(Економист, Лондон, 3. 1. 2015)

Током педесет година – од краја Америчког грађанског рата 1865. године и избијања Првог светског рата 1914. – група предузетника предводила је трансформацију Америке из пољопривредног у индустријско друштво, градећи огромне пословне империје и стичући огромно богатство. Године 1848. Џон Џ. Астор, препродавац, био је најбогатији човек у Америци са 20 милиона долара (сада би то било 545 милиона). До времена када су Сједињене Државе ушле у Први светски рат, Џон Д. Рокфелер постао је први милијардер.

Током 50 година од када је „Дата џенерал“ (Data General) представио први миникомпјутер касних 1960-их година, група предузетника је предводила трансформацију индустријског доба у информационо друштво, градећи џиновске империје и сабирајући огромно богатство. Када је умро 1992. године, Сем Волтон, оснивач Волмарта, био је вероватно најбогатији човек у Америци са 8 милијарди долара. Данас Бил Гејтс држи ову позицију са 82,3 милијарде.

Прва група је сада позната као барони разбојници[1]. Друга група – назовимо их силицијумски[2] султани – може да доживи сличну судбину. Као и њихови претходници, они су сматрани за инвентивне освајаче новог тла, који су масама обезбедили разне справице. Али баш као Рокфелер и други зликовци великог богатства ови нови капиталисти губе свој сјај. Они су се разгранали и у оне бизнисе који имају мало везе са компјутерима, док егоистично прокламују како сами могу да реше проблеме човечанства, почев од старења до путовања свемиром. Оно што је упечатљивије, њих оптужују да нису ништа друго до похлепни бизнисмени који поткупљују политичаре, искоришћују радну снагу у светшоповима[3], спутавају друге акционаре и, посебно, монополизују тржиште. Рокфелер је својевремено контролисао 80% светског снабдевања нафтом: данас Гугл има удео од 90% у сфери интернет претраживача у Европи и 67% у Сједињеним Америчким Државама.

Заједно, ове две групе бацају светло на неке од најпостојанијих тема америчке историје – подједнако на невероватну способност земље да генерише огромно богатство и истрајну амбивалентност у вези са концентрацијом моћи. Хенри Форд, најмлађи од барона разбојника, једном је рекао да је историја мање више којештарија. Није био у праву. Силицијумски султани имају предност да се поуче грешкама њихових претходника, али није у потпуности јасно да ли они то заправо и чине.

Ритам историје

Сви џинови бизниса имају извесне заједничке особине – челичну одлучност да своје снове претворе у стварност, гаргантуовски[4] апетит за успехом и, како постају старији, компликовани однос према плодовима свога рада. Али барони и султани имају више заједничког него што је то уобичајено: они су Übermenschen[5] претходних 200 година америчког капитализма, људи који су осећали будућност у својим костима, и који су је остваривали – али су понекад одлазили предалеко.

Најупечатљивија сличност је то што су они преобликовали материјалну основу цивилизације. Железнички барони као што су Леланд Стенфорд и Е.Х. Хариман поставили су више од 200.000 миља пруга и тако формирали национално тржиште. Ендру Карнеги заменио је гвожђе далеко исплативијим челиком. Форд је предводио еру аутомобила. Господин Гејтс је настојао да смести компјутер у сваку канцеларију и сваку кућу. Лари Пејџ и Сергеј Брин ставили су светске информације свакоме на дохват руке. Марк Закерберг је социјализовао интернет. Као што су железнице учиниле могућим да опскурне компаније суштински измене све од хране (Хајнц) до веша (Проктер&Гембли), интернет је омогућио предузетницима да поремете све од продаје (Амазон) до транспорта (Убер).

Обе групе се ослањају на неумољиву логику економије величине. Барони разбојници су почели са изненађујућим новинама – у Фордовом случају ефикаснијим начином да се гориво трансформише у рад – али њихова истинска генијалност лежи у способности да толико распростране те иновације да једноставно згњече конкуренцију. Обoрите цене, засипајте тржиште, нека млинови буду пуни, како је то Карнеги рекао. Силицијумски султани су унапредили ову идеју. Гејтс је разумео могућност широке присутности личних рачунара, и новац који се може зарадити производњом њиховог софтвера. Господа Брин и Пејџ су разумели да њихов претраживач[6] може да створи огромну публику за рекламе. Закерберг је увидео да Фејсбук може да профитира тако што ће се уметнути у друштвени живот значајног дела светске популације.

