Миливој Макевић: Да ли су примања просветара једини проблем нашег школства и система образовања

У нашем школском систему постоје бројни суштински проблеми, а ниједан од њих се не дотиче висине примања просветних радника

Миливој Макевић

И ова школска година, као и многе претходне, почела је штрајком просветних радника. У медијима су се могле чути вести како синдикати просветних радника преговарају са министарствима – „четири репрезентативна синдиката просветних радника, унија синдиката просветних радника“ са министарством просвете, финансија и државне управе и локалне самоуправе, а преговарају о увођењу „платних разреда.“ Средином децембра опет четири репрезентативна синдиката радника у просвети организовала протест испред Владе Србије под називом „Зашто знање вреди мање“.

Из овога произилази да су просветни радници незадовољни примањима и стиче се утисак да су финансије и зарада запослених главни, па и једини проблем у нашем школству и систему образовања. Међутим, за потпуно и правилно сагледавање правог стања ствари у овој области треба имати у виду много тога, почев од идеолошке основе на којој почива наше школство и постојећег система вредности по којем оно функционише, затим школске програме, њихово спровођење и квалитет наставе, начин испитивања и критеријуме оцењивања, односе који постоје између наставника и ученика, професора и студента, а посебно квалитет просветних радника, њихову стручност, интелектуалне, моралне, радне и друге карактеристике.

Све наше школство је, још од Другог светског рата, секуларно, атеистичко, па и антитеистичко. Св Николај Велимировић каже да је тако још од Првог рата: „Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе и политике и војске и државе!“

За време мојих студија, почетком осамдесетих година прошлога века, сви старији професори на факултету су постављени декретом после рата, по критеријуму „друштвено-политичке подобности“. Неки од њих су били добри предавачи и честити људи, а многи (да не кажем већина и да будем престрог) то и нису. Али сви су, без већег изузетка, били идеологијом комунистички опредељени, и ни код једног се није могла приметити родољубива оријентација. Своје наследнике они су углавном бирали по својим мерилима и свом нахођењу.

Наведена идеологија има за последицу да су наша деца, као и ми сами, од предшколског (обавезног) па до докторских студија изложена својеврсном испирању мозга. Да уче фалсификовану нашу историју, ту „учитељицу живота“, као званичну и на њој стичу лажну и наопаку слику о себи и свом идентитету. Да смо „пали с неба“ у седмом веку и да не треба да воле свој народ, већ све друге, јер су сви други бољи од нас. Да нам писменост и култура потиче од Вука, а да и тај језик „говедара и свињара“ ту културну матрицу треба да унаказују и осакаћују. Да и то писмо настало деградирањем старе српске ћирилице, такође са циљем прекида са богатим језиком нашег средњовековног наслеђа и културним идентитетом, занемарују и не користе, као старомодно и превазиђено. Да смо постали од мајмуна и да треба да толеришу све гадости, трпе све неправде, опраштају све злочине нама учињене – да трпе и толеришу све оно против чега треба да се непоколебљиво боре у циљу голог опстанка. Да се смисао живота састоји у хедонизму и бесомучној јурњави за уживањима, а не у самодисциплини, одрицању, жртвовању, скромности, па и борби за истину, правду и против сваког зла – како налаже хришћанска идеологија и наш традиционални постојани систем вредности. Та антихришћанска идеологија одваја наше младе нараштаје, нове наше генерације од своје заједнице и традиционалног система вредности и упућује на понашање које води самоубиству народа. Дакле, представља духовни и биолошки геноцид над нама.

Актуелни закон забрањује телесно кажњавање деце, чак и од стране родитеља, што је директно отворило простор за уношење анархије и у породици, као и у школи. Деца не само што не уважавају и пркосе сваком ауторитету, већ одбацују сваку норму и моралну дисциплину. Драстичан пример њиховог неморалног понашања може се видети из текста објављеног у дневним новинама „Информер“ 11. фебруара 2016. године под насловом: „Осмаци имали орални секс пред разредом“, са наднасловом „Скандал у новобеоградској основној школи“ и поднасловом „Ученица осмог разреда на часу хемије орално задовољавала школског друга док су други ђаци све то гледали. У школи хтели да заташкају случај, родитељи тражили да се све истера на чистац.“ Сцена као у неком филму апокалипсе о Содоми и Гомори!

Још пре неких петнаестак година, у једној такође новобеоградској основној школи, имао сам – са не баш превеликим разумевањем – разговор са тамошњим директором. На питање зашто је разредна мога сина водила цео разред у дискотеку – да ли да се уче пушењу, алкохолисању или дрогирању, одговорио ми је: „Не, већ ради забаве и опуштања.“ А ја мислио да школа служи за образовање и васпитање, а не за забаву и опуштање! Такав директор је овлашћен да, поред осталог, одређује и уџбенике који ће се користити у његовој школи. Какав ли би одговарајући коментар могао пропратити овакву чињеницу?! У последње време подаци говоре о повећаном алкохолизму, наркоманији и пушењу код деце.

