Милош Ковић: Избећи недостојне расправе о броју жртава у НДХ и Јасеновцу

Јевреји признају да им недостаје око милион и по имена да би достигли процену од око 6.000.000 жртава. Али, док они истражују и раде, у тај број нико не сме да им дирне. Тако бих и ја урадио са бројем од 500.000-600.000 жртава Јасеновца који је утврђен одмах по ослобођењу логора. Двадесет година касније дошло се до цифре од око 700.000 жртава

Милош Ковић (Фото: Спутњик/Александар Милачић)

„За разлику од, рецимо Британије, која тргује кожама својих пријатеља, Немачка своје савезнике не заборавља. Зато су њени добри стари ратни савезници са Балкана награђени брзим приступањем ЕУ, док су они који су јој се успротивили у два светска рата, као Срби или Грци, осуђени на вечито непријатељство и подозрење.“

После ревизије историје Првог светског рата, на реду је много озбиљнија ревизија историје Другог светског рата. Зато сада прво пуштају Хрвате, Украјинце, Естонце и остале да се похвале својим јуначким традицијама из Другог светског рата.

Ово, у разговору за „Искру“ каже професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић.

Шта се то дешава са Европом и Европском унијом у којој се тако отворено, тако гласно и некажњено пропагира неонацизам и славе злочинци пред чијом су бестијалношћу и немачки фашисти остајали без речи?

Српски евроентузијасти стално се чуде због ћутања Европске уније пред обновом усташких идеја у Хрватској. Зар ћутање није знак одобравања? Председница Хрватске, чланице ЕУ, бивша висока дужносница НАТО, клања се сенима невино пострадалих усташа у Блајбургу, јавно изражава саосећање за усташке емигранте у Аргентини и храбро исповеда критички став према српском и комунистичком „Јасеновачком миту“. Она каже да са својом децом често и радо слуша песмице Марка Перковића Томпсона, познатог по хиту „Јасеновац и Градишка Стара“. У тој земљи омладина, по стадионима, на Томпсоновим концертима, плеше уз усташке поздраве и пароле. Све су то, међутим, ситнице пред редовним, званичним слављењем уништења Крајине и протеривања око 250.000 Срба, сопствених грађана, из Хрватске. Над свим што се тамо догађа лебди благонаклона, заштитничка сенка Немачке, али и Римокатоличке цркве. Она је била срце и душа усташког режима. Због тога никада није кажњена. Зато она и њени верници и данас славе Степинца као свеца, Павелићу служе мисе и тврде да су усташе биле тек невине жртве комунистичке пропаганде и терора.

Сличних примера има много у прибалтичким републикама и у Украјини, где нацисти марширају булеварима, као некада, уз пламен бакљи и антируске слогане. Мислим да је све почело онда када су Аустријанци за председника изабрали Курта Валдхајма, уз пркос целом свету, пошто се сазнало да је, као нацистички официр имао посредног удела, поред осталог, у масовним злочинима по Балкану, укључујући и истребљење Срба на Козари. Реч је, наиме, о земљама које су вољно служиле нацисте, али су после рата третиране као њихове жртве, За разлику од Немаца, Аустријанци, Мађари, Хрвати и остали, избегли су „денацификацију“, а неки су, као Хрвати, већ у току рата, брзо и успешно претрчали на страну победника. Штавише, са споразумом два Хрвата, Тита и Шубашића, под заштитом Британаца, они су из рата изашли као победници над Србима и њиховим краљем Петром и генералом Дражом. И баш зато што су избегле казну, у овим земљама су тако чести и уочљиви рецидиви фашистичке прошлости.

За разлику од, рецимо Британије, која тргује кожама својих пријатеља, Немачка своје савезнике не заборавља. Зато су њени добри стари ратни савезници са Балкана награђени брзим приступањем ЕУ, док су они који су јој се успротивили у два светска рата, као Срби или Грци, осуђени на вечито непријатељство и подозрење.

