Ранко Гојковић: Путин, један поглед из Србије или Што је за Немца добро, за Руса је погубно

Поводом текста Николе Н. Живковића „Вучић је Путин без атомске бомбе“, Стање ствари, 10. јануар 2019.

Русија се умом не може схватити, ни аршином општим измерити.
Она има посебну улогу, у Русију се може само веровати
.
Фјодор Иванович Тјутчев

Позната крилатица из култног руског филма „Брат“ којом сам насловио текст, могла би представљати делић објашњења текста Николе Живковића „Вучић је Путин без атомске бомбе“. Налазио сам се у Русији када сам од Николе добио линк са тим текстом и по повратку у Отаџбину, није ме напустио осећај да је неопходно на тај текст одговорити.

То није нимало лако, имајући у виду и моје лично дугогодишње познанство са Николом, имајући у виду да су његови преводи са немачког језика, без икакве сумње, од великог националног значаја. Читао сам са интересовањем и неколико томова његових „Берлинских записа“. После овог текста о Путину, могу да кажем само да би било боље да се задржао на писању о средини коју добро познаје. Очито, Русију Никола веома слабо познаје…

Да би се схватила садашњост Русије, неопходно је познавати и њену прошлост. Ту прошлост није могуће схватити ван контекста Православља. Ради уштеде времена, наводим кратак исечак сопственог размишљања о тумачењу историје из књиге „Знаменити Срби у руској историји“. Ако историчар не схвата да је Господ као Творац свега видљивог и невидљивог самим тим Творац и историје, ако историчар не схвата да је историја замисао Господња о људском роду и да Господ ту своју замисао остварује у оквиру историјског времена које је такође Он створио, тада његово тумачење историје и историјских процеса не може бити у истој равни са Божијом замисли. Из овога следи да такво тумачење историје постаје бесмислено. Одговор на питања како и због чега не може се добити пуким разумом, већ само вером. Вера омогућава човеку много више и прецизније разумевање многих процеса, разум неминовно води до страха и сумњичавости у ситуацијама где вера пружа непоколебљиву наду. Ми из Светог Писма знамо за примере да људи нису изгорели у ужареним пећима и да су ходали по води. Али то им је омогућила вера, а не разум. Чињеница да један народ вековима располаже једном шестином планете, не може не бити по вољи Господњој. Читајући годинама православна штива која осмишљавају руску историју, јасније је постало и осмишљавање српске историје, па и горе наведено питање – зашто су православни Срби међу свим народима једини истински пријатељ руском народу – добија свој очигледан одговор: била је то воља Промисли Господње којој се Срби и Руси као народ нису противили у својој историји. Промисао је доделила српском народу улогу стуба Православља на Балкану и због тога је читаву своју хришћанску историју непрекидно био на удару сила зла. Промисао је руском народу доделила улогу народа Богоносца, чувара истине Православља, улогу Трећег Рима. Због тога су данас, после практичног разбијања српског националног корпуса, силе зла поново кренуле на Русију.

Из овог увода, јасно је да ми није циљ да пишем текст као „утук на утук“ на Николин текст. То није потребно из више разлога. Пре свега, јер Николу познајем и изузетно ценим његов рад, поготово преводилачки. Друго, овде је важнија духовна компонента од спорења са појединим ставовима Николе Живковића. Једноставно, са таквим рационалистичким схватањем како историје тако и садашњости, неки тадашњи Николе Живковићи писали су текстове и против Цара Николаја. Излагали су неке конкретне факте са којима се тешко спорити, као што их излаже и Никола. Но, потом су горко жалили и плакали због својих заблуда. Ово свакако не значи да ја поредим Владимира Владимировича и Цара Николаја, нипошто, свестан сам да је свети Цар Николај један од највећих и најморалнијих државника у историји целокупне светске државности, само хоћу да подвучем да смо брзо заборавили Горбачов-Јељцински период. И да верујем и да се надам, да је епоха Владимира Владимировича, само прелазни период за поновну обнову Руског Православног Царства. Амин!

Стихови великог руског песника Тјутчева са почетка текста, нису нека песничка уобразиља, него суштинско поимање историје и културе државе и народа којој је Господ доделио улогу Трећег Рима – као што знамо, четвртог неће бити. Чисто рационално изучавање света (тим пре, издвојеног дела о коме сада говоримо – Русије) без духовног зрења, не пружа могућност созерцања Истине. Стављајући акценат на некакве фрагменте света који нас окружује, ограничавајући се на изворе екстремних руских националиста (о којима се ништа не зна, ни њихови истински циљеви, ни њихова „независност“ – поуздано знам да појединци са крајње руске деснице уопште нису имуни на донације Запада), не може се сагледати широка панорама, не могу се фрагменти повезати у целину, не може се стећи целовита представа о руском свету.

Ранко Гојковић

Та информативна бујица – било да је пропутинска (на жалост, има у Србији много оних који на тој бујици од Путина праве Цара, што он свакако није), било да је антипутинска (жао ми је што је мој пријатељ Никола Живковић стао на њено чело, вероватно се несвесно на тај начин придруживши најамничкој либералној булументи којој је Путин крив и за суше и за поплаве у сваком делићу земљиног шара) – не дозвољава да се оно што је важно, одвоји од неважног. Без сакралног у себи, без поимања смисла улоге Промисли и важности моралног закона у прошлости, садашњости и будућности, тешко је одвојити жито од кукоља у тој поплави информативне лажи (знам да је тешко поверовати, али стручњаци кажу да више од 90% информација које се свакодневно сервирају путем медија, у већој или мањој мери представљају ЛАЖНЕ информације).

Свакако нисам неко ко се пасионирано бавио ликом и делом Владимира Владимировича Путина, али сматрам да није нескромно да и себе убројим међу „Србе који познају Русију“, како Никола написа да је од таквих добио подршку за своје писање. Међутим, нисам консултован од стране Николе уочи писања текста. Можда ме Никола не сматра таквим и то је легитимно, али знам да ме многи таквим сматрају и још док сам био у Русији, стизале су молбе да се огласим по том питању. Тако да је ваљда и то легитимно. Да цитирам делић из Николиног текста: „Путин је на власти, ево, скоро већ 19 година. Имао је довољно времена да промени неке лоше ствари које је наследио од ранијег, Јелциновог режима. А није. Шта то значи? Путин није способан да спроведе преко потребне радикалне промене? Или Путинов режим ипак представља континуитет Јељцинове власти- Да би ово последње могло бити тачно, показује и чињеница, да је из времена Јељцина преузео неколико кључних људи, које је становништво запамтило само по злу…“.

