Слободан Антонић: Колонијална књижевност

Некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији

Слободан Антонић

Прошлу колумну завршио сам указивањем на то да је вид отпора колонијалној ситуацији и одбијање да се прими награда „ако је она симбол (ауто)колонијализма”.

Таква полако постаје НИН-ова награда за роман године.

Уочи објављивања добитника за протеклу годину, у Културном додатку Политике штампан је – на целој првој страни и на делу следеће – приказ књига које имају највише шанси да победе (овде).

И доиста, прве три приказане књиге не само да су ушле у најужи избор, него су и, приликом одлучивања о победнику, добиле све гласове чланова жирија.

Тешко ми је да не истакнем да сам само на основу тог приказа могао да наслутим ко ће бити лауреат.

Прва књига која је, уједно, и најопширније приказана, био је роман Мире Оташевић Горгона. Њена тема је, како је речено, „геноцид над Ромима”.

„Баш политички коректно”, помислио сам. „Али, сувишно је инсистирање на чињеници да је аутор(ка) жена“. Јер, књижевна критичарка коју је Политика одабрала да нас упозна с такмацима за „НИН-а”, извесна Нађа Бобичић – која тек пуни 30 година и, као добро дете империјалне, глахшалтоване културе, „бави се књижевношћу, феминистичком и квир теоријом” – инсистирала је да је Оташевићева једина жена која је ушла у ужи избор.

Прилог у Политици

„Такав притисак”, помислио сам – „да се некоме додели награда како би се исправила родна неуједначеност (`НИН-ова награда је до сада свега пет пута додељена женама`) заправо је контрапродуктиван. Дакле, Оташевићева нема превелике шансе”, рекох.

Трећи по реду у хијерархији наше квир-феминистичке критичарке био је роман Срђана Срдића: Сребрна магла пада. За тај роман речено је да је у њему тема усамљености успешно повезана са „сликом смрти дечака Алана Курдија на обалама Турске као симбола емигрантске патње”.

„И ово је политички коректно”, помислих. „Али, идеолошки оквир `емигранстке патње` није на врху мотива прописаних за српску културу. Отпада.”

Но, други роман на листи одиста је обећавао. За роман Дејана Атанацковића Лузитанија, наиме, речено је да то прича о Првом светском рату, али која не почива на „квазивеликим наративима” (?).

„Уместо да репродукује националне митове”, била је одушевљена Политикина квир-фемино-критичарка, „он их доводи у питање. Говор мајора Гавриловића се преокреће у говор против рата, у којем се војници распуштају како би сачували животе, а приказују се и страховити злочини српске војске над албанским цивилним становништвом”.

„У, браво!”, помислио сам. „`Демитологизација` одбране Београда и `страховити злочини српске војске 1912. над албанским цивилним становништвом` – ово мора да добије НИН-а”.

Тако је и било.

Прочитавши роман приметио сам, најпре, да га је написао неко ко има извесних проблема с писменошћу. „Ухапшен је у Бечу због агитовања насилног штрајка” (91) – ваљда „агитовања за насилни штрајк”? „Антрополошка истраживања над житељима једне италијанске колоније” (98) – ваљда „истраживање житеља колоније”? „Ми, лудаци, немамо друге и веће вредности од своје самоће” (104) – ваљда „наше самоће”?… итд.

Али, ко мари за писменост ако се о околностима под којима је избио Први светски рат тако лепо приповеда (стр. 142):

„… једна краљевина, сићушна и осиромашена ратовима, која зарад амбиција неколицине официра, финансира убиство владара једне суседне империје. А онда, након необично галантних захтева те империје, чијем би се испуњењем та ствар дала разрешити, сићушна краљевина се прави луда, тврди да с тим убиством нема никакве везе, док је сваком врапцу на грани јасно супротно. Империја онда запрети ратом, а јавна гласила мале краљевине пишу: знамо ми те њихове ратове, речима и на хартији. Империја опозове свога амбасадора, а краљевина се и даље куражи: не смеју они против нас, нисмо ми сами. Кочопери се као храбро пиле и виче, хајде, нападајте ако смете, а свет гледа ужаснут и не може очима да верује.”

Колико глупости на тако малом простору. Али, кренете ли да преиспитујете све те бесмислице – од „финансирања убиства” до „галантне понуде Империје” – следи вам оптужба да не разумете „уметност”.

