Илан Голденберг: Како би изгледао рат против Ирана

За разлику од многих блискоисточних земаља које су постале нестабилне протеклих година, Иран није вештачка творевина европског колонијализма већ миленијумска цивилизација чији национализам дубоко сеже

Чланови иранске Револуционарне гарде на паради у Техерану, септембар 2011. (Фото: Ројтерс)

(Foreign Affairs, 4. 6. 2019)

Напетости између Ирана и САД су сада на највишој тачки у последњих више година. Нуклеарни договор са Ираном из 2015. се тетура. Трампова администрација је прибегла санкцијама како би угушила иранску економију а у мају је распоредила носач авиона, батерију за противракетну одбрану и четири [стратешка] бомбардера на Блиски исток. Вашингтон је евакуисао ненужно особље из своје амбасаде у Багдаду, наводећи као разлог обавештајна сазнања према којима је Иран све вољнији да нападне америчке мете преко њему подложних војних снага у иностранству.

Сједињене Државе такође су навеле да је Иран готово извесно недавно нанео оштећења танкерима који су пловили под заставама Саудијске Арабије, Норвешке и Уједињених Арапских Емирата и тврдиле су да је Иран привремено накрцао ракете на мале чамце у Персијском заливу. Почетком маја, амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон јавно је запретио одговором на сваки ирански напад изведен „било преко проксија, Муслиманским револуционарним гардама [sic!] или регуларним иранским снагама“.

Добра вест је да ствари не стоје онако лоше као што изгледају. Ниједан од делатника – уз могући Болтонов изузетан – не изгледа као да стварно жели рат. Иранска војна стратегија је да држе напетости на тихој ватри и да избегну директно сучељавање са САД. Вашингтон је недавним распоређивањем трупа заузео претећу јавну позу, но тај потез није ни нарочито далекосежан нити посебно неуобичајен. Да се САД заиста припремају за рат, доток војних средстава у регион био би далеко драматичнији.

Палуба америчког носача авиона USS Абрахам Линколн у Арабијском мору, мај 2019. (Фото: Гарем Лабарџ/ Garrett LaBarge/Америчка морнарица/Ројтерс)

Лоша вест је да рат ипак може да избије. Чак и да ниједна страна не жели да се туче, погрешна процена, погрешно протумачени сигнали или сама логика ескалације могли би да разгоре малу варницу у регионални пожар – са разорним последицама по Иран, САД и Блиски исток.

Сукоб највероватније може да почне малим нападом на америчку мету, за који Иран може кредибилно да пориче одговорност. Иранске вође, по овом сценарију, одлучују да стану на црту америчком председнику Доналду Трампу. Шиитске милиције у Ираку повезане са Ираном нападају амерички војни конвој у Ираку, и убијају бројне војнике, или ирански оперативци нападају још неки нафтни танкер у Персијском заливу, овај пут изазивајући изливање нафте. Техеран зна из пређашњег искуства да овакви напади не доводе до непосредне одмазде Вашингтона, под условом да у извесној мери Иран може уверљиво да пориче своје учешће. Снаге подложне Ирану у Ираку су, на пример, убиле отприлике шестсто америчких војника између 2003. и 2011. године, уз незнатне последице по Иран.

Али рецимо да овога пута ствари стоје другачије. После иранског напада, Трампова администрација одлучује да изврши нападе на неколико војних положаја у Ирану, као што је напала мете у Сирији 2017. и 2018. године након што је режим председника Башара Ал–Асада користио хемијско оружје. Користећи се ваздушним и поморским снагама које су већ распоређене на Блиском истоку, Сједињене Државе нападају иранску луку или циљају логор за обуку ирачке шиитске милиције у Ирану. Путем јавних и приватних канала, влада САД саопштава да изводи једнократни напад како би „повратила позиције одвраћања“ и да уколико Иран устукне неће бити суочен са даљим последицама. Идеално, иранско вођство се повлачи и ствари се овде окончавају.

Међутим, шта уколико Иран не одговори на онај начин на који је одговорио Асад? Све у свему, Асад се борио за сопствени опстанак у дугогодишњем грађанском рату и знао је да је боље не увући САД дубље у борбу. Иранско вођство располаже са бољим могућности од ратом опхрваног сиријског председника. Исламска република може да употреби снаге које су јој подложне у Авганистану, Ираку, Либану, Сирији и Јемену како би напала САД и њихове партнере. Она располаже арсеналом балистичких ракета које могу да циљају америчке базе у Бахреину, Кувајту, Катару, Саудијској Арабији и УАЕ. Њене мине и противбродске ракете базиране на копну могу да изазову пометњу у Ормуског мореузу што би повећало цену нафте на светском тржишту. Иран располаже капацитетом да угаси знатан део саудијске производње нафте агресивном саботажом или сајбер нападима а својом паравојном јединицом, познатом под називом Кудс, може да нападне америчке мете широм света.

