Милош Милојевић: Како сам престао да бринем и научио да волим Пети октобар

Вучић и његови трабанти помогли су ми да разумем против чега су се људи заправо тих дана и година борили. Мислим да је изнад свега била реч о јуришу на злобно лицемерје 

Фото: РАС/РАС Србија/Блиц

Није било тешко бити против Петог октобра у постпетооктобарској Србији.

У неким политиколошким налазима дошло се до закључка да гласачи своје изборе заснивају на процени колико их нека политичка опција разуме а не у којој мери они деле гледишта тог кандидата. У једној усијаној Твитер распри бивши лидер једне од странака чланица некадашњег ДОС-а похвалио се јавно како његов син тинејџерског узраста коначно путује сам на море, свакако у иностранство, из разумљивих разлога. Стил живота америчке средње класе одувек је био предмет жудње наше амбициозне политичке класе.

Међу коментарима који су уследили један од случајних пролазника пребацио је како, ето, народ нема пара а политички лидери се хвале трошаџијским навикама. Бивши лидер одговорио је како је он, дакако благовремено, мислио на летовање свог наследника док је обављао радњу прављења истог. Мешавину реског црног хумора и праведничке острашћености која је уследила у потоњим коментарима није пристојно описивати.

Није, стога, чудно што је један покрет транзиционих осветника са лакоћом збрисао постпетооктобарске владајуће врхове. Ако сте дошли у позицију да вас збришу Томислав Николић и Александар Вучић заједно са нечасним комбинацијама иза кулиса њиховог политичког тријумфа, бољу судбину нисте ни заслуживали. Они су изгледа веома добро разумели бирачке море. А онај који је из тог двојца претекао их сада разуме исувише добро. Србија је своје Трампове, тумаче страховања презрених, добила коју годину пре много познатијег америчког парњака.

Тешко побеђенима, а посебно онима који су некада били победници. Насловна страна „Илустроване политике“ посвећена је разграбљеном скупштинском благу у петооктобарском метежу. Маја Гојковић, персонофикација посуновраћеног српског парламентаризма, отворила је патетичном реторском умотворином изложбу посвећену овој грабежи. Зар је заиста похара скупштинских зидова и ризнице једина чега је важно сећати се после осамнаест година од петог октобра двехиљадите?

Култура сећања готово увек почива на бираним и усмераваним сужењима перцепције. Пребирамо оно што чега хоћемо да се сећамо, и поготову оно што хоћемо да заборавимо.

Изложба коју са перверзном насладом отвара Маја Гојковић је једна глупава мистификација. Међутим, комплетном постпетооктобарском сећању на Пети октобар доминирале су две крајње опречне мистификације. Оне се рвају, ваљају у прашини у помахниталом клинчу и на крају једна устане и каже да је баш тако било. Фатализација Петог октобра (са великим П) обележила је наше политичке судбине.

По обема доминантним приповестима Пети октобар је средишња тачка српске историје последњих много година. За један табор после тог кобног датума дошло је до пада у амбис једне храбре, часне и поносне Србије која пружа непоколебљив отпор мрачним силама новог светског поретка (али која није вољна да види сународнике у избегличкој колони на престоничким улицама, за поетско подсећање видети овде). „НАТО жути ДОС издајници“ и даље дрмају, судећи по безбројним насловним странама таблоида последњих пет–шест година српским политичким подземљем.

Другима је петооктобарски јуриш на скупштину титански порођајни напор онога што зову „модерном Србијом“. Био је то почетак мирења са светом и свеопштег разумевања и инклузије осим за стотине хиљада сународника који су постали оно што осиони Американци када говоре о својим сународницима сличне судбине користе термин „белачки олош“. Супротставити се повратку старог постала је лозинка политичког деловања – у таквој конфигурацији јавне свести постало је могуће 2012. године, дванаест година после промене власти, говорити о „повратку у деведесете“. И очекивати да то неко озбиљно разуме.

Милош Милојевић

Ствари су ипак мало сложеније. И много мање поетичне. Демонстрације на којима се бранила изборна воља не смеју се фатализовати. Тешким когнитивним напором морамо да прихватимо да се тада није десило ништа што је одредило српску историјску судбину. Петог октобра пао је један исувише амбициозни и не посебно талентовани позносоцијалистички апаратчик. И његов режим у коме ништа вредно није претекло, а мало тога вредног је икада и било. Ако је.

Зашто би се неко коме 2018. (или 2000) на срцу лежи брига око судбине српске нације око тога исувише потресао? Оно што се у Србији десило 2000. дешавало се са (пост)социјалистичким руководствима многих земаља раније. У трпљењу социјалистичког режима српски народ је показао своју пословичну толерантност.

Они који годинама лелечу за Шестим октобром подједнако, иако са друге тачке гледишта, не разумеју природу ових збивања. Битке се понекад добијају „челичним јуришима“, но ратови се готово по правилу добијају вештом експлоатацијом продора и мудрим запоседањем територије. Стивен Коткин, амерички историчар и Стаљинов биограф, писао је, између осталог, и о руској транзицији. У малој али драгоценој књизи о колапсу СССР-а Armageddon Averted он бележи како су се у америчком јавном дискурсу у доба првог Клинтоновог мандата паралелно одвијале две приповести. У једној коментатори који су писали о реформи америчког здравственог система са разумевањем су говорили о Клинтоновом потешкоћама с обзиром да је читава та работа подразумевала „преобликовање седмине америчке привреде“ противно дубоко ушанченим интересним групама, предрасудама и прихваћеним гледиштима. У другом току јавне расправе са огорчењем се писало како Русија споро и траљаво преобликује сто посто своје привреде, друштвеног система и политичких институција. Двоструки стандарди се нису примењивали само на милошевићевску Србију.

