Драгана Трифковић: Балканска шпијуноманија

Српске власти су често злоупотребљавале фактор утицаја страних служби, ради остваривања неких политичких интереса, а најчешће ради очувања власти

Сцена из филма „Балкански шпијун“

Српски култни филм „Балкански шпијун“ је верно осликао опседнутост шпијунима која на овим просторима датира из прошлих времена. То нас прати и данас, посебно у кризним периодима.

У време Милошевићеве владавине су се усталили термини „издајник“ и „страни плаћеник“ који су били додељивани свакоме ко се није слагао са званичном политиком. Често је власт прибегавала и разним провокацијама уз оптужбе, којима је желела да дискредитује политичке неистомишљенике. Нема сумње у то да су западне обавештајне службе имале великог утицаја на многе догађаје из скорије прошлости, посебно на подручју Балкана у време конфликата на овим просторима. С друге стране су српске власти често злоупотребљавале фактор утицаја страних служби, ради остваривања неких политичких интереса, а најчешће ради очувања власти.

Таква ситуација се ни данас није много променила, па се актуелна власт често на сличан начин обрачунава са својим политичким противницима.

Поред тога за потребе скретања пажње са важних тема, имали смо прилике да много пута видимо како новине које су под контролом власти прибегавају манипулацијама.

Драгана Трифковић

Владавину Српске напредне странке је обележила до сада невиђена медијска хистерија где се практично јавност у Србији држи под сталном тензијом. Небројано пута су на насловним странама режимских новина изнете тврдње о покушајима атентата на Александра Вучића, међутим ниједна од тих тврдњи није добила епилог. Такође читали смо о томе да Запад руши Вучића иако је очигледна подршка коју он добија од својих западних партнера. Као што сам навела, један од разлога је скретање пажње са важнијих тема а други је потреба стварања утиска о великој жртви коју подноси актуелни режим, посебно Александар Вучић, што нема везе са реалношћу. Логика ствари је потпуно обрнута.

Последњих дана смо читали вести о доласку представника ЦИА на Балкан као и о агресивном деловању британских безбедносних служби које наводно праве спискове про-руских активиста и русофила у циљу спречавања руског утицаја на Балкану. О томе је говорио Милорад  Додик који верује да се и сам налази на таквој листи: „Према речима Додика влада Велике Британије уложила је шест милиона фунти у формирање центра који би се тиме бавио. Једно одељење налази се у Тирани, а друго у Подгорици. Они евидентирају људе из владиних институција и НВО који шире руски утицај и на списку их има око триста. Вероватно сам и ја на тој листи“.

„Новости“ су у вези са тим објавиле: „Формални састанци, међутим, само су маска за праву мисију у Сарајеву, која је усмерена на спречавање руског утицаја и посебно на слабљење позиције председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика кога Америка види као „главног руског човека“. Он би, према нашим изворима из обавештајних кругова, требало да о томе разговара са челницима ОСА, али и да ради на ширењу мреже сарадника“.

Тврдње да Велика Британија прати дешавања на Балкану су наравно тачне, али с друге стране ни Милорад Додик ни Александар Вучић не спомињу имена која би могла да имају директну везу по овом питању. То је због тога што је реч о њиховим сарадницима, међу којима је најистакнутији извесни Беба Поповић. Он се владајућем режиму у Београду и Бања Луци наметнуо као незаобилазни фактор у изборним и медијским кампањама, а заправо је најчвршће повезан са режимом Мила Ђукановића у Подгорици.

Претходну изборну кампању за Додиков СНСД је водио управо Беба Поповић. Иако је у Црној Гори водио за Ђукановића анти-руску кампању са монтираним „државним ударом“ за коју су оптуживали Русију, у Републици Српској је водио про-руску кампању која је Додику омогућила остваривање доброг резултата. Против опозиције у Републици Српској су употребљена сва могућа средства а посебно оптужбе како њима управља Запад. Изношене су тврдње о намерама креирања обојене револуције док су медији истовремено приказивали прилоге о „Отпору“ и „Мајдану“.

Да нека сива еминенција обједињује режиме Ђукановића, Вучића, Додика али и Тачија, очигледно је и због напада на противнике ових режима који се води по потреби из Подгорице, Београда, Бања Луке или Приштине. Прављење и објављивање спискова наводних про-руских активиста није никаква новост, већ  се они периодично појављују. И сама сам била уврштена у такве спискове и изложена медијском нападу и етикетирању. Међутим ни једног тренутка нисам помислила да се неки господин из Лондона тиме бави, већ сам сигурна у то да су такве акције предузете из Београда. Конкретно, била сам изложена медијским нападима у албанским медијима на Косову и Метохији,  али су ти напади били осмишљени директно у Београду. Иако су такви напади веома опасни, и практично цртају људима мету на челу, нико из државних структура Србије се није огласио против тога. Ова чињеница такође говори у прилог њиховој умешаности.