Стање у средњошколском образовању може се доста сагледати из писма доспелог у јавност октобра 2016. године под насловом „Деца коју су појели скакавци“ Љубинке Недић, професорке енглеског језика и књижевности у једној средњој стручној школи у Београду. У њему професорка износи детаљно како „Систем“ од школе „Упорно покушава да направи не забавиште, него зезалиште“ и тера наставно особље „Да праве од себе и школе будале“, обесмишљавајући све појмове и снижавајући све критеријуме до апсурда. Прижељкује и позива да се они, просветни радници и родитељи удруже и устану сложно против заглупљивања наше деце, пропадања младости и одгајања зомби генерација, које не занима ништа, које су спремне да „одблеје“ живот и сачекају крај у блаженој отупелости.

Реформа по тзв. „Болоњској декларацији“ посебно је деструктивно деловала на високо школство. Наметнута је уз образложење да треба да се повећа број високообразованих, ради повећања ефикасности студирања и ради усклађивања са европским системом образовања, у процесу свеопште глобализације. Двогодишње више школе претваране су у трогодишње „Високе школе струковних студија“, програми за двогодишњу наставу распоређивани су у три године. Прављене су основне струковне, па специјалистичке струковне студије, мастер струковне, а на факултетима основне академске, па мастер студије, или интегрисане студије, па докторске студије…

Наставни програми су прављени тако да се смањи обим градива, да сви предмети постану једносеместрални, да се студенти не би оптерећивали превеликим испитима и преобилним градивом. Унапред је сугерисано да проходност студената на испитима мора да буде висока. Чак је омогућено да студент положи неки предмет и без изласка на испит. Предвиђено је полагање писменим путем, у виду тестова, тако да студенти могу све да препишу, што они неретко и чине. Посебно је предвиђено да се мења однос између студента и професора, наравно у правцу потирања сваког ауторитета. Студентима је омогућено да оцењују професоре – свакако да су по њиховој вољи они професори који имају ниске критеријуме на испиту, поготово они који уопште не обарају студенте, а никако они са строгим критеријумом, без обзира на све њихове стручне и друге карактеристике.

Законом је предвиђено и често мењање програма у форми тзв. акредитације, сваких пет година. Високошколске установе праве саме наставне планове и уводе такве студијске програме који су атрактивни и који ће привући студенте. Програме наставе углавном прилагођавају својим постојећим кадровима.

За потпуније сагледавање стања у овом сегменту нашег образовања треба имати у виду да у овој нашој оволикој земљи Србији постоји 48 државних високих школа и 18 приватних, да државних факултета има чак 95, у оквиру 8 акредитованих универзитета чији је оснивач Република Србија. Да акредитованих приватних универзитета има 9 или 10, са ко зна колико факултета. То би прецизно могао да зна актуелни ресорни министар, нарочито што је и он сâм власник неке од ових установа.

На приватним школама и факултетима школарина се плаћа, док на државним поред студената на буџету постоје и самофинансирајући студенти, који такође плаћају школарину. Поред овога постоји и „Ценовник услуга“, који важи за све студенте, па сем школарине сви студенти плаћају за свако појављивање на шалтеру – од уписа и пријава испита, подношења разних захтева, па све до пријаве и одбране дипломских радова. Што значи да је успостављен и да функционише систем вредности „Моћ новца“, по коме је новац господарећа а човек служећа вредност. Тако да студенти у свим овим високошколским установама, биле оне приватне или државне (уосталом и приватне је одобрила држава!), служе и постоје да би професори и други запослени имали примања, а не да се оспособе за делатности у областима друштвеног и јавног живота и своје струке и постану корисни својој народној и државној заједници. Број студената посредно утиче и на примања запослених из буџета. Ово је систем вредности који намећу креатори и пројектанти глобализације, а који им помаже у кварењу и преправљању народа и лакшем вођењу у глобално ропство.

Постојање овако бројних високошколских установа има за последицу да се све оне боре за студенте, којих је све мање, а који представљају њихову робу. Рекламирају се и промовишу, тражећи себи студенте као на пијаци.

Фотомонтажа: Србија данас

Овако бројне школе и факултети и да хоће не могу да имају квалитетан наставни кадар. Посебно је поражавајући квалитет наставника у високим школама – или су били просечни студенти, ако не и потпросечни, у годинама пре ратовања на овим просторима, а пре реформе по „Болоњи“, или пак највећи број њих је дошао до докторске титуле после „Болоње“ и тиме задовољио законски услов за рад у високој школи. А после 2008. године, број одбрањених докторских дисертација се увећао за 880%, што говори о својеврсној девалвацији критеријума. Кад се на такву слабу стручност дода њихов морал, однос према раду, склоност ка разним злоупотребама, посебно корупцији, добија се још мрачнија слика њиховог квалитета. Дакле присутни су они испод просека у сваком погледу, добро је ако има и понеко просечан, док натпросечни, и ако уопште могу да опстану међу оваквима и у оваквом систему, не могу да се искажу. Још од средњошколских дана остало ми је у сећању да најлошији ђаци из гимназије одлазе у вишу педагошку и постају наставници, да уче друге ђаке.