Заиста, уметник је слободан да тврди било шта. Он изграђује особени свет који није тек слика стварности, већ са стварношћу некада наизглед и нема много додирних тачака. Али, добра уметност је истина бића – она покреће наше емоције, откривајући нам дубоке и важне истине како о свету, тако и о нама самима.

Дејан Атанацковић

Невоља са Атанацковићем је, међутим, што је његова истина првенствено идеолошка. То је истина друге Србије – колоније Србије.

Нација је, тако, „једна савршена измишљотина, лоша литература” (стр. 156), „на овом поднебљу” осуђени смо на „неизлечиво понављање глупости”, „а уколико се глупост поткрепи што бројнијим и узалуднијим жртвама, утолико је више загарантовано њено понављање” (стр. 15), „овде кад се дете роди, њему се одма` каже да ће једног дана убити човека” (у рату), а и „свако дете што крај њега одраста, као и он, једнога ће дана убити човека” (стр. 26), ратовање српске војске  1912. године одликује „спаљивање кућа и дивљачко убијање и пљачкање становништва” по Албанији (стр. 127), када је „већина (убијених) била истерана пред велики зид и побијена куршумима”, а „понеко је убијан и у кућама, пољским клозетима и торовима за козе” (128), пожељни говор мајора Гавриловића требало би да гласи: „један по један шмугнућете иза ове кафане”, „а после куд који”, „да осветлате образ народа тако што ћете изучити корисне школе, створити добре породице и заувек се клонити војске и ратовања” (стр. 16), и томе слично.

Атанацковић заправо – у шта се може уверити сваки читалац – не пише роман већ пројекат. „Превише је то рационално склопљено, превише сувопарно”, примећује један критичар (овде), „Лузитанија је роман истушираног, упегланог, скоцканог, ситог (добро наједеног и добро напијеног) и здравог аутора који је са кошуљом и краватом сео за тастатуру да напише један умерено оригиналан, али ипак предвидив и не-радикалан школски рад на тему која му је пала на памет, а коју његови учитељи највише (да не кажем: једино) и воле. Пошто се ради о одликашу, чак вуковцу, (…) његова победа у натјецању за НИН-а је предвидива, логична, здраворазумска, најприроднија ствар на свету”.

Атанацковићев пројекат састоји се из формуле: мало постмодерне играрије, мало бизарности, мало псеудодокумената, мало критике српског национализма, мало пацифизма, и ето награђене – уметности.

Аутор овог „пројекта”, који је „дипломирао сликарство” у Италији, где „предаје мултимедије на америчком универзитетском програму SACI” (овде), заправо је желео да својој земљи порекла очито лекцију: „глупост” је када „сићушна краљевина” ратује против „галантне империје”, геноцидисали смо Албанце 1912. као и 1999. („уклонити све те људске остатке `да нам после не зановетају`”; стр. 128), „јунак” си када дезертираш из српске војске док она брани Београд, и слично.

И онда такав „пројекат” добије „најважнију српску награду за књижевност”. „Не можемо се отргнути сумњи”, уочава Никола Маринковић, „да је награђивањем једног концептуалног дела последично афирмисана и његова идеолошка подлога, што је и главна невоља, и то не са идеолошке, већ књижевне тачке гледишта. Јер, историја књижевности показује да тамо где се ове тачке спајају, књиге не трају дуго”.

Наравно! Ко данас још памти како се уопште звала она књига Филипа Давида која је пре три године добила НИН-а? „Кућа сећања и заборава”. Е па „Кућа” је данас књижевни мртвац, као што ће то, за три године, бити и „Лузитанија”.

Али, шта мари, НИН ионако више није српски недељник. Он је гласило у власништву Ringier Axel Springer AG, дакле, ако хоћемо да будемо сурови, „данке дојчланд НИН” (Зоран Ђирјаковић). Новчани део награде у износу од 8.300 евра обезбеђују два анонимна дародавца – да ли се они стиде НИН-а, или се НИН стиди њих? А новоименовани члан НИН-овог жирија је филозоф Иван Миленковић, чија је главна квалификација, ваљда, што воли књижевност и што се прославио изјавом попут „Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије“ (овде), поређењем Ломпаровог Духа самопорицања са Мајн кампфом (исто), или  следећим генијалним запажањем:

„Шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без ћирилице? Па, не би се догодило ништа, ништа се у српском идентитету, ни за длаку, не би променило. Писмо је конвенција, систем знакова који у себи не носе никакву нужност. Замислимо, томе насупрот, шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без Kиша, Андрића и Kрлеже, без Пекића, Боре Ћосића и Миљенка Јерговића, без Радомира Kонстантиновића, Дамира Kаракаша и Семездина Мехмединовића. Тог бисмо се дана пробудили без половине мозга. Тог бисмо дана остали без идентитета”.

