Ознаке

, , , , ,

Први пут објављено 23. 11. 2015.

Фото: Милана Бабић

Фото: Милана Бабић

На тринаестом сабору Витезова упознала сам се са Валеријем Шамбаровом, познатим руским писцем. Он је тада одржао предавање и представио своју нову књигу „Фашисти Европе“. На дар добих дивну књигу о скитској историји и договорисмо интервју.

Његово предавање, свеобухватно и исцрпно поткрепљено подацима, било је прожето занимљивим паралелама и проницањем у узроке дешавања. Шамбаробвљеве историјске анализе, есејистичке колико и историјске, већ неко вријеме пратим на „Завтра“. За љубитеље повијести његови чланци представљају искуство равно читању историјских романа.

Фашизам је уз термине „демократија“, „право“, „тоталитаризам“ можда тренутно најзлоупотребљенији термин и, стога, најтежи за тумачење. Зато је питању фашизма посвећен највећи део овог разговора.

Милана Бабић: У чему је духовни извор фашизма?

Валериј Шамбаров: Духовних извора и духовне суштине фашизам нема. Ако је комунизам био покушај стварања религије без Бога, онда је фашизам покушај стварања империје без цара, и опет без Бога. Покретач (стожер), који се условно може означити духовним, јесте гордост. Безгранична самоувјереност. Право мале групе лица да одреде судбину свог народа – а народ, прихватајући то, узима на себе право да рјешава судбину других народа. Суштина фашизма је окупљање људи око харизматичног вође, жртвовање сопствене воље његовој вољи, прихватање обавезујуће за све идеологије, која се признаје корисном за „опште добро“, тј. рјешење задатака које је задао исти тај вођа и његова група. Религије у датом случају играју само помоћну улогу. Наиме, узимају се само оне од њих које одговарају постављеним задацима, омогућавају мобилизацију људи у оквирима наметнуте им идеологије. Све што не одговара мијења се или уништава. А, саме по себи, религије могу бити разне, које боље одговарају. Њемачки и скандинавски нацисти ослањали су се на неопаганство; хрватски, белгијски и италијански фашисти на католицизам, украјински на унијатску цркву.

Како разумјети то да је цијела Европа у једном тренутку била фашистичка – зашто и како?

То има потпуно објективне претпоставке. Од 15. до 16. вијека западне земље су напустиле класична хришћанска начела и вриједности. Раштркали су се у разним токовима велике Реформације, секташких и окултних теорија, а с друге стране Католичке реформе (то је такође било напуштање изворног хришћанства). Али у 18. вијеку појавила су се веома примамљива учења либерализма, која су обећавала људима „слободу, једнакост и братство“. Њима су се одушевљавали у разним земљама, оне су се прослављале најжешћом борбом – крвавим револуцијама, страшним Наполеоновим ратовима. Али је либерализам, који је побиједио, био обмана. Европски народи уопште нису добили оно што су жељели. „Слободе“ су биле само за изабране, богаташе и власт која је имала слободу да искориштава и пљачка сиромашне. Али на смјену либерализма дошла је друга социјална химера – комунизам. Она је одбацивала паролу „слободе“ и замијенила ју је „разумљивом потребом“ – како би се дошло до равноправности и братства и изградио „рај на земљи“. Тим учењима су се такође веома одушевили, појављивале су се социјалистичке и комунистичке партије, I, II и III Интернационала. Али се револуција у Русији завршила у великим жртвама и рушењима. Катастрофални су били покушаји револуција у Њемачкој, Мађарској. Људи су напустили комунизам. Њему на смјену предлагала се трећа химера – фашизам. Он је напуштао и једнакост, предлажући за то лик братства. Сви грађани, од црноберзијанаца до индустријских магната, раде на свом попришту ради општег добра, а држава у лику управљачке врхушке све контролише осигуравајући за сваког благодат и праведност. Фашизам као да је стајао насупрот комунизму и грабежу олигарха, то се показало омамљујућим, Европу је захватио вихор фашистичких тековина и партија. Тим симпатијама допринијели су успјеси фашизма на првим корацима – заустављане су кризе, искоријењивани су преступи, престала је незапосленост, економија је почела брзо да се развија, остварени су значајни успјеси у развоју здравства, система образовања, социјалне сфере. Углавном, успјеси су остварени на рачун чврстог начина управљања, надзора партијских и државних структура. А у ствари, испадало је да држава не контролише финансијере и индустријалце него они воде државу у потребном правцу. Брзи успјеси економије достизани су на рачун њене милитаризације – државне наруџбе осигуравале су стабилност, а рат је обећавао екстра профит. А фашистичке „интернационале“, за разлику од комунистичке није било. Зато што је фашизам егоистичан. Он подразумијева култ вође. А такође и култ своје државе, његова „блага“ се доводе до божанства. Црпећи своје могућности начина управљања, тај вођа треба да одушевљава свој народ неким другим могућностима – стварањем великих империја, могућношћу да се господари другим народима да добија како би се стекла нова богатства на њихов рачун. Чак су Њемачка и Италија дуго времена били конкуренти. Нашли су се у савезу тек 1936. године и били у својству равноправних савезника само до 1943. године. Затим су Њемци отворено свом тежином притиснули Италијане. У другим државама одржале су се само оне фашистичке групације и токови које су биле спремне да беспоговорно служе хитлеровцима. Остали су гушени, гоњени и забрањивани, тако је било у Аустрији, Чешкој, Пољској и Француској.