Дакле, не хвалисања или рекламерства ради, него истине ради, морам рећи да познајем солидан број истинских руских патриота, верујућих православних људи, веома познатих и уважаваних у руској патриотској јавности, међу њима и одређен број свештеника, монаха и епископа РПЦ. И код њих се мишљење о Владимиру Владимировичу Путину прилично разликује од мишљења како либералног олоша, тако и екстремних ура-патриота са деснице, чија штива, очигледно, наш пријатељ Никола чита са великим жаром. Али то је виртуелан свет, то је виртуелна стварност. Ја те људе не осуђујем, лично сам правио исту грешку када сам пре двадесетак година размишљао у стилу – само да се ослободимо комуњаре Милошевића. Сада схватам да је Милошевић био истински државник у поређењу са најамничким олошем који је засео на власт после њега и молим Бога да ми опрости што сам на тај начин и сам приложио лепту за долазак тих најамника на власт у Србији. Плач на Вавилонским рекама, као што знате, не помаже много. Приређујући књигу о светом Цару Николају, прочитао сам мноштво литературе о том периоду. Схватио сам да нема ништа ново под овим небеским сводом. Читао сам горке исповести и плач многих тадашњих руских интелектуалаца, који су схватали да су реке крви које бољшевички богоборци проливају широм велике Русије, добрим делом проузроковане управо њиховом дехристијанизацијом, управо издајом Цара од стране пре свега руске интелигенције. Међутим, да поновимо, плач на рекама Вавилонским не помаже много…

Да поново поменем светог Цара Николаја. Био је 23 године на власти и уочи несрећне масонске Фебруарске револуције руску штампу су преплавили текстови оваквог начина размишљања. Овакав начин резоновања изражен у Николином тексту, исувише је неозбиљан. Могу бити правилно наведени факти о појединим лошим чиновницима, а да то само по себи уопште не значи много по питању суштине врховне власти. А када су то чиновници заслуживали само хвалоспеве? Колико их је издало светог Цара Николаја? Или да одемо још даље – зар није Иван Грозни због својих бојара, не због обичног народа, морао стварати Опричнину да би сачувао државу од бојарске незајажљивости?

И на крају, мало личних утисака. Често се суђење Олегу Платонову користи ради напада на Путина. Олега Анатољевича Платонова познајем лично, имао сам част да будем гост и у његовој дачи у Подмосковљу и у његовом стану у Москви и могу из прве руке посведочити речи које је рекао лично мени – да би рушење Путина у овом тренутку значило катастрофу за Русију. Да подсетим све оне руске јуриш-патриоте да је Олег Платонов већ 25 година директор „Института руске цивилизације“, установе која је по благослову једног д највећи архијереја Русије у другој половини ХХ века, Јована Сничева, штампала пет стотина томова бисерних књига које су у веку безумног богоборства практично биле забрањене. Десетине енциклопедија (али овај пут писаних од стране људи са истинским руским а не русофобним идентитетом), десетине речника, дела великих словенофила и великих руских религиозних мислилаца, дела највећих савремених руских патриотских делатника, дела древне руске књижевности, издавао је и издаје Институт Руске Цивилизације…

На трећи дан Божића, на светог архиђакона Стефана, присуствовао сам у Успењском саборном храму града Омска молитвеном сабрању, а потом и свечаној вечери свештенства и монаштва Омске митрополије у далеком Сибиру. Као српском госту указали су ми част да се обратим скупу и ја сам том приликом предао Митрополиту Омском Владимиру икону светог владике Николаја на поклон. Уследила је здравица за српски народ Митрополита и из стотина грла монаха и свештеника (и пет епископа) певало се „Многаја лета“ српском народу.

Извор: Саборник.рс

Тада сам својим ушима чуо од Митрополита Владимира да је иницијатива за „Омладински сабор“ практично покренута од стране Владимира Путина. Наиме, по речима Митрополита Владимира, 2014. године он је заједно са Патријархом Кирилом и још неколицином архијереја, чланова Синода РПЦ, присуствовао разговору са Владимиром Путином. Том приликом Владимир Владимирович је упитао – а зашто се РПЦ не укључи озбиљније у васпитавање руске омладине? И том приликом је обећао помоћ државе у таквим пројектима. У резултату те иницијативе, ове године је одржано друго по реду саборовање омладине Омске области у организацији РПЦ и државних структура Омске губерније, а добијена је помоћ и директно из Председничких фондова. И ја сам од стране владике Тарског и Тјукалинског Саватија позван да наступим на тој манифестацији.

Друга лична импресија о Владимиру Путину на овом путовању, везана је за моју посету знаменитом Куликовом пољу. Малу делегацију састављену од три руска брата и једне руске сестре, која ме је пратила, сачекао је директор музејског комплекса „Куликово поље“ Олег Генрихович Вронски. Пре него што нас је предао у руке свог најбољег музејског екскурзовода (Олга Владимировна Попова пуна два и по сата нам је надахнуто и зналачки показивала експозиције овог јединственог музеја у свету), Олег нам је укратко испричао неке детаље везане за комплекс. Речима је немогуће описати утиске доживљене током такве екскурзије по овом јединственом музеју, да кажем да експозиција почиње са Косовском битком, ту је диван споменик Милошу Обилићу на коњу и притиском на одговарајуће тастере, можете сазнати све најважније везано за Косовску битку! Ми немамо ништа слично, а експозиција целокупне поставке музеја простире се на 2,5 хиљаде квадратних метара. Целокупан музејски комплекс заузима око 70 хектара. За нашу тему важно је истаћи речи директора музеја, да је нова експозиција у музејском комплексу „Куликово поље“, која је почела са радом у октобру 2016. године, настала на основу личне иницијативе Владимира Владимировича Путина. Слични комплекси те године отворени су и на друга два велика „поља руске војничке славе“ – на Бородинском пољу где је заустављен Наполеон у чувеној Бородинској бици и на Прохоровском пољу, где је заустављен Хитлер у чувеној Курској бици.

Дакле, из ових личних сведочења може се закључити да Владимир Владимирович упркос прилично деградираном хришћанском фундаменту државе коју је наследио, није покидао органску везу историјског развоја руске државности са Богом. Зар би владар који жели да покида ту органску везу, иницирао црквеним великодостојницима да се озбиљније укључе у васпитавање руске омладине? За мене као верујућег православног хришћанина и српског патриоту, Православље представља ту фундаменталну основу која омогућава духовни и морални развој омладине и радујем се што такву позицију не декларативно, него на делу, подржава и Владимир Владимирович Путин.

Ових пар личних утисака са последњег путовања у Русију служе само као један мали показатељ некоректности прављења паралела типа Путин – Вучић. Знамо да за нашег председника Косовска битка представља пуку митологију, да он не мари за прошлост, човек гледа само у будућност. Но, кад смо већ код тог питања односа Путина и Вучића, такође треба разјаснити неке ствари. Прво, Вучића није бирао Путин нити Русија, бирао га је српски народ. Јасно је да Вучић покушава да и Путина искористи за лични маркетинг, али је јасно и да Путин нема алтернативу по питању разговора и сарадње са Србијом. Поставимо себи питање, не обазирући се на наше мишљење о Вучићу – да ли он данас у Србији има озбиљну политичку алтернативу? Нема. Имајући то у виду, зар је могуће нападати и Путина и Вучића због сусрета који ипак значи зближавање наше две државе и наша два народа. Мој став о нашем председнику изнет је у многим мојим текстовима још на Фонду Стратешке Културе, али ја уопште нисам присталица тога да се неки појединац, ма ко он био, оптужује за сва зла овога света. Ако Вучић јача везе са Русијом, макар то било у доброј мери и због личне промоције, ја ћу то подржати, нећу пљувати. Заиста ми није јасан став појединих Срба који због своје мржње према Вучићу, замерају Путину што је посетио Србију. Па ваљда би требало да будемо срећни ако је Путин успео да га бар мало отргне из смртоносног загрљаја Запада. Филозофија – ја не волим Вучића и љут сам на Путина што га подржава, прилично је детињаста, да не кажем наивна.