Признајте да нисте знали да су Дамир и Семездин знаци нашег идентитета, друга половина нашег мозга.

Некада је НИН-а додељивао Велибор Глигорић (двадесет година у жирију, десет година председник жирија; овде). Тада су награду добијали Црњански и Киш. Данас је у жирију Иван Миленковић. Отуда су кандидати Kаракаш и Мехмединовић.

Иван Миленковић (Извор: Снимак екрана/Нови магазин)

Али, некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну. Аурора Моралес упозорава да је основна стратегија колонизације у култури напад на осећање за историју колонизованих. Треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији (видети: Ј. А. Митрић, овде, стр. 378).

Већ је примећено да је готово цела наша савремена књижевност у великој мери историјска (овде). Но, њена функција више није да памтимо историју, већ да је заборавимо. Као што каже Иван Миленковић, „образовати активног, дакле самосвесног, сувереног појединца, грађанина, значи научити га да се одупре колективном сећању“, што значи „не сећати се онога чега се сви сећају, цара Константина, косовске битке, Гаврила Принципа, јуначког ратног похода на цивиле“ (видети овде).

Зато Лузитанија. Зато Миленковић. И зато не ћирилица, Принцип и Косово, већ заборав, Дамир и Семездин.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , ,

34 replies

  1. Срећа па нема много опасности од књига као што је Лузитанија. Наиме, према истраживањима Завода за проучавање културног развитка из 2017. године , чак 80% Срба у последњих неколико година није прочитало НИЈЕДНУ ккњигу. Немају времена. Гледају ријалити програме.

    Свиђа ми се

  2. Не буди горка..Горданче..-))

    Свиђа ми се

  3. Vlasnik Nina je bivsi CIA oficir Dejvid Petreus. Kao i Blica i SBB i vise od 80 posto medija u Srbiji.

    Свиђа ми се

  4. @сима- Истина је горка а не ја. Ја мислим да је једини циљ избора за најумотворевину типа Лузитанија – наградити спроводнике културног геноцида над Србима. Што већи Антисрбин то виша новчана награда.

    Свиђа ми се

  5. Слободан Антонић каже : “Некада смо имали српску књижевност, а данас колонијалну”.

    Рекао бих да се ово пре односи на време комунизма него на данашњицу. У време комунизма, све националне књижевности (а посебно српска и хрватска) су биле потиснуте (1) и подређене тада промовисаној “југословенској књижевности”, “социјалистичкој идеји” и “братству и јединству”.

    Данас су излози књижара у Србији препуни књига посвећених српској историји, култури, религији и уметности. Те књиге су ближе читаоцима (2) него књиге које су добиле НИНову награду. А НИНова награда за најбољи српски роман је престижна и цењена. Довољно је отићи на google и видети наслове и добитнике.
    (1) – што је кренуло још 1946 од стране АГИТПРОПА – Ђиласа и Зоговића
    (2) – онима који још увек читају, као што умесно истиче Гордана

    Свиђа ми се

  6. Антонић никако да уђе у проблем.
    Тачно је ово што пише.
    Али, није то од јуче. Изволите погледати списак свих добитника НИН-ове награде. Лоша дела етаблираних писаца и лоша дела писаца у покушају. За 65 година постојања Награде, изаберите пет да вреде нешто. Ако толико успете да напабирчите,биће добро.
    И, скоро увек, као врхунски критеријум – тренутна политичка подобност.
    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%98%D0%9D-%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0

    Свиђа ми се

  7. Џаба им награде. Да би остварили утицај недостаје им кључна ствар – квалитет и трајање. А квалитет ниче органски само из „плодног тла“, то јест из културе коју покушавају да избришу.

