Александра Куљанин: Како је Танасис ушао у Србију

Доносимо интегрални разговор Александре Куљанин са грчким уметником Танасисом Папаконстандинуом, чија је скраћена верзија првобитно објављена у листу „Печат“

Александра Куљанин и Танасис Папаконстандину (Фото: Петар Пандуров)

Реч аутора

И тако је Танасис ушао у Србију на мала врата. Без славе и помпезности која би приличила великану његовог калибра. После једне огромне, лавовске борбе са српским медијима.

Пре годину дана, једна моћна музика је тако снажно продрмала мој живот да сам морала да сазнам ко је човек који је ствара. Да схватим и разумем како Грци имају тако нешто, а ми немамо. Захваљујући грчком пријатељу Спиросу, схватила сам да уз тако снажну музику иде једнако снажна поезија, а са поезијом и филозофија. Убрзо сам схватила да је реч о великој личности, али и човеку који је у својој суштини једноставан и скроман. И да је решио да ми се да. Мени, обичној жени са сновима, да будем лучоноша, не некој прослављеној новинарки. Зашто је то тако и зашто нико никад из Србије није покушао да га контактира, не знам. Он је Грк, а већини Грка Грчка је цео свет. Тако и треба да буде. Али да ли је Танасис потребан Србији? Шта можемо од њега да научимо?

Александра и Танасис (Фото: Александра Куљанин)

Питања сам смишљала месецима, чекајући да се заврши летња турнеја. Не знајући да ли ће пристати. Само сам снажно веровала да је такав, каквим га је мој пријатељ описао. Такође, било ми је веома важно да на овај пут идем сама. То је била моја лична духовна и професионална иницијација. Ја, обична жена, професор историје, супруга, домаћица, мајка четворо деце, идем у непознато да дохватим звезде.

Дохватила сам звезде. О свом трошку. И нека. Донела у Србију два сата снимљеног материјала, катарзе. Када се пренело у Ворд, испало је близу 18 страница. Важно ми је било да поменем Петра, Ивану, Спироса, као и Танасисовог сина. Свако од њих је на свој начин допринео да се ово догоди. Свако је дао свој људски и интелектуални максимум, да створимо ту чаролију на 18 страна и неколико фотографија.

Тананис и Петар Пандуров (Фото: Петар Пандуров)

Ово велико богатство почела сам да нудим српским медијима. Тешко је кад си непознат, још теже је кад је друштво болесно, па се вазда бави некаквим гадостима. Сматрала сам да Танасис заслужује најбоље, па сам прво понудила Политици, најстаријим и најугледнијим српским новинама. То је била веома тешка и страшна агонија, јер су ме два месеца држали у неизвесности. Тражили су да чекам да објаве, хајде сад, хајде за седам дана, хајде опет за седам дана, а за то време не смем ником другом да пошаљем. Не знам на број колико ме је српских новина одбило. И кад сам коначно послала Печату и рекла то уредници Политике да би их убрзала, добила сам одговор да је тог тренутка текст за њих постао неупотребљив. Кренула сам у ново чекање, да Печат објави. Непуних 12 000 карактера и све фотографије. Уредница каже „чекајте док не буде“. Писмо Танасису у коме се извињавам што је прошло пет месеци, а ја још ништа нисам урадила. Танасис ме теши и каже да не бринем због њега. Утеха је велика, али се и даље стидим себе. Зашто сам толико неспособна? Зашто сам својом глупошћу „можда“ покварила договор са Политиком? Иду бројеви посвећени бомбардовању Србије. Тако и треба да буде. А шта ће бити са интервјуом? Звала уредницу и питала. Каже, хајде нек иде 19, па шта буде. А шта би могло да буде? Онда су ухапсили Асанжа. Па је умрла Мира Марковић. Кад се запалила катедрала Нотр Дам, рекла сам, после овога сигурно неће бити. Чекам поноћ. Најпре насловна страна, Асанж, се појављује. Затим прелиставање. Чини ми се да не видим у садржају. Листам до пред крај. Угледам Танасиса. Текст на две и по стране. Без фотографија. Без неких делова, скраћено од скраћеног. Па добро и то, ако мора. Али ипак је ту. Почело је. Пишем припремљену објаву, на грчком најпре, па на српском. Пуштам и ја чланак у етар, нарочито међ Грке. Господин Александар Лазић ми је понудио да „Стање ствари“ објави ово велико неискоришћено богатство. Надам се да ће читаоци уживати. Мислим да је Танасис потребан Србији. И да ћу успети и да га доведем.

