Трибина  „Сто година уједињења“: Први светски рат и 1918. година доказ да је будућност наша

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, на Правном факултету у Београду одржана је 4. децембра трибина „Сто година од присаједињења Црне Горе, Срема, Баната, Бачке и Барање Србији“

Милош Ковић говори на трибини (Извор: Слово љубве)

Окупљеној публици се прва, у име организатора обратила Ивана Марковић. Марковићева је подсетила да су недавно прошле стогодишњице присаједињења Црне Горе, Срема, Баната, Бачке и Барање Србији односно скупштинe у Подгорици, збора у Руми и скупштине у Новом Саду на којима је одлучено да се ово присаједињење изврши. Марковићева је рекла како идеја ондашњих скупштинара у Новом Саду није било стварање некакве државе у држави па се поставља питање какво је уопште данашње оправдање организовања севера српске државе као „аутономне покрајине“. Подсетила је и на најновије инстанце прогона Срба у Црној Гори – искључивање српског културног наслеђа из образовних програма у црногорским школама (парадоксално дела Десанке Максимовић, добитнице Његошеве награде 1983, сада су искључена из школског курикулума), забрана појединим српским интелектуалцима да долазе у Црну Гору, међу њима академику САНУ Матији Бећковићу, историчару Александру Раковићу, професорима Дејану Мировићу и Чедомиру Антићу због тобожњег „угрожавања националне безбедности Црне Горе“. „Све ово указује да се као и пре сто година српски народ у Црној Гори бори против тлачитељске природе актуелне власти“, истакла је Марковићева.

На трибини су говорили Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду, Александар Раковић, историчар и сарадник Института за новију историју Србије, Слободан Орловић, професор Правног факултета у Новом саду и Горан Киковић, уредник часописа „Глас Холмије“ из Берана.

Први је о Црној Гори, како о уједињењу тако и о актуелним приликама прогона српског народа у овој земљи, надахнуто говорио Александар Раковић. Раковић је прво пренео поздраве Дејана Мировића који је тог дана био покушао да уђе у Црну Гору како би посетио своју родбину али је враћен са границе. Он је позвао присутне да поздраве српске заточенике у Црној Гори – укључујући у Небојшу Медојевића који је, како рече Раковић, „наш брат“ иако тога можда није свестан, Милана Кнежевића који је заточен у Скупштини Црне Горе, и све Србе који трпе антисрпски режим у Црној Гори.

Раковић је рекао како су црногорске власти, забрањујући му да уђе у земљу, обогатили његову научну биографију – подсетивши како је и Милорад Екмечић дописао у своју научну биографију да су га у Сарајеву заточиле и злостављале Зелене беретке.

Раковић је указао да је садашњи политички контекст чврсто повезан са политичким процесима старим сто и више година.

Раковић је своје излагање о стогодишњици уједињења отпочео указивањем на недавну вест – антисрпски режим у Подгорици изгласао је резолуцију којом поништава, после сто година, одлуке Подгоричке скуштине. Он је подсетио како су сви нововековни црногорски владари – од светог Петра Цетињског, преко Петра II Петровића Његоша и књаза Данила до књаза и краља Николе имали своје визије уједињења српства. Петар Цетињски је себе тако видео као некога ко треба да стане на чело српских земаља. Петар II је веровао како треба да постоји подела власти – световну би држао књаз Србије а он би засео на патријаршијски трон у Пећи када за то куцне час. Књаз Никола, казао је Раковић, је током читаве своје деценијске владавине био посвећени Србин иако је визија уједињења доживљавала своје мене. Он је са пијететом и поштовањем гледао на Београд и Кнежевину Србију. Када је боравио у Србији њега и краља Александра окупљени су на рукама носили у Саборној цркви и певали „Онамо, намо“, према Раковићевим речима – српску Марсељезу. Трзавице између династија он је оценио као династичке сукобе – династије су се бориле за превласт у српству и свесрпству. Раковић је навео речи Сима Поповића који је, када је извршен Мајски преврат, забележио да се књаз Никола затвори у собу и плакао. Поповић је закључио да књаз то чини пошто је свог сина Мирка видео као некога ко треба да стане на чело „Велике Србије“, уједињених српских земаља.