Фото: Милана Бабић

Фото: Милана Бабић

Фашизам и либерализам – сличности и разлике, домети у освајању свијета?

На први поглед фашизам и либерализам су антиподи – либерализам проповиједа слободе, фашизам их негира. У стварности је сасвим другачије. Либералне слободе доступне су само онима који су способни да их осигурају за себе, за финансијско-политичку врхушку. Значи то је слобода да се стиче екстрапрофит манипулишући битном масом грађана. Уз то, либерализам у ствари негира најважније слободе – слободу одрицања од наметнутих „слобода“ и везаних са њима вриједности. При том саме „слободе“ се претварају у оруђе опседања сопствених народа и уништавања других. Либерална врхушка дала је себи право да сама суди о демократичности и недемократичности ових или оних земаља вјешто се користећи њима. На примјер, она упорно није „примјећивала“ безакоње и концлогоре у Њемачкој све до 1938. године. Још 1920-те године амерички капитал, под видом економске помоћи, према плану Дауеса и плану Јунга, продирао је у Њемачку, сва највећа Хитлерова предузећа била су заједничка – њемачко-америчка. Нацистички режим хранили су амерички и британски финансијери – у прорачуну да га гурну на СССР. Штавише, „закулиса“ САД износила је планове да помоћу Хитлера поткопа позиције Енглеске и Француске како би се уздигла на ниво свјетског господара. И да додамо, да добије колосалне добити. На тај начин фашизам је наступао у својству оруђа либералних држава. Либерализам није мање суров од фашизма. Довољно је сјетити се страшног гушења устанака у колонијама Енглеске и Француске, опијумских ратова у Кини, геноцида нам америчким Индијанцима, Тасманијцима и друго. А у годинама Другог свјетског рата – помор у Индији, који су устројили Енглези и који је однио милионе живота; британски масовни обрачуни над партизанима Грчке, атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, конц-логори и масовне депортације судетских Њемаца од стране Бенешове чешке владе, звјерства Американаца у Вијетнаму. Либерализам није мање агресиван од фашизма. Мада он често даје предност дјеловању испод површине, туђим рукама. И да додамо он је страшно лицемјеран. Свуда настоји да иступа са „добрим“ лицем, широким америчким осмијехом. Својим грађанима диктира вољу не директним показивањем фирера него средствима масовне комуникације. На тај начин обрађује своје жртве – притиска их и прождире као да су „под наркозом“. Због тога је либерализам постигао далеко веће успјехе него фашизам. Сада се он проглашава „општепризнатом“ свјетском идеологијом.

Износите тезу да је у 20-ом вијеку „капиталистичкој анархији дошао крај, у арену су изашле транснационалне корпорације, сраставши са државним структурама примијениле су планирање на разним нивоима“ – молим Вас кажите детаљније о томе.