Александра Куљанин

Танасис Папаконстандину: Из дубина колективно несвесног

Танасис Папаконстандину је грчки песник, композитор, музичар, врло необичног и оригиналног жанра заснованог на етно музици. Рођен 26. априла 1959. у близини Ларисе. Последњих година његова популарност се повећава, нарочито код младих људи. Танасис је код нас непознат и пристао је да дâ ексклузивни интервју, први пут за српске медије. „Стање ствари“ ексклузивно објављује цео интервју са великим уметником, који је обављен 28. октобра 2018. у селу Мегаловрисос, код Ларисе испред породичне куће. Као што бива, да би се дошло до оваквог бисера, морало се превалити безброј препрека, и зато велику захвалност дугујем Петру Пандурову који је возио, симултано преводио, тонски снимао, и фотографисао, као и Ивани Петровић Христопулу, на великом послу око превођења.

Село Метаксохори (Фото: Александра Куљанин)

Пре неколико месеци сам писала о Вама, а како је публика била заинтересована, био је ред да дођем лично до Вас. Могу ли српској јавности да Вас представим као филозофа, песника, композитора, хуманисту, певача, машинског инжењера?

– (Смех) Оно што би покрило све је само: стваралац. Човек који пише песме. Оно што заиста осећам, када видим да ме публика прихвата, је да сам имао много среће. Нисам очекивао такав одјек у јавности, јер је моје музичко знање пуно недостатака. Рећи ћу вам више о њима: Прво је то што нисам студирао музику. Друго,не знам добро ни један инструмент, просечан сам у томе. И треће, чак сам лош у певању, фалширам. (Смех) И из тог разлога дајем другима песме. И четврто, не дајем интервјуе на тв– у, немам телевизијске наступе, последњи пут сам наступао 1993. Зашто је то тако: јер што си мање познат, то си слободнији и као човек. Такође, као што видиш, не живим у центру збивања, у Атини, где је свакако лакше бавити се уметношћу. Живим овде, у овом селу и ако изузмемо 5 година колико сам боравио у Солуну, за време студија, цео живот живим овде.

И поред свих недостатака, која сам навео, десило се да ме је публика прихватила. У том смислу, могу да кажем да је то било судбински предодређено. Нисам религиозан, нисам осетио тај глас вере. И поред тога верујем да постоји усуд. Не у смислу да неко повлачи конце, Бог на пример. Рекао бих да универзум сам по себи жели да постоји. Оно што је говорио и Шопенхауер: воља је нагон за животом и жеља за животом. Свемир жели да постоји. И у том свом нагону, настају и смислена бића као што је човек. И ако ми посвестимо сопствено постојање, познаћемо и универзум. И то стављам у лични контекст, јер и поред свих мојих музичких недостатака, било је предодређено да се бавим музиком. Увек кажем да се моје песме и моја музика боре насупрот мојим музичким недостацима.

Село Метаксохори (Фото: Александра Куљанин)

Како сте повезали машинство и музику?

–  У оно доба, 1977. када сам завршио школу, а био сам добар ученик, као и сви добри ученици, требало је да упишем неки факултет техничких наука. Желео сам да будем режисер, а како потичем из сиромашне породице, у Грчкој у то време није било студија режије, за то је требало ићи на студије у иностранству. С обзиром на то да за тако нешто није било средстава, десило се да сам положио пријемни испит за машински факултет. Док овако причамо, у вези са режијом, рекао бих да у својим песмама не волим да описујем осећања већ увек дочаравам слике. У суштини је то израз оног што сам желео постићи режијом.

