Ознаке

, , , ,

Обновљене тензије долазе у време када Хезболах помаже шиитским милицијама да се боре против милитаната Исламске државе у Ираку. Тако да ако избије рат са Израелом – као што се то последњи пут десило 2006. године – либанска „Божија странка“ могла би да се бори на три фронта – и да ризикује да изгуби све

(Њузвик, 3. 7. 2017)

Подржаваоци лидера Хезболаха Хасана Насрлаха на митингу у Бејруту, 23. јуна (Фото: Aziz Taher/Reuters)

Високи, крупни човек са великом аутоматском пушком стоји поред ракете на пољу, нешто јужније од Дамаска, у Сирији. Топло мајско јутро, светло-жути лептири лете око њега. Рабија је борац Хезболаха, стациониран у том подручју, и као и други чланови Хезболаха који су говорили за Њузвик, тражио је да буде наведен под псеудонимом пошто му није одобрено да говори за штампу. „Ако Бог да, ускоро ћемо ослободити Сирију, и вратити се назад у нашу земљу“, рекао је Рабија, „али док се то не деси остаћемо овде до последњег даха.“

Од 2012. године, Хезболах, либанска шиитска организација коју подржава Иран, бори се на страни сиријског председника Башара ал-Асада против побуњеника и екстремитичких група. И поред тога што су многи борци страдали на овим брдима и другде, Хезболах је изашао јачи и осокољен из овог рата. Сиријски конфликт пружио им је обуку и искуство, као и импресивни арсенал оружја, захваљујући Ирану, Асаду и Русији.

Али ова снага може да буде краткотрајна. Разлог: обновљене тензије са Израелом. Јужна либанска граница је дуго била несигурна територија. А борци Хезболаха и званичници ове организације кажу да су недавно преместили трупе у ово подручје из Сирије, забринути да се њихов непријатељ припрема за нови сукоб. Више пута у последњих неколико месеци, Сједињене Државе гађале су мете Хезболаха у Сирији, провоцирајући медије под контролом Хезболаха да упозоре да ће, ако Америка настави да се уплиће на територију коју они у овој земљи држе под својом контролом, изводити нападе у знак одмазде.

Обновљене тензије долазе у време када Хезболах такође помаже шиитским милицијама да се боре против милитаната Исламске државе у Ираку. Тако да ако избије рат са Израелом – као што се то последњи пут десило 2006. године – либанска „Божија странка“ могла би да се бори на три фронта – и да ризикује да изгуби све. Као што каже Хилал Кашан (Khashan), професор политике са Америчког универзитета у Бејруту: „Ако Израел жели да покрене општи рат, Хезболах не би имао никакве шансе.“

Опасан непријатељ?

Шиитска група не делује забринута због могућности да буде превише развучена – судећи барем према наводима двојице команданата у Дахији, предграђу Бејрута. На улицама портрети осмехнутог Насрлаха прекривају зидове, заједно са фотографијама згодних младих бораца који позирају са оружјем – ти људи из краја погинули су док су се борили у Сирији. Двојица команданата седе један до другог на каучу, пуше цигарете и пију чај од сирупа. Један је официр са чином, други је нешто попут поручника. „Од када смо отишли у Сирију, постали смо много јачи“, каже старији официр. „Шта је Хезболах био пре? Били смо браниоци. Сада смо научили како да агресивно нападамо.“

Уследила је упадица млађег официра. „Хезболах сада има оружје о коме нисмо могли ни да сањамо“, рекао је поносно. „Када је Сирија била мирна, никада нисмо могли да имамо приступ таквом наоружању, нарочито не по толико ниским ценама.“

Током рата са Израелом 2006. године, група се показала као незгодан непријатељ. За разлику од палестинских милиција са којима Израел мора да се носи на Западној обали у Гази, Хезболах је прошао кроз деценије обуке и располагао је софистицираним наоружањем. Антитенковски пројектили руске производње, усмерени на израелске копнене снаге, вероватно су разлог зашто је Јерусалим натеран да прихвати примирје. Најмоћнија армија у региону је изгубила 120 војника, много више него у сукобима који су се одиграли после Друге палестинске интифаде. (Жртве Хезболаза се процењују на између 68 и 500, зависно од извора.)

