Стиче се утисак да је најозбиљнија опозиција Српској напредној странци – гравитација

Фото: DW

Мало јачи ветар је прошле недеље одувао део прерано изниклих новогодишњих украса по улицама Београда. Лоше причвршћена расвета пала је на контактну мрежу намењену тролејбусима, паралишући улицу Кнеза Милоша и Газелу. Тек пуком срећом нико није повређен.

Стиче се утисак да је најозбиљнија опозиција Српској напредној странци – гравитација.

Под окриљем ове власти нису попадали само новогодишњи украси постављени још у првој половини септембра: падале су пензије, пао је извесни хеликоптер и однео седам живота, пао је (пред још увек неидентификованим булдожерима) део Херцеговачке, пали су насипи код Обреновца и угасили 57 живота, поотпадале су плоче на свеже реконструисаном платоу на Славији, пао је Мехо Омеровић због крађе на франкфуртском аеродрому, три пута је падао потпорни зид на Коридору 10, падала је привремена конструкција Куле Б Београда на води, вукући са собом у смрт двојицу радника.

Гледамо представу у којој се лоше постављене кулисе упорно руше. Разлике су у материјалној штети и броју погинулих. Заједничко је то да нико никада није крив.

Изостанак одговорности одавно никога не изненађује. Постало је потпуно нормално да учешће у власти ставља човека изнад закона. Није више реч о неповерењу у институције, већ о здравом разуму: систем доказано нема намеру да се супротставља владајућој странци. У ретким случајевима када се то нехотично деси, као ономад кад је Андреј Вучић покушао да у пратњи „Кобри“ разгрне кордон жандармерије као Мојсије Црвено море, по прстима је добијала држава.

Поука је јасна: највише инстанце болешљиве републике нису њене институције, него органи странке на власти. Јасно је и зашто је тако. Комплетан уставни поредак саздан је партоцентрично, с циљем да олигархија која се затекне за воланом има што мање кочница.

Тиме је поплочан пут за власт какву имамо: председника који је одавно искорачио из уставних овлашћења и врши непосредну власт од локалног до државног нивоа, оптужује, осуђује, гине у фиктивним атентатима, васкрсава на ванредним конференцијама за сопствену штампу, диктира дневни ред влади, саставља насловне стране, коментарише твитове, преговара о Косову, чак гологлав спасава нејач из вејавице ако су камере у близини.

Извори његове власти су двојаки. Први је у томе што је његова странка у потпуности инструментализовала државу тако што је непосредно преузела кадрирање на свим нивоима јавних установа и предузећа, повезала се на све изворе буџетског финансирања стварајући безброј фиктивних удружења, и сада издашно себе чашћава новцем из пројеката и донација, да би касније по потреби куповала гласове грађана новцем који су исти ти грађани дали држави. Указивање на ту врсту корупције је постало безнадежно, будући да тужилаштво није довело до суда ни најблатантније примере злоупотреба буџета.

Други део власти лежи у имунитету који јој пружа Европска унија. За разлику од власти ДСС и ДС, Вучић је кооперативан по питању статуса Косова и, док је тако, из ЕУ нећемо видети превише притисака на њега да успостави владавину права, прекине гушење слободних медија и сведе прогон неистомишљеника на скромније размере.

Зато ваља обратити пажњу на случај градоначелника Шапца Небојше Зеленовића. Наиме, након напредњачког покушаја уподобљавања власти у Шапцу, што је уврежени еуфемизам за насилно поништавање резултата локалних избора куповином одборника, Зеленовић се обратио за помоћ председнику, премијерки и министру за државну управу и локалну управу. Као и увек када се кулисе задрмају, није се десило ништа: нико није сносио последице за полицијско застрашивање, подмићивање и претње. Зеленовић је зато решио да оде на једину преосталу адресу, на Конгрес локалних и регионалних власти у Стразбуру, носећи – како тврди – доказе за политички криминал у Србији.

Наравно да нико не очекује да ће случај тих размера по себи довести до далекосежних последица по актуелну власт, али он показује један од ретких преосталих праваца политичке борбе против страначког узурпирања државе зато што удара на оба његова извора: корупцију као технологију владавине и имиџ прихватљивог популисте с којим се Бриселски преговори могу доћи до неумитног краја.

Вучић ће бити пожељан савезник ЕУ док год цена толерисања његовог самовлашћа на унутрашњем плану не постане превисока, односно док год је могуће одржавати привид легалности и легитимности његове власти. Уколико би случајеви преотимања локалних самоуправа, насиља над медијима и политичког криминала почели да се гомилају под носевима европских бирократа, та гомила би се врло брзо претурила под својом тежином, а ако у паду почне да руши кулисе – нека падну, паду су и биле склоне.

Социолог Дарио Хајрићпише између осталог за портал akuzativ.com. На Твитеру пише под @romulian

Наслов и опрема: Стање ствари

(DW, 5. 11. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Дарио Хајрић, СНС, корупција, партократија