљана. Али оне нису довољне. Оно што нам је потребно је нови друштвени уговор за двадесет први век који би обезбедио да је свим грађанима гарантована доступност здравственој заштити, образовању, спокојној пензији, приступачном становању и пристојном послу за пристојну плату.

Многе земље су већ показале да су остварљиви поједини елементи оваквог друштвеног уговора. Сједињене Државе, после свега, стоје усамљене међу развијеним државама као она која не признаје здравствену заштиту као основно људско право. Иронично, док САД троше више на здравствену заштиту – и по глави и као удео у бруто друштвеном производу – од било које друге развијене државе, њихов доминантно приватни систем остварује гори резултат. Очекивани животни век у САД је једва него у Костарики, средње развијеној држави са једном петином америчког бруто друштвеног производа per capita.

САД плаћају високу цену за ове промашаје, цену која ће по свој прилици наставити временом да расте. Стопа учешћа радне снаге (labor force participation rate) за мушкарце у најбољим годинама је на историјском минимуму, а стопа је почела да опада и за жене. Многи од оних који су напустили тржиште рада пате од хроничних здравствених проблема и узимају преписане лекове против болова, што доприноси кризи зависности од опиоида, одређујућој чињеница Трампове Америке. Са 21% америчке деце која расту у сиромаштву, истрајно недовољно улагање у јавно образовање ће се несумњиво одразити на будућу продуктивност.

Из прогресивно капиталистичке перспективе, кључно за спровођење новог друштвеног уговора су могућност јавних услуга кључних за благостање. Јавне опције проширују опсег потрошачевих избора и подстичу такмичење. Конкурентност, заузврат, ће довести до нижих цена и више иновација. Многи су се надали да ће Закон о приступачној здравственој заштити (Обамакер) из 2010. обухватити јавни избор за здравствену заштиту. Али, у овом случају, лобисти здравствене индустрије су успели да се та ставка искључи из завршне верзије законског предлога. То је била грешка.

Осим здравствене заштите, САД је такође потребна јавно доступна могућност за пензијско осигурање, хипотеке и студентске зајмове. У случају пензионисања, ово би значило да појединци који желе веће приходе током пензионисања имају на располагању могућност да доприносе више Социјалној заштити током свог радног века, са пропорционалним повећањем пензионе накнаде. Ово не само да би било ефикасније од плаћања додатног приватног пензионог плана; то би такође заштитило грађане од експлоататорских фирми за управљање фондовима. У ствари, многе од ових фирми су лобирале против тога да морају да се придржавају било којих фидуцијарних обавеза, чиме су заправо тврдили како уколико не могу да се окористе о своје клијенте онда не могу да остваре довољне приходе да оправдају своје постојање. Сукоб интереса, из ове перспективе, само је део грубог капитализма 21. века: зашто уопште присиљавати компаније да то обелодањују?

Штавише, због тога што сада америчке банке тврде како не могу да прихвате ризик од преузимања хипотека, отприлике 90% свих стамбених кредита обезбеђује савезна влада. Но, уколико порески обвезници већ преузимају готово целокупан ризик док приватни сектор наставља да прикупља сав профит, нема разлога зашто не би постојала и јавно финансирана могућност [за хипотекарне кредите]. Влада може почети да нуди уобичајене двадесетпроцентне тридесетогодишње хипотекарне кредите свакоме ко је плаћао порезе током пет година, по стопи тик нешто вишој од оне по којој позајмљује новац. И, за разлику од приватних хипотека које су заправо осмишљене тако да доведу да милиони изгубе домове у случају финансијске кризе, јавна опција би могла да буде тако развијена да омогући радницима да остану у својим кућама када су суочени са привременим недаћама.

Повратак моралности

Већина ових предлога су очигледни; ипак, економске реформе које су нам потребне биће суочене са озбиљним политичким изазовима због утицаја пригрљених интереса. То је проблем са озбиљном економском неједнакошћу: она неизбежно доводи до политичке и друштвене неједнакости и оснажује је.