Александар Раковић (Фото: ИН4С)

Раковић је говорио како су наводи о ослобођењу и уједињењу српства били нешто уобичајено и за књаза Данила и потом за књаза Николу. Тако је, на пример, по ослобођењу Бара у јануару 1878. књаз Никола Петровић је ушао у море, скинуо и бацио бурму у морску дубину и узвикнуо – „Вјенчавам те српско море са слободом Црне Горе“. „Српско море“, истакао је Раковић, као појам је постојало све до 1945. године.

Раковић се упитао како је српско море еволуирало ка антисрпском мору. Према његовим речима тај процес је ишао кроз постепену латинизацију – од „црногорске ривијере“ преко „јадранског Монте Карла“, „медитеранског Монтенегра“ и на крају до „Порто Монтенегра“.

Гледишта старијег књаза и од 1910. године краља Николе, према Раковићевим речима, била су нешто другачија али су се у свему суштинском поклапала. Никола је имао визије да он буде ујединитељ Српства, иако Црна Гора за тако нешто није имала могућности нити средстава. Међутим, Раковић је подвукао, краља Николу ипак треба истаћи као српског владара, великог ослободитеља Српства који је у знатном делу српског народа уживао изузетну популарност.

Раковић је разјаснио једну терминолошку недоумицу око Подгоричке скупштине. Наиме, црногорски сепаратисти често кажу како њен назив „Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори“ нема никакво утемељење. Међутим, како је Раковић указао, Народна скупштина Књажевине Црне Горе у децембру 1906. донела је одлуку да себе преименује у „Српску народну скупштину Црне Горе“. Онда је књаз Никола упутио писмо председнику Скупштине у коме каже да нема потребе за тим преименовањем јер је „универзално позната чињеница да су Црногорци Срби“. Стога, закључио је Раковић, име из 1918. има јасно утемељење у овој одлуци из 1906.

Раковић је рекао како, нажалост, краљ Никола није дорастао тешким изазовима које је донео Први светски рат. Његова војска је капитулирала, водио је преговоре са Аустро–Угарском па чак је размишљао да отргне делове Србије и припоји их Црној Гори.

Он је даље навео како је 1916. године у Црну Гору стигла франковачка управа. „Забрањена је српска тробојка Црне Горе, забрањена је српска ћирилица, забрањен је српски језик“, навео је Раковић мере ове управе – уведени су хрватски језик и латиница, а биле су дозвољене хрватска, аустријска, мађарска и албанска застава а није била дозвољена државна црногорска застава из 1905. године. „Када се забрањују српски симболи у Црној Гори? Само када окупатор заузме Црну Гору“, подвукао је Раковић.

Црногорска застава из битке код Вучјег дола, оштећена од турских метака (Извор: Википедија)

Слично је, по Раковићевим речима, учињено и 1941. године када су црногорски сепаратисти прогласили Независну Државу Црну Гору – први пут уводе црногорски језик. Ову краткотрајну државу Раковић је искористио као пример да илуструје како делују на овом простору страни планери. Наиме, према статуту ове државе њена застава је требала да буде са малтешким крстом – „не са вучедолским крстом“. Иако ова два симбола на први поглед подсећају они имају потпуно другачије значење.

Раковић је затим укратко изнео историју Подгоричке скупштине. Избори који су за њу одржани нису се нимало разликовали од других избора и зборова одржаних широм Европе у метежно време после Првог светског рата. „Ствара се нови поредак, револуционарни у свом карактеру, али ништа није револуционарно у идентитету“, истакао је Раковић. „Бјелаши“ су победили „зеленаше“. Први су били за безусловно уједињење, други за конфедеративну заједницу али су и једни и други истицали и подвлачили своје српство. Зеленаши су себе сматрали „супер–Србима“, навео је Раковић.

Сви су они били Срби, па чак и један Секула Дрљевић који је преумио 1927. и прикључио се ХСС-у. Раковић је навео речи Ива Пилара – „да нам је неко рекао пре петнаест година да ће Црна Гора бити наша нико му не би веровао“. Међутим, хрватски праваши су своју идеологију развијали тако да продру на подручје Црне Горе, што је у то време изазивало подсмехе српске штампе. „Да ли се данас неко томе смеје?“, упитао је Раковић.

