Срђан Воларевић: Два прозора према историји

И вероватно најпогубније по Србе у њиховом одношењу према КиМ саопштава максима једног филозофа: Воља за истином – могла би да буде прикривена воља за смрћу. За Србе то је Косово

Петар Лубарда, Косовски бој, 1953. (Фото: Политика)


НАПОМЕНА УЗ ОВАЈ ТЕКСТ: Овај мој текст је настао као одговор на скуп „Срби и Албанци у Југославији“. Скуп је маја 1988. године одржан у Удружењу књижевника Србије и водио га је председник Удружења, Александар Саша Попов.

У истом оваквом виду стигао је на сто уредника за културу у тадањим новинама „Борба“. Пошто га је уредник прочитао, рекао је да не сме да га објави, јер ће неко од нас двојице страдати, а памтим да ми је као најопакије место поменуо именовање те покрајине као Косова и Метохије. Иначе раније ми је објавио неколико текстова који су били прилично жестоко осуђени у хрватској „Слободној Далмацији“ – где је Александар Тијанић већ увелико био одомаћен као редовни колумниста и где је остао са истом улогом и током рата.  

Ту, недавно, нама пред носом, одиграо се један сусрет. Један мучан, напет, један тежак сусрет. А ништа поучније за српски јавни живот у Београду није се догодило од мартовских демонстрација 1941. Март 1941. је одбранио косовску есхатолошку традицију а овај догађај ју је обелоданио у њеном пуном сјају. Тај догађај је скуп писаца Арбанаса са Косова и Метохије и писаца Срба. После бљутаво упорног позивања Арбанаса да дођу у Београд и после уобичајено неучтивог одбијања, они су се ипак одазвали. Јавности се као разлог њиховог састајања саопштавала заједничка теза, са опчињавајуће једноставним насловом: „Срби и Албанци у Југославији данас“. Међутим, иза тог тако оптимистички, тако пробитачно сроченог наслова, уместо прикривених обећања крило се нешто друго. Њихов истовремени иступ није јемчио наслов. Ако их је шта окупило, држало на истом месту и тврдило међусобну трпељивост, макар и стиснутим зубима, онда је то само и једино постојање историје. Уместо базилеуса без круне и иностраног порекла, у чијој личности би се обједињавали, што је новији балкански синдром, они су установљавали историју. Све њихове наде и уздања, неверице и бојазни, самопоштовање и презир, сва њихова смерност и сва бахатост, све, ама баш све беше полагано на карту која се зове историја. Пред искупљеним сведоцима, у том гласном и јавном националном, али и личном преиспитивању, тапију на постојање и тапију на простирање, једнима и другима оверавала је историја. И сасвим је природно после свега тога да се човек запита шта је то у историји тако опчињавајуће, на чему се то окрепљују данашње снаге и шта то историја нуди као решење – с обзиром да су се обе стране састале због оне ствари која се јавно и до неукуса еуфемистички зове проблем Косова.

А може ли историја, по дефиницији слушкиња, може ли да преузме терет обавеза господара? Може ли ако још уз то знамо да је она толико лоша као слушкиња, да открива тајне својих господара? Међутим, ни Арбанаси ни Срби нису презали од посезања за сукњом историје.

Срђан Воларевић

Већ од прве испоставило се да за Арбанасе нема тајни у историји: њихово национално простирање покрива једно огромно временско раздобље, од Херодотовог и Перикловог доба, па све до Призренске лиге и Бујанске конференције, што су најновије националне константе. То је раздобље од цигло 2.500 година, што је нешто мање од раздобља постојања старог Египта, ваљда најдуготрајније државе у људској историји. На овом научно-фантастичном, овом надреалистичко-дадаистичком подручју могућ је сваки свет, па одатле у том свету и не може да буде тајни. А то значи да су Арбанасима циљеви у збиљи и у савременом свету сасвим јасни, доступни и врло блиски. Кратко и јасно: они знају шта хоће и једино им је под сумњом начин реализације. У томе је једино извесно да неће бирати средства, да би материјализовали тих својих 2.000 и кусур година. А Срби, мање опчињени мегаломанијом, мање надахнути, а далеко скромнијим захтевима, пред историју излазе минорно пртљајући по прашини и усрдно јој се удварајући: од ње траже њено срце које се зове истина. И то је почетак српске сметености и српског незнања за сопствену вољу, јер живот показује да истина не даје никакво јемство, а поготову за ствар која се савремено одвија. А како сам начуо, у свету филозофије пут истине је пут религиозног човека, човека који се у овом свету ослобађа свих терета, за добро неког другог света. С друге стране, Арбанаси, као народ који управо ствара своју историју, своје јунаке и мученике, своје просветитеље и вође, и тиме открива сопствене путеве у прошлост, по цену фалсификата, мистификација и лоповлука, упућују нас на то да историја постоји само ако се ствара и да тек тада човек бива историјско биће. Крајње неувијено Арбанаси нас опомињу да историју тврди једино победа. Не и средства којима је она задобијена.

А Србима беше једина брига част историје. И никако да схвате да не могу да изгубе историју, да нема те силе која им је може одузети – да је јалово хватање за истину, да би се сачувало право на историју која, између осталог, није предуслов ни за какву практичну националну радњу. Српске историје има да буде и без Срба. Није проблем, дакле, истина у историји, нити сама историја. Већ нешто сасвим друго, најмање научно и најмање историјско.

Следећа заблуда са којом се Срби суочавају, зове се морал. Наиме, тако грчевито обраћени истини, они претпостављају некакву катарзу, после које би требало да уследи обострано морално прочишћење и да Арбанасима ускрати право на лаж, што би донело измирење. Међутим, Арбанаси нам лепо показују да њима истина и не треба, да на лажима може да се живи и гради свет, посве другачији од затекнутог. И сасвим је појмљиво њихово прибегавање лажима – јер око себе немају знаке свог историјског постојања. Свуда око њих су знаци прошлости и постојања неког другог народа. И шта друго преостаје као начин наступа на те ограде прошлости и ширења сопственог света, ако не разарање. Јер то су зидови историје у којој се они не могу еманциповати као народ, као култура, као историја, јер народ који је створио те зидове још увек живи. Одатле њихови преиначавање историје, да би ослободили простор за своју историју. И онда није ни чудо што Арбанаси наступају као победници, а Срби као поражени. Па из тога происходи једна болна законитост која каже: човеку је последње средство истина, а прво – опсена. И онај који узмиче тражи истину, а онај који надире доноси опсену.

И вероватно најпродорније и најпогубније по Србе у њиховом одношењу према ствари Косова и Метохије, саопштава максима једног филозофа. Максима каже: Воља за истином – могла би да буде прикривена воља за смрћу. За Србе то је Косово.



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

3 replies

  1. Живот без истине, морала, части и достојанства је бесмислен. Ако је то воља за смрћу, онда да, вољан сам.

    Свиђа ми се

  2. Пошто још нисте код Св. Петра, значи ли то да живите „бесмислено, без истине, морала, части и достојанства“?

    Свиђа ми се

  3. @@Петар
    Не, то значи да сам сам спреман да положим живот, пре него да живим у срамоти. Када ће ме околности довести до тог избора? Не знам, али сам спреман.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s