Кризе у Америци, почетком 20-ог вијека, биле су изазване због унутрашњих реформи у САД, погодних за банкаре. Кризе су створене вјештачки и постале су инструмент који се користио за велике потресе на међународној арени. Један од њих је и Први свјетски рат.

О кризи 1920-их година писао је конгресман Линдберг у књизи „Економске стеге“: „Сходно закону о Федералним резервама (ФЕД, Federal Reserve System), паника се ствара на научној основи. Поменута паника била је прва која је створена научно, она је била израчуната слично математичком задатку.“ Заиста ФЕД је постаo готов инструмент за организације криза. 1920. gодине био оштро … кредит, банке су добиле указ да траже поврат дугова. Резултат тога је уништавање милиона америчких фармера, њихову земљу су купиле велике финансијске корпорације. Осим тога, нестало је много малих и средњих предузећа и 5400 банака. Какав је био разлог кажњавања? Ма како било парадоксално, рушење „класичног“ капитализма. На ријечима њега, разумије се, нико није напуштао, али се уништавала база слободног предузетништва. Читав амерички бизнис морао је прећи под контролу групације јаких олигарха. Криза 1920-их је започела тај процес, а Велика депресија га је завршила. Механизми, који су довели до Депресије, разрађени су у раду Р. Еперсона „Невидљива рука или увођење у поглед на историју као на завјеру“. У САД су започеле најшире берзанске спекулације при чему је прихваћен метод продаје акције на кредит, уз отплату само 10% вриједности. За купце то је веома повољно, али у уговоре се уводила тачка – у одређеним условима брокер је имао право да захтијева да се за 24 часа врати потпуна сума. Изгледа ништа страшно, ако је потребно купац ће продати дио акција и раскусурати се. Али, по сигналу врхушке Волстрита, такав захтјев био је показан одмах многим власницима акција. Њихово избацивање на берзу изазвало је смањене вриједности. Одмах су се бацили на продају и други посједници акција и десио се крах. Познато је да је на дан „црног уторка“ Бернард Барух довео на њујоршку берзу свог пријатеља Винстона Черчила – да демонстрира своју личну снагу и почетак катастрофе свјетског нивоа. Сам Барух, као и његове колеге из финансијске елите САД, Варбург, Дилан, Кенеди и остали, на вријеме су се ослободили акција и нису нимало оштећени. А криза је била дуготрајна и тешка. А ФЕД, наводно створен за предупређење таквих невоља, управо супротно – појачао је дејство кризе. ФЕД има право да регулише обим новчане масе. За четири године обим новца који се налазио у обрту смањио се са 45,7 на 30 милијарди долара. То је отежало рачуне, паралисало кредите, гасиле су се фабрике а милиони људи остајали су без посла, па чак и без крова над главом, послије чега су 1932. године финансијери довели за предсједника Френклина Рузвелта. Он се, као некада Вилсон, са својим програмом „нови дил“ проглашавао заштитником малог човјека. Мада су његову предизборну кампању водили исти ти Хаус и Барух – који је постао главни савјетник предсједника. У Рузвелтов тим ушли су представници највиших банкарских концерна, никакви „мали“, а обични Американци су још једном изиграни. Под приједлогом „антикризних мјера“ Рузвелт је извео радикалне промјене. У априлу 1933. године он је замијенио златни стандард – слободну замјену долара за злато и остварио је принудни откуп злата од становништва. Онима који су одбили да дају злато пријетио је затвор или казна. У октобру 1933. године, када је велики дио злата већ „откупљен“, Рузвелт је прогласио девалвацију долара, обезвриједио папир који су грађани добили за драгоцјене метале. Додат је још низ сличних корака и „антикризне мјере“ су опљачкале Американце не мање него сама криза. Мали и средњи бизнис у САД коначно је поткопан. Разорено је 16 000 банака.

Извор: Википедија

Извор: Википедија

Један од оних који је схватио шта се десило био је Луис Мекфејден, који је писао да је ФЕД „незаконито заузео владу“, да новчане залихе САД од сада контролише група „Фест нешнл бенк Морган“ и „Нешнл сити бенк“ и долази до закључка – „ у САД се успоставља свјетски банкарски систем. Суперсила која управља међународним банкарима и индустријалцима да би потчинила свијет својој вољи“. Мекфеден је покушао да покрене службену тужбу за пљачкање народа и завјеру. Два пута су на њега пуцале плаћене убице, трећи покушај је успио – отрован је.