Економија величине је дозволила баронима разбојницима да обарају цене и побољшају квалитет. Хенри Форд је оборио цену свог Модела Т са 850 долара у првој години производње на свега 360 долара 1916. године. Године 1929. могли сте да купите далеко бољи аутомобил за само 290 долара. Силицијумски султани су применили исти трик. Цене компјутерске опреме, када се узму у обзир квалитет и инфлација, падале су 16% током пет деценија између 1959. и 2009. године. Сваки ајфон располаже компјутерском снагом једнакој оној на универзитету МИТ 1960. године.

Барони разбојници су се жалили на регулативе у име слободног тржишта, али су им монополи више одговарали. Рокфелер је жалио због деструктивног такмичења у нафтној индустрији, са циклусима презасићености и несташице, и размишљао је како обезбедити континуитет у снабдевању. Први труст, Стандард ојл, установљен је 1892. године, и био је формиран са циљем да убеди власнике ривалских компанија да одустану од контроле над својим предузећима у замену за гарантоване приходе и лагодан живот. Стандард [ојл] је био анђео милости послат са неба који говори: Уђите у барку. Ставите у њу ваше старо смеће. Ми ћемо преузети све ризике, писао је [један од његових оснивача Џон Д. Рокфелер].

Други су га пратили. Иако је Шерманов анти-монополски акт из 1890. године ставио ван закона начине којима је ограничавана слобода трговине, барони су или неутралисали законодавство или су заобилазили прописе стварањем још једног метода за очување контроле – холдинг компанијом. На почетку 20. века трустови и холдинг компаније држали су готово 40% америчких производних средстава. Алфред Чендлер, доајен америчке пословне историје, сумирао је сто година након Грађанског рата као десет година такмичења и деведесет година олигопола.

Силицијумски султани то раде на лакши начин. Они се понекад сукобљавају са законом – Гугл и Епл су оптуживани да су постигли неформални договор како би спречили тржишне сукобе – али мрежни ефекат, када сервис има више корисника, постаје све вреднији што на крају значи да се посао креће у правцу монопола. У дигиталном свету, алтернатива је углавном нестанак. Као што је Питер Тил, идејни оснивач ПејПал-а, сажео ово у слоган „Од нуле до једног – Све неуспешне компаније су исте: оне нису успеле да избегну такмичење.

Резултат је, у оба случаја, концентрација моћи без преседана. Пре једног века барони су држали шапу на транспорту и енергији. Данас Гугл и Епл обезбеђују заједно 90% оперативних система за „паметне“ телефоне; преко половине становника Северне Америке и преко трећине Европљана користе Фејсбук. Ниједан од пет великих произвођача аутомобила, за разлику од њих, не контролише више од петине америчког тржишта.

Топ 0.000001%

Силицијумски султани су неки од малог броја бизнисмена који могу да се сврстају у исту категорију са баронима пљачкашима по свом власништву компанија. Карнеги је истицао да увек поседује више од половине своје компаније. Данас је широко распрострањено да већину фирми поседује велики број акционара: највећи појединачни акционар Ексона, унучета Стандард ојла је Рекс Тилерсон, генерални директор ове компаније. Он располаже са 0,05% акција. Али у сфери информатичке технологије ствари стоје другачије. Заједно двојица оснивача Гугла, Сергеј Брин и Лари Пејџ, и њихов председник извршног одбора Ерик Шмит (који такође седи у борду компаније-мајке часописа The Economist), контролишу две трећине деоница са правом одлучивања у Гуглу. Марк Закерберг поседује 20% деоница Фејсбука али готово све деонице Б класе које имају десетоструко већу гласачку тежину од обичних деоница.

Технолошки титани нису толико компаративно богати као барони разбојници. Када се Рокфелер пензионисао почетком 20. века, његово богатство је било једнако једној тринаестини америчког годишњег бруто националног производа. Када се господин Гејтс повукао са места генералног директора Мајкрософта 2000. године његово нето богатство је било једнако 1/130 тог износа. Без обзира на то они представљају најзначајнију концентрацију пословног капитала на свету. Године 2013. је 34% милијардера-предузетника који имају до 40 година зарадило свој новац у сфери високих технологија.

Оно што чини ове концентрације богатства у већој мери изненађујућим јесте да су уследиле на врхунцу два периода највећег економске једнакости у америчкој историји. Тридесете и четрдесете године 19. века виделе су Америку (ако се изузме робовласнички Југ) као земљу партиципативне политике и индивидуализма које је Алексис де Токвил прославио својим делом Демократија у Америци. Године између Другог светског рата и позних 1970–их година биле су године мале неједнакости у приходима у Сједињеним Америчким Државама.