После ревизије историје Првог светског рата, на реду је много озбиљнија ревизија историје Другог светског рата. Зато сада прво пуштају Хрвате, Украјинце, Естонце и остале да се похвале својим јуначким традицијама из Другог светског рата. Није реч само о нашој глобалној ријалити култури, у којој се људи јавно хвале и сликају док чине оно од чега је пристојне људе срамота. Те фашистичке церемоније су, у ствари, пробни балони, који треба да измере реакције јавности и да скарадне ствари учине уобичајеним. За њима ће, нема сумње, из сенке на светло дана изаћи и Немци. Ни ту, наравно, није било истинске денацификације; изузетак је само Источна Немачка. Али њу је Западна Немачка себи просто припојила. А тамо се Конрад Аденауер увелико служио кадровима Трећег Рајха. Неки од њих су се истакли као први архитекти Европске заједнице, доцније ЕУ. И Хитлер је, уосталом, понављао да ратује за уједињену Европу, под вођством Немачке.

Данашње фашисте увелико користе САД и ЕУ да би се разрачунавале са Русима, Србима и осталим непослушним нацијама. То је вишедеценијска пракса из доба Хладног рата, када су се, у борби против комуниста служили нацистима, које су, уз кључну улогу Ватикана, спасавали преко чувених „пацовских канала“. Тако су Ватикан и обавештајне службе САД и Британије спасавале не само нацисте, него и усташе – Павелића, Артуковића и остале. Пре неколико месеци сазнадосмо да је тако спасен и украјински нациста, деда садашње канадске министарске спољних послова Христије Фриланд, која се, вероватно случајно, баш истиче својом ратоборном русофобијом. Главни организатор „пацовских канала“, хрватски свештеник Крунослав Драгановић, повереник Ватикана и амерички агент, умро је мирно и спокојно у Титовој Југославији, у Сарајеву 1983. године.

Ти нацистички и фашистички ресурси САД и Британије данас су опет стављени у погон, поново против Срба и Руса. То су ти континуитети који омогућавају да се мирни власник пицерије из Отаве, по имену Гојко Шушак, изненада појави као Туђманов министар одбране у ратовима 1990-их, да се посебно истакне у етничком чишћењу око 250.000 Срба, и да му на сахрани беседу држи његов колега, амерички министар одбране Вилијам Пери. Ето, зато су Американцима, Британцима и Немцима хрватски, украјински и балтички фашисти и дан данас тако потребни и драги. Наравно, свака сличност онога што ради НАТО са нацистичким походима и истребљењима Срба и Руса сасвим је случајна.

Да ли је страх од неког новог Хитлера и неког новог Холокауста оправдан или мислите да до тога не може доћи?

Нема разлога за страх. Јер ми тај ужас већ живимо и, ево, преживљавамо. За Србе, ово време је горе од Хитлеровог. НАТО и САД по нас су много убитачнији од Сила Осовине. Оно што Павелићу и Хитлеру није пошло за руком, успели су Туђман и Клинтон. Огњем и мачем решили су српско питање у Хрватској. Немачки нацисти и италијански фашисти нису ни покушали да побију и протерају све Србе са Косова и Метохије. НАТО и САД су се и у то упустили. На Блиском Истоку такође, пред нашим очима, нестају целе људске популације, нарочито Арапи хришћани. Погледајте, уосталом, каква је историја геноцида над староседеоцима америчког континента. Сетимо се масовних злочина над цивилима из Хирошиме и Нагасакија. Једина разлика између њих и немачких нациста је у томе што Американци никада нису кажњени. Уместо тога, себе су устоличили за глобалног моралног арбитра. Чак су цео свет убедили да староседеоце америчког континента зову „Индијанцима“, а њих, отимаче, пљачкаше и убице – Американцима.

Можда ће ово запажање, односно питање, звучати прегрубо, али ме интересује да ли је глобализација, као процес практично укидања малих народа и свођење света на виђење Америке, донекле једнако Хитлеровим плановима, наравно изузимајући ону, у физичком смислу, истребљивачку политику, иако и ту имамо на делу разне теорије депопулације планете?

Хитлер се, судећи по књизи Мајн кампф, дивио САД и Британцима. У њима је видео германске нације, а и дубоко је поштовао њихове расистичке традиције. Знао је колико се Немаца населило у САД и претопило у Американце. Како је приметио историчар Марк Мазауер, Хитлер је хтео је да у источној Европи, међу Словенима, поступа исто као Американци на Дивљем Западу: населити „цивилизоване оазе“ германског становништва међу домороце, које би се потом спајале и постепено им отимале земљу. Једноставно, третирао је Европљане онако како су амерички и енглески империјалисти и колонизатори третирали ваневропске народе. Исто тако, угледао се на британско расистичко колонијално искуство у Индији. Зато је Русију називао „нашом Индијом“. Хитлерова вера у уједињену Европу и у европску цивилизацијску супериорност сасвим је блиска данашњем култур-расизму земаља ЕУ и њиховом непријатељству према Русији и муслиманском свету.

