Зоран Ћирјаковић: Зашто не постоји (нити може постојати) алтернатива Вучићу

Ван њега, у пониженој и десуверенизованој, аутоколонијалном страшћу окованој Србији у политичком смислу нема апсолутно ничега. Вучић данас има само једног политичког непријатеља – хибрис, тешко укротиву унутрашњу силу која „заводи људе да чине дела која им на крају дођу главе“, вирус који је срушио с власти и много моћније и недодирљивије од њега

Стадо писмених и културних на друштвеним мрежама је жедно крви. Знам да не прихвата да разумети не значи оправдати. Иако отуђени, наши су. Плаши их прелажење граница и иритира свака мисао која није каналисана јасно препознатљивим амовима. Сви смо натопљени истим културалним обрасцем, који са лакоћом ствара пукотине чак и у најбоље армираном случајносрпском оклопу. Зато, иако су илузије скупе чак и када су слатке, покушај да их спалимо је грех који писмени теже праштају од неписмених.

Најслађа од свих илузија, која је опила и зближила и многе људе које ништа не деле, јесте да се данас може другачије и боље од Вучића, да постоји неки поштенији, демократскији и слободнији пут ка бриселској утопији, која је је оковала и затровала политичку имагинацију наших елита.

Нажалост, Вучић нема алтернативу. У Србији није могуће водити невучићевску политику – ни у смислу циљева ни када је реч о методама. Свака друга политика водила би или повратку Вучића на власт или доласку на престо неког не-Вучића, можда мало другачије стилизованог, вероватно само још бахатијег клона. Смислена демократија, прави дијалог и веће медијске слободе овде нису могући.

Оно што сломљена, десуверенизована Србија мора да уради неспојиво је са ова три идеала. Још мање је са њима спојива суверенистичка опција, јако мала, мада не и занемраљива могућност да владалац одбије да настави да се договара са Приштином. Оно што нам је Брисел рекао да се мора, може да уради само неко ко не мора да доказује да је „добар Србин“ и ко уме да заузда оне који тврде да је постао лош.

Бојим се да чињеница да је тешко чак и замислити алтернативу Вучићу није производ мањка маште и вишка дефетизма. Послужићу се на тренутак сликовитим, мада ненаучним дискурсом којим обилује форум „Васин свет“, сајбер подземља које настањује интелектуална авангарда Случајне Србије, слаба на физиогномију. Јово Бакић има тражени медијски наступ – док напредњаке и њихове прситалице „коље“ речима некако очекујете да сваког тренутка извади каму и пређе са речи на дела. Има и лобању која одаје један одлучан, здраво „србијански“ маскулинитет – али му недостаје скоро све друго. Драган Ђилас можда има све друго, новац се чак и малкице прелива, али му недостаје и медијски наступ и лобања која обећава.

Медицинске процедуре неопходне за стварања пожељног хибрида Бакића и Ђиласа још нису усавршене, па ми се чини да је у рам који је дизајнирао Брисел могуће уметнути само једну слику – Вучићеву. Мажен и пажен од својих моћних западних пријатеља, највећи изазов са којим се Вучић данас суочава није како да одржава фикције демократије, правне државе и медијских слобода већ како да одржава илузију национализма, западне идеологије коју је Запад забранио српским политичарима.

Хрватима је дозвољено не само да уживају у благодетима национализма, најжилавијег чеда просветитељства и главног инкубатора западног богатства, већ и да некажњено убиру плодове његове најмрачније стране. Професор Дејан Јовић, омиљени Загрепчанин бивших ученика Пете београдске гимназије, ових дана је невољно подсетио да је „етнобизнис“, како остатака етнички очишћене српске мањине тако и већинске заједнице, постао кључно обележје политике у његовој наводно исправно европизованој држави.

Али, делеко је Хрватска, иза зида. У нашој збуњеној и ишамараној земљи, болно укљештеној између мусаве али полетне Азије и окоштале, хистерично декадентне „Европе“, аутоколонијални бизнис је одавно постао једини политички профитабилан посао. Он данас постоји у две испреплетане инкарнације – старој, србоскептичној, и новој, деривату посткумановског, у недостатку смисленије одреднице, малосрпског национализма.