И барони разбојници и силицијумски султани су помогли да се оформи веома другачија Америка, класно подељена и опседнута новцем. У Теорији доколичарске класе (1899) Торстен Веблен је показао како егалитаристичко друштво постаје аристократско. У Капиталу у 21. веку Тома Пикети је изнео сличну тврдњу за претходних 40 година.

Дух времена је условио да се у оба доба појаве забринути барони. Ендру Карнеги, који је израстао од дечака запосленог у предионици текстила до челичног магната за 17 година, бринуо је о контрасту између палате милионера и бараке радника. Иако је можда прешао границу доброг укуса када је, као најбогатији човек на свету, написао памфлет Предности сиромаштва (1891), он је – без обзира на то – био искрен у својој забринутости да класна подељеност производи ригидне касте које живе непознате једна другој и у међусобном неповерењу. Господин Тил је упоредио егалитарну Силицијумску долину његовог детињства – где су сви живели у идентичним кућама и похађали прворазредне јавне школе – са данашњом подељеном Долином. Али њихова забринутост се на томе исцрпљивала. Карнеги је својевремено купио разрушени замак у Шкотској, Скибо, за 85.000 долара који је опслуживала послуга од 85 људи. Тил је купио имање на обали океана на Мауиу за 27 милиона долара.

Брже-боље они су се трансформисали из изазовних иноватора у уживаоце па су барони разбојници поклекли пред два велика искушења успешног средњег доба: недисциплиновани раст и некритичку самоувереност. Рокфелер се расплинуо у мноштву сродних послова – куповао је шуме да би своју компанију снабдевао дрветом, оснивао је електране да би претварао дрво у енергију, производио хемикалије за прерађивачку индустрију и куповао бродове и вагоне да би транспортовао своје производе. Хариман се окануо финансирања железница и запловио ширим финансијским водама.

„Хај-тек“  барони су пратили сличан развојни лук. Гугл усмерава свој супер-профит у серију слабо повезаних индустрија: роботика, енергетика, уређаји за домаћинство, самоходни аутомобили и борба против старења. Компанија лако може да се преобликује тако да има уплива у свему што људи раде – вожња до посла, подешавање термостата, успостављање (и надгледање) њихових телефонских веза, и наравно, организовање њихових информација. Фејсбук је потрошио 2 милијарде долара на покретање бизниса који треба да производи опрему за виртуелну реалност. Илон Маск, један од оснивача ПејПал-а, преоријентисао се на електричне аутомобиле и ракете. Џеф Безос, оснивач Амазона, такође инвестира у приватна свемирска путовања.

Обе групе су брзо почеле да сањају и веће снове. Барони пљачкаши су усмерили своју пажњу на решавање друштвених проблема. Форд је предводио конвој мира у Европи како би био окончан рат. Када је дошао у Норвешку и одржао дуго предавање о производњи трактора на слабом норвешком, локално становништво је коментарисало да само изузетан човек може да говори тако будаласте ствари. У Долини, продужење живота на 100 или 120 година је права страст; господин Тил чак говори о превазилажењу смрти. Реформисање државе је још један хоби; поново Тил представља екстремни глас са пројектом да се успостави скуп плутајућих градова држава у међународним водама изван домета влада. Иновативна храна – посебно стварање замене за месо – још једно је скорашње лудило: господа Брин, Гејтс и Тил инвестирали су поприлична средства у компаније за производњу алтернативне хране.

Најконтроверзније застрањивање барона разбојника било је учешће у дневној политици. Један критичар је својевремено написао да је Рокфелерова компанија урадила све у пенсилванијском законодавству, осим да га побољша. Сенат је био познат као клуб милионера. Барони разбојници су куповали и новине – Форд је претворио Дирборн индепендент у говорницу за изношење сопствених настраних гледишта о Јеврејима. Незадовољени ониме што је Артур Шлезингер назвао владом корпорација, од корпорација, за корпорације растући број барона пљачкаша и њихове деце укључио се у политику. Двојица Рокфелерових синова постали су гувернери – Нелсон у Њујорку и Винтроп у Арканзасу – а Нелсон је потом постао и потпредседник у администрацији Џералда Форда.