Израелски војник стоји близу покретне артиљеријске јединице која гађа јужни Либан са својих позиција у Заури, северном Израелу, јула 2006. (Фото: Gil Cohen Magen/Reuters)

Шиитска група је много јача него што је то била пре десетак година. „Оно што је свет видео од Хезболаха 2006. године је три процента онога што смо сада“, изјавио је борац Хезболаха Мустафа. „Нарочито после искуства које смо стекли у Сирији. Момак који је тада имао 18 година и који је отишао да се бори у Сирији – сада има 25 година. Видео је своје пријатеље како гину на фронту близу њега; изгубио је тамо своју породицу. Ништа нема да изгуби. Он ће се борити до последње капи крви.“

Има истине у овом слову. Од рата 2006. године, Хезболах је значајно повећао залихе напредног наоружања, уз помоћ сиријског режима и иранских спонзора. Године 2016, према проценама група је располагала са 20.000 активних бораца и 25.000 резервиста, што је чинило упоредивом са армијом средње величине. „Хезболах је најбодрији и војно најспособнији недржавни ентитет који је свет икада упознао, и то је то“, рекао је Билал Сааб, члан Атлантског савета, „тинк-тенка“ смештеног у Вашингтону.

Израел верује да Хезболах располаже са 120.000 ракета спремних да их употреби у случају рата – арсенал већи од оних већине чланица Европске уније. Група је такође побољшала свој систем подземних тунела на југу – за неке од њих тврде да воде у израелску територију.

„Рат са Израелом… промениће читав Блиски исток“, предвиђа старији заповедник у Дахији. „Сви ће ићи у борбу. Жене и деце ће узети своје ножеве. Ми смо чували наше… ракете као тајно оружје које ћемо употребити против Израела, али пошто смо морали да их употребимо у Сирији, сада Израел зна да их имамо. Замислите да током једном сата, можемо да испалимо 4.000 ракета. Можемо да упаднемо на израелску територију на четвороточкашима, наоружаним дроновима и мотоциклима. [Израелски] авиони ће полетети са аеродрома и сместа ће експлодирати.“

Неки експерти оспоравају ове тврдње. Чак и да се група не бори у Сирији и Раку, ови аналитичари наводе да би Хезболах био увелико надјачан од свог непријатеља на југу. Две хиљаде шеста година је алармирала и Израел, који је такође ојачао свој арсенал, захваљујући уговорима о набавци оружја са Сједињеним Државама, и прибављањем прворазредних противракетних система као што је Гвоздена купола. (Израел тврди да је пресрео 90 процената ракета испаљених током Рата у појасу Газе 2014. године – иако експерти доводе у питање овај податак.)

„Упознати смо врло добро са свим настојањима Хезболаха“, каже Жак Неријах, некадашњи израелски војнообавештајни званичник. „Прва ствар коју ће Израел морати да уради јесте да покуша да неутралише претњу ракетама [Хезболаха]. Ово може да се уради на различите, и на врло довитљиве, начине, тако да Израел претрпи што мању штету од ракета које би биле испаљене из Либана. Ми смо чврст народ… Не препоручујем Хезболаху да [нас] потцени.“

Припремање за борбу

Узимајући у обзир штету коју две стране могу да нанесу једна другој – статус кво – обострано одвраћање могло би да се настави. Током претходне деценије, током неколико прилика рат између две стране изгледао је готово неизбежан. Јануара 2015, израелске снаге су извеле ваздушни напад на конвој Хезболаха у Сирији. Група је узвратила нападом на израелске трупе на границе. Али борбе нису ескалирале, нити је рат избио након поновног израелског напада на оно што је речено да су складишта Хезболаховог наоружања у Сирији, последњи пут 25. јуна.