Нажалост, помена вредна српска политичка мисао је данас аутоколонијална. Све друго су интелектуалне сумаглице и пусти снови, у најбољем случају визије онога што смо могли да постанемо да нисмо почели да животаримо у сенци туђе историје, у ритму туђег времена и забављени туђим преокупацијама. Случајносрпски историчари и „невладине организације“, кључне полуге реколонизације незападног света, посребреничили су целу српску историју, претворивши успут саму Сребреницу у „холокауст“.

На „посткласној“, политикама идентитета затрованој левој страни, наш первертирани марксизам, наш елитистички феминизам и наш нетолерантни либерализам леже на истом ауторасистичком темељу. Али, Вучићево срце је већ мигрирало са деснице и данас је на „правој“, левој страни. Остаје само да се накани да, после Радомира Константиновића, прочита и почне да цитира Димитрија Туцовића и Жарану Папић и коначно сасвим присвоји и овдашњи антираднички марксизам и салонски феминизам растуће армије умишљених теоретичарки рода и транзиционоправашких деконтаминаторки пониженог народа за кога се усуђују да кажу да је „пао у варварство“.

Наш национализам је, пак, остао без темеља. Уздрмали су га екцеси, који су срамни колико и европски, да би га затим разорила неоколонијална машинерија. Некако не чуди да не успева да се придигне. Русија је далеко, а Кина је прагматична и обазрива, па све што наши врли националисти данас могу је да мрмљају себи у браду и проклињу Тонија Блера и друге америчке пудлице и ротвајлере.

Како је приметила моја пријатељица раскошне памети, српски националисти су постали „случајни Константиновићевци“. Њихова упорно сатанизована и нацификована мисао је сабијена у мишју рупу, у којој је изродила гомилу беса и једну стидљиву, крезубу политику, која је србоскептична не по свом садржају већ по својим дометима и импликацијама.

Остаје популизам, али то је најмршавија од свих антирежимлијских нада. Ако нешто илуструје величину Вучићевог политичког ума онда је то чињеница да је успео да помеша уље и воду – популизам и антинародну „философију“ мрачног гуруа свих Случајних Срба. Ипак, овај худинијевски хибрид није једини тежак спој у нашој антиполитичкој стварности, обликованој вишедеценијским вредним радом неоколонијалних мешетара из Вашингтона, Берлина, Лондона, Хага и Брисела, мада не треба губити из вида ни деструктивни допринос „дониран“ из Финске, Норвешке, Швајцарске и других мињона.

Српска политика је временом сасвим разваљена и покидана у фронцле, али, као и у нашим обичним, кисело-слатким животима, свака политичка крпа на крају нађе закрпу. Ћосићева паралишућа стрепња и Латинкино сладострасно безнађе коначно су овековечили везу која се стидљиво зачела јуна 1999. године. Две сужене визуре – једна, која је одбила да уважи историју Запада у тренутку када се она нашла у свом зениту, и друга, која презире сопствени народ и његову историју – сјединиле су се у идејном банкротству и пориву да Србију сведу на флуидну праву меру.

Сиромаштво имагинације и одсуство визије, оне која уважава и „дом“ и „свет“, цементирали су деструктивну везу једне лоше „мајке“ и још горег „оца“, чије последице живимо у нашој безидејној аутоколонијалној изгубљености. Морална паника коју две елите данас заједнички шире око „Задруге“ и „Парова“ само илуструје колико су ћосићевска крпа и Латинкина закрпа складне и комплементарне, колико мало и једни и други верују у људе.

Слично као и када се говори о правим браковима, у околним кулоарима има и срећних и фрустрираних, али и оних који би требало да буду срећни али делују јако фрустрирано. Не верујем да споју српског оца и случајносрпске мајке аплаудирају они који воле да викну „Само слога Србина спасава“. Не верујем ни да је у најлуђим сновима стожерки микросрпске визије, Латинке Перовић и њене миљенице Дубравке Стојановић, могло да се појави „веће добро“ од Александра Вучића. А почео је као један од бројних посткомунистичких пионира са кокардом, који су се испилили у топлом заклону Чосићевог шињела и који су требали да скупљају кајмак антибирократске револуције.

Чињеницу да је Вучић надконстантиновићевао чак и највеће константиновићевце, да га из Берлина топло воли Ангела Меркел а бескрајно мрзи цетињски „Риста Сотона“, немогуће је уклопити у псеудонаучне дијагнозе две историчарке о неизлечиво болесној националној елити. Не треба заборавити ни чињеницу да је данас „доминатна елита“ она која заговара визију елите коју је Латинкино ненеучно наличје прогласило вечно „нежељном“. Грађанско слепило за могућност промене неодвојиво је од чињенице да су овдашњи антинационалисти оптерећенији прошлошћу од националиста и да углавном нису у стању да промишљају ни садашњост, а камоли будућност.