Силицијумски султани се заклињу да они неће поновити ову грешку, и заиста за сада нису ишли тако далеко као њихови претходници. Али ипак политика је подједнако неопходна за бизнис и неодољива у самопотврђивању. Ове године Гуглов комитет за политичке акције потрошио је више на кампање од Голдман Сакса, компаније познате по политичким везама. Закерберг је основао лобистичку групу fwd.us која заговара имиграционе реформе. Перспективе ове групе, на чијем челу је један од Закербергових цимера са Харварда, указују да ће „хај-тек“ индустрија постати најмоћнија политичка снага зато што ми контролишемо масовне дистрибутивне канале, и као компаније и као појединци. Ови канали укључују стара медијска упоришта као што су Вашингтон пост (који је купио господин Безос) и Њу рипаблик (који је купио Фејсбуков човек Крис Хаџс) као и нове медијске империје попут Јахуа. Силицијумска долина је сада уобичајена станица приликом прикупљања донација и чини део америчке лобистичке културе. Ал Гор, некадашњи потпредседник САД, био је старији саветник у Гуглу. Шерил Сендберг, главни извршни службеник Фејсбука, започела је своју каријеру као шеф кабинета Ларија Самерса у време када је овај био министар финансија.

Стрепње

Доба барона разбојника неизбежно је водило добу популистичких побуна, са масовним штрајковима, антимонополистичким законодавством, социјалним реформама и на крају крајева, „њу дилом“ у 1930-им годинама. Барони разбојници су упропастили исувише много људи и прекардашили су у кршењу правила. Ида Тербел (чијег је оца упропастио Рокфелер) показала се као најразорнији критичар: у серији бриљантних чланака у магазину МекКлур (McClure) изнет је Рокферелов прљави веш и популаризован термин барони пљачкаши. Теодор Драјзер, романописац, оштро је критиковао новопечене богаташе у делима The Titan и The Financier.  Поједини економисти су бринули да ће се неједнакост у Америци изједначити са оном у Европи.

Кохорте политичара и адвоката брже-боље су превели стрепње у политику. Теди Рузвелт је грмео против криминално богатих. Вудро Вилсон га је пратио са можда још жешћим нападом на корпоративну Америку. Шеснаести амандман на Устав САД је увео по први пут опорезивање прихода, док је 17. амандманом проглашено да се сенатори бирају народним гласањем и да их више неће постављати локалне легислатуре[7].

Не изненађује што су „хај-тек“ барони изазвали само мали део беса у поређењу са баронима пљачкашима: са релативно малобројном, високоплаћеном радном снагом, они нису били укључени у битке са синдикатима које су претвориле бароне разбојнике у чудовишта[8]. Године 1901. Ју Ес Стил, Карнегијева творевина, запошљавао је четврт милиона људи – више него војска и морнарица заједно. Данас Гугл запошљава више од 50.000, Фејсбук 8.000 и Твитер 3.500. Електронске играчке „хај-тек“ барона су такође инспирисале више емотивности међу потрошачима него комфор или инфраструктура коју су производили барони разбојници. Али, без обзира на то, тутњи нарастајуће незадовољство. Почев од 1994. године, америчка влада је успешно гонила Мајкрософт због предаторске ценовне политике и поткопавања конкуренције. Европска унија тренутно размишља о различитим путевима да умањи Гуглову доминацију у сфери интернет претраживача и чак је предлагана подела између операција интернет претраживања у Европи од остатка његових послова.

Поред монопола и неједнакости, највише несугласица у вези са „хај-тек“ баронима тиче се приватности. „Хај-тек“ индустрија ствара велики део свог новца ловећи приватне информације. Ми знамо где сте, каже госн Шмит. Знамо где сте били. Можемо мање више да знамо о чему размишљате. Европска унија је издала директиву о приватности, која ће ступити на снагу 2016. године и која може да уведе стриктна правила у вези са базама података.

Без обзира на ове нарастајуће бриге, нема знакова да ће тренд кренути у другом смеру. И поред свих драматичних промена између доба железница и силицијумског доба, Америка и даље има праву формулу за производњу предузетника. Она усисава таленте из свих делова света: Карнеги је био син осиромашеног шкотског ткача, господин Брин син руских имиграната. Она толерише неуспехе: листа барона који су оманули барем једном пре него што су постигли успех укључује: Р. Х. Мејсија, Х. Џ. Хајнца, Хенрија Форда и Стива Џобса. И она охрабрује амбициозност. Марк Твен и Чарлс Дудли Варнер указали су на једну трајну националну особину у делу The Gilded Age (1873): У Америци готово сваки човек има свој сан, свој омиљени план, без обзира да ли себе жели да уздигне друштвено или финансијски. Волт Витман је урадио сличну ствар: он је славио екстремну пословну енергију, и тај готово манијакални апетит за богатством који доминира у Сједињеним Државама. И способност да се створе такви људи омогућила је Америци, поново, да предњачи у односу на остатак Запада.