Огорчен на овакво стање, једном приликом сам у свом колективу, на званичном скупу, јавно рекао пред свима да неки од нас, у одсуству постојећег овако накарадног система вредности не би могли бити ни помоћни радници у оваквој установи, а камоли професори или чак руководиоци.

Потпунија слика стања у високом школству се стиче ако се има у виду да студенти на студије долазе са врло слабим предзнањем – неки као да нису учили ни основну школу, да немају ни радне навике, апатични су и без животног елана, незаинтересовани за учење и без мотивације да дођу до дипломе, која им најчешће није гаранција за запослење, чак ни оним најбољим. С друге стране, професори или не држе предавање уопште, или то врло нестручно и невешто раде, па су ретки они који то раде и савесно и предано и квалитетно. На крају, студенти се пропуштају на испиту са малим или никаквим знањем, јер је то у складу са прокламованим принципом „високе проходности“, а и подударно са интересом колектива. Ако неки професор покуша да тражи неко знање од студента, бива изложен притисцима и силној критици.

Да држава „брине“ о проходности студената може се илустровати примером када су једном приликом запосленима на земунском факултету умањена буџетска примања, као казна за слабу проходност студената на испитима. После тога је уследило снижавање критеријума, тако да су се студенти и сами чудили како лако пролазе на испитима. Да бих истакао неподударност интереса мога колектива са интересима шире заједнице, такође сам једном приликом на званичном скупу у колективу рекао да бих радо остао и без плате и без будуће пензије, ако би то допринело да интерес моје и свих других образовних установа буде подударан са интересом мога народа и његове државе!

На основу свега кратко изнетог о стању у нашем школском систему могло би се констатовати да у њему постоје бројни и не мали, већ суштински проблеми, а да се ниједан од њих не дотиче висине примања просветних радника. Штавише, ако бисмо били самокритични и ако бисмо се руководили резултатима нашег рада и оствареним ефектима на ширу заједницу, дошли бисмо до тога да већина нас просветних радника треба да врати сав новац који смо добили, многи да дају и више од тога, а појединци да буду изведени пред суд части или кривични суд, с обзиром на њихово нечасно и криминално понашање и злоупотребу свог радног места.

У тражењу кривца за овакво суморно и катастрофално стање у нашем школству, могли бисмо се послужити ставом и речима већ поменутог владике Николаја Велимировића када он, говорећи о кривом путу европских народа, каже: „Нису криви народи, криве су духовне вође њихове. Није криво стадо, криви су пастири!“ То би значило по аналогији да нису криви наши ђаци и студенти, већ да кривце треба тражити у нама професорима, још пре у руководству надлежних државних институција, а најпре и највише у њиховим менторима из врха светске пирамиде моћи, које ови беспоговорно слушају и у потпуности извршавају све њихове злокобне замисли. А замисао и намера тих белосветских ментора је да од нас створе поданичку безличну масу, одметнуту од корена и памети, да нацију замене аморфном руљом која ће технички свет прогласити за једини завичај и станиште – да нас такве сигурно и безбедно утерају у свој тор НСП-а.

После свега могло би нам се наметнути питање: зашто организатори штрајка нису изнели ни један постојећи проблем, већ само захтев који се тиче примања просветних радника? Одговор би био да они управо овим настоје да скрену пажњу са правих и стварних проблема, што би значило да су и они део „система“, како би се изразила професорка Недић, или да припадају „пастирима“, како би рекао владика Николај. А пастири су распоређени по улогама – једни осмисле и креирају, други организују и спроводе, трећи надгледају и контролишу, и сви усмеравају стадо на пут без повратка, без обзира да ли сви свесно и вољно и с каквим намерама то чине. Да би стадо сигурно наставило путем са кога се не може вратити, пастири му дозвољавају да успут пасе, па још и да прави штету на околним усевима, и да тако мирно и спокојно стигне до одредишта, ни сами не знајући да се ни они многи са тога пута не могу вратити!

Аутор је професор сточарства у Високој пољопривредној школи

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Све што је уважени професор написао је тачно и верујем да 80% запослених у просвети исто мисли и да се слажу у потпуности са анализом стања. Једини проблем је што решења нема. Нити су наставници пастири ученицима, нити су министри, премијери, председници, престолонаследници, владике… пастири наставницима, нити било који појединац ни институција у овој земљи има пастира. Такво стање сигурно траје од 1918. када је наша држава укинута, а можда је тако било и раније. Бар тако су, о свом времену, писали Нушић, Домановић и остали књижевни великани. Као што ни Толстој, Достојевски, Гогољ, Чехов, нису своју родину, у своје време, описивали нарочито позитивно. Што је најгоре, чини ми се да ми нисмо чак ни најгори на свету и да се свуда догађаји крећу у истом смеру. У пропаст.
    А што се тиче плата, било би добро да буду мало више. Јесте да је на делу пропаст света, агонија цивилизације, урушавање свих моралних и духовних вредности, али да ми је бар 100 евра више, некако бих лакше поднео апокалипсу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s