    Свиђа ми се

  8. „А новоименовани члан НИН-овог жирија је филозоф Иван Миленковић, чија је главна квалификација, ваљда, што воли књижевност и што се прославио изјавом попут „Српско становиште је прво и последње уточиште за ништарије““
    Пошто то сигурно није, онда остаје физичка лепота,као последње оправдање за избор овог “велеумног витеза тужног лика“, као и последње уточиште и аргумент за оне који су га ту бирали. (“Да не бјеше под оним именом, не шћаше се бојат од урока“.)
    Најважнији критеријуми за чланство у ниновом жирију јесте АНТИСРПСТВО. Пожељно је да члан жирија , поред тога, буде још и медиокритет. То је онда идеалан члан ниновог жирија..Из претхдоног састава испала су два медиокритета – Јасмина Врбавац (љута србомрзитељка) и Михајло Пантић, универзални медиокритет – човек без става. Божо Копривица, међутим, особа је високе интелигенције и изузетног талента, али отровани антисрбин.Друга два новоименована члана жирија, Кукић и Чакаревић, подсећају на два јунака Гогољевих “Мртвих душа“ – Сисоја Пнатуфјевича и Макдонаљда Карловича, за које, како каже аутор, нико никад није чуо.
    Ако су наши најбољи писци блазирани и банални аутори, типа овог Атанацковића, Великића, Филипа Давида, Велмарке…, онда смо ми заиста у тешком бунилу.
    Ово су углавном критеријуми по којим се бирају и челни људи наших најеминентнијих културних институција, од министра културе, преко управника Народне библиотеке Србије, до директора Института за књижевност. Посебну спрдњу са култруом нашег напаћеног народа представља и феномен звани “Крунски савет“, где седе разни угледни ствараоци и интелектуалци саветују “Престолонаследника“, суштог кловна, који не пропушта прилику да се наспрда свом народу. Чим зине..
    Ми смо колико јуче имали ругло звано Сретен Угричић на челу Народне библиотеке Србије. Ни они коју су га наслеђивали нису бољи, међутим од Сретена је немогуће бити гори.
    Оно што такође истине ради треба рећи, масован продор антисрпског шљама у наше духовне просторе догодио се после 2000, кад су најљући антисрби добили главну реч, не само у култури, него су заузели и ударна амбасадорска места по свету.

    Свиђа ми се

  9. Осведоченом списку полуписмених, јалових словослагача празнословља који је приложио у својем коментару уважени Порфирије, допринео бих са још мртвих душа – одраз у огледалу сретена угричића – ласло блашковић, драмску драматуршкињу биљану, “ ренде “ арсенијевића, албахарија из Канаде и јелену бачић алимпић, те анабелу басало, чисто због једнакости талента и стваралачке благодати што кроз перо низлази са свима већ поменутима… Ако ништа друго, предвидиве су, у скоријој будућности, књижевне награде са именима поменутих писатељица, те одлука жирија да великић буде добитник награде бачић – алимпић, а михајло пантић лауреат “ анабела басало „…

    Свиђа ми се

  10. Изгледа да један од коментатора није ни читао чланак јер тврди да је власник НИНа бивши СIA официр Давид Петреус. Стварни власник НИНа је, као што пише Слободан Антонић, издавачка компанија Ringier Axel Springer AG.

    Обзиром на моју сенилност, за мене је НИН најстарији (осн. 1935) и најутицајнији недељник у региону а НИНова награда једна од највећих признања у области савремене српске књижевности.

    Видим да млађи и паметнији коментатори имају сасвим другачије мишљење, па користим прилику да их упитам : да ли они читају неки бољи недељник и да ли знају неку престижнију књижевну награду ? Или они критикују онако, по старом српском обичају.

    Свиђа ми се

  11. Nasa stvarnost je s jedne strane mitomanija i sindrom velicine, a sa druge strane nipodastavanje i udvornistvo. Jedino sto kod nas ne prolazi je objektivnost.

    Свиђа ми се

  12. @Зоран Николић

    Искрен да будем за ову Анабелу и Бачић – Алимпић први пут у животу чујем. Што се пак Давида Албахарија тиче, њега не сматрам безвредним писцем, напротив, иако у новије време није написао ништа знаменито. Међутим, за њега су овај Атанацковић и њему слични, зелена боранија…
    О Блашкићу не знам ништа, али чињеница да је на челу Народне библиотеке Србије, те да је наследник Угричића, и Угричићевог наследника, полицијског доушника, овлашћује ме да поклоним поверење Вашем суду.
    Биљана Србљановић је жена са изузетним талентом, ја је чак видим и као лепу жену, али она је све своје људске потенцијале ставила у службу мржње – међутим, то је њезино неотуђиво право!
    Др Игор Перишић, тешко да би негде на свету би могао бити члан и културно уметничког друштва( у ономе што сматрамо цивилизованим светом, свакако не), а некмоли културне институције од националног значаја, као што је Институту за књижевност . Али, додуше, ни др Бојан Јовић директор.
    Трагично јесте то што су институције културе постале легла медиокритета и стецишта, не само којекаквих будала, него злонамерних, злих и изопачених људи.
    Но, упркос свему, желим да верујем да ћемо дочекати да се ослободимо нашег ропства, а да ће лепота спасити свет, што би рекао Лав Николајевић Мишкин:)