А Рузвелт је сахранио, у оквиру тих антикризних мјера, и сам облик САД-а, „класични“ капитализам и одбацио је демократске „слободе“. Увео је планирање, регулисање економије, оштро мијешање државних институција у пословни и приватни живот Американаца. Међутим, Велика депресија, није била само америчка криза, она се прелила на друге земље, посебно је била деструктивна за оне државе које су биле везане за амерички бизнис – Њемачку. И снаге свјетске закулисе искористиле су то како би довеле на власт Хитлера. Амерички политичари и спецслужбе занимале су се тиме још 1920, а 1923. године његова партија је добила огромне суме из иностранства. У окружењу Хитлера веома јасно се могао означити „амерички траг“, детаљно сам обрађивао то питање у књизи „Антисовјетизам – вампири у Кремљу“.

Кажете да су САД ступиле у Први свјетски рат тек након свргавања руског цара како би рат стекао карактеристике борбе за „свјетску демократију“ против „свјетског апсолутизма“ – зашто је САД-у било потребно сламање политичког система у Русији и шта је пад царске Русије представљао, и данас представља, за православну икумену?

Паду Руске империје дали су руку не само САД него и друге државе западног свијета – савезници Русије, Енглеска и Француска, њени противници Њемачка и Аустроугарска. Ствар је у томе, да је почетком 20-ог вијека, Русија постала јак и снажан конкурент западним државама. Она се веома брзо развијала, према темпу економског раста престигла је и Европу и Америку. Русија је била такође главни свјетски извозник пољопривредне производње, њен текстилни извоз је престигао чак Енглеску. Русија је била и веома значајна снага међународне политике. Ширила је сфере утицаја на Кину, Иран, имала је јаке позиције на Балкану и Блиском Истоку. Понашала се мирољубиво, први пут у историји Николај Други је сазвао у Хагу конференцију за разоружање и мирно рјешење конфликата. Неколико пута Русија је заустављала рат у Европи. Али она је била препрека за политике западних држава, имала је првокласну армију. Уз то она је била свјетски бедем (чувар) Православља. А кругови свјетске закулисе, на овај или начин, прикључивали су се окултним антихришћанским токовима. Уопште, Русија је сметала свима. Када је почео Први свјетски рат, у љето 1914. године, савјетник и сиви кардинал Вилсона Хаус обавијестио је предсједника – побједа Антанте у рату ће значити побједу Русије. Али и побједа „централних држава“ , европска премоћ (доминација) Њемачке противуријечи интересима САД. Слиједи закључак – мора побиједити Антанта, али без Русије. Њени успјеси плашили су и Енглезе и Французе. Губици Русије били су много мањи него код њих, она је побијеђивала. Цару су давали обавезе – да дâ Галицију, Турску, Јерменију, да призна руске интересе на Босфору и остало. Бојали су се да ће послије побједе Русија заузети водећи положај у свјетској политици, да ће диктирати услове. Зато су јој почели подметати ногу – 1915. године она је поручила у Енглеској, у фабрикама Амстронг и Викерс, два милиона граната, један милион пушака, двије милијарде метака и друго. Поруџбу су прихватили, али је нису извршили – не обавјестивши их о томе раније. Резултат удара у леђа постало је велико одступање 1915. године. Али, Русија је сама без савезника преовладала кризу, њен индустријски потенцијал у годинама рата порастао је за 40 посто, 1916. године слиједиле су нове блиставе побједе. То је активирало рушилачке потезе, и противника и савезника. Али за Енглеску и Француску циљ је био постигнут Фебруарском револуцијом. Била је подривена снага њене армије, за воланом је била масонска привремена влада, у цјелини послушно западним манипулантима. Обавезе према цару биле су заборављене. Али су САД водиле сопствену игру. Оне су пожњели плодове неутралности, невиђено су се обогатили на испорукама зараћеним странама. САД су хтјеле узети и плодове побједе, учествовати у прерасподјели свијета. Зато су ступили у рат послије Фебруарске револуције, како су и планирали – о свргавању цара Хаус је говорио Вилсону још у љето 1916. године. Али за америчку врхушку то није било довољно. Било је потребно да се Русија коначно сруши, да изађе из рата. Нијемци ће пребацити сву снагу на западни фронт. Погинуће још стотине хиљада људи. Али Енглеска, Француска и Италија неће моћи да рачунају да ће их Русија спасти као раније. Они могу добити помоћ само од Америке и она ће им моћи диктирати било које услове. А саму Русију ће бити могуће ставити међу побијеђене.