Истовремено, стрепња против барона разбојника указује на још једну дуготрајну тему: тензију између крупног бизниса и демократије. Америчко поштовање према самооствареним милионерима водило је ка томе да Американци постану сумњичави према огромним организацијама. Чарлс Френсис Адамс[9], праунук другог америчког председника, упозоравао је да ће компаније бити усмерене на успостављање деспотизма који ниједан спорадичан напор људи неће бити у стању да потресе.

Луис Брендајс (Louis Brandeis), један од најзнаменитијих судија Врховног суда, постао је глас у кампањи против проклетства величине. Потпуна величина је увреда против друштва, образлагао је, зато што демократија не може да истраје када имате велике концентрације богатства у рукама неколицине. Данашњи Врховни суд не узнемирава величина у подједнакој мери као што је за Брендајса била узнемирујућа. Председници се рутински умиљавају огромним организацијама како би прикупили новац за вођење својих кампања. Ипак сумњичавост према претераној величини поново расте и на десној Чајанци и на левици Демократа.

Остаје питање да ли је крупан бизнис способан да се искупи? Последња трајна тема у причи о америчким баронима је прича о филантропији. Карнеги је обзнанио да човек који умре богат умире обешчашћен. Барони пљачкаши (укључујући Карнегија) нису заправо умрли сиромашни. Али су готово сви под старе дане постали филантропи. Карнеги је настојао да једнакост шанси добије јасније значење тако што је основао 2.811 јавних библиотека. Рокфелерово интелектуално наслеђе, Универзитет у Чикагу, један је од најзначајнијих у Америци.

Фондација господина Гејтса је једна од највећих на свету; и он и његови пратиоци иду стопама својих претходника примењујући исту смешу маштовитости и хибриса[10] у филантропији као што су примењивали и у бизнису. У Америци предузетници не стварају само велика богатства. Они такође остављају дуге сенке.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________
[1] Барони пљачкаши или барони разбојници (енглески Robber baron) је термин којим се погрдно означавају амерички бизнисмени с краја 19. и почетка 20. века који су се користили различитим нелојалним или чак илегалним методама да би стекли огромно богатство. Порекло термина је још из 12. века и односи се на немачке феудалце који су уводили неовлашћене путарине и мостарине, више од оних које је прописало Свето римско царство. У друштвеној критици и економској литератури термин има квазитехничко значење и њиме се означава генерација америчких предузетника на прелазу из 19. у 20. век. У северноамеричкој јавности термин се појавио још августа 1870. године у часопису Атлантик монтли. Популарисали су га различити аутори у политичким памфлетима, економским трактатима и белетристици.

[2] По Силицијумској долини (енглески Silicon Valley), која означава средиште најсавременије индустрије, а налази се на југу залива Сан Франциско у Калифорнији, САД. У њој се налазе централе многих компанија високе технологије, између осталих и Гугла, Фејсбука, Епла, Оракла, Интела, АМД-а, Хјулит-пакарда, Јахуа, И-беја и многих других.

[3] Светшоп (енглески Sweatshop) је пежоративни израз који се односи на свако радно место са друштвено неприхватљивим условима рада. Термин је настао негде између 1830.  и 1850. године за радионице у којима је један радник sweater руководио другим радницима-уговорцима у производњи одеће. Израз се употребљавао у раним критичким делима попут Cheap Clothes and Nasty Чарлса Кингслија из 1850. године.

[4] У значењу огроман, толико велик да је тешко замислив. Реч гаргантуовски долази из сатиричног романа о два џина „Гаргантуа и Пантагруел“ који је написао Франсоа Рабле (око 1494–1553) и који је изашао у пет књига (прва 1532, последња после смрти аутора 1564).

[5] Надљуди на немачком, термин познат и преузет из филозофије Фридриха Ничеа.

[6] Гугл.

[7] Шеснаести амандман на Устав САД усвојен 3. фебруара 1913. године дао је право Конгресу да установљава порез на приходе без усаглашавања са савезним државама. Седамнаести амандман је установио да сенаторе бирају грађани савезних држава чиме је истиснуо Први члан, трећи параграф, први у другу клаузулу Устава према којима сенаторе бирају државне легислатуре.

[8] У изворном тексту аутор користи реч ogre, која означава људождерска чудовишта у појединим митологијама као и у бројним изузетно популарним делима епске фантастике.

[9] У првобитној верзији чланка, како је објављено на сајту часописа Економист, Чарлс Френсис Адамс је погрешно означен као праунук трећег америчког председника иако је реч о другом америчком председнику Џону Адамсу (1735—1826, председник САД 1797—1801).

[10] У античкој трагедији преступ човека који тежи да изађе из оквира људског и приближи се божанском (Хибрис, богиња охолости и пркоса).

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4P5

Categories: Посрбљено