    Свиђа ми се

  13. Г.Антонић прави грешку свих наших родољубивих аналитичара – не може да се излечи од сјаја 2-србијанских, некада слободних, медија и установа, па и појединаца. Добро зна које је ђубре рецимо НИН, а троши живце на његове награде и лауреате? Та НИН већ 20 година промовише само полит-коректне писце, службенике НАТО (хоум-емплојд)!? И онда се г.Антонић ишчуђава „шта ови пишу?“ – па морају људи, кад су се већ запослили; или да дају отказ, а како кад су се навикли на мекано?

    Свиђа ми се

  14. @Деда Ђоле каже:
    3. априла 2018. у 21:12
    Обзиром на моју сенилност, за мене је НИН најстарији (осн. 1935) и најутицајнији недељник у региону а НИНова награда једна од највећих признања у области савремене српске књижевности.

    Деда, и баба је некад била девојка, па више није. Сви капацитети НИН-а прешли су одавно у Печат, који је дошао до броја 500, тј.10 година. Остао је само онај кога у Печати нису хтели.

    А слажем се да међу НИН-овим наградама нема више од 5 вредних читања, а да су остале биле показатељ политичке воље датог тренутка. Интересантна је едиција ОФФ-НИН ненаграђених књига са НИН-овог конкурса.

    Свиђа ми се

  15. @Деда Ђоле
    „Данас су излози књижара у Србији препуни књига посвећених српској историји, култури, религији и уметности.“ Изгледа да нисте били у књижарама.

    Погледајте спискове најбоље продаваних књига код нас па процените њихову уметничку вредност.

    Свиђа ми се

  16. У неку руку, књижевност повремено мора бити и „анти-национална“ , тј. она не може увек ласкати читатељству и на силу одржавати афирмативне идеале тамо где више не постоје духовни капацитети да се они остварују. Напротив, књижевност треба понекад да пробуди горка суочавања, да буде индикатор пада. Нарочито у декадентнум епохама, каква је наша. Проблем је што НИН „измишља“ писце или, пак, измишља тренутни значај њихових дела. То најчешће нису проверени писци, а ако и јесу, награђена дела не спадају у најбоља њихова дела. Разлози за то су многи, а главна последица је да се ни жирију, ни делима не може веровати. Како нпр. да знамо да је дотични Атанацковић стварно забринут за овдашње стање духа, историјске недоречености и сл. , где смо ми то пратили развој његове поетике, адоцијативног поља, проживљавање живота и судбине… Не, он је само упао, преко НИН-ове награде, у српску књижевност, упао је тренутно и, врло вероватно, рекао све што је имао. Што се нас тиче, могао је „Лузитанију“ да напише и ghost writer, списатељски конзилијум RAS-а, роман може да буде само пројекат пробоја политичког наратива у културну сферу и сл.

    Свиђа ми се

  17. Невероватно!

    Цитирајући правилну употребу повратне заменице ”свој”, Антонић се пожалио на ту, код српског естаблишмента, ретку појаву.

    Од десетине коментатора опседнутих писменошћу, то нико да примети. Зато је ваљда и могуће да у Србији вазда ђубре буде награђено.

    Свиђа ми се

  18. @Милан

    “У неку руку, књижевност повремено мора бити и „анти-национална“ , тј. она не може увек ласкати читатељству…“

    Апсолутно!
    Не само да не може ласкати читатељству, него му не сме ласкати. Ни њему ни било чему. Она има право да ради шта хоће и против кога и за кога хоће. Под условом да је истинита и аутентична.
    Код нас, међутим, књижевност (и не само она, него култура у целини), приморана је да ласка баналности. Оно што је за Атињане била богиња Атена, то је баналност за најеминентније писце, критичаре и већину издавача.. Баналност је врховно божанство. Да ли се зове пацифизам, педерастија, педофилија…. то је питање тренда и моде. Важно је да сте банални и блазирани, а слава и новац доћи ће сами.
    Уколико на било који начин искачете из обора чији су корифеји Драган Великић, Весна Дедић и маса поремећених и корумпираних критичарских умова по институтима и којекуда, дакле уколико сте неподмићени и своји – ви сте прећутани. Ако сте још уз све то и националиста (не шовиниста, морам да подвучем, јер то двоје се код нас још од Титиног земана поистовећује), онда ћете имати великих проблема са умоболним типовима који воде главну реч у култури ове јадне Србијице.