Милорад Додик, Александар Вучић и Мило Ђукановић у Тирани (Извор: Срна)

Због тога је тешко поверовати у Додикове тврдње да Велика Британија прави спискове, јер их она заправо добија. Међутим нису сва имена која се помињу у јавности заиста и предмет интересовања британских служби, већ режим често према сопственој потреби ставља одређена имена у такав контекст. Међу именима која је споменуо Додик налазе се угледне личности које немају потребу да се експонирају на такав начин и којима такво етикетирање штети угледу. Они се у већини случајева противе званичној политици српског режима. С друге стране спомињу се  маргиналне личности који су део лажне опозиције и којима се на тај начин подиже „углед“. Оне у већини случајева подржавају политику владајућег режима у Србији.

Постоји још један проблем, а то је да медији под контролом власт у Србији износи тврдње како одређени људи из српске опозиције организују протесте у Србији у договорима са Русијом, што је апсолутна неистина. Оне служе за дискредитовање опозиције, али и Русије, и додворавање западним центрима моћи. То указује на чињеницу да се оваквим тврдњама манипулише за потребе владајућег режима.

Јавност нажалост не може да буде довољно упућена и спремна да препозна овакве манипулације, али треба да постави питање због чега режим не реагује неким озбиљнијим мерама уколико је заиста угрожена национална безбедност. Било би логично да Додик уместо да износи јавно такве тврдње, што штети и угледу Русије, службено упозори руске колеге на проблеме које је уочио. Међутим поставља се питање како може да заобиђе спомињање улоге својих сарадника, као што је на пример Беба Поповић, који је задужен да плете мреже на Балкану. С обзиром да то није изводљиво, по свој прилици ћемо и даље наставити да живимо у „Балканском шпијуну“ и чекамо да „Ђура блокира аеродром“.

Ипак овакво неозбиљно понашање може да изазове многе проблеме и да доведе до повећања тензија, што је за Балкан веома ризично.

У Србији је креиран раскол у друштву за који је најодговорнији владајући режим Александра Вучића. Између осталог сада имамо протесте незадовољних грађана који иступају против криминализације друштва и политике насиља. Опасно је што постоје намере да се креира и етнички сукоб, посебно ако узмемо у обзир да многи сукоби из прошлости нису решени.

Недавно је група екстремиста протестовала испред пекаре у Београду чији је власник Албанац, због појављивања фотографије на друштвеним мрежама са симболом “Велике Албаније“ на којој је наводно радник који је био запослен у тој пекари. Логичније би било да је та групација отишла испред Председништва Србије да постави питање ко је поставио границу између Косова и остатка Србије? Овако дајући алиби одговорнима за предају Косова, врше напад на обичног пекара који нема значаја у контексту високе политике. Шта ће се десити ако такви потези мотивишу екстремисте на Косову и Метохији да одговоре сличним понашањем? Иако је опозиција осудила такве протесте и испољавање екстремизма (демонстранти су чак понели српске и руске заставе испред пекаре „Рома“), нико из власти није озбиљно искритиковао те испаде. То опет може да говори у прилог томе да је реч о режимској представи и манипулацији.

(Центар за геостратешке студије, 3. 5. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. У овом чланку г-ђа Трифковић доста објективно гледа на појаве у нашем друштву и држави, везано са страним утицајем путем разних тајних служби и појединаца. Можда би требало додати да су времена Слободана Милошевића и данашња умногоме различита. У оно време је Србија настојала да сачува независност и целовитост државе, притиснута са више страна, у миру, па после и ратним условима. Када је 2000. године дошло до промене власти, нестала је и потреба за тим циљевима. Јер је нова власт широм отворила врата онима против којих се претходна борила. Брига о очувању државе је потиснута у други план. Јер су нам наши дојучерашњи непријатељи постали „пријатељи“. Ми бисмо и даље живели у том убеђењу, да се није појавило питање будућег статуса наше отете покрајине Косова и Метохије. Онда се, као по новом снегу, појавио познати траг старих непријатеља. Они се, за разлику од нас, нису променили. Наставили су тамо где су се зауставили 1999. године. А наша власт, из неке чудне пристојности, не жели да се ограђује и удаљава од њих, иако нам отворено траже да се одрекнемо наше јужне Покрајине. Некада су представници врха државе дискретно примали амбасадоре и друге стране службенике. Сада је то сасвим другачије. Амбасадори се понашају као делови органа власти Србије. Има се утисак да учествују у доношењу неких важних одлука. Традиционална тајност дипломатије је преобраћена у доста грубу јавну, транспарентну делатност. Па је и време „Балканских шпијуна“ наизглед прошло.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s