Наравно, постоје изузеци. Почињем да верујем да је адвокат Срђа Поповић, један од мрачних принчева наше новије историје, био мудрији од свих – или само боље повезан са службама, ако сте сумњичави према видиоцима. Овај неуморни циник је изгледа препознао да идеју велике Србије може да сахрани само Шешељево политичко потомство, које је вешто прогурао као „мање зло“ и тапнуо урбаним политичким идиотима који су поверовали да Србија мора да постане Шведска.

Протраћили су неколико година, али на крају су и стратег Срђа Поповић и оперативац Беба Поповић схватили да халапљиви Латинкин миљеник Чедомир Јовановић може да дође на власт само на НАТО тенку, али да НАТО не воли да вози тенкове по балканским гудурама, сем када су сигурни да ће их дочекти не толико букети црвених ружа колико изливи сирових антируских страсти.

Истовремено, са друге стране посткумановског олатара, Вучићу у мраку спаваће собе аплаудирају и осрамоћени ћосићевци, зловољни националисти-реалисти који сада верују да је Србија са Косовом превелика за своје добро. Суочени са сопственим заблудама, њихова жалопојка за, како воле да кажу, изгубљеним 20. веком се данас може сместити у препаковану верзију популарне риме: „биће мала, биће мала, трипут ратовала“. Чини ми се да су постали свесни, као и двојица Поповића које презиру, да је најбољи и политички најјефтинији пут до болног суочавања са последицама нашег другог косовског пораза псеудодемократски, Вучићева шок терапија која све окреће наглавачке како би на крају једну ствар могла да стави на „право место“.

Председник је већ са невероватном лакоћом, и без плаћања помена вредне политичке цене, одбацио српски шовинизам и преусмерио своју, а биће и нашу, судбину. У некој новој глобалној констелацији – која у блиској будућности не делује превише изгледно, али и много већа чуда су се дешавала, он се може још лакше и брже поново престројити и одбацити своје садашње политичко ја, углављено у константиновићевску матрицу. Зато је у данашњем Вучићу садржан и анти-Вучић.

Ван њега, у пониженој и десуверенизованој, аутоколонијалном страшћу окованој Србији у политичком смислу нема апсолутно ничега. Вучић данас има само једног политичког непријатеља – хибрис, тешко укротиву унутрашњу силу која „заводи људе да чине дела која им на крају дођу главе“, вирус који је срушио с власти и много моћније и недодирљивије од њега. Вучић није татин син, привилеговани политички манекен као Борис Тадић, али то не значи да је имун на подмуклу болест која непогрешиво таргетира недодирљиве вође.

Ту стижемо до, прилично клизавог, српског политичког евергрина: „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине. Могу само да нас мрзе, они што нас не воле“, који је заменио стари југословенски слоган „И после Тита – Тито“. Опијени овим моћним стиховима у надахнутом извођењу Весне Змијанац, ненадмашне прве фолкерске даме српске политике, милошевићевци су себи поломили и врат и власт.

Да парафразирам покојног Оца оклеветане нације – у утешној причи о хибрису и злој судбини оних који су поверовали да су јачи од свега, има мало тога за антирежимску наду, а више него довољно за стрепњу са којом је Добрица отишао на онај свет. Да се осврнем и на аутоколонихјални фантазам Латинке Перовић, пре саможиве маћехе него одговорне мајке Случајних Срба. На њихову жалост, Србија може постати онолико мала колико, по њима и њиховим бриселским идолима, мора да буде мала да би била безопасна, добра и европска – само на свој, дакле „неевропски“ начин.

Пробаћу да овај парадокс, тешко видљиви културални клип у моћној аутоколонијалној машини, изразим мало јасније. Једини начин да Србија данас буде ближе Европи у бриселској једнини јесте да њене политичке, правосудне и медијске сфере буде мање „европске“. Наш једини, колико-толико реалистичан „пут у Европу“ је „неевропски“.