Колики је Ваш опус, знате ли број Ваших песама? Да ли бисте објавили књигу, можда?

– Оне које су објављене у албумима се могу пребројати. Имам много песама, које су готове али никада нису објављене, или нису довршене, или су тек у зачетку. Многе од њих је и време прегазило и никада неће бити објављене. Имам у плану да објавим књигу, или више збирку поезије писане слободним стихом.

Село Метаксохори (Фото: Александра Куљанин)

Како сте одабрали овакав жанр музике?

– Основа свега, и у музици и у уметности уопште је чистота и искреност. Када приступаш музици, да то буде као када седиш овде и гледаш у море – био лош или добар, стичеш одређену чистоту душе. Када почнеш да пишеш песме, најпре треба да се водиш таквим осећајем. Не пишем песме да бих зарадио новац. Да не полазиш од помисли: „Урадићу ово или написаћу ово, да би постало хит.” Мораш се препустити уметности чисто и невино.То осећа и публика и због тога воли ту музику. Неки ми говоре да то што радим буди њихову свест. Онај други може да осети када је неко аутентичан и искрен у томе што ради и није лажан. Друга важна ствар, а тиче се мог личног стила, важну је улогу одиграло то што сам слушао музику из целог света, не само грчку, већ и српску и бугарску, музику Средњег истока…

А трећа важна ставка, која може бити и позитивна и негативна, је то што никада нисам студирао музику, не познајем музичке каноне. Међутим, то ми је дало и одређену слободу израза, да не следим правила, него да стварам и зачудне ствари, неко би рекао.

Такође много волим музику Ренесансе и Барока. Могу се препознати и ти трагови у мојој музици. Највише је традиционалне, изворне музике разних народа. Сматрам да је традиционална музика заправо најчистији облик уметности, баш зато што је анонимна. Она није ствар неког појединца, који ће је упрљати својим егоизмом, него се стварала кроз време и у том процесу су све сувишне и лоше ствари ишчезле. Неко је започео једну песму, надаље је изводио неко други, видео је да једна реч или фраза није одговарајућа, додао је неку бољу, нашао боље решење, и тако је песма кроз време добила облик, нестали су сувишни делови, и остало је оно чисто, остала је срж музике.

Село Метаксохори (Фото: Александра Куљанин)

Музички узори који су Вам помогли у формирању стила…

– Немам неког посебног музичког узора. Сада је тешко и да се присетим. Оно чега се сећам и што ме је обележило када сам био млад је била музика Леонарда Коена и Боба Дилана. Надаље, моји су код куће певали изворне песме, јер су били са села. Недељом би се родбина окупљала на ручку, а после би сви певали. Или у току посла, а то је био тежачки посао, и не би могло да се издржи без песме. Заиста бих дао све своје песме да напишем једну добру песму која би имала квалитет и снагу изворне песме. Што се писања стихова тиче, ту је на мене утицала изворна музика. Она је једноставна, без много елемената који улепшавају, описују слике и погађају те по сред чела. (смех)

У време данашње кризе стваралаштва просто је невероватно да постоји музика као што је Ваша. Да ли сте сигурни да не постоји овде код Вас некакав тајни портал из ког стиже музика из неке друге димензије?

– Верујем да постоји заједнички извор за све нас, а то је колективно несвесно. Као што постоје подземне воде које налазе пукотине у тлу и извиру на површину, али све време постоје у дубинама, тако мислим да се и важни тренуци, јаки моменти, људске историје негде меморишу, негде остају похрањени, као да постоји нека универзална река слика и звукова које у неком моменту налазе свој пут у уму неких појединаца. Или, да то изразим другачије, мислим да ми је дат тај дар да задржим дах и да зароним у дубине колективног несвесног и изразим те слике, које нису неопходно моје личне. И баш зато што је то заједничко, колективно несвесно, то људе и дотакне.

Младе људе привлачи Ваша музика. Просто је невероватно у данашње време да млади људи могу да препознају такав квалитет и у навијачком расположењу са бакљама уживају на Вашим концертима. Како то објашњавате?