Волунтаристички политичари попут Зорана Ђинђића можда то нису могли да разумеју. Или су пак разумели сувише добро судећи по муњевитом усаглашавању заједничких интереса са припадницима негдашње елите, међу њима и са магом данашње ријалити културе.

Ако се сложимо да та петооктобарска збивања нису била тако фатална каквим смо научени да их гледамо лакше је према промашајима и заблудама њихових протагониста сачувати равнодушност и посматрачку одмереност.

Но, слоболикост напредњачке Србије нагони нас – који из објективних разлога у описаним догађајима нисмо учествовали – да са дозом симпатије посматрамо оне који су се тог дана нашли на улицама. Ако не и оне чију су политичку вољу артикулисали.

Морам признати да ми нико до Александар Вучић и његови трабанти нису помогли да разумем против чега су се људи заправо тих дана и година борили. Мислим да је изнад свега била реч о јуришу на злобно лицемерје. На неспутано силеџијство пропраћено поквареним смешком. На став „може нам се“ и „шта ћеш у вези с тим да урадиш“. На јаз између прокламованог патриотизма и патриотски прокламованих издаја. На бескрајна узмицања која су прослављана као победе. Људи, једноставно, не могу вечито да трпе када су недоличне сполне радње усмерене на њихов res cogitans.

Био је то јуриш на оно што у Народној скупштини данас бравурозно оличавају Александар Мартиновић и Маја Гојковић. У влади скоро сви. И наравно, Александар Вучић.

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, ,

6 replies

  1. 5. октобра на власт је дошао, доведен од НАТО “пријатеља“, олош –
    “Од зла оца и још горе мајке“.
    Једна руска пословица каже: ““Нема породице без наказе, али те наказе
    не би требало да буду они који су лидери.”
    Од 5. октобра 2000. па до данашњих дана – све лудак до лудака.
    Запалили зграду Скупштине Србије као Хитлер Рајхстаг 1933.
    Покрали шта се могло покрасти, и до данашњих дана – нема
    пронађених и оптужених лопова?!
    “Револуционари“ узели, “запленили“ оружије из Станице милиције Стари
    град , Ул. Мајке Јевросиме – пиштоље, АП, ПАП, ПМ… /више камиона/, са
    припадајућом муницијом – које није врћено и нико не зна где је и како завршило?!
    За по једну немачку марку распродавали цементаре, пиваре…, девастирали
    све што је било добро, а сада се намерачили на грађевинско и пољопривредно
    земљшите, руднике, пијaће воде…, а сада се, у финалу, намерачили на Телеком,
    ЕПС…
    Довеdeни су нам педерасти, сoдмоисти, екуменисти, глобалисти…
    Трују нас ГМО храном, кејмтрејловима /запрашивањем из ваздуха
    коејкавим отровима/, децу нам вакцинишу НАТО вакцинама, уводе
    у школске програме обавзну ЛГБТ идеологију, отварају, на сваком ћошку,
    коцкарнице, кафиће… – стецишта наркоманије и проституције.
    Култура се своди само на АНУС-ФАЛУС, “напредне идеје“ ЕУ!

    5.октобра 2000. слоган је био /за Милошевића/ – “ГОТОВ ЈЕ!“,
    а данас, 2018. слоган би био – “ГОТОВИ СМО!“
    У време Милошевића све је било наше – државно – а данас ништа
    није наше – све је туђе!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Правити р а з л и к у између петог октобра и овога данас значи неумјети мислити. Аутор у овоме данашњом види то што види, а невидјети да је то завршница петог октобра значи ништа невидјети.

    Свиђа ми се

  3. Драгане Славнићу,

    Свака реч Вам је на месту.
    Овај млађахни аутор текста очигледно је мало побркао лончиће.
    Не могу ученици да буду бољи од учитеља..
    Жутаћи су дали све од себе да униште Србију, радећи то у белим рукавицама.
    И све су привели крају.
    Ови потоњи само сирово завршавају последњу фазу.
    Без рукавица.

    Свиђа ми се

  4. Врло добра анализа петог и шестог октобра 2000. Нарочито ми се допала слика петог :

    “Петог октобра пао је један исувише амбициозни и не посебно талентовани позносоцијалистички апаратчик. И његов режим у коме ништа вредно није претекло, а мало тога вредног је икада и било”.

    Пао је деспот који је Србе посвађао са целим светом и који је трасирао пут за колонију Србију. Колонију којом данас владају његови шегрти.

    Свиђа ми се

  5. „Деда Ђоле“ на овом сајту најавио- давно бијаше!- историјску анализу историјске стогодишњице историјског пробоја Солунског фронта; прође (и) с т о година од Пробоја,а од
    историјског текста ништа. У ч е к а њ у су
    чари: пожелимо дедађолету да нас обрадује поводом сљедеће стогодишњице, јер: што већа временска дистанца историјско је смисленије.

    Свиђа ми се

  6. Драгане, свака Вам се позлатила!
    А, што се петооктобарског шљама тиче: семе им се затрло!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s