    Свиђа ми се

  19. @Порфирије Петрович

    Да. „Истинитост и аутентичност“ су постале најређа роба у свему, а у уметности се то најјаче осећа. Углавном, како и цитира Огњановића професор горе, „добро наједени и напијени“ писци, чију одсеченост од људи, нације, државе, планете… неко добро и плаћа, изгледа. Баш бих волео да напокон добијемо писца запосленог у некој колонијалној фабрици у Врању или Крушевцу, с 25.000 плате, да уобличи и да израз нашем колективном болу.

    Свиђа ми се

  20. Не разумем чему служи овакав текст. Из њега избија само горчина и неутемењене тврдње у дискурсу плитког национализма. Његова „национал-патриотска“ уметничка Утопија? Овде се само намеће огорчени али-није-ме-нико-питао дека. Досадно, тужно, ако после толико искуства има[ само ово да пружиш.

    Свиђа ми се

  21. Поштована Софија, можете ли да ми, љубазно молим, објасните поделу на плитки и (претпостављам) дубоки или бар дубљи национализам? Остало не бих да коментаришем,јер је у форми логичког закључка (тачније ради се о покушају) написан Ваш лични став. Најлепше хвала и поздрављам Вас у пролазу.

    Свиђа ми се

  22. Одиста, колико личне треба храбости, и онима са вишком егоманије који се овде тако често и тако вископарно јављају с убеђењем да су интелектуалци јер су дијагонално читали одређен у кубикажу књига, и оним јављајућим људима који једнако егоманично држе да су неприкосновени власници „здраве памети“, јер су комунисти са србским ликом (што је по себи знак схизофреније) да констатују слабост, једностраност, кратковидост и ******* написа који коментаришу, уместо што блесаво хвале?

    Како неко мисли да може да се развије плодна књижевност кад све, од основних и средњих школа, а поготово факултети, служи за испирање мозгова?

    Од 1945. било је слободно објављивати књиге, уз мала ограничења:

    „Цензура званично није постојала ни у СФР Југославији. Слобода говора је гарантована у Универзалној декларацији о људским правима УН, а опет и поред званичног става цензура је била честа, као и аутоцензура. Главно оружје цензора је био закон, али и бројне незваничне одлуке које су се доносиле у највишим круговима Комунистичке партије.

    Закон о штампи из 1945. је гарантовао слободу штампе, али и регулисао издавање дозволе за штампање. Тако је било забрањено штампати било шта где се на неки начин руши уставни поредак земље, вређају пријатељске земље, вређају државна тела Југославије. Тако широка дефиниција остављала је места за злоупотребу и цензуру.“

    Шта се променило од 1945.?

    „Како забранити књигу у Србији?

    Једини начин да оспорите штампање и дистрибуцију неке књиге је да се позовете да она шири расну, верску или националну мржњу.

    Уколико неку књигу желите да “забраните”, можете поднети кривичну пријаву тужилаштву, позивајући се на кривично дело „изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости“ из члана 317. став 1. Кривичног законика Републике Србије, као и „расне и друге дискриминације“ из члана 387. став 3. истог закона.“

    Ко је у таквим условима могао или може да ОБЈАВЉУЈЕ суштинску критику друштва? И шта онда остаје? Оно што сте заиста јадно назива „политичком коректношћу“, али је ближи израз беда духа. Па чак и да писац има ту храброст, како да превлада фортификације титоидних наставака који бране српски мозак од памети? Ко и где да објави политички некоректно штиво?

    О, да.Читао сам ја „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића-Михиза, касних седамдесетих година, тако што ми је другар у кафани јадно самиздат издање потурио испод стола. Данас не бих смео да се закунем да није штампано у неком подруму УДБА. А ми се, млади, ложили на нешто што не превазилази белетристику.