–  То сам и ја размишљао. Ипак ми је сада шездесета и раније су на концерте долазили они моје генерације. Сада међутим примећујем доста младих људи. То могу објаснити тиме што се старији временом навикну на компромисе, да млади још увек имају чист поглед на живот, умеју да раздвоје лаж од истине, лакше препознају аутентичност, од неког ко се и сам кроз живот променио. Такође, млади ме виде на сцени и знају да се не претварам, него сам то што сам и сада, овде, пред вама..

Село Метаксохори (Фото: Александра Куљанин)

Нарочито је интересантна реакција на песму „Пехливанес“. Увек су ту спектакли, шта се ту догађа?

–  Могу да покушам да дам једно објашњење. Песме могу настати на основу неког конкретног догађаја или више њих. Главни повод да напишем ту песму је утицај и промена коју је направило гледање телевизије на мојим родитељима, а коју сам приметио када сам био на једном одсуству из војске после шест месеци. Отац и мајка су се обрадовали што ме виде, наравно, али, у том тренутку је почињала једна мексичка серија, која се звала Пекита. И пошто су ме поздравили, наставили су да гледају телевизију као да се ништа није десило. Размишљао сам о томе да су отац и мајка, који су до своје 25. године били у планини и чували стада, сада били у замци телевизије. Замишљао сам како би ветар са планине да у вртлогу понесе камење и трње, да нађе пукотину у зиду наше куће, да кроз њу прође, обори мог оца као неки рвач и тако га уразуми. Да му каже: „Аристотеле, шта то радиш?”

Невероватна је реакција младих људи на ту песму

– Да, али дешавале су се и неке мање незгоде, па зато сваки пут бринем да се неко не повреди.

Гледала сам и снимке на којима сте са ученицима у школи на приредбама.. Да ли је то уобичајено за вас?

– Истина, врло радо идем у школе. Волим да се дружим са децом и радо идем када ме позову. Чак и кад имам понуду за неки ангажман. Један од разлога је тај да у животу постоје многи митови, конкретно мит о уметницима и ствараоцима. Људи мисле да то што је неко стваралац представља нешто тешко, неки недостижан сан. Када ме виде у школи, виде пред собом једног обичног човека, који има своје недостатке. То је и био мој циљ, да им покажем да бављење уметношћу није неки недостижан сан и да готово сви могу да се баве уметношћу, ако се мало потруде. Деца су неискварена и то ми даје доста радости.

Како у вашим очима изгледа култура балканских народа, има ли наде да преживи навалу кича и шунда који са свих страна прете да угрозе културу, уметност и стваралаштво?

– Да ли си сигурна? (Смех)

Не знам. Ја видим да и данас има важних дела и стваралаца. Стваралаштво ће увек постојати, и поред разних криза које могу да постоје. Наравно, право стваралаштво ће увек бити ретко. Наравно, кич је раширенији. Могу да тврдим да је и на грчком тлу, кич увек био шире прихваћен. Рећи ћу нешто што није моје. То је рекао философ Адорно, а са њим се у потпуности слажем. Дакле, каже да је човек у покушају да преживи, јер живот захтева свакодневну борбу за преживљавање. Оно што појединац сигурно не жели је да после напорног дана слуша музику која ће да га стави у размишљање. Он ће пре посегнути за музиком која ће напросто бити позадина док он ради нешто друго. Да заборави. А уметност, супротно, тера нас да се сећамо, чак и негативних ствари, како бисмо их исправили. Уметност тера на размишљање и високу контемплацију неког ко има емоције и сензибилитет да је осети. Основна карактеристика уметности је да она мења живот, начин живота, можда не одмах, али у одређеном временском оквиру да. Међутим, мало је оних који заиста траже одговоре у уметности, да ли зато што имају такав сензибилитет или што су решили питања егзистенције. Али најпре бих рекао да је то ствар тога да ли то носиш у себи или не – ту потребу да истражујеш у уметности и да направиш помак у сопственом постојању. Волео бих да моја музика буди и тера на размишљање. Као што сам рекао у једном стиху – не бих волео да моја музика запали упаљаче, више бих волео да руши фронтове и отвара кратере. То бих и сам желео од уметности, као неко ко ужива у уметности и њеној лепоти. А да будем исти и пре и после сусрета са уметничким делом, уместо да направим искорак у духовном напредовању, је заиста проћердано време.