Када је изворни Прогресисички покрет  оформљен током америчког „Позлаћеног доба“ крајем 19. века , његов главни циљ било је да отргне демократске власти од снажног монопола капиталиста и њихових политичких пајташа. Исто важи за прогресивни капитализам данас. Он захтева да поништимо систематско настојање Републиканске странке да лиши бирачког права  велики део бирачког тела уз помоћ обесхрабривања бирача, прецизног подешавања граница изборних округа (gerrymandering) и других антидемократских техника. Он такође тражи да се смањи утицај новца у политици и да обновимо систем „кочница и равнотежа“ (checks and balances). Трампово председниковање нас подсећа да су ове кочнице и равнотежа незаменљиве за ваљано функционисање демократије. Али је оно такође обелоданило ограничења постојећих институција (као што је Изборни колегијум [Electoral college], преко кога се бира председник, као и Сенат, где мале државе попут Вајоминга, са мање од 600.000 становника имају исто гласова колико и Калифорнија са готово 40 милиона), и потцртало потребу за структуралним политичким реформама.

И у Америци и у Европи је у игри наш заједнички просперитет и будућност представничке демократије. Експлозија јавног незадовољства широм Запада последњих година одражава растући осећај економске и политичке беспомоћности грађанства, које гледа како му шансе за пристојним животом ишчезавају пред очима. Прогресивни капитализам настоји да обузда прекомерну моћ концентрација капитала у нашој економији и у нашој политици.

Али овде је много више тога у игри: наше грађанско друштво и наш осећај идентитета, подједнако индивидуални и колективни. Наша економија нас обликује онакве какви смо, и током претходних четрдесет година, економија је грађена око аморалног (ако не и иморалног) материјализма а трка за профитом је створила генерације које су пригрлили такве вредности.

Не мора да буде овако. Можемо имати самилоснију и брижнију економију, изграђену око сарадње и других алтернатива предузећима за стварање профита. Можемо и требало би да очекујемо боље понашање он наших фирми које служе за максимизовање профита – а одговарајућа регулација ће уклонити нека искушења да се лоше понашају.

Извели смо четрдесетогодишњи експеримент са неолиберализмом. Докази су ту, и којим год аршином био премерен, он је омануо. А у односу на најважнији аршин – добробит обичних грађана – он је тешко подбацио. Морамо сачувати капитализам од њега самог. Агенда за прогресивну реформу капитализма је наша најбоља шанса.

Џозеф Е. Стиглиц (Joseph E. Stiglitz), је добитник Меморијалне Нобелове награде за економију, професор на Универзитету Колумбија и главни економиста Института Рузвелт. Његова најновија књига је People, Power, and Profits: Progressive Capitalism for an Age of Discontent (Људи, моћ и профит: Прогресивни капитализам за Доба незадовољства, W.W. Norton and Allen Lane)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Упутнице:

[1] Прим. ММ: У изворнику poster child, израз који метафорично означава лице које заступа неку ствар у јавности, углавном да би се изазвала благонаклоност. Израз је потекао од коришћења лица оболеле деце како би се поспешиле кампање у јавности против неких болести или за друштвену прихватљивост оболелих.

[2] Прим. ММ: Систем checks and balances, „кочница и равнотежа“ који означава међусобну ограниченост различитих грана власти и уопште носилаца јавних овлашћења.

[3] Прим. ММ: Ценовна дискриминација је пословна пракса продаје истог добра различитим купцима по различитим ценама.

[4] Прим. ММ: У изворнику је употребљена синтагма red tape која означава траку која се користи за повезивање предмета а метафизички значи претерану бирократизацију.

[5] Прим. ММ: Аутор алудира на скандал око емисије издувних гасова који је потресао Фолксваген.

[6] Прим. ММ: У питању је спекулативни мехур настао као последица велике шпекуалтивне активности између 1994. и 2000. године у време велике експанзије коришћења интернета. Насдак берзански индент који је обухватао многе компаније које су пословале преко интернета досегао је врхунац вредности 10. марта 2000. године пре слома. Пуцање мехура трајало је између 11. марта 2000. и 9. октобра 2002. У овом периоду многе компаније које су пословале преко интернета доживеле су пропаст а многима је вредност значајно опала али су успеле да претрају.

[7] Прим. ММ: Pre-existing condition је израз којим се означавају медицинска стања и проблеми које је особа имала пре него што је стекла здравствено осигурање.


Прочитајте још



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Прича причу г-дин Штиглић, да би испао паметан и да би још мало зарадио, но никад неће доћи до одговора којег његова душа жели, јер је мислима заробљен (као и они о којима говори) у коначну идеју спасавања капитализма (од кога?), уместо у бесконачну идеју љубави, која разрешава све проблеме о којима говори, а и много више од тога.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s