Наравно да лично имам и много замерки на владавину Владимира Путина, за мене је највећа замерка што није укинуто легално убијање деце звано абортус. Међутим, не видети од дрвета шуму, равно је слепилу. Захваљујућу пре свега Русији коју скоро две деценије предводи Владимир Владимирович Путин, Косово као независну државу још не признаје добар део човечанства и добар део земаља у свету. Као српски патриота, на томе сам му бескрајно захвалан. Повратак Крима у окриље Русије први је корак поновног сабирања руских земаља после дугог периода дезинтеграција. Као истински русофил, на томе сам му бескрајно захвалан. Да не помињемо завршетак изградње храма Светог Саве у Београду, који би се без личног доприноса Владимира Владимировича, отегао на ко зна колико још лета… Само тих неколико чињеница, а има их свакако још много, довољне су да истински српски и руски патриоти не иду ђоном на Владимира Владимировича Путина. Свој однос према њему, српски народ је показао и приликом недавне посете Србији. То свакако не значи да не долази у обзир конструктивна критика Владимира Путина, она је чак пожељна. Међутим, текст Николе Живковића, на моје велико разочарaње, далеко је од конструктивне критике…

Опрема: Стање ствари

(Саборник, 23. 1. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

19 replies

  1. Rusija zaista ima nesto bozansko u sebi.Njena velicina, za razliku od velicina kolonijalnih imperija, izrasta u njenu visinu, uzvisenost, jer svaki osvajac sveta mora da krene na Rusiju, a to je svakom ruskom vladaru, pa i ubici poput Staljina, davalo sansu za iskupljenje.Ni u jednoj drzavi politika ne nudi takvu religioznu dimenziju vladarima, kao u Rusiji.Mozda otuda potice njena „neuredjenost“, odsustvo zapadne institucionalizovanosti.Citav Zapad se uoblicavao u borbi oko parceta prostora zvanog Evropa, da bi odatle svoju teskobnu stesnjenost prenosio na citav svet.Tamo gde je prostor problem, visina brzo gubi znacenje, kao sto se i desilo desakralizovanom Zapadu.To je bio lirski deo, sada nesto oporije.Tesko da „istinski drzavnik“ , kao sto autor pripisuje Milosevicu, moze da izgubi drzavu za jedan dan, bez ispaljenog metka, od sopstvenog naroda.Iako je 5.oktobar bio isplaniran i vodjen spolja, odgovornost je vlasti sto je dopustila da se u drzavi stvore takve podele da deo naroda moze biti instrumentalizovan spolja.Vlast je odgovorna za drzavu i narod, a to znaci i za opoziciju!DOS je ocena Miloseviceve „drzavnickosti“, SNS DOS-ovske vlasti (utoliko je gore sto oni cija je vlast bila takva da su ljudima Nikolic, Vucic i Dacic poceli ponovo da izgledaju kao pravi izbor, pokusavaju da se predstave kao alternativa).Iz te perspektive ni Jelcin nije tako crn, jer ga je nasledio Putin, a jos nije kasno (nadam se da jeste) da Putina nasledi neki novi Jelcin i ucini ga losim vladarom.Vladar je onakav kakva je drzava, posle njega!

    Свиђа ми се

  2. Очигледно је да је аутор текста, Ранко Гојковић урадио нешто нетипично за наш менталитет. Сачекао је да се све слегне, узбуркано море умири, да би могао да оцени не само Николу Живковића, него и стање духова код нас. Време му је помогло да и нама разјасни нешто што смо – одавно – наслућивали; да Истина, али и истина нису само збир одређеног броја видљивих тачности, већ да је истина само то, ако је цела. Ту целовитост појаснио је имплицитно навођењем свих могућих увида и приступа и мерљивих (рационалних) и оних сублимних који су последица вере, љубави ..у крајњој линији. Лично припадам врсти људи који сматрају да је В.В. Путина могуће конструктивно критиковати, и то из љубави а не злонамерно, једнострана глорификација би значила да га сматрамо неозбиљним и недораслим; а тешко да он личи баш на таквог човека. Русија се мора темељно познавати да би се усудили да – мимо своје уобичајене брзоплетости – кажемо нешто темељно и озбиљно. Слике и илустрације које је господин Гојковић изнео су одговор на нашу хитњу и нестрпљење. Делим мишљење Олега Платонова (изнето у овом тексту) о важности Путина за стабилност Русије и навео бих и приватну опаску Павела Тихомирова да некад лек може бити опаснији за болесника од болести. Да ли ми то гледамо на Путина својим нестрпљењем, претераним очекивањима? И једно и друго је јако опасно за нас као народ, генерално, а посебно у ситуацији када Русију и њене власти, пре свега мислим на председника, треба разумети у овом посебном историјском контексту и тренутку. То што је Св. Цар Николај ушао у проблеме због лудих Срба и платио несхватљиву цену треба да нам у свему другоме буде опомена и оријентир нашег будућег понашања. Овај став господина Гојковића управо и посматрам као позив на смирење и пуну одговорност. Текст Николе Живковића је изазвао ову буру, довео нас у ситуацију преиспитивања и без обзира што имам метолошки отклон од тог текста и закључака, сматрам да је добро што је написан и објављен. Да би дошло до било какавог преумљења морамо имати изазове, али и неопходни мир да оговоримо на њих. Ранко Гојковић је то нашао.

    Свиђа ми се

  3. Да почнем од поетског пролога (стихаТјутчева) који у српској верзији наводи г-дин Гојковић:

    “Русија се умом не може схватити, ни аршином општим измерити.
    Она има посебну улогу, у Русију се може само веровати“.

    У оригиналу то овако изгледа:

    “Умом Россию не понять,
    Аршином общим не измерить:
    У ней особенная стать —
    В Россию можно только верить.“

    Мени се не допада наведени српски текст, а сматрам и да је у делу “…У ней особенная стать…“ још и погрешно посрбљен, јер ни у преносном значењу реч “стать“ не значи “улога“, него нпр. “унутрашњи склад“. Жао ми је, г-не Гојковићу, мада знам да мистичним погледима “улога“ баш одговара, ипак Тјутчев то није написао.
    Зато, мада немам никакве формалне квалификације, ево моје верзије:

    “Мишљењем је Русија непојмљива,
    Општим мерилом немерљива,
    Унутрашњим складом посебна,
    У њу се само може веровати“.

    Толико о посрбљивању и прологу.

    Сада – на садржај: “…У њу се само може веровати“. Да – у Русију, али не и у садашњу Постсовјетију, овакву каква је. Русије нема већ стотинак година, а да ли ће васкрснути – то само Бог зна.
    Зато, одмах да кажем да се не слажем са овом оценом г-на Гојковића: “…Међутим, текст Николе Живковића, на моје велико разочарaње, далеко је од конструктивне критике…“. Не знам зашто, али „конструктивна критика“ (баш као и „поштена интелигенција“) ме неодољиво подсећа на мрачна времена после1944 г. Уопште узев, “конструктивна критика“ је contradictio in terminis, јер свака критика је конструктивна, а ако то није – онда је то клевета. Да ли је, можда, то г-дин Гојковић желео да имплицира о тексту г-на Живковића?
    Кад смо већ код contradictio in terminis, мислим да је то и ово што г-дин Гојковић пише о Императору Николају II: “…свестан сам да је свети Цар Николај један од највећих и најморалнијих државника у историји целокупне светске државности…“., јер појам “морални“ и “државник“ су у пракси у крајњој линији неспојиви. Историја врви примерима – а пример Николаја II и јесте такав, јер његову моралност и племенитост није могуће порећи, али исто тако – нпр. превременим увођењем војно неприпремљене Руске Империје у Велики рат (несумњиво племенит и моралан чин помоћи Србији), он није учинио велики државнички потез по своју државу, уводећи је, државнички непромишљено, у сукоб у коме ће она убрзо у крви и ужасу Грађанског рата нестати и наступиће деценије бољшевичког мрака.
    Али, на страну то – слажем се са г-дином Гојковићем да је Путин у овом тренутку најбоља алтернатива по постсовјетску Русију, јер – како и он наводи речи О.А.Платонова: “ да би рушење Путина у овом тренутку значило катастрофу за Русију“, мада то наравно никако не искључује да до катастрофе једном неће доћи, поготово ако се у њој настави такво стање (критика?/клевета?) какво у коментарима на чланак г-на Живковића износе неки коментатори (нпр. чини ми се, неки @Сергеј) из садашње Постсовјетије…
    Сада долазимо и до Србије…Г-дин Гојковић је очигледно овог става: : “…Поставимо себи питање, не обазирући се на наше мишљење о Вучићу – да ли он данас у Србији има озбиљну политичку алтернативу? Нема.“. Значи – садашњи протести, дело су тзв. “другосрбијанаца“ и нису на месту… “Првосрбијанци“ су – по дефиницији противници свега за шта се “другосрбијанци“ овом приликом залажу, а пошто нема алтернативе Вучићу и његовима – нека овако и остане, зар не г-не Гојковићу?
    Па – добро, нека Вам буде…