Дати план довођења САД на свјетски престо је пропао. Тада је и требало узгојити фашизам, гурнути Европу у Други свјетски рат, разорити је – а Америка ће поново уживати у добити. Али опет се појавила препрека – Божијом помоћу СССР је изашао из рата не као упропаштен него ојачан, брзо је пребродио разарања и створио је нуклеарно оружје. Свијет више није био једнополаран него биполаран. Тек послије рушења СССР-а прекоокеанска врхушка је добила своје. Свијет је постао једнополаран, САД су добиле могућност да намећу своју вољу другим земљама, а на непослушне незаконито бацати бомбе као на Србију. То је један од очигледних примјера – чему су довели процеси који су почели рушењем Руског царства. А у духовној сфери су поткопани основни принципи (начела) које су подржавале структуре свјетског православља. Убиство цара, помазаника Божијег, није случајно имало ритуални карактер. Тим злодјелом руководило се из Америке.

Извор: vladimirdar.livejournal.com

Извор: vladimirdar.livejournal.com

Каква је улога масона и тајних организација у историји 20–21. вијека?

Масонске структуре су одиграле кључну улогу у припремању и стварању савременог свјетског поретка. Тако се још 1776. године у Баварији појавио одред илумината, који је поставио циљеве – уништавање монархија, свјетских религија, општа глобализација са брисањем граница међу државама и народима, рушење институције породице, брака. Тада је то изгледала као фантазија – сада се све остварује. Масонске организације нису јединствене, оне могу чак бити у непријатељство једне с другим. Али то је мрежна структура, постоје режисери, који координишу дјеловања разних предводника, који циљају на заједничке задатке, који обичним члановима и цијелим ложама могу бити потпуно непознате. Почетком 20. вијека масонске структуре су изашле на нови ниво, фактички освојивши владе. У Енглеској, САД, Француској и другим водећим свјетским државама, за то да би се заузела важна функција у влади, армији, обавјештајној служби, било је потребно припадати масонским организацијама. Али су оне међудржавне и међунационалне. Помоћу масонских веза, финансијски и политичким кругови западних држава уплеле су се у глобални систем „свјетске закулисе“. Француски, британски и њемачки масони могли су убијати један другог у Првом свјетском рату, али су постојали центри који су мирили. Масонске структуре су одиграле главну улогу у припреми завјере у Русији и свргавању Николаја Другог. Њихови емисари су дјеловали и поред цара, и међу завјереницима Државне Думе и међу бољшевицима. А режисери су руководили њима, усмјеравали процес – укључивши степенасту шему рушења Русије: прво долази влада Љвова, ломи што може, затим га гурају да уступи власт Керенском а њему на смјену доводе бољшевике.

У Њемачкој су масонске организације такође одиграле важну улогу. Прво у организацији демократског хаоса 1920. године, у нарушавању (уздрмавању) и харању државе. У подизању и довођењу на власт Хитлера активно је учествовала ложа „Туле“, њемачки ред и друге окултне организације – такође су имале масонске коријене, настајале су из реда розенкрејцера, додавши у масонско учење специфичност германског незнабоштва. Истина, послије доласка на власт, Хитлер је забранио масонске и организације око њих, међу њима и њемачки ред (мада је Велики мајстор тог реда). Али за њихово постојање више није било потребе. Њих су замијениле легалне структуре „витешког“ реда СС и „Друштва Аненербе“. Али око фирера је остала „друга влада“ – Шахт, Шредер, Кеплер, Шницлер и други – они су били повезани са масонском „свјетском закулисом“ понешто су шаптали Хитлеру. На примјер, отказати операцију „Зеелеву“ упада (инвазија) у Енглеску, отказати операцију „Зиљберфукс“ – окупацију Швајцарске. То је могло бацити западни свијет у катастрофалну кризу – па преко швајцарских банака америчке фирме су добијале из Њемачке своје добити, чак за вријеме рата. А затим су преко швајцарских банака потекле на Запад огромне вриједности које су нацисти покрали по читавој Европи.