Не само у Немачкој, него посебно у САД и Енглеској постоје древне предрасуде према Русима и свим њиховим савезницима, укључујући и Србе. Њихова данашња антисрпска и антируска пропаганда мало се разликује од нацистичке. Нарочито је антисрпска хистерија из последње деценије прошлог века непријатно подсећала на антисемитску штампу у окупираној, нацистичкој Европи. Језиви су и њихови ставови према муслиманима, чије земље, са праведношћу крсташа, систематски и темељно разарају. Сада су се, како видимо, упустили у поход на Русију. Ако овако наставе, сигуран сам да ће проћи као њихови нацистички претходници.

Да ли ревизију историје врши цео свет и шта ће се догодити када злочинци себе прогласе за страдалнике, а страдалнике за злочинце? Ко ће будућим генерацијама, које се роде после завршетка ревизије, објаснити да није све онако како их уче и да ли ће повратак истини бити могућ?

Та питања неће се решавати ученим академским расправама него – силом и променама у односима снага. Јер, ова планетарна лаж успостављена је силом. Данашњи свет, захваљујући идеолошкој хегемонији (веома корисна Грамшијева синтагма) Запада, заиста почива на проглашавању злочинаца за страдалнике и страдалника за злочинце. Али, то је тиранија мањине над убедљивом већином. Поменимо само Русију и Кину, које им пружају све успешнији отпор. Поред тога, по природи ствари, завршиће се и ова епоха. Сетимо се похода Наполеона и Хитлера на Русију. И шта је остало од њихове моћи и њихових лажи, пошто су Руси ушли у Париз и у Берлин?

Какав је логор био Јасеновац и ко је тамо страдао? Ово питам, јер у Хрватској тврде да су у Јасеновцу највише убијани хрватски комунисти.

Јасеновац је најтежа загонетка и најважнија тема модерне српске историје. Објаснити тај масовни, стравични злочин значи коначно изаћи на крај са теретом југословенске идеје, која још притиска и опија српске елите. Разумети да главна тема историје Другог светског рата за Србе нису партизани и четници, него геноцид над Србима у НДХ, значи стећи дубински увид у ток и смисао српске историје. Једноставно, морамо да развијемо способност да се не „упецамо“ на наметнуте теме, које имају за циљ да се ова истина сакрије и да се продубе наше унутрашње поделе. Чим поменемо Јасеновац, хрватски „левичарски повјесничари“ (десничарске не вреди ни помињати), одмах крену у монологе о четницима, праћене изједначавањем Павелића и Недића. Сав активизам наших „антифашиста“ исцрпљује се у борби против српског национализма. Ти титоисти, без трунке срама, свесно и отворено служе НАТО окупаторима. На тој идеологији заснива се данашња Црна Гора; у њу се куну и војвођански сепаратисти.

Нема разлога да се било коме правдамо. Српски националисти, официри, Црква и јавне личности одбили су, 27. марта 1941, сваку сарадњу са нацистима и за то су платили најстрашнију цену. Хитлер, Мусолини и Павелић Србима су наменили ропство и истребљење. Имали смо чак два покрета отпора, четнички и партизански. Сви знамо какав је удео српског национализма и косовске етике у партизанском покрету, нарочито у Крајини. Она је његова права, непризната колевка. Заузврат, није била достојна чак ни аутономије у саставу Хрватске. То је предлагао Моша Пијаде, али су га, по кратком поступку, одбили Тито и његове српске скутоноше. Није случајно, у наше дане, баш Крајина била прва жртва обновљеног фашистичког зла.

Уместо да се правдамо и одговарамо на глупа питања, размислимо шта је то Римокатоличку цркву и хрватске усташе покренуло на тако стравичан, масован геноцид над Србима? Одакле долазе та клања српске деце и бацање живих малишана у крашке јаме (у Јасеновцу, Пребиловцима, Шарговцу, Дракулићу, Мотикама, Старом Броду…)? Лично, не бих потценио ни геноцидне традиције Аустро-Угарске, која је сезону лова на српске жене, децу и старце отворила у Првом светском рату, у Босни, Херцеговини, Јадру, Рађевини и Мачви. Важан је и тај расистички набој изворног хрватског национализма, почевши од времена Анте Старчевића. Остаје, међутим, и питање масовности учешћа босанских муслимана у усташком покрету. У данашњој јавној култури Бошњака ова тема практично не постоји; кривица за усташтво пребацује се искључиво на Хрвате.