Танасисово село Мегаловрисо (Фото: Александра Куљанин)

Како данас повезати балканске народе путем заједничког културног наслеђа?

– Сигуран сам да се може створити нешто занимљиво, ипак сматрам да је то врло узан простор. Зашто да то не буде отворенији простор. Зашто да е обухвата цео Медитеран, Европу, или цео свет. Видели смо много пута колико су сарадње плодоносне. Музика не познаје границе. Уметност уопште, а посебно музика, су оне које могу да уједине народе, насупрот многим другим стварима које их деле. Такође, сведоци смо сјајних мешавина музике на самим границама земаља. И народи су блиски на тај начин. Из међусобних сарадњи може проистећи много тога доброг. Имао сам раније прилике да слушам многе српске уметнике и музичаре. Као стваралац, било би одлично да дође до неке сарадње. Никад нисам био у Србији и волео бих да је посетим. Једном сам пролазио, када сам ишао у Италију. Волео бих и ако буде прилике да свирам у Србији. Међутим, имао сам прилике да слушам много српске музике и то новије. Од српских уметника ценим гитаристе и композиторе Богдановића и Тадића и друге. Од филмских ствараоца доста ценим Кустурицу, филм који јако волим је Дом за вешање, али и Отац на службеном путу.

Потрудићу се да Вас неко позове у Србију. Језичка баријера је велика препрека у културној сарадњи Срби и Грка. Реците нешто о кризи кроз коју пролази Грчка.

– Ово је једна од многих криза кроз које је прошла Грчка. И сигурно ће их бити још. Једна земља достигне одређени ниво, а затим западне у кризу и тако редом. Но, у овом тренутку када је глобализација захватила економију и када сви моћници могу да управљају економијама малих земаља, лако могу да доведу народе на руб очаја. Нажалост, и привредна снага више није на нивоу на ком је раније била. Примарна економија пре свега. А сви су углавном сконцентрисани у Атини, док су села готово опустела. А једино где сви они у Атини могу да се запосле су разне службе. А када наиђе криза, прво што се затвара су службе. А да смо имали јаку примарну економију, кризе можда не би ни било. Кад би се више људи вратило на село и бавило се пољопривредом, било би много лакше. А верујем да ће многи људи да се врате и да почну одатле. Овде има много посла. Знам да је тешко наћи раднике када је време скупљања усева.

Желео бих да додам да ти економски штакори, да их тако назовем, банковно-економског система, осете када је нека земља ослабљена. Грчка је управо била ослабљена, не само због слабе примарне економије, него превасходно због корупције. Да додам да је велики проблем и код младих, који су доживели добра времена али иду ка горем. Са друге стране, моја генерација, или мојих родитеља чак, који су доживели немачку окупацију и после грађански рат, ишли су ка бољим временима. Млада генерација, иде у супротном правцу.

Центар села Мегаловрисо, где нас је Танасис као добар домаћин извео на ручак (Фото: Александра Куљанин)

