Протојереј Андреј Ткачов: Затвореници

У затвору су били многи свеци.  Тако да се реченица: „Чим је у затвору, значи да је крив,“ – у историји ни из далека не оправдава увек

Извор: Православие.ру

Ако се ради о пружању помоћи и давању прилога, људи најрадије дају прилоге за малу децу. Зато што су деца симпатична, безгрешна и незаштићена. Може им се рећи „сју-сју“, „бо-бо“, могу се помазити по обрашчићу, човек им се може осмехнути и пољубити их у мало чело. Много је теже волети и неговати старце. Беспомоћне старце који су изгубили снагу и лепоту, који су повремено наопаки и гунђају, који нас одбијају мирисом или спољашњим изгледом и тако даље и томе слично. А још је теже волети затворенике који су се по совјетској терминологији називали „зек“. „Чим је у затвору, значи да је крив. Зашто да га жалим?“ – рећи ће малограђанин и делимично ће бити у праву. Делимично.

У Москви је некада живео доктор Гааз који почива на Ваведењском (Немачком) гробљу у престоници. Био је главни лекар московских затвора и веома сажаљив према затвореницима. „Гааз никога не одбија,“ – говорило се у Москви о добром срцу овог некадашњег Немца који је постао Рус. Доктор се на све начине трудио да олакша судбину осуђеника, посебно оних који су под стражом у оковима протерани у далеке крајеве. Зато се доктор заступао за несрећнике пред властима и пред митрополитом Филаретом Московским. Светитељ је једном чувши од Гааза да међу осуђенима може бити и невиних, рекао: „Осуђени су, дакле – криви су.“ Гааз је повикао: „Владико, заборавили сте Христа!“ И заиста, Христос је био осуђен, али је притом био потпуно невин. Филарет је са смирењем рекао: „Не. Него је Он мене заборавио.“

У затвору су били многи свеци. Био је Јосиф Прекрасни којег је газдарица оклеветала да је покушао да је силује (в.: 1 Мојс. 40). Био је Јеремија. И то није био само у тамници, већ у зиндану, односно јами. О таквим заточеништвима се може детаљно сазнати на основу хроника из кавкаских ратова, јер су такви облици заточеништва и данас често у употреби. Док је Јосиф био у тамници због чедности, Јеремија је био због истинитих и непријатних пророчанстава. Пред смрт, пре него што му је посечена глава, Јован Претеча је последње дане провео у тамници. А светим мученицима који су трпели заточеништво због вере и истине у хришћанско време заиста нема броја. Почевши од Нерона па све до огромних репресија у земљи Совјета, мноштво светаца је прошло кроз мрак тамнице због исповедања вере. Јели су чорбуљаке, таворили су у препуним ћелијама, мучила их је неизвесна будућност, трпели су свакодневна понижења. Тако да се реченица: „Чим је у затвору, значи да је крив,“ – у историји ни из далека не оправдава увек.

Ум који је склон крајностима зачувши ове речи одлучиће да отвори све тамнице и да прогласи потпуну слободу свих. Живела, да тако кажем, потпуна слобода, заједно са једнакошћу и слободом. И овај ум који доноси исхитрене закључке, као што је рекао класик, биће у суштини у криву. Привремена влада у Русији после Фебруарске револуције у таласу добродушности и ружичастих илузија о брзој срећи широм је отворила врата тамница и… И земљу су преплавили окорели злочинци, свакодневни живот је био крајње криминализован, а бољшевицима је олакшана узурпација власти и касније пришрафљивање. Ипак у затворима не робијају само свеци.

Протојереј Андреј Ткачов

Наводим пример из историје – случај с царицом Катарином. По обичају руских монарха она је једном приликом за Васкрс обилазила затворе. У свакој ћелији је питала: „Зашто си у затвору?“ И одговарали су јој: „Мајчице-царице! Оклеветан сам (преварен, намештено ми је). Седим због туђих грехова. Ослободи ме. Целог живота ћу се молити за тебе.“ И тако даље и томе слично. На крају је један младић на питање царице одговорио: „Крив сам и треба да робијам.“ „Пустите га,“ – рече царица која је имала право да помилује затворенике за Васкрс. „Како то?“ – у недоумици су питали и сужњи и свита. „Па не може један кривац да робија међу толиким невинима!“ – оштроумно је одговорила Катарина. Тако да покајање и признавање кривице може човеку да донесе слободу. Нека је то и редак случај, али је врло карактеристичан.

Што се тиче питања о невиности… Швајцарски писац Диренмат је говорио (злокобно се шалио) да ако се без пресуде било који човек насилно затвори у самицу, ускоро ће схватити због чега је затворен. Ово говори о томе да нико није без греха и да сви имамо због чега да се кајемо, да имамо због чега да патимо. Али се у негативном смислу ова мисао може изродити у познату људождерску тврдњу: „Само да је човек, а члан закона ће се наћи.“ Ово је врло примењива реченица која се жалосно оправдава из дана у дан. И чим се човек замисли о овој теми душу му обузму јад и нелагода.