У данашње вријеме значење масонских структура се јако смањило. У многим земљама, међу њима и у Русији, ложе су почеле дјеловати отворено, имају своја представништва, сајтове, може се сазнати о ритуалима, условима учлањења. Чланови ложа не скривају своју припадност масонству. Али је то једноставно декорација, и ништа више од тога. Оне су одиграле своју улогу и више нису потребне. „ Свјетска закулиса“ дјелује и на смјену ложа дошла су друга тајна друштва – респектабилни елитни клубови. Тамо се доносе кључна рјешења, проводе се преко својих емисара. А за народе земље доносе се програми за њихово разлагање и претварања народа у послушно стадо – убија се и руши не само религија, него и свјетска култура. Људи се одвраћају од ње, доносе се закони о заштити „права“ изопачених и остале катастрофалне новине које подривају начела природности, морала и психе.

Откуда фашизам опет на границама Русије?

Одговор на то питање је исти као и 1930-те. У то вријеме фашизам се хранио, у првом реду, да би се усмјерио против Русије. Сада је исто тако, при чему западни идеолози понови остављају себи право да оцјењује шта је фашизам, а шта није. Прибалтичке организације ветерана СС и Вермахта, њихови насљедници могу да марширају колико хоће са својим заставама, позивати на насиље али Запад их „не примјећује“ и не говори о фашизму. Украјински сљедбеници Бандере могу терорисати људе, чак их спаљивати као у Одеси, али њих нико не квалификује као фашисте. Супротно, проглашавају их борцима за демократију. Али ако Русија покушава да учврсти своју одбрамбену способност, и да помогне својим пријатељима и присталицама – то одмах изазива нападе и оптуживање за „фашизам“. Ко плати тај поручује музику, а антируска музика на Западу увијек у моди.

Извор: yandex.ru

Извор: yandex.ru

Валериј Шамбаров: Биографија

Родио се 18. августа 1956. године у Украјини, у граду Староконстантинову, Хмељницка област. Отац му је био војно лице, а мајка љекар. Дјетињство је прошло у војничким градовима: Украјина, Москва, Естонија (Тарту), Бјелорусија (Мачулишћи, Бобрујск). Године 1973. се уписао на Московски Инжењерско-физички факултет. Активно је учествовао у раду Осмог стваралачког уједињења МИФИ – студентског театра, познатог у то вријеме у читавој земљи. Био је сценариста, режисер, издавао је умјетничке збирке.

Факултет је завршио 1979. године, са звањем ињжењер-физике. Одбија да остане на постдипломском студију и предао је рапорт на војну катедри о жељи да ступи у кадровску службу. У јануару 1980. године позван је у армију. Радио је као инжењер у НИИ ВВС Чкалова. Учествовао је у пробама авиона и авионаоружања, руководећи појединим радовима. Добио је низ владиних награда, 8 диплома за проналаске. Одбранио је дисертацију на конкурсу научног степена кандидата техничких наука. У систему партијског школовања такође је добио највеће политичко образовања за струку „међународни односи и спољна политика“.

Крајем 1991. године тешко је оболио. Лијечио се у разним болницима, са повременим враћањима на посао, али је постајало све горе и 1993. године коначно је легао у постељу. Био је на комисији, и у звању мајора, пензионисан, као инвалид прве групе. Неколико година је лежао код куће полупарализован. Још у вријеме службе, Валериј Евгењевић је почео објављивати у периодици, а у обољевши то постаје његово основно занимање. Сарађивао је са двадесетак новина и часописа, шаљући поштом радове разних жанрова – хумор, приче, прикази, чланци. Велику помоћ му је пружио главни уредник новина „Вечерња Рјазањ“ В. В. Михајлов. Уврстио га је у сталне дописнике и предложио да пише материјале о историји Бијеле гарде.