„Ништа у Црној Гори није завршено, само је важно да – пошто је дошло тешко време за нас Србе – никада не изгубимо наше самопоуздање и да никада не изгубимо самоувереност да можемо да урадимо исто оно што су наши преци урадили 1918. године. Ујединили су се […] а ако су могли они, можемо и ми, само морамо о томе да причамо, пишемо, да говоримо једни другима и да се не стидимо да кажемо да је наш национални циљ уједињење Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније“, завршио је своје излагање Раковић.

Затим је говорио Горан Киковић, уредник часописа „Глас Холмије“ из Берана.  Киковић је рекао да није лако говорити о историји у Црној Гори и да су ствари у Србији нешто лакше због „слободних историчара“ који су још опстали. Киковић је рекао да не треба говорити „никад више 1918.“ већ треба прижељкивати да се то поново деси. Он је указао како су тада ствари могле можда да се изведу боље, демократичније, али се упитао „да ли је било демократије у Јајцу, да ли је АВНОЈ био демократско представништво народа“. „Мислим да ту није било нити једнакости, нити правде, нити правичности“, подвукао је Киковић.

Подгоричка скупштина је, по његовом суду, у односу на те скупштине била и легална и легитимна и подржана од већине народа. Киковић је потом говорио о Васојевићима, српском племену и крају одакле долази. Према његовим речима велики део Васојевића није се одрекао свог српства и свога порекла.

Киковић је рекао како завиди Раковићу што му је црногорски режим забранио улазак у Црну Гору и да би и сам волео да се нађе на таквом списку јер је то „држава у којој нема никакве демократије, где нема никакве правде, где су народни посланици прогоњени и заточени и где је историја забрањена“. У Црној Гори је, према његовим речима, историја заробљена и претворена у пропагандно оруђе.

Киковић је навео да се на прошлом попису двеста хиљада људи идентификовало као Срби а још толико да говори српским језиком. „Неће Црну Гору успети да поробе. У Црној Гори већина народа су Срби. То треба да знате ви овде у Београду а такође треба да нас подржите. Да имамо подршку од  званичне Србије а немамо је“, подвукао је Киковић.

О присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Србији говорио је професор Слободан Орловић са Правног факултета у Новом Саду. Он је „дан присаједињења“ означио највећим, иако још увек непризнатим, српским празником.

На збору у Руми и потоњој Скупштини у Новом Саду донете су одлуке да се утврде северне српске границе које су опстале и као северне границе данашње Републике Србије. Орловић је укратко пружио преглед генезе српског политичког битисања у Срему, Банату, Бачкој и Барањи. Ова Скупштина се, по Орловићевим речима, може повезати са борбом српском народа за школску, верску па на крају и политичку аутономију. Овдашњи Срби одржавају више важних сабора – Темишварски (1790), Мајску скупштину (1848) и Благовештенски (1861) на којима у различитом смислу артикулишу своје тежње за аутономијом. Они су, како је Орловић подсетио, имали фактичку али не и правну аутономију током револуционарних дешавања 1848/49. године. Међутим, у другој половини 19. века њихова права су нарушавана и били су изложени жестокој, асимилаторској, мађаризацији.

У околностима великих геополитичких промена и распада Аустро–Угарске на крају Првог светског рата Срби се организују, удружују и припремају за долазак Српске војске. Орловић је подсетио да је два месеца пред саму Скупштину формиран „Српски народни одбор“. Овај орган усвојио је правила за спровођење прокламованог начела народа за самоопредељење: сви су имали право гласа, и мушкарци и жене али су не-Словени били искључени; на сваких хиљаду људи биран је један посланик; бирано је око 800 а 757 је присуствовало Скупштини. Први пут у овом делу Европе, истакао је Орловић, жене су имале како активно тако и пасивно бирачко право. Међу делегатима било је седам жена.

Слободан Орловић (Фото: Дневник /Филип Бакић)

У „Српском народном одбору“, према Орловићевим речима, појавиле су се две струје – једна на челу са Васом Стајићем (једини из делегације Народног вијећа који није примљен код регента Александра 1. децембра) и друга линија која је заговарала директно прикључење Србије коју је предводио Јаша Томић.