Последњи раст војних активности на обе стране, међутим, не слути мир. У марту Израел је извео серију вежби на својој северној граници, користећи симулацију либанског насеља како би обучавали своје војнике да се боре на територији Хезболаха. Недавно је шиитска група прекомандовала своје борце у јужни Либан како би се припремили да дочекају инвазију, указујући на обавештајне податке и посматрање покрета изралеских трупа. „Сиријска армија може сада да се носи са ситуацијом“, изјавио је вођа групе у Дахији. „Сада се усредсређујемо на југ.“

Тензије на либанској страни израелске границе су очевидне – као што то јесу већ годинама – а узнемиреност се повећава ако се узме у обзир да ова шиитска група очекује рат и повећано америчко учешће у Сирији. Ово је средишња територија Хезболаха и место где „Божија странка“ има своје ракете у бункерима, сакривене у бујним долинама и брдима. Ово је такође место где његови становници могу највише да изгубе, али они су се привикли да живе уз сталну претњу сукоба. „Они се припремају, и ми се припремамо“, каже званичник Хезболаха са југа, алудирајући на Израел. „Део је наше културе да учимо нашу децу и децу наше деце да се боре.“

Он предвиђа да ће рат отпочети пре краја лета. Ако је у праву, борци попут Рабије – они у Сирији – могли би да се упуте на нови фронт. „Ако Израелци предузму било какво насиље у Либану или Сирији“, каже Рабија, „ми ћемо бити тамо“.

У сарадњи са Џеком Муром (Jack Moore) из Лондона

Суломе Андерсон је новинарка која живи и ради између Њујорка и Бејрута. Завршила је студидије новинарства на Колумбија универзитету и до сада је писала, између осталих, за Њузвик, Атлантик, Њујорк, Харперс, Форин полиси, Вилиџ војс и Вокс. Пише о „људима који обитавају у екстремним условима“ и како политичке прилике и војни сукоби утичу на људе који су њима изложени. Објавила је књигу The Hostage’s Daughter, мемоарско и истраживачко дело о њеном оцу Терију Андерсону који је седам година био у заточеништву у Либану.

Суломе Андерсон  (Фото: Max Gordon)

НАПОМЕНА

Овај чланак изазвао је опсежну и оштру полемику на друштвеним мрежама. Пошто је Њузвик објавио првобитну верзију чланка, Али Курани, коментатор блискоисточних прилика наклоњен Хезболаху, објавио је на сајту Медијум критику чланка. Ауторка је одговорила на истом сајту, а потом су на сајту Њузвика унели неколико исправки првобитне верзије, тамо где се критика односила на чињеничке омашке. Српски превод чланка усаглашен је са најновијом верзијом.

Реч је о следећим исправкама: у првобитној верзији је погрешно наведено како је Хасан Насрлах претио Америци одмаздом; претњу су упитули медији који су под контролом Хезболаха па је ова реченица потпуно уклоњена са сајта Њузвика док је у српској верзији задржана уз усаглашавање са чињеничним стањем; у првобитној верзији чланка такође су наведене погрешне процене броја страдалих припадника Хезболаха у Рату у Либану 2006. године; Хезболах никада није објавио званичне податке о броју страдалих бораца; Либански Високи савет за пружање помоћи изнео је процену да је 68 бораца страдало током сукоба; Израел је тврдио да су његове снаге ликвидирале 500 до 600 припадника Хезболаха; у првобитној верзији цитиран је заповедник Хезболаха о Боркан–1 ракетама којима располаже ова група, док је по свој прилици реч о мини Буркан ракетама; првобитна верзија чланка наводи једног припадника Хезболаха као „поручника“ – ова групација нема тај чин већ је реч, како ауторка објашњава о чину „који је попут“ или „приближно одговара“ чину поручника; на крају, првобитна верзија чланка цитира погрешан рачун борца Хезболаха како би неко ко је као осамнаестогодишњак отишао да се бори у Сирију сада имао 25 година док би заправо имао 22 или 23 године; у српској верзији чланка задржали смо овај податак пошто је он наведен под наводницима као речи које је тај борац изговорио; чак и да се поткрала грешка у рачуну то суштински не мења значење реченице нити умањује реторички ефекат који је желео да постигне; у коначној верзији чланка на сајту Њузвика у потпуности су изоставили тај други део реченице.

Са енглеског посрбио и напомену написао: Милош Милојевић

Advertisements