    Свиђа ми се

  4. Још једна позната крилатица из мог омиљеног филма „Брат“: „Вот скажи мне, американец, в чем сила? Разве в деньгах? Вот и брат говорит, что в деньгах… Нет, не в деньгах! Сила – в правде!“ Ово битно за ситуацију у Русији.

    Нећу бар сада да дирам садржај текста. Следећи пут. Само мени озбиљно погодио ово пљување по руским патриотама. Чији је пројекат „Руска народна линија“? Суркова и екипе? Он контролисао сва патриотска удружења у Русији. То је риторичко питање. Не можете ви да знате ко са ким о чему се договорио. Ја мислим лично ви радите искрено и жртвовено, та томе свака част вама лично. Али не плујте против ветра.

    Какав национални састав осуђених по ч. 282 Кривичног Закона РФ? (екстремизам, говор мржње…) Па није ваљда Чечени или Татари? 99,9 % Руси, тачније – управо руски патриоти, интелектуалци. Ја вама ту озбиљни подаци могу да кажем. И ко и зашто „остао“ на арени. ВВП тек ових дана мало декриминализовао овај чланак, који био примењиван баш нацистички. А зашто?

    Али сада ја о другом аспекту.

    Срби не смете више ни да пишљате против мр. Вучић. Зашто:

    На Вучића потребно гледати у глобалном контексту борбе глобалиста против целог света и у контексту руског препорода. Вучић је само чувар позиције, брани позицију како зна и уме.

    1. Вучић није издао Космет. Ипак није! Космет је у саставу Србије! Устав је на снази!

    Бриселски процес – а) може да буде поништен; б) драстично ни на шта не утиче.

    Бриселски споразум – тешко, али морао због свеобухватног притиска Запада. Вероватно били су толико тешки успови (бомбардовање, санкције, гашење иностраних фирма, санкције због Русије исл.) да он није могао да одупре, урадио то да би избегао праве националне катастрофе. Вучић ипак држе Косово, и гаранција и чувар њему ту Русија. Вучић је био толико паметан да изиграо Запад прави се послушним идиотом (а пробајте да радити са идиотом – двоструки тежак посао) али створио непробојни зид у лицу Русије. А он као ни при чему. Тиме вешто избегао да на њега и главно на Србију исплива целокупан бес Запада. То је вешта игра који не разумеју они који ни у стању да сагледава „ствари у целини“. Вучић паметно направио изванредну чврсту личну везу са Путином и они заједно озбиљно зај..вају Запад. Само Вучић МОРА да се прави идиота. И ово је тешка лична жртва.

    2. Вучић стабилизовао финансије Србије. Србија има најстабилније курс динара. То стабилно финансијско и онда економско стање.
    3. Нема више директне угрожености тероризма.
    4. Вучић подржава Републику Српску финансијски, у 2018 посебно јако.
    5. Нема директне угрозе распада Србије.
    6. СПЦ функционише, чак и бране Космет.
    7. Јесте, има јако иритирујучи начин јавних иступа. Али то је тешка улога идиота, не може другачије. А и не гледајте! Он води своју битку. Ту није важно шта говори. Важно шта се ради у тишини о којој нико не сме ништа да зна.

    Оно шта се односи на тешку економску ситуацију – у целом свету она је таква. Свака држава тешко живе. Ситуација у Србије је тешка али не катаклизмична! Све оно шта је негативно (одлив младежи, смртност, болести,гашење предузећа, порези и тако даље) може да буде поправљено само да земља преживи прелазни период. Русија ће опоравити, па онда следи опоравак Србији.

    Проблеме су увек били. Они у Србији само јако тешки али не апокалиптичне. Ниједна влада није идеална, ова није најгора. А ако и јесте, па онда сучељава са таквим изазовима у текногеном веку као нико пре.

    Фрагментарне податке о лошем стању у различитим сферама: а) само фрагменте (а могу и да буду лажни) једине велике слике и малозначајни у величанственом историјском континууму б) све може и вероватно буде поправљено. Ако наша два лидера ће радити леђа о леђа.

    Онда ви радујете се долазку ВВП, ми – долазку Вучића као одражавању нераспојевог пријатељства наших народа.

    Ниједне критичне речи.

    Сагледавамо сву слику.

    (одрадио сам сендвић, Вучић мени дугује! )))))

    Свиђа ми се

  5. да, још: наоружање! Русија озбиљно се наоружава – то значи и Србије је заштићена. Има и буде ощх испорука, спасено још и српско ваздухопловство. Да, нато-контрола, нато-стандарди, одлив људи, скрачивање наоружања и особља, мала плата, бла-бла-бла . то су проблеми који су увек били. Све се компенсира руском заштитом (можемо и са Каспијског мора). Али генерално Србија у никад бољем положају шта се тиче наоружања. Од 2000 године.

    И у Србији манастири су у успону, много више верујећих људи, младежи сигурно више.

    Ја не знам, шта није у реду? Осим врло озбиљних али прелазних фрагмената.

    Озбиљно питам: у каквом стању (са тачним подацима е не теоријама) се налази сада Србија по кључним тачкама?

    Само не препричавајте мени руских мислиоца, не очитавајте ту лекције, Михаил Назаров и Лев Тихомиров мени и не само мени су књиге на столу. Смисао постојања своје земље ја знам. О још желим да знам управо сву слику а не нечији личне романтичне фантазије.

    Свиђа ми се

  6. Не бих се сложио са насловом : “Што је за Немца добро, за Руса је погубно”

    Овај наслов би имао смисла године 1941 али не и данас, кад Немачка и Русија (и поред страшног америчког противљења) заједнички граде гасовод који ће Европи осигурати потребну енергију а Русији сигуран и знатан приход. Гасовод који ствара услове за уједињење европске технологије и руских природних богатстава и, ако Бог да, за Де Голову : “Европу од Атлатика до Урала, која ће одлучивати судбину света”. Европу у којој би и ми нашли мир и благостање.

    Свиђа ми се

  7. ПРИЛОГ ГЛАВНОМ ЈЕЛУ 🙂

    „Шта су тачно Русија и руске компаније учиниле не за то да добију приступ венецуеланским уговорима о нафти и снабдевању оружјем, већ да осигурају своје улоге? Не за подршку опозиције, не за покушај манипулације елитама, него што су радиле руске организације, компаније, представници како би се народ Венецуеле – житељи фавела, војска, наставници, лекари, инжењери, сељаци – солидарисао са нама, осетио према нама људску симпатију и захвалност.