Говорећи о Страшном суду Христос набраја добра дела којима човек може угодити лично Њему, Спаситељу (в.: Мт. 25: 31–46): нахранити гладног, пружити кров над главом бескућнику, посетити болесника… Ово јеванђељско учење је нашироко познато. Ту су и речи о затвореницима: У тамници сам био и посетили сте Ме. Између осталог (позива на практично милосрђе) ово значи и да ће затвореника у тамницама бити свуда и увек до свршетка света. Исто као што ће бити и болесника, и сиромаха, и бескућника. Сиромаха ће увек бити у твојој земљи (5 Мојс. 15: 11) – каже Свето Писмо. И то је поред тога што су сви благослови дати Израиљу били наглашено земаљског, материјалног карактера. Богатство, велики број деце и дуг живот су својства обилних благослова. Поред тога, сиромаха ће увек бити у твојој земљи. Исто као што ће увек бити гладних, жедних, голих и босих и… затвореника. Отуда потиче народна мудрост да човек никад не треба да се зариче да неће постати просјак и да неће доспети у затвор. Отуда потиче и захтевање сажаљења и самилости према онима који су лишени слободе.

Познат нам је осећај глади, дакле, није нам тешко да схватимо гладног. Познати су нам хладноћа, страх, недостатак новца и усамљеност, и људе који се налазе у таквом стању лако можемо да разумемо. Само да пожелимо. Да бисмо састрадавали са сужњима не морамо обавезно бити у затвору. Довољно је да имамо жив ум, људско срце и само мало уобразиље. Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу (Јевр. 13: 3). И све што треба учинити јесте да бар једном направимо пакет и да у њега ставимо топле чарапе, писаћи прибор и дуготрајне намирнице (млеко у праху, сланину, бели лук). Ситница. Али ће ова ситница доспети лично Христу у руке.

У нашој земљи има много затвора. Врло много. „С друге стране Месеца“ налази се на стотине хиљада људи и животна прича сваког од њих би се могла преточити у књигу. Узроци масовности ове појаве би се могле отписати на ГУЛАГ и сличне кошмаре да није једног „али“. Највећи број затвореника у односу на укупан број становништва има у САД, односно у „бастиону слободе и демократије“. И по изласку на слободу тамошњим затвореницима није нимало лакше да се социјализују него нашим: да заснују или обнове породицу, да почну да раде итд. Као и код нас, човек који је био на робији увек има неки печат осуђености. Обележен је. Тешко му је да се уклопи у грађански живот и врло лако да крене у нови круг, да поново робија. Тако да се не ради само о ГУЛАГ-у и демократији. Не ради се само о њима.

Ми више не сматрамо као раније да затвор треба да преваспитава. Затвор није у стању да преваспита, већ може само да казни и (или) да осакати. Сусрет с њом је за човек налик на сусрет уздрхталог тела с оштрим гвожђем. То није равноправан сусрет, већ је то сусрет бездушне и равнодушне машине с малим, али живим човеком. Пећи је свеједно каква дрва ће у њој изгорети. Машини за месо је свеједно шта ће у њој бити самлевено – свињетина или овчетина. И затвору је свеједно иза чијих леђа ће шкљоцнути брава – иза леђа књиговође којем су други наместили робију; или оклеветаног професора; или рецидивисте који је напокон ухваћен. Ова бездушност и равнодушност према појединачној судбини можда убија више од свега другог. Човек тада врло лако може постати озлојеђен, тврдокоран, може да омрзне систем, па и цео живот и све људе заједно. И умножавање броја озлојеђених људи спремних на освету, који вребају – јесте најопаснија ствар коју у себи крије препуни затвор. Мрежа препуних затвора.

Човек се не рађа да би говорио затворским жаргоном, пио јак затворенички чај и радио нове тетоваже. Погледајте малу децу – или у мајчином наручју, или на дечјем игралишту. Управо оне деце којима је тако лако и пријатно говорити „у-тју-тју“ или им проћи руком кроз свилену косицу. Које дете можете лако да замислите како носи затворску одећу, како је мршаво и кашље, злих очију, како крије мржњу према целом свету? Вероватно ниједно. А малишани расту, постају чике и тете – и доспевају у затвор. Излазе и опет се враћају. И навикавају се на затвор као на кућу и више не излазе. То је једна од најстрашнијих и посвудашњих несрећа поред рата, болести и свега осталог, која човеку смета да живи. Можемо се правити да нас се то не тиче. На крају крајева, то је врло природно – зажмурити и окренути се од несреће како се човеку не би по ко зна који пут стегло срце. Али Јеванђеље каже: Био сам у тамници и посетили сте Ме. Значи, треба да размишљамо о томе не падајући у илузије о томе да ће на земљи завладати рај. О томе да човек у XXI веку и даље наставља да буде себичан и окрутан. О томе да нема потпуне правде на овом свету иако треба тежити ка њој. И о томе да јеванђељска светлост треба да продире и с оне стране затворских решетака где ће само Бог разабрати ко је прав, а ко је крив.

Са руског посрбила: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 29. 3. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s