На овој Скупштини донете су, како је објаснио Орловић само две одлуке: раскинуте су везе са Угарском и директно су се присајединили Краљевини Србији а у другој одлуци изражена је нада да се то присаједињење касније прошири југословенским уједињењем. Ова Скупштина је по Орловићевој оцени била демократска, уставотворна – она је донела устав у материјалном смислу – и била је суверенистичка пошто је била израз народне суверености словенских народа ове територије.

Према провокативном Орловићевим тумачењу ова Скупштина се може повезати са данашњим положајем АП Војводине, додуше „натегнуто“. Данашња аутономија има неке карактеристике које су различите од аутономије из комунистичког времена. Са аутономијом из комунистичког доба, како је рекао Орловић, Велика народна скупштина се не може повезивати јер она није имала никаквих намера да формира државу у држави. Он је објаснио како је за време социјализма Војводина била „у саставу Србије“ а по свом Статуту из 2014. она је „у Србији“. То је наизглед мала али врло значајна терминолошка разлика, подвукао је. Ова Војводина по његовим речима баштини српске идеје а не кривотворену визију Војводине тобоже базиране на вишејезичности, вишенационалности и вишекултуралности – „Војводина је била израз српске борбе“.  Орловић је на крају позвао да се „не праве никакви војвођански празници“ и снажи „војвођански идентитет“ већ да се овај изузетно значајан дан прославља као општесрпски и државни празник.

На крају трибине говорио је професор Милош Ковић. Према Ковићевим речима о првој стогодишњици уједињења може се говорити кроз два тематска оквира – једно је историјски контекст из последњих дана новембра 1918. и одсјаји онога што се десило у данашњем времену.

Ковић је нагласио како је важно имати на уму да су се ове територије директно ујединиле са Србијом. „Одбили су оно што им је нуђено из Загреба из Лондона и Париза – да се са Србијом уједине преко Загреба“, рекао је Ковић и додао, „да између самопроглашене државе поражених и војске Краљевине Србије и демократски изабране владе и целог народа који је пострадао и победио […] они су се директно определили за Србију“. „Такву одлуку није било једноставно донети. [Срби у Сарајеву тако] нису одолели сиренском зову који је долазио из Загреба“, подсетио је Ковић (иако су се директно са Србијом ујединила 42 од 54 среза).

Mилош Ковић (Фото: Јутјуб)

Ковић је упозорио да 1918. не бисмо требали да извлачимо из нечега што је њен историјски контекст. Та дешавања треба тумачити у контексту њиховог времена – „циљ је био исто оно што су Италија и Немачка урадиле неколико деценија пре њих […] ослобођење и уједињење“. Образац је, како је објаснио Ковић, био да једна држава у борби и кроз ратни напор тежи ослобођењу и уједињењу. Они који говоре о тобожњој недемократичности ових процеса и наводно поништеној црногорској државности занемарују оновремене оквире и искуства великих европских нација које су до уједињења дошле кроз ратове, у којима су често били супротстављени и сународници, а понекад и без икакве демократске провере.

[Италија и Немачка] „су образац и перспектива из које на уједињење гледају и Јаша Томић и Никола Пашић и сви савременици 1918“, подвукао је Ковић.

Ковић се упитао да ли када „оптужујемо људе од пре сто година заправо правдамо своју пасивност“?

„Не свађајте се са својом историјом. Треба да идемо даље. […] Стекнимо већ једном имунитет на ту сталну нашу потребу да сами себе оптужујемо због рана које нам други задају“, указао је Ковић, „престанемо са самооптуживањем“.  „С једне стране имамо издају а са друге невероватну жилавост и упорност Срба у Црној Гори“, казао је Ковић и подсетио на све заточенике који „доказују да је наш Косовски завет жив“. „То су људи који су спремни на жртву. И све се на крају своди на то – коју сте цену спремни да платите за оно у шта верујете“, закључио је Ковић. „Они који су спремни да плате највећу цену на крају ће победити. Срби у Црној Гори су живи доказ да је тако. И  зато ће победити. […] Те две речи – ослобођење и уједињење – оне су и сада наш политички програм“.

„Управо је Први светски рат и оно што се догодило 1918. године живи доказ да је будућност наша. И да ћемо поново победити“, закључио је Ковић.

Милош Милојевић

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s