Несклад између чињенице да је у Бриселу мала Србија нама додељена као највиша од свих највиших „европских вредности“, а да је Косово истовремено за велики број Срба највиша „српска вредност“, може се разрешити само квазидемократски, са фикцијом медијских и политичких слобода и, нажалост, једним бројем беживотних тела, како оних који нису могли да разумеју или прихвате шта све дрешење косовског чвора подразумева, колико је велики и скуп вођин улог, тако и оних који су се једноставно нашли у погрешно време на погрешном месту. Биће да сви истински велики ломови не уништавају само старе светове и веровања већ и неке дивне и добронамерне, мада нажалост наивне људе.

Светла Запада нису заслепљујућа само на местима као што су Косовска Митровица и Београд, која су фрустрирајуће близу бедемима. Зато није тешко разумети зашто наше елите, и грађанске и националне, и режимске и антирежимске, одавно нису у стању да о Србији одговорно и креативно мисле као о земљи која може бити европска и богатија само на свој, другачији начин, уобличен нашом историјом, географијом и топографијом и нашим динамичним, али јасно препознатљивим културалним обрасцем.

Знам, одреднице које сам поменуо ће многима звучати јако глупо, застарело и превазиђено. Али, у немалој мери баш размере слепила о томе шта јесмо и зашто смо такви какви јесмо, склоност да то што јесмо не видимо као различитост већ као антипод цивилизације и патологију, помаже да разумемо и зашто се у догледној будућности овде не може појавити алтернатива Вучићу. Он је већ заузео и преузео све што су јалови антирежимски умови данас у стању да понуде и, истовремено, само је један такав човек у стању да некако можда изведе косовску акробатику, коју су нам као лакмус тест доброг лидерства наметнули наши западни господари.

Зато, ван вучићевске јаве, овде постоје само пусти антирежимски снови и заводљиве илузије о кужним Србима и благотворној „Европи“. Ту је и пратећи бес писмених и културних, јаловог стада нарциса опседнутих акумулацијом друштвеног капитала, заинтересованијег за Нетфликс него за Србију, иако тврде да им је циљ да је лече, мењају и спасавају. Такав какав је, Вучић је права мера њихове идејне капитулације и слика и прилика њихове слепе вере у Запад, прескупе илузије коју још задуго нећемо моћи да спалимо.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 5. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

4 replies

  1. Да ли је потребно, више, анализирати власт АВ, када је све познато?
    Можда је време за едукацију оних који трче за њиме као чопор, исплажених језика чекајући награду у виду пензија, социјалне помоћи, сендвича….
    Како им доставити овако штиво?
    https://zekaonica.blogspot.com/2018/10/blog-post_74.html
    https://zekaonica.blogspot.com/2018/10/blog-post_3.html
    https://zekaonica.blogspot.com/2018/10/blog-post_6.html

    Свиђа ми се

  2. Јасно! Јасније, мислим, не може: одавно с м о
    „до дувара“. Да би текст- Аутор се љути или смјешка!?- био разумљивији, свугдје избацити оно „смо“- и ово, наравно, моје „смо“: оно је, као асоцирајуће неке множине, ипак као потврда неког, каквог-таквог, постојања, ма било оно као пуко трајање; но, и ово је само себе у с у к н у л о, чиме се поништило и оно, какво-такво,
    „смо“, те се није ни „до дувара“- и овај као посљедња опомињића опрека изчезао као превазиђен, те: и Бог дигао руке! Просто: у
    С т в а р а њу Му се десила грешка…

    Свиђа ми се

  3. Текст од камаре речи, без главе и репа, надобудно и лоше.

    Свиђа ми се

  4. Да, Тања! Видно је да Аутор м и с л и, а не да
    н а б р а ј а: ч и њ е н и ц а сама по себи п у к а чињеница, ништа у њој д ј е л а т н о г а; мноштво чињеница без рада м и ш љ е њ а једнако з б и р једнога те истога- ништа не казујућега; замор за читање или траћење времена. Ј е д н а чињеница мишљењу приведена- пред-лежеће јој мишљење- јест превођење исте у обзор п р о б л е м с к о г:
    д о в о љ н о с т за мишљење- за-довољено мишљење!-, а резултат? Проблем р а з р е ш е н- приведен х т и ј е њ у: остало је ствар о д л у к е…
    Свиклост ка ч и њ е н и ч н о м здраворазумска је, никако у м (с) к а позииција- Аутору је, видно је, припадна ова друга, те је, зато, за здраворазумско „камара речи“ …

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s