    Где су руске школе и станице за вакцинацију, бунари и филтрацијске станице, генератори који дају светлост руралним болницама, где је подршка венецуеланским невладиним организацијама за пројекте заштите животне средине, колико су места руски универзитети наменили студентима из ове земље?

    Одговорићу да све то не постоји или је нестало. Можемо навести примере изложби и концерата, путовања оркестара, ансамбала, уметника и тако даље. Они су, наравно, потребни. Али да ли такви пројекти решавају овоземаљске задатке масовне солидаризације и лобирања? Не, не решавају..

    Изнова и изнова, са упорношћу прождрљивог идиота, били смо ангажовани на поткупљивању елита, не обраћајући пажњу на то да би оне могле нестати / бити смењене / променити оријентацију. Наше компаније су куповале кошаркашке клубове, летеле приватним авионима, организовале журке и проводиле се на јахтама генерала и њихове деце, запошљавале рођаке министара у мисијама и заједничким пројектима, традиционално се, са истински класичним капиталистичким цинизмом и занемаривањем односећи према „масама“, а у корист „елита“.“

    https://m.vz.ru/opinions/2019/1/24/960848.html

    (Превод са фб-профила В.Коларића)

    Свиђа ми се

  8. @Srdjan
    Ruske stanice za vakcinaciju, bunari i filtracijske stanice su na istom mestu na kom su iste EU stanice po Srbiji, pa je ipak srpska elita i birokratija 90% za EU, a jos su nas bombardovali, okupirali deo teritorije i podrzali i opravdali etnicko ciscenje srpskog naroda.

    Свиђа ми се

  9. Одговор господину Дубињину.
    1. Господине Дубињин, није ми баш пријатно да Русу објашњавам шта је руски песник хтео да каже, али сам приморан. Реч стать у зависности од контекста може имати неколико различитих значења – склад, карактер, суштина… У стиху Тјутчева – У ней особенная стать — очигледно се мисли на Русију, очигледно је да у контексту целе строфе, не само овог „спорног“ стиха, песник Русији додељује посебну духовну силу, додељује јој неку посебну улогу. Као што вероватно знате, стихови се не могу преводити као романи и по мом скромном мишљењу (а можда и захваљујући мојој посебној духовној блискости са делом и погледом на свет Ф.И. Тјутчева) нешто ми говори да управо истицање „посебне улоге Русије“ више одговара замисли песника од „посебности унутрашњег склада“. Наравно то је ствар укуса, ја не бих написао да је Ваш превод неправилан, али ми моје песничко чуло говори да је мој превод ближи оном што је песник хтео да каже…
    2. Појмови „морални“ и “ државник“ су неспојиви само за потпуно дехристијанизовани ум. У елитним вековима српске историје, немањићком периоду и периоду српске деспотовине, као и у историјском периоду када се Русија с правом називала „Свјатаја Рус“, то не само да нису били неспојиви појмови, него су то били синоними. То што сте Ви духовно исувише далеко од тих времена и у својој незнавености не схватате да је служење Слову једина истинска писменост која изграђује и надограђује и појединце и народе, то је Ваш проблем. Ви сматрате да је Цар Николај направио државничку грешку уласком у Велики рат. А ја сматрам да је тим потезом дао шансу руској државности и руском народу, да после такве дехристијанизације и издаје светлог и Светог Цара, да не нестане са лица земље као што су нестајале све империје на врхунцу свог моралног пада. За мене управо узвишена жртва светог Цара Николаја (нови Лазар, ново Косово – како глагоља свети српски златоусти владика Николај) заправо представља залог спасења и будућег препорода Руског Царства, без те жртве велики руски народ би се претворио у оно у шта су се претварали сви народи после пада њихове империје – у мање или више најамнички народ…
    3. Што се тиче Вашег „доласка до Србије“ – шта да кажем. Мени протести нису били ни на крај памети кад сам поставио питање да ли Вучић има политичку алтернативу. Ваљда је јасно из текста да ја пишем о Путину и да је постављено питање да ли Вучић има политичку алтернативу са којом Путин може преговарати. Или Ви можда сматрате да је Путин требало да разговара са предводницима протеста, да заобиђе званичну власт у Србији? Шта да кажем, честитам на интелигенцији. Дакле, „протести, првосрбијанштина, другосрбијанштина, алтернативе, ко се за кога залаже“, плод су Ваше уобразиље, приликом писања текста ја на такве приземне ствари НИСАМ НИ ПОМИШЉАО…

    Свиђа ми се

  10. Прочитах Живковићев, а затим Тихомировљев и, ево, Гојковићев чланак. Такође и већину коментара. Бура у чаши воде. Прављењу таквих „бура“ склони су људи који себе убрајају у интелектуалце и прецењују важност својих „увида“ и „залагања“, која се најчешће своде на пуки вербализам, илити, народски речено, млаћење глогиња, умишљајући да својим писањем и јавним иступањем на нешто битно утичу. И сам доста пишем и преводим, одлично знам колико је пријатно тако мислити о свом труду, уложеном у писање или јавну реч. Свако самозаваравање ствара осећај неке пријатности – ништа човека толико не понесе као лаж. Зато је неопходно непрестано стражити над собом, не дозвољавати приступ таквом самозадовољству и самоуверености. Јавна реч није никакав подвиг. Барем не сама по себи. Увек је мора пратити лични пример. Лични пример најчешће доводи до великих (само)понижења, што није нимало пријатно. А и скупо кошта.

    Годинама уназад пратим Живковићево писање о Русији, између осталог и на РНЛ. Увек, и када су га руски пријатељи тапшали по рамену, налазио сам у његовим написима, после низа изнетих умесних и ваљано сложених чињеница неку суштинску грешку, суштинску омашку која вас натера да намрштите нос. Као кад промашите циљ, а погодите све остало. Слично је с неким младим (и не тако младим) руским стручњацима за Србију и балканска питања, чија су иступања у Србији протеклих година такође изазивала бурне полемике: изванредна проницљивост у изношењу неких чињеница, (про)цењивања одређених кретања и дешавања у друштву, помешана с невероватним глупостима. Откуда то? По мени – отуда што су знања тих дипломираних стручњака готово искључиво књишка. И једнима и другима се познавање народа којим се баве своди на салонско ћаскање с уским кругом „одабраних“ или случајних људи. А видите, живот тзв. „елите“ нема благе везе са стварним животом. До темена је зароњена у царство земаљско. За њу је „народ“ некаква безоблична маса без стварне и битне садржине, која се по вољи може „анализирати“ и „обрађивати“. Савремена „елита“ се зато налази пред самоуништењем: ништа није научила од својих претходника, збрисаних са историјске сцене из сличних разлога.

    После предугог увода, да прокоментаришем ова три чланка. Учинићу то с пар поређења и неколико питања, па ко разуме – схватиће.

    Несрећни Дис је у свега пар година написао „Наше дане“ и збирку „Ми чекамо Цара“. У оба случаја био је у праву. „Цара“ смо дочекали, али је он после само неколико година убијен, а Царство га је надживело једва неколико година. Зато што друштвени талог на челу србијанског друштва из „Наших дана“ ни после нечувених жртава народа није очишћен: њему је после рата само додат талог из редова наше ослобођене „браће“. Тако накарадно скројено „царство“ било је зато унапред осуђено на пропаст: после такве државе и комунисти су дошли као некаква Божја милост. Св. Владика Николај негде написа да Срба убрзо не би више ни било да је Краљевина Југославија дуже потрајала.