У току три године „Бјелогардештина“ се објављивала у наставцима у „Вечерњој Рјазани“. Године 1996, на иницијативу редакције, издата је књига. За њену реализацију В. Е. Шамбаров се повезао са фирмом „Алгоритам“, која се тих година бавила, како издавачком дјелатношћу тако и трговином књига на велико. Књига је постигла успјех и аутору је предложено друго издање. Тако је дошло до плодне сарадње аутора и издаваштва које траје до данас.

С временом се поправило здравље, послије православног крштења, 1999. године, вратила се способност ходања.

Извор: yandex.ru

Извор: yandex.ru

Осим „Бјелогардештине“ (8 издања – 1996, 1999, 2001, 2004, 2005, 2007, 2009, 2012), свијет су угледале књиге:

– „Рус. Пут из дубине хиљадугодишта“ (5 издања – 1996, 1999, 2001, 2009, 2012)

– Збирка раних умјетничких дјела „Оригинални мемоари поручника Ржевског“ (2001);

– „Држава и револуција“ (2001, 2002);

– „За вјеру, цара и Отаџбину!“ (2002, 2003);

– „Седамнаест тренутака гестапо-Милера“ – у даљњим издањима „Беријини агенти у руководству Гестапоа“ (2005,2008);

– „Велике империје Древне Рус“ (2007);

– „Тајна ступања на престо Романових“ или „Дан народног јединства“ (2005, 2007, 2011, 2015);

– „Окултни коријени Октобарске револуције“ (2006, 2012, 2013);

– Истина варварске Русије“ (2006);

– „Козаштво“ (2007, 2009, 2011, 2012);

– „Најезда странаца“ (2007, 2010, 2013);

– „Антисовјетизам. Вампири у Кремљу“ (2008, 2011, 2014);

– „Агенти свјетске закулисе“ (2009);

– „Цар Грозној Руси“ или „Рођење царства“ (2010, 2011);

– „Велики ратови Русије 20.вијека“ или „Посљедња битка императора“ (2010, 2013);

– „Од Кијева до Москве. Историја кнежевске Руси“ (2011, 2012);

– „Света Рус против варварске Европе“ (2011, 2014);

– „Почетак Русије“ (2012, 2015);

– „Пјесме царске које су заплијенили бољшевици“ (2013);

– „Хитлер – император из таме“ или „Управљачи луткама Трећег рајха“ (2013, 2015)

– „Стаљинска Богородица“ (2014);

– „Фашистичка Европа“ (2014);

– „Русија и Запад. Од митова до истине“ (2015);

– „Петар и Мазепа. Битка за Украјину“ (2015);

– „Пета колона Древне Руси“ (2015);

Сада је у припреми за издавање други дио дилогије „Пета колона Руског царства“ 2005. године, В. Е. Шамбаров је примљен у Савез писаца Русије, Књижевни фонд Русије и Међународни савез писаца.

Послије изљечења, Валериј Евгенијевић је поново обукао униформу, овај пут – козачку. Члан је Атаманске управе Московског козачког одреда Светог Великог кнеза Александра Невског. У одреду је на челу наставног тима. Руководи војно-патриотским радом са омладином и дјецом. Организује и руководи тренинзима марша, наставним скуповима, војно-спортским камповима.

Године 2007. постављен је за савјетника Предсједника удружења највиших официра Русије, додијељен му је чин „козачки пуковник“.

В. Е. Шамбаров принципијелно је непартијски опредељен, а по својим убјеђењима – монархиста. Од 2008. године, сарађује са Сверуским покретом „Народни сабор“. Осим тога, узајамно дјелује са Асоцијацијом војно-патриотских клубова: „Резерв“, „Витезови“, православним фондом „Омофор“ и низом других патриотских организација. Објављује у часопису „Свој“, Министарства културе Русије и новинама „Завтра“. Писац је успоставио искрено и јако пријатељство са парохијом храма Знамени иконе Пресвете Богородице при УВД града Москве, гдје се редовно одржавају бесједе о отаџбинској историји.

Шамбаров има троје дјеце. Из првог брака кћер Екатарину, у другом браку усвојене кћери Софију и Аиду.

Разговарала и биографију В. Шамбарова написала: Милана Бабић

Advertisements