Бранко Милановић: Прва размишљања о француским „децембарским гибањима“

Француска побуна истерује ствари на чистац. Многи припадници средње класе на Западу, шибани већ ветровима глобализације, по свој прилици невољни су да плате порез на климатске промене

Фото: Танјуг/АП

(Блог Бранка Милановића, 5. 12. 2018)

Зато што ме мучи несаница (због „џетлега“) одлучио сам да забележим, усред ноћи, два прва утиска у вези са недавним догађајима у Француској – догађаја који гледани изван Француске изгледају мање драматично него изнутра.

Мислим да ова дешавања намећу две важне теме: једну нову, другу „стару“.

Заиста је случајност што је кап која је прелила чашу[1] порез на гориво који посебно тешко погађа рурална и приградска подручја, и људе са релативно скромним примањима. То се десило, тако разумем, не толико због висине повећања већ што су порези оснажили уверење међу мноштвом како након што су већ платили цену глобализације, неолибералних политика, офшоризације, такмичења са јефтиним радом странаца и погоршања социјалних служби, сада, поврх свега, они треба да плате оно што је, по њиховом гледишту које по свој прилици није потпуно погрешно, елитистички порез на климатске промене.

Ово поставља општија питања о којима сам расправљао у својој полемици са Џејсоном Хикелом и Кејт Рејворт. Они који се противе [економском] расту и они који заговарају гледиште да морамо да урадимо нешто драматично у вези са климатским променама су особено стидљиви и зазорни када треба да укажу ко треба да плати цену ових промена. Као што сам споменуо у расправи са Џејсоном и Рејвортовом, ако су озбиљни они треба да иступе и кажу западној јавности да њен стварни доходак треба да се преполови и исто тако да им објасне како ће се то извести. Анти-растовци (Degrowers) очигледно знају да је овакав план политичко самоубиство, и стога су склони да буду неодређени и да прикрију питања „лажним комунитарним“ дискурсом како смо сви погођени и како ће економија бујати уколико сви само постанемо у потпуности свесни проблема – без да нам икада кажу које ће тачно порезе подићи и како планирају да смање приходе људи.

Сада француска побуна истерује ствари на чистац. Многи припадници средње класе на Западу, шибани већ ветровима глобализације, по свој прилици невољни су да плате порез на климатске промене. Противници раста ће сада, надам се, иступити са конкретним планом.

Бранко Милановић

Друга тема је „стара“. То је питање расцепа између политичких елита и значајног дела становништва. Макрон се успео на једној платформи која је била суштински против естаблишмента, његова хетерогена странка је оформљена тик пред изборе. Али његове политике су од самог почетка фаворизовале богате и биле нека врста позног тачеризма. Поред тога, оне су биле веома елитистичке, често охоле према јавном мњењу. Стога је помало бизарно да ово „јупитеровско“ – по сопственом признању – председниковање, буде толико обожавано у англофоној штампи када Макронове унутрашње политике веома фаворизују богате и стога нису много различите од Трампових. Али пошто је Макронова међународна реторика (пре свега реторика) била антитрампистичка, прогледано му је кроз просте у вези са унутрашњим политичким мерама.

Помало будаласто, Макрон је продубљивао јаз између себе и обичних људи и својим патрицијским афинитетима и склоности да другима попује, што је повремено добијало апсурдне размере (као када је одвојио неколико минута да подучи дванаестогодишњег клинца како правилно треба да се обрати председнику). У време када више но икад западни „широки слојеви“ (couches populaires) желе политичаре који показују макар мало саосећања, Макрон је изабрао потпуно супротан приступ муштрања људи због непостизања успеха или неспособности да нађу посао (за шта по свој прилици само треба да пређу улицу). Он је стога починио исту грешку коју је Хилари Клинтон починила својом опаском о „бедницима“[2]. Стога није чудно да се његов рејтинг стрмоглавио, па чак, како разумем, ни те ниске бројке не изражавају у потпуности степен презира многих који осећају према Макрону.

У таквим околностима десила су се „гибања“ (les evenements). Опасност је, међутим, да њихова даља радикализација, и посебно насиље, поткопају њихове првобитне циљеве. Неки се сећају да је Побуна од маја 1968, пошто је присилила Де Гола да оде у заклон до Баден–Бадена[3], њему касније пружила једну од најубедљивијих изборних победа – због насиља демонстраната и рђавог вођења у овом великом политичком збивању.

Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић

Прочитајте још


[1] У изворнику the straw that broke the camel’s back – сламка која је сломила камиља леђа.

[2] Хилари Клинтон је употребила фразу „basket of deplorables“ – „канта бедника“ како би означила „половину“ присталица републиканског кандидата на председничким изборима 2016. године, Доналда Трампа. Она је ту фразу употребила у говору одржаном 9. септембра 2016. године. Клинтонова је раније у својим наступила делила Трампове присталице у две „корпе“ – у једној су били уобичајени гласачи Републиканске странке а у другој оно што је назвала пежоративним изразом „deplorables“. Она је касније изјављивала да жали што се тако изразила а у књизи What Happened навела је ову изјаву и њену каснију медијску експлоатацију од стране Трампових присталица као један од разлога свог пораза на председничким изборима. Међутим, сам израз се од тада користи да означи презрив однос западног политичког естаблишмента према ширим слојевима тзв. „губитника глобализације“.

[3] Шарл де Гол, француски председник, 29. маја 1968. одложио је састанак Министарског савета и уклонио је своју личну документацију из Јелисејске палате. Том приликом је свом зету рекао: „Не желим да им пружим прилику да нападну Јелисејску палату. Било би за жаљење ако се крв пролије у мојој личној одбрани. Одлучио сам да одем – нико не напада празну палату“. Влада је објавила да Де Гол одлази у своју сеоску вилу у месту Коломбе ле Дез Еглиз. Међутим, нико није знао где се он заправо налази. Помпиду, председник владе, неуспешно је захтевао да војни радари лоцирају где се налазе два председничка хеликоптера. Ускоро је, ипак, сазнао да је Де Гол отишао у штаб француских снага у Немачкој, у Баден–Баден како би се састао са генералом Жаком Масуом. Генерал је охрабрио Де Гола да се врати у Француску. Уверен да има подршку војске, Де Гол је заказао састанак Министарског савета 30. маја и отишао је у Коломбе до шест послеподне тог дана. На изборима за законодавна тела одржаним у јуну 1968. Унија за одбрану републике добија је 43,65% у првом, односно 46,39% гласова у другом изборним кругу односно укупно 354 места у законодавним телима (од укупно 486). Била је то најубедљивија победа у дотадашњој француској парламентарној историји. Комунисти су добили 34 а социјалисти 57 места. У Паризу су се, у то доба, одржавали неуспешни преговори између америчких и вијетнамских угледника а у вези са окончањем рата у Вијетнаму. Један историчар је запазио да је тих дана у Паризу било толико црвених застава да мора да су се Вијетнамци осећали као код куће. Да ли и током ових „гибања“ негде у Европи трају неки тајни преговори можемо само да се досећамо.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s