    Руску револуцију је најупечатљивије најављивао Достојевски (он је, за разлику од многих умних савременика, захваљујући робији имао искуство живог општења с народом; и његови увиди су стога дубљи него у многих умних савременика и онда кад наизглед греши). Сви су га читали, али није имао ко да га чује. И десило се шта се десило.

    Погледајмо сад нашу савременост. Колико је у РПЦ и СПЦ истинске Цркве, а колико антицркве (од Цркве све почиње, не од световних власти)? Колико, да се послужимо сликом Достојевског, терапоната, колико зосима? Тј. колико лажних, а колико истинских подвижника? Колико су наше Цркве заједнице, а колико корпорације, све више уређене по туђинским моделима? Колико и у редовима „патриота“ има истинског самопрегора и подвига, а колико најјефтинијег каријеризма? На каквим се духовним и наравственим основама стварају будуће елите у нашим Отаџбинама? Лично видим врло мало разлога за некакву наду, о усхићености да не говоримо.

    Има једно пророчанство, на које је упозоравао доста оспоравани савремени руски богослов, проф. Алексеј Осипов, о томе да ће се будући антихрист родити управо у Русији. Ко вели – ако је читав Запад ђаво узео под своје, а остатак света живи у духовним заблудама – кога је непоменику остало да заведе и обмане осим православних? Знам да је поменуто пророчанство највероватније измишљено, али по свему што видим око себе не мора значити да је и лажно. Зато га увек држим негде „у малом мозгу“.

    О свему овоме трудим се да јавно не говорим, премда ме копка годинама. Не би ни имало сврхе. Сад сам то учинио с мишљу да ће можда нешто значити онима којима је упућено. Господина Гојковића познајем, мимо писања и превода, с најбоље људске стране, г. Тихомирова сам имао прилику да упознам (повремено се и сам огласим на РНЛ), господина Живковића и коментаторе уопште не познајем. Највише што тренутно можемо је да избегавамо бесплодне расправе и умножавамо колико можемо таленте којима располажемо. И непрестано пажљиво ослушкавамо сопствену савест. Она никад не лаже.

    Свиђа ми се

  11. „Параллельно русскую историю, еще с XV века, пронизывают мечтания о какой-то роли или миссии России в мире, желание чему-то научить других, указать какой-то новый путь или даже спасти мир. Это “русский мессианизм” (а проще — “вселенская русская спесь”), начало которого авторы видят в концепции “Москва — Третий Рим”, высказанной в XVI веке, а современную стадию — в идее всемирной социалистической революции, начатой Россией.
    В результате Россия всё время оказывается во власти деспотических режимов, кровавых катаклизмов. Доказательство — эпохи Грозного, Петра I, Сталина.
    Но причину своих несчастий русские понять не в состоянии. Относясь подозрительно и враждебно ко всему чужеродному, они склонны винить в своих бедах кого угодно: татар, греков, немцев, евреев… только не самих себя.
    Революция 1917 года закономерно вытекает из всей русской истории. По существу, она не была марксистской, марксизм был русскими извращен, переиначен и использован для восстановления старых русских традиций сильной власти. Жестокости революционной эпохи и сталинского периода объясняются особенностями русского национального характера. Сталин был очень национальным, очень русским явлением, его политика — это прямое продолжение варварской истории России. Сталинизм прослеживается в русской истории по крайней мере на четыре века назад.
    Те же тенденции продолжают сказываться и сейчас. Освобождаясь от чуждой и непонятной ей европеизированной культуры, страна становится все более похожей на московское царство. Главная опасность, нависшая сейчас над нашей страной, — возрождающиеся попытки найти какой-то собственный, самобытный путь развития — это проявление исконного “русского мессианства”. Такая попытка неизбежно повлечет за собой подъем русского национализма, возрождение сталинизма и волну антисемитизма. Она смертельно опасна не только для народов СССР, но и для всего человечества. Единственное спасение заключается в осознании гибельного характера этих тенденций, в искоренении их и построении общества по точному образцу современных западных демократий.“
    Игорь Шафаревич, „Русофобия“

    Свиђа ми се

  12. Иако сам за Стање ствари преводила са руског, ни издалека моје знање руског није на нивоу г. Дубињина или г. Гојковића. Ипак волела бих да дам свој малени прилог разумевању стихова великог песника. Ја бих превела:

    Умом се Русија не може појмити
    Аршином општим измерити:
    Она је посебна је у својој бити –
    у Русију се само може веровати.

    Аршин је употребио и песник, јер је то била усвојена мера у Русији, а није до краја утврђено порекло речи , Tурци кажу аршим, али то је од персијског арши…. Ово само као пример,јер кад преводим са руског трудим се да задржим што више речи руских ако су задржале исто значење код нас. Иначе је звучније превести други стих на пример са: једним тасом извагати)
    С једне стране, и г. Дубињин и г. Гојковић су, чини ми се, у праву. Суштину ми видимо као складну, али из суштине се рађа улога (улога је везана за карактер,, а стать се преводи и са карактер.
    Руски језик нисам учила у школи, самоука сам и кад преводим користим речнике разне, па и ове на интернету. Ево шта кажу на Викисловарь за :стать „перен. суть, характер ◆ Умом Россию не понять, // Аршином общим не измерить, // У ней особенная стать, // В Россию можно только верить. Ф. И. Тютчев, «Умом Россию не понять…», 1866 г. „

    Свиђа ми се

  13. @Ранко: Као поносни поседник (по Вама) “ дехристијанизованог ума“, да Вам уз помоћ моје обездуховљене, немистификоване приземне логике одговорим тачку по тачку:

    1. Шта је Тјутчев под оним “У ней особенная стать“ хтео тачно да каже, не могу да знам, али – будући да је био песник XIX века, сигурно је користио речи у смислу њиховог значења у тој епохи. Ако узмете познати оновремени “Толковый словарь живаго Великорусскаго языка Владимира Даля“ из 1882 г., под појмом “стать“ нећете наћи ништа ни приближно њеном преносном значењу као “улога“ (“роль“), баш исто као ни обрнуто – под појмом “роль“ нећете ништа ни у преносном значењу наћи што одговара појму “стать“. То што Вашем потпуно христијанизованом уму потпуно одговара да у мистичном тумачењу улоге Русије тој речи припишете значење “улоге“ – па, ако Вас то чини сретним – нека Вам буде… Ипак, мислим да је @Владанка (скидам јој капу!) најбоље осетила право значење: “Она је посебна у својој бити“.
    2. Захваљујући мом примитивном нехристијанизованом уму и ономе што нас учи овоземаљска историја, и даље остајем при томе да су појмови “морални“ и “државник“ у крајњој линији неспојиви. У том погледу, чак и онај монструм Стаљин је био – за разлику од високоморалног Императора Николаја II, и баш због своје монструозности, купивши две године предаха (1939-1941 г.) пактом са Немачком, агресијом на Финску, окупацијом прибалтичких држава, нападом на Пољску с леђа после напада Немачке на њу, и у одсуству било каквог морала, ипак успешан државник. Император Николај II то, на жалост, није био.
    3. Што се Србије тиче, да само наведем Ваше речи (а ваљда је то и Ваш став?): “…Поставимо себи питање, не обазирући се на наше мишљење о Вучићу – да ли он данас у Србији има озбиљну политичку алтернативу? Нема.“. Ви то кажете током већ не знам које недеље сталних демонстрација против Вучића, за кога по Вама нема озбиљне политичке алтернативе, а при томе тврдите “ ја на такве приземне ствари НИСАМ НИ ПОМИШЉАО…“. Па, у крајњој мери то је, можда, и логично за неког ко пребива у вишим сферама. Пазите само да не паднете…