О филозофији, смрти, универзуму, микро и макро космосу…

– Кроз моје песме се провлаче јер егзистенцијалистичка питања о којима размишљам, о чему размишљају многи људи, оно уобичајено – ко смо, одакле смо дошли и куда идемо, шта радимо. И у томе покушавам да схватим и већу слику, универзум, али и да схватим и микрокосмос, оно што делује небитно за већину. А као што сам већ рекао, нисам осетио постојање неког бога; мислим да је то могуће само емпирички. Или ћеш то осетити, или не. До тога се не може доћи логиком, једноставно до сада то нисам осетио, то да постоји неки бог који вуче конце. Предосећам да је универзум у покушају да постоји, вођен жељом за животом, и да тако видимо све ово пред собом. Када нека разумна бића посвесте своје постојање, као делићи универзума или његове ћелије, тада ће и универзум имати свест о свом постојању. А ту је и тема смрти. Свесно или несвесно тема смрти се провлачи кроз моје песме. Када говорим о времену, у суштини као да говорим о смрти или пролазности. То радим из два разлога. Најпре то чиним и због самог себе, како бих могао да се носим са идејом смрти и у односу на моје најближе, који одлазе и умиру, али и када се сам нађем пред смрћу. Но, уопштено гледано, уметност и музика помажу у томе да прихватимо као блиску ту идеју смрти, да приближе човека том великом поглављу које се зове смрт. Имам неколико врло дирљивих тренутака везаних за то. После једног концерта у граду Драми, једна госпођа ми је пришла и рекла ми је да нека њој блиска особа замолила да на сахрани свирају „Андромеду”, једну од познатих мојих песама. То ме је јако потресло. То сматрам великом чашћу, да један човек који зна да ће да умре, на самрти тражи ту песму.

Када је умро један мој пријатељ, и када сам отишао код његових, уместо да чујем како га оплакују, чуо сам његове најближе, мајку оца, децу, како певају Пехливани, јер и ту има помена смрти. Каже стих: „Када ми се умори душа, дођи да је узмеш”. И ту се дотичем тог страшног питања одласка у непостојање. И да додам још и то. Уметност је или утеха или је нема. То је њен основни допринос и улога.

Село Мегаловрисо (Фото: Александра Куљанин)

Инспирација Вас не напушта. Ваш нови албум је импресиван.

– Пре или касније, и инспирација усахне. То сам осетио много пута а највише што се тиче писања текстова. А пошто музика произлази из једног апстрактног света, много теже се стиже у одређени безизлаз што се тиче инспирације. А стихови, пошто су конкретнији, и колико је тога о чему се може говорити – хтели не хтели, долази и тај тренутак када инспирација пресахне, када не могу да пишем више стихова, наравно да буду на нивоу оних које си већ раније створио. Тада се враћам песницима, усвајам њихов поглед на ствари, прерађујем њихове идеје и стихове, прихватам идеје и преносим их у моје песме.

Да ли сте се уморили од оволике летње турнеје? Било је много концерата.

– Кад радиш нешто што волиш, не умараш се. Тако и не идем негде на одмор. Осећам да сам стално на одмору, јер се одмарам док свирам.

Мало о сарадњи са Маламасом…

– Сарађујемо од самог почетка. То је нешто што зовемо избирљива сродност. Не знам како бисте то пренели на српски. Да два човека могу да имају заједничке основе. Сократ и ја нисмо исти као људи и не видимо ствари идентично, али имамо исти сензибилитет и полазне основе. Иначе сам вук самотњак.

Танасисов пас (Фото: Петар Пандуров)

Како сарађујете са синовима као уметницима?

– Констадис се бави музиком, написао је музику за дугометражни филм. Понекад му дам да ми напише понеки стих. Али ме није послушао, када сам му говорио да се позабави и писањем, више се бави компоновањем. Са Аристотелисом сарађујем у домену слике и видео записа. Одлучили смо да направимо више видео снимака, који неће бити у склопу неког албума, него ће бити објављени само на Јутјубу. И већ смо почели са обрадама изворних песама. И у неком тренутку ћемо их објавити. То имамо у плану.

Колико је породица данас важна, по вашем мишљењу ?

– Ја немам то искуство како је то бити без породице. Наиме, са мојом супругом сам непрекидно од њене петнаесте, а моје седамнаесте године. Зато не могу да имам суд о томе како је то бити сам, без породице. Наравно, много је дивних тренутака, осећаја солидарности и подршке. У једној песми помињем Злог вука. Ту песму сам написао за своју супругу. Била је веома млада када смо се упознали и осећао сам кривицу због тога. Као у бајци о Црвенкапи и злом вуку.

Створи се свет када се двоје пољубе.