Број страдалих у Јасеновцу је, наравно, преважан, али и то спада у наметнуте теме. У Хрватској, како видимо, постоји упоран, истрајан и веома организован рад на томе да се њихов број умањи. О холокаусту над Јеврејима тамо се слободно говори, али је геноцид над Србима непожељна тема. Видели сте да су чак и Боба Дилана хтели да судски гоне само зато што је упоредио хрватске злочине над Србима са немачким злочинима над Јеврејима и америчким злочинима над црнцима.

Мислим да су се српски историчари неопрезно упустили у међусобне, острашћене расправе о броју жртава у НДХ и Јасеновцу. То порицатеље геноцида над Србима из Хрватске, Немачке или Америке. може само да обрадује и да додатно допринесе његовој релативизацији. Не видим ниједан разлог зашто бисмо улазили у било какве расправе са њима. Јевреји, на пример, убрзано и систематски раде на прикупљању података, и нигде не пренагљују са бројевима. Признају да им недостаје око милион и по имена да би достигли процену од око 6.000.000 жртава. Али, док они истражују и раде, у тај број нико не сме да им дирне. Жртве су свете. Тако бих и ја урадио са бројем од 500.000-600.000 жртава Јасеновца који је, одмах по ослобођењу логора, утврдила Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. На основу делимичног испитивања масовних гробница, двадесет година касније дошло се до цифре од око 700.000 жртава. Не бих се играо тим цифрама, и зато сам учестовао у иницијативи да Народна скупштина Србије донесе резолуцију о забрани порицања и релативизовања геноцида над Србима (владајућа већина напредњака и социјалиста глатко их је одбила, али она је још на столу). У међувремену бих све државне и људске ресурсе Србије искористио за систематско истраживање броја страдалих. На крају бих иступио са проценом, поткрепљеном не само демографским претпоставкама, како се то данас углавном ради, него свеобухватним истраживањима и чврстим доказима. Знам да на томе већ предано раде историчари у Београду, Бањој Луци, Пакрацу и Источном Сарајеву. Потребно је да се обједине напори и избегну недостојне расправе.

Да би се све то урадило, потребно је да Јасеновац и геноцид над Србима 1941-1945. буду уграђени у темеље српског националног идентитета, онако као што је то холокауст за Јевреје и геноцид из 1915. за Јермене. Инсистирање на фашизму и антифашизму замаглило је свест о много старијем злу. Жарко Видовић, предратни сарајевски скојевац, причао ми је како су се усташе у Јасеновцу смејале јер су се он и његови сапатници, чим су ту стигли, поделили на партизане и четнике. Морали су да им објасне да су ту једноставно зато што су Срби. То је суштинско питање сазревања историјске свести у нама. Никада више непријатељ, који мора бити препознат и именован, не сме да стави руке на нашу децу, као што је то учинио 1914. и 1941. године. То мора бити почетак и крај сваке наше политике. Више немамо права на било какве илузије.

Милан Ружић, Зоран Шапоњић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 18. 5. 2018)

Прочитајте још

Advertisements

3 thoughts on “Милош Ковић: Избећи недостојне расправе о броју жртава у НДХ и Јасеновцу”

  1. Нема се шта додати, одузети се нема шта кад истина пред тобом стоји. Све што је господин Ковић казао истина јесте. Истина и историјског времена и историјске свести српске, страдалне и мученичке, истина духовна, вечна и вечнопамтећа… Благодарим, господине Ковићу ! У истиновању и истинољубљу слобода је залучена и свака жртва словесна и животворна јесте…

    Свиђа ми се

  2. “На 2 квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку 27 људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се потресем, а ја сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на свашта. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…“

    *****************
    Ово је део излагања проф.др Србољуба Живановића o Jасеновцу.
    Приметио сам да сви избегавају да га наведу а врло добро је познато да је он први истраживао Јасеновац, још1964г.
    Много млађи се баве Јасеновцем а пионира академика Србоњуба Живановића заобилазе.
    Први је проценио да је у Јасеновцу било 600000-700000 жртава као и 74360 деце.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s