    Свиђа ми се

  14. Господине Дубињин, идемо по тачкама.
    1. Покушао сам да Вам смирено и кратко објасним да преводилаштво не значи пуко превођење од речи до речи, него да је важније ухватити смисао онога што је писац хтео да каже. А Ви сте се ухватили речи „стать“ као пијан плота. Кад је тако хајде да Вам „нацртам“ неке ствари, пошто очигледно моја опаска да се стихови не могу преводити као романи, није допрла до Вашег ума. И у прози, а поготово у поезији, имамо чест случај да превод неке реченице или стиха нема уопште преведену сваку реч, али има ухваћен и верно пренет смисао. Преводилаштво је стваралачки процес у коме није довољно имати Даљев речник (који је изузетно значајан) и дословно преводити текст од речи до речи, да би се нешто квалитетно превело. И када већ говорите о мојим наводним висинама са којих треба да се спустим, зар сам ја држао предавање Вама о Вашој струци, или сте ви држали предавање из преводилаштва човеку који је превео приличан број књига и текстова (не желим да се хвалишем и помињем бројке – они који ме познају знају те бројке)? Дакле, иако сте прилично примитивно изложили преводилачки процес, ја сам покушао да на културан начин, без осионости, објасним да преводилаштво представља нешто више од дословног превођења од речи до речи, више од дословног превођења сваке речи у реченици или стиху. Али Ви изгледа моју пристојност схватате као слабост па сте се ухватили буквалног значења једне речи као пијан плота…
    Но, кад сте већ запели толико, натерали сте ме да потражим савет за стихове Тјутчева на руском претраживачу. Укуцајте на јандексу: У ней особенная стать, что означает слово стать в стихотврении Тютчева – и наћи ћете следеће објашњење као најбоље: Слово «стать» здесь имеет значение – склад, характер, сущность.
    Третья строка стихотворения объясняет особую роль России – «У ней особенная стать». При этом слово «стать» несет в себе образ человека: именно люди в России особенные, особенные своей широкой душой, сильным духом.
    Дакле, пре седам месеци је Андреј Пучков на Јандексу то објаснио скоро идентично као ја јуче у одговору Вама и истакао да трећи стих објашњава ПОСЕБНУ УЛОГУ РУСИЈЕ. А уопште се не познајемо и ја то данас нађох. Представляете?
    2. Ја Ваш ум нисам назвао примитивним, трудим се да водим културан дијалог, а што се тиче Ваше дехристијанизације, опростите, то се види из авиона и био бих лицемер ако не бих на то указао. То потврђујете и овим постом. За вас не постоји Бог као Творац историје, за вас нема значаја какво је морално стање народа за историјске процесе. Ако Вас интересује како христијанизовани умови гледају на то, прочитајте проповеди великих руских светитеља у другој половини 19 и почетком 20 века, на пример Теофана Затворника и Јована Кронштатског. У тим проповедима ћете видети да ти светитељи пророчки цртају верну слику надолазеће катастрофе, буквално као сликарском кичицом приказују страшне пошасти ако се руски народ, пре свега ДЕХРИСТИЈАНИЗОВАНА РУСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА, не врате Богу. Моле и преклињу, плачу и вапију, упозоравају на неизбежну казну Божију ако се не заустави отпадништво од Бога. Они су хируршки прецизно предвидели и отпадништво од вере означили као узрок страшних страдања. И замислите господине Дубињин, није им падало на памет да за ту катастрофу окриве Цара или да му пребаце како он није велики државник. Напротив. А обезбожена владајућа елита и обезбожена интелигенција која се тако дуго упињала над свргавањем монархије, остала је без плодова када су после масонске Фебруарске, на власт дошли бољшевици у Октобарској револуцији. Плодове њиховог рада приграбили су бољшевици, али они услед своје дехристијанизације нису способни да у себи виде кривицу, него су за све кривили бољшевике. Шта је вредела генералу Алексејеву борба против црвених после октобра, кад је у фебруару издао Цара? Плач над рекама Вавлонским не помаже, понављам Вам то. Али то знање руским светитељима није дао разум, него вера господине Дубињин, Православна вера. Ми из Библије знамо да су људи излазили живи и здрави из ужарених пећи, да су ходали по води, али то им није омогућио разум, то им је омогућила вера. Христијанизујте се, па ћете можда схватити да је Цар Николај био и моралан човек и велики државник. Пуким умом, то се не може схватити…
    3. Што се тиче треће тачке, ја не знам шта да мислим. Да ли то Ви покушавате да мене убедите да сам ја мислио оно што Ваша уобразиља Вама говори? Какве везе има Владимир Путин са протестима, да ли се Ви шалите или заиста мислите да је Путин требало да разговара са организаторима протеста? У тексту сам написао да сам своје мишљење и о ситуацији у Србији и о власти, изнео у многим својим текстовима и није потребно Ваше тумачење мојих ставова, ја их сам износим и тумачим. Не у коментарима, него у текстовима, са својим именом и презименом. Зашто манипулишете вађењем једног дела цитата из контекста са покушајем да мени припишете некакву своју уобразиљу. Наставак цитата који сте истргли из контекста овако изгледа:
    Имајући то у виду, зар је могуће нападати и Путина и Вучића због сусрета који ипак значи зближавање наше две државе и наша два народа. Мој став о нашем председнику изнет је у многим мојим текстовима још на Фонду Стратешке Културе, али ја уопште нисам присталица тога да се неки појединац, ма ко он био, оптужује за сва зла овога света. Ако Вучић јача везе са Русијом, макар то било у доброј мери и због личне промоције, ја ћу то подржати, нећу пљувати. Заиста ми није јасан став појединих Срба који због своје мржње према Вучићу, замерају Путину што је посетио Србију. Па ваљда би требало да будемо срећни ако је Путин успео да га бар мало отргне из смртоносног загрљаја Запада. Филозофија – ја не волим Вучића и љут сам на Путина што га подржава, прилично је детињаста, да не кажем наивна.

    Шта Вам је овде нејасно? Да ли сматрате да ја треба да будем аутистичан и критикујем Путина што долази код Вучића, уместо да се солидарише са „демонстрантима који већ не знам коју недељу шетају“ и лепо га пусти да на миру заврши посао онако како га је завршио Мило Ђукановић у Црној Гори? Да ли је то порука коју Ви покушавате да пренесете? Господине Дубињин, такав аутизам можда може бити својствен дехристијанизованим умовима, али свакако није својствен хришћанима…

    Свиђа ми се

  15. @Ранко: Мада бих у прологу мог одговора Вама, баш као и Ви – да сам живео пре 100 година сигурно изабрао Тјутчева, данас, свестан да оне Русије о којој Тјутчев пева више нема, и никада је више неће бити, бирам Киплинга:

    “Oh, East is East, and West is West, and never the twain shall meet,
    Till Earth and Sky stand presently at God’s great Judgment Seat;…“