Ирански савезници хутски побуњеници у Сани, Јемен, март 2019. (Фото: Халед Абдулах/Ројтерс)

Између САД и Ирана постоји изразити потенцијал за неспоразум, и то не само када оба актера доносе одлуке притиснути временским ограничењем, на основу непоузданих информацији и у атмосфери дубоког обостраног неповерења. Иран може да погрешно процени једнократни напад као почетак замашне америчке војне кампање на шта онда мора сместа и жестоко да одговори. Опасност да ће САД послати збуњујуће сигнале Иранцима посебно је велика ако се у обзир узме Трампова склоност да се оглашава на Твитеру и чињеница да његов саветник за националну безбедност заступа ратоборнију агенду од његове.

Две стране такође ће бити суочене са снажном безбедносном дилемом, где одбрамбене мере било које стране, она друга сагледава као агресивне. Претпоставимо да током кризе САД одлуче да пошаљу носаче авиона, ратне бродове и ловачке авионе у регион како би одбраниле себе и своје савезнике. Иранско војно вођство може да закључи да се Вашингтон спрема за већи напад. Слично, замислимо да Иран одлучи да заштити своје ракете и мине од превентивног америчког напада тако што их размести из складишта и распореди их [широм земље]. САД могу да протумаче овакве дефанзивне мере као припрему за драматичну ескалацију – и да одговоре баш онаквим превентивним нападом какав Иран настоји да избегне.

По једном [од могућих] сценарија, сви ови ескалаторни притисци доводе до већег сукоба. Сједињене Државе потапају неколико иранских бродова и нападају луку и полигоне за војну обуку. Иран полаже мине и напада америчке бродове у Персијском заливу. Ирански проксији убијају десетине америчких војника, хуманитараца и дипломата у региону и иранске ракете погађају америчке базе у Бахреину, Саудијској Арабији и УАЕ, што изазива ограничену штету. На сваком кораку, Иран покушава да сачува образ али се уздржава од свеопштег рата; Вашингтон, намерен да „поврати одвраћање“ сваки пут узвраћа мало агресивније. Недуго затим, две стране су запале у свеопште непријатељство.

У овој тачки, САД се суочавају са избором: наставити „око за око“ ескалацију или надвладати непријатеља и уништити што је више могуће његових војних капацитета, као што су учиниле током Операције Пустињска олуја против Ирака 1991. године. Пентагон предлаже „да се заигра на велико“ како се америчке снаге не би оставиле у рањивом положају на следеће иранске нападе. Болтон и амерички државни секретар Мајк Помпео подржавају план. Трамп се слаже, пошто је видео како је велики напад једини пут да се спречи понижење.

Сједињене Државе шаљу неких 120.000 војника у своје базе на Блиском истоку, што би била бројка која се приближава бројци од 150.000 до 180.000 војника који су били распоређени у Ираку у сваком тренутку између 2003. и 2008. године. Амерички авиони нападају конвенционалне иранске мете и већи део иранске нуклеарне инфраструктуре у Натанзу, Фордову, Араку и Есфахану. За сада, војска не покреће копнену инвазију нити настоји да збаци режим у Техерану, али копнене снаге су послате у регион, спремне да нападну ако је то потребно.

Иранска војска је ускоро надвладана, али не пре него што би извела моћни, тотални противнапад. Иран посеже за минирањем и нападом малим бродовима на америчке снаге у Персијском заливу. Ракетни напади, сајбер напади и друга дела саботаже против заливских нафтних постројења дижу у небеса цену нафте на светском тржишту током више недеља или месеци, можда до 150 долара по барелу или више. Иран лансира што више ракета може на америчке базе. Многе од њих промашују, али неке погађају. Ирански проксији циљају америчке војнике у Авганистану, Ираку, Сирији и хутски побуњеници које подржава Иран појачавају ракетне нападе против Саудијске Арабије. Иран чак може да покуша терористичке нападе на америчке амбасаде или војна постројења широм света – али по свој прилици не успева, пошто је такве нападе тешко успешно извести.

Ракете испаљене током ратних игара у пустињи југоисточно од Техерана, новембар 2006. (Фото: Фарс Њуз/Ројтерс)

Израел ће можда бити увучен у сукоб преко борби са Хезболахом, шиитском милитантном групом и политичком странком у Либану. Иран има огроман утицај над Хезболахом и има могућност да подстакне групу да нападне Израел својим арсеналом од 130.000 ракета у покушају да повиси цену сукоба за Сједињене Државе и једног од њених најближих савезника. Такав напад би по свој прилици надвладао израелски одбрамбени систем „Гвоздена купола“, не остављајући Израелцима други избор него да нападну Хезболахова упоришта у јужном Либану а могуће и у јужној Сирији. Оно што је почело као америчко–иранска чарка сада би обухватило читав регион, што би довело не само до катастрофалних губитака за иранско вођство и народ већ би имало озбиљну цену у крви и новцу за САД, Израел, Либан, заливске државе и друге регионалне чиниоце.