– А, то је стих из песме Илиопетра. Нисам сам дошао до тог стиха. То је једно од најлепших стиховних композиција. Слушаоци увек препознају ту лепоту стихова на концертима. Стихови, нажалост, нису моји. Припадају песнику Октавију Пазу, из његове збирке песама Сунчев камен. Прочитао сам целу збирку и преузео фразе које сам спојио са неким мојим речима и стиховима и тако је настала песма. Пазова поема је била дугачка двадесет– тридесет страница. Од ње сам издвојио неколико фраза и направио песму за компоновање. Верујем да са сачувао целовит смисао поеме. А значење речи илиопетра, или сунчев камен, је повезано са Викинзима и одређеним каменом који су они користили уместо компаса на својим пловидбама. Кретали су у откривање света и када би светлост падала на тај камен, стварао би се спектар и тако би налазили свој правац. По истом принципу рекли бисмо да и данас и увек љубав може да буде тај сунчев камен који ће га водити ка слободи. Толико је тога чему кроз векове робујемо, а мало је тога што нам може одвући пажњу са свега чему робујемо. Једно од тих ствари је сан, сањарење, а друго је љубав. И нешто што је потпуна крајност, а то је лудило, које ослобађа од свих конвенција и правила, које нас већ вековима спутавају.

Други пут у правцу Волоса (Фото: Александра Куљанин)

Ваша одлука је да живите на оваквом изолованом прелепом месту.

– Волим да живим близу природе. Да могу да видим небо. Када живите у великом граду, често и не видите небо од високих зграда. У мањој заједници људе гледам у очи и не постоје посредници у томе. Такође, у великом граду други људи се често чине као препреке да стигнемо од свог исходишта до циља. Није лако живети са људима које доживљаваш као препреку. Са друге стране, навикао сам да живим у природи. Ту сам и рођен и одрастао. Мислим да ми природа даје праву меру ствари. Имам далеко више времена. Наравно, то што живим овде има и својих мана, нарочито што се тиче културних догађаја. Да бих отишао на неки концерт, морам да отпутујем до Атине. Но, када ставим на тас то све, свакако много више је позитивних страна живота у природи. Не знам, можда је и до мене, јер сам иначе такав човек, волим самоћу и мир.

Да ли сте испунили своје снове из младости?

– Најпре бих рекао да, када си млад, ум лута и живи у сновима, мислиш да можеш све што пожелиш. Желео сам, као што сам већ поменуо, да постанем режисер, да обиђем, упознам свет. Ово све што је произашло из мог бављења музиком није било део мојих снова, али је свакако нешто изузетно, превазишло моје снове. Мислим да не постоји човек који је отишао из овог живота испунивши све своје планове и снове. Утопија коју носи свако од нас у себи, а која га гура напред, и никада се заправо не испуни. Много пута ми се десило да просто застанем, и упитам се шта даље, када видим да се нешто не може остварити. Конкретно у домену друштвених збивања, не у пракси. У домену друштва, сматрам да је анархизам једна човечна философија, која би могла изменити ствари набоље. Али то је једна утопија, никада се није остварила нити ће икада. И то је нешто што ми ствара сумњу у све. Но, као што је рекао песник, утопија је као хоризонт. Ако неко покуша да стигне до хоризонта, то му никада неће поћи за руком. Међутим, у чему ти је помогла утопија, док си је следио? Помогла ти је да наставиш даље. Можемо да кажемо да је утопија сви неостварени снови. Можда никада нећеш досећи своје снове, али то некада помаже више него снови које смо остварили. На крају крајева, наш живот је све оно што нисмо живели, пре него оно што јесмо.

Танасис и Петар Пандуров (Фото: Александра Куљанин)

Како ви видите своју уметност ако би гледали са стране?

– Строг сам критичар. Могу рећи да сам доста објективан и строг према себи, према оном што радим. Управо зато што моје мишљење произлази из угла ствараоца, тешко је да дам суд. Мислим да суд о томе неће дати ни други, него само време. Време ће да дâ крајњи суд.

Како подносите славу?

– Није толико оних који ме слушају, него ти што ме слушају праве велику галаму.

Било их је много летос.