    Другим речима, ми смо – због моје социјално-политичке позадине и чињенице да после сретног одласка са (југо)Истока већ пола века сретно и врло задовољно живим на Западу, непобитно два света, и мада се користимо истим језиком (који је за мене први страни језик који сам научио), тај језик је за нас двојицу скоро омониман. Али, то није само једина разлика. Ви ми, нпр. наводите речи двају светитеља (XIX/XX века) званичне (државне) РПЦ, а ја не могу заборавити речи моје руске бабушке (кћери богатог трговца и индустријалца- старообредника), која је, да би се удала за мог деду (наследног племића, коњичког официра, велепоседника) била принуђена да се (поново!?) крсти у државној РПЦ – и то у XX веку, 1901г., јер без тога брак није смео да буде закључен! Какво духовно силовање у Европи у XX веку… То се (истина, само формално, али не и суштински) променило тек после царског манифеста о верској толеранцији 1905 г. Од ње сам чуо о ужасавајућем, скоро тровековном зверском прогону њених (а тиме делом и мојих) предака од стране званичне руске државе и званичне РПЦ (која се – за разлику од руске Заграничне цркве никада није покајала и молила опроштај). Чак и када јој не бих поверовао – а јесам, касније сам више него доста доказа о тим зверствима (пред којима бледе и многа зверства римокатоличке Инквизиције) нашао у историјској литератури .. Дакле, и с те стране (мада уопште нисам старообредник) припадамо двома световима, за које Киплинг лепо каже: “…and never the twain shall meet…“
    Пошто сам имао несрећу да одрастам (у унутрашњој емиграцији) после 1944 г. у Југославији, добро знам какве су друштвено/духовно/политичко/економске околности тамо владале, и искрено Вам кажем да ценим што упркос томе нисте подлегли тој погубној клими (мада је у времену Вашег формирања она била доста блажа) и разумем зашто је таквима као Ви неопходно да имају неки духовни ослонац, који сте Ви нашли у вери у Русију (која, истина, више не постоји) и у њену наводну улогу у свету.
    Па, добро, нека буде тако… Qui vivra verra!

    Свиђа ми се

  16. Ево два прилога на теме око којих се води дискусија:

    1. Стихови Тјутчева:

    Фјодор И. Тјутчев, УМОМ РУСИЈУ НЕ МОЖЕШ СХВАТИТИ…

    Умом Русију не можеш схватити.
    Аршином општим није премерена:
    Њена судбина јесте особена —
    У Русију можеш само веровати.

    Препевао: Александар Мирковић

    2. О изреци „Што је за Немца добро, за Руса је погубно“

    Текст Павела Тихомирова, као реакција на овај текст г. Гојковића

    О происхождении поговорки «Что русскому хорошо, то немцу – смерть» (Письмо Сербскому другу, большому любителю нашей культуры и истории …)

    http://ruskline.ru/analitika/2019/01/25/o_proishozhdenie_pogovorki_chto_russkomu_horosho_to_nemcu_smert/

    Свиђа ми се

  17. Да дам свој прилог дискусији.

    Ранко Гојковићу – свака част на дубокој вери и најискреној љубави ка Русији.

    Г-ну Дубињину – свака част на вашој духовитости и образовању, ви сте сачували овај дух руског имперског образовања и овог непоновљивог стила енциклопедично образованог човека. Преко вашег обрачења осечам везу са нашим генерацијама. Као уживо разговарам не само са Вама него и са нашом историјом. Ви сте прави руски човек.

    Пошто сам модеран Рус, живим у Москви, имам „високо образовање“, ево шта ја могу да кажем.

    Тјутчев употребио „статј“. Добро ви сви цитирате речники шта значи „статј“. Али ту речник много не помаже.

    Код Тјутчева ово је врло чудно звучи! Суштина проблема у томе. Баш и за Руса звучи чудно, неприкладно.

    А зашто: „статј“ употребаљава се за карактеристику спољашњег изгледа ЉУДИ. Например: „в зал вошла статная женщина“, „он обратил внимание на статного мужчину“. „Статниј“ – негде у близу „величественный“ или „породистый“ (в ком чувствуется ПОРОДА, СТИЛЬ). Човек (или жена) сасвим не обавезно мора да буде леп, не о томе се ради. Него обавезно мора да има висину (за човека са малом висином али истог типа буде употребљено нешто друго), сигуран поглед, праве рамена (хорошая осанка).

    Али подвучем то више се односи на спољашност. То врло ретки израз. Може да буде употребљив када желиш да кажеш о човеку нешто добро а у очи се упада управо овај манир држања.

    Управо то – МАНИР ДРЖАЊА!

    Како то се примењује на државу: „у ней особенная стать“. Это величие, мистическая мощь, непостижимая духовная и внешняя красота и сила. Это я вижу в данном случае „стать“. Потому что „стать“ имеет или нейтральную (только характеристика, фактически, роста и осанки) или позитивную „величественную“ коннотацию.

    НО ЭТО НЕ СВОДИТСЯ К „РОЛИ“. Роль – это „инструмент“, это слово для ТЕХНИЧЕСКОГО современного использования. Нет флера, нет старины.

    Не може стари израз, који сада има „флер“ посебне духовитости (мада није, али сама реч звучи прелепо) да се преводи као жаргонско објашњавање сецикеси високог духовног појма. Као да се спустиш на његов нивоу да би он схватио.

    Старински израз мора да буде преведен на посебан ДУХОВИТ начин. Потребно начи сличан израз ВИСОКОГ СТИЛА.

    Најближе дефиниције за превод – посебна суштина (смисао постојања) или „бити“.

    Пучков ту није ауторитет, он је неокомуниста, иступа за успостављање „новог“ социјализма али у вулгаризованом хрушчовском смислу, који у суштини је конрреволуција. Тачније, неотроцкиста.

    Свиђа ми се

  18. Господине Дубињин,
    ја саосећам са судбином Ваших предака, знам да је било много тешких историја. Но, као човек чијим венама ипак тече руска крв, добро би било да покушате помирити неке ствари. Најважније је схватити да постоји римокатоличка такозвана црква чија је глава римски папа. Папизам је прихватио треће ђаволско искушење, извитоперио предивни Христов лик, његово царство је од овога света за разлику од Христа који је рекао да Његово Царство није од овога света. Из римокатолицизма је проистекао протестантизам а из њега разне секте. И постоји Једна Света Саборна и Апостолска Црква, дакле Православна Црква и њена Глава је Господ наш Исус Христос. Не постоји никаква званична, државна и незванична, недржавна. Било је грешака архијереја и у Московској Патријаршији, било их је и у РПЦЗ, ја бих о томе могао да пишем и причам надугачко и нашироко, али најважније је да су и једна и друга дале венац светитеља, исповедника и мученика и слава Богу, данас су у јединству… И то духовно црквено јединствено је достигнуто у време владавине Владимира Владимировича Путина и за то му треба одати признање…

    Свиђа ми се

  19. Gospodin Dubinjin bi imao mnogo toga da nam kaze o zabranjenoj istoriji ruske drzave i Crkve…samo je malo natuknuo o dogadjajima koji su se desili pre 300 godina…raskolu koji se desio u Ruskoj crkvi.o kome malo ko zna.Svi dogadjaji koji su se desavali za poslednjih 300 godina u Rusiji su misticno povezani sa ovim raskolom.Duhovni pad koji se tada desio bio je u sustini osnov za sve nevolje koje su zadesile majcicu Rusiju,pocev od reformi Petra Prvog pa do danasnjeg dana.Kao sto rece g.Dubinjin ,za sve to se nikad niko nije pokajao…osim RZC ,i to u vreme prisnopamjatnog mitropolita Filareta.Dok god se ne izvrsi revizija i pokajanje za sve ono sto su zvanicna Sinodalna crkva i ruska drzava ucinile istiniskim ispovednicima Pravoslavlja,dotle ce Rusija da luta i propada.Sudeci po svemu nema izgleda za tako nesto…to je i g.Dubinjin na jedan fini nacin iskazao…to je stvar koja se davno dogodila,svi su na to zaboravili,niko to vise ni ne spominje,jednostavno palo je sve u zaborav.Samo JEDAN nije zaboravio,a ON ceka kolektivno pokajanje

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s