Чак и када велике војне операције престану, сукоб неће бити готов. Тешко је искоренити иранске проксије конвенционалним борбеним тактикама и они ће наставити да нападају америчке снаге и партнере на Блиском истоку у наредним годинама. Амерички ваздушни напади могу да уназаде ирански нуклеарни програм негде између осамнаест месеци и три године. Али ваздушни напади не могу да униште научну вештину, а сукоб може да подстакне Иран да даље настави програм још дубље испод земље и да заправо развије нуклеарно оружје – што је био циљ од кога се до сада уздржавао.

Штавише, чак да САД уђу у сукоб надајући се да ће само ослабити иранску војску, оне ће се брзо суочити са позивима домаће јавности и онима из Јерусалима, Ријада и Абу Дабија да збаци Исламску републику. Последица тога би могла бити да се САД укључе у ону врсту операције за смену режима какву су изводиле у Ираку 2003. и Либији 2011. године – али овога пута далеко већу. Данашњи Иран има становништво од осамдесет милиона, преко три пута више у односу на Ирак на почетку Ирачког рата. Топографија ове земље је много изазовнија него она у Ираку. Цена инвазије би током времена могла да досегне билионе (хиљаде милијарди) долара. А за тренутак размотримо дестабилишући ефекат избегличке кризе која би потекла из земље са популацијом коју заједно имају Авганистан, Ирак и Сирија.

САД могу уместо тога да покушају да удесе слом Исламске републике без инвазије, као што су покушале у Ираку 90–их година 20. века. Али за разлику од многих блискоисточних земаља које су постале нестабилне протеклих година, Иран није вештачка творевина европског колонијализма већ миленијумска цивилизација чији национализам дубоко сеже. Иранци по свој прилици неће одговорити на велики рат са Сједињеним Државама окривљавањем сопственог руководства и покушајем да га збаце. Чак и да то учине, највероватнији исход био би транзиција од клерикалне власти до војне диктатуре коју би предводила моћна Муслиманска револуционарна гарда. У најгорем случају, унутрашњи колапс би водио ка грађанском рату, као у неколико иранских суседа, што би потенцијално створило терористичко упориште и огромну реку избеглица.

Чак и да се избегне најгори сценарио, било који рат са Ираном везао би САД у још један блискоисточни сукоб у наредним годинама. Рат и оно што би му следило коштали би вероватно стотине милијарди долара и спутали би не само Трампа већ и будуће америчке председнике. Такво обавезивање би значило крај наводне америчке преоријентације на трку великих сила са Русијом и Кином.

По свој прилици, све укључене стране разумеју ове опасности – не на последњем месту иранска влада, за коју би рат са Сједињеним Државама био посебно катастрофалан. И из овог разлога, обе стране ће наставити да покушавају да избегну један свеопшти рат. Али понекад, чак и ратови које нико не жели се десе. Трампова администрација и Исламска република требало би да се крећу много пажљивије, да своје земље не би довели на опасну и скупу путању која брзо може да се отргне контроли.

Илан Голденберг (Фото: cnas.org)

Илан Голденберг ) је виши сарадник и директор Програма за блискоисточну безбедност (Middle East Security Program) у Центру за нову америчку безбедност (Center for a New American Security). Пре него што се прикључио Центру био је шеф кабинета специјалног изасланика за израелско–америчке преговоре америчког Стејт департмента. Предаје на студијама безбедности Универзитета у Џорџтауну. Између 2009. и 2012. служио је као специјални саветник о Блиском истоку и потом као шеф тима за Иран у Канцеларији секретара министра одбране за политику (Iran Team Chief in the Office of the Under-Secretary of Defense for Policy).

Напомена М.М. – Чланак је објављен на интернет сајту магазина Форин aферс почетком јуна. У међувремену ситуација у односима између САД и Ирана додатно се заоштрила. У Оманском заливу су се одиграли напади на два танкера (видети Танкерски рат у Заливу). Потом је иранска противваздушна одбрана оборила амерички дрон 20. јуна. Према америчким наводима напад се десио изнад међународних вода док Иранци тврде како је летелица нарушила ирански ваздушни простор. Доналд Трамп проценио је како је реч о великој грешци, док су Иранци најоштрије осудили нарушавање сопственог ваздушног простора. Након тога, амерички председник Доналд Трамп наредио је ограничене ваздушне ударе на циљеве у Ирану. Према наводима медија амерички авиони већ су били у ваздуху али је напад ипак опозван. Према речима Доналда Трампа разлог за опозив била је чињеница, коју су му предочили генерали, да у нападима може да страда и до 150 Иранаца. Трамп је, како је рекао, проценио да би толики губици за обарање беспилотне летелице били непропорционална реакција. Ирански војни званичници после обарања дрона указали су како је ирански ваздушни простор нарушио шпијунски авион чија посада, према њиховим речима, броји и до тридесетпет људи. Према иранским наводима уздржали су се од напада како би били избегнути људски губици. Према писању листа Волстрит џорнал САД су у међувремену извели масиван сајбер напад на Иран.

Иако се ствари од инцидента са обарањем дрона нису одвијале ескалаторном путањом коју је као могућност у чланку наговестио Голденберг ствари су и даље такве да све претпоставке које потхрањују ову могућност и даље стоје.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s