– Ма то су све једни те исти, прате ме с концерта на концерт. (смех) Скоро их све знам поименце. Но, да вам ипак одговорим. С обзиром да сам ташт, имао сам ту срећу да уђем у тај свет већ као зрела личност. Свој први диск сам издао са 34 године, већ сам био зрела личност, па ми тај успех није ударио главу. Имамо једну изреку којa доста сликовито описује како се ништа битно и неуобичајено није десило (са тим што се ја бавим музиком). (Смех) Тако се управо и осећам. Рећи ћу то мало угрубо. Мислим да сваком уметнику, ствараоцу, оно што ствара, долази из потребе да издржи и одржи своје постојање у животном хаосу. Он је један хедониста; све то ствара да би њему било лепо, да би уживао. А оно што заиста јесте круна целом људском постојању и што заправо даје пуни смисао постојању је жртва, да жртвујемо један део себе или целог себе за друге. Ја лично, а и сви уметници, то чинимо због личног задовољства, да бисмо се одржали у животу, и зато немамо право да мислимо како је то што радимо нешто много велико и важно. Величина је у жртви и велики су они који се жртвују за друге људе.

Танасис (Фото: Александра Куљанин)

Мало о вашем друштвеном и хуманитарном активизму, друштвеним неправдама око којих сте ангажовали.

– Често одржавам концерте у сврху подршке за различита друштвена питања. Ту је био случај када су ухапсили студенткињу Риану, која је била оптужена да је део терористичке организације, а при том су докази били потпуно неутемељени. Тврдили су да су нашли њен ДНК на неком предмету. Увидео сам да је све то велика неправда и одржао сам концерт како бисмо сакупили новац за њену одбрану. Она је касније ослобођена свих оптужби. Иначе је радила докторат на универзитету у Солуну. Уопште узев, ангажујем се кад год видим да могу да помогнем мојом музиком, и не водим се идејом добити. Баш зато што је уметност нешто што подржава људско достојанство, мислим да и сам стваралац мора бити на висини тог задатка. Не бих ни сам волео да моја музика није у складу са мојим животом и обрнуто, дакле да моја музика која говори о људском достојанству, а да сам ја као човек безосећајан и неосетљив на оно што видим да се дешава у свету. Покушавам да будем достојан моје музике и њене поруке.

Разговарала: Александра Куљанин

Снимао, фотографисао и симултано преводио: Петар Пандуров

Са грчког посрбила и у српском оживела мисли великог уметника: Ивана Петровић Христопулу

ПОСЛУШАЈТЕ/ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Пехливанис – у интервјуу пише како је песма настала (када су родитељи гледали мексичку серију, па је замислио како снажан ветар са планине као пеливан обара оца и одваја га од телевизора). Млади људи увек реагују бурно на ову песму, увек су ту спектакли, бакље – сам уметник каже да га је увек страх кад изводи ту песму да се неко не повреди.

Андромеда – песма која изазива исте реакције као Пехливанис. Симболична је и представља духовно и мисаоно путовање на далека места и у сопствену унутрашњост (микро и макро космос).

Трата – песма из 1995. Текст и музика Танасис, а са њим певају Сократис Маламас и Мелина Кана.

Зли вук – Λύκος κακός – песма коју је посветио својој супрузи Стефанули док су били млади, она је имала 15, а он 17 година.

Стин Америки/За Америку – о грчким исељеницима. Како је рекао у интервјуу, радо даје своје песме другим уметницима да певају, тако да ову величанствену песму изводи Сократис Маламас. На концертима је изводи Танасис.

Диафанос – а песма инспирисана песмом „Песма која се чита и пева“ од Цесара Абрахама Валлеја Мендоза перуанског писца и комунисте. Иначе Као и сви мислиоци и Танасис је у потрази за идеалним друштвом, али и схвата да је то утопија, о чему је и било речи у интервјуу.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , , ,

3 replies

  1. Подвиг вредан сваке пажње!

    Свиђа ми се

  2. Сјајно!

    Свиђа ми се

  3. Невероватан уметник, ванвременски!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s