    Тако долазимо до жртве, покајања и политички коректног дисидентског јајарења.

    Елем, живописни Михиз је, доказујући тачност Љотићеве лексеме „комуњара“ (од комуниста + фуњара), стрпан на Голи Оток 1950-те, да би већ 1954-те, освешћен, никао као критичар у функцији НИН-ове награде. И то је важно, будући да је дао критике романа у конкуренцији на нивоу писменог али бесловесног роба.
    „Два приказа Борислава Михајловића Михиза у НИН-у, „Корена“ Добрице Ћосића (23. јануара 1955) и Андрићеве „Проклете авлије“ (6. фебруара исте године) вероватно су, и пре завршне и, изгледа, једине седнице жирија, пресудили ко ће бити први добитник НИН-ове награде критике за роман године. А ево и зашто.

    За Ћосићев роман Михиз је написао да је „способан да поднесе“ и „много више недостатака“ него што их има па „да остане један од најзначајнијих романа наше књижевности“ јер „Корени“ су „зарили дубоко у земљу“. Андрићев кратки роман Михиз је пак одредио као пишчеву „најновију новелу“, која „позајмљује много својих валера од онога што се већ одавно осећа као одређени приповедачки свет Иве Андрића“. Дакле, за Андрића стандардно, а за српску књижевност ништа изузетно (узгред, касније ће се Михиз кориговати.)

    Награда – жртва режима

    „Проклета авлија“ је тако, због нетачног жанровског одређивања од стране утицајног члана жирија, изгубила и формалну шансу да конкурише за награду. Елиминишући на тај начин Андрићев, по многима, најбољи роман, жири је једногласно одлучио да награди Ћосићеве „Корене“. На ту одлуку надвила се касније још једна сенка. Појавиле су се, наиме, спекулације да због формалних разлога те 1954. године ни Ћосић није могао бити кандидат за добитника награде. Јер, наводно, „Корени“ су изашли из штампе тек почетком јануара 1955. и могли су доћи у обзир за разматрање тек у тој години. У часопису „Херетикус“, бр. 1/2004, у тексту Маринка Арсића Ивкова „Корени НИН-ове награде“ се наводи: „Доступне чињенице… говоре да је жири чекао излазак Корена из штампе, што побуђује сумњу да је добитник награде одређен унапред и да је навођење ужег избора у саопштењу била обична фарса.“

    Ето, то су КОРЕНИ НИН-ове награде.

    Касније, 1967. Михиз је због нечега (нико не зна због чега) добио „Октобарску награду града Београда“, да би већ следеће године постао славни дисидент, па довољно касније („за заборавити“) био лично НИН-ов лауреат, за, дозволићете, писаџијско ђубре „Чизмаши“ , па још даље демократски валер и светионик.

    И онда се јави неки ******* ****** *****, са осионом тврдњом да је НИН-ова награда изгубила на значају тек после 2000-те године.

    Свиђа ми се

  23. @ Ђорђе Ивковић

    Госпон Ивковићу, можда сте стварно читали то што тврдите – али тешко да Вам се „примило“ то читање! Јербо постоје
    Борислав Михајловић Михиз и Драгослав Михаиловић
    (Фундаментално обратите пажњу да ем што су две особе ем је један МихаЈловић а други МихаИловић).

    Ако Вам је за неку утеху, и тај друг Тито кога толико критикујете је направио исту грешку, те две прилично различите особе су му се стопиле биле у једну – као и Вама у – Драгослава Михаиловића-Михиза!!!

    Ако је за неку утеху (2), друг Тито је рекао МИКАЗ, а Ви сте непогрешиво написали „Михиз“ (књижевни критичар и писац) уз име и презиме академика Драгослава Михаиловића („Казалишне неке тиквице“, што би рекао ваш интелектуални парњак друг Тито, његово су дело).

    Свиђа ми се

  24. Признајем. Мада проверавах то што наводите. (Шта да се ради – много шта се пише као коментар, дакле брзо, па су и грешке урачунате).
    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
    И да, поштено је признати да је критику далеке 1954. потписао Борислав а не Драгослав.
    И ништа друго се тиме не мења.
    Хоћемо ли тиме рехабилитовати одлуку Нин-овог жирија из 1954.?

    Драгослав јесте ИБ-еовац који је добио Октобарску награду Града Београда за 1967.а не наводи се зашто, да би романом „Кад су цветале тикве“ 1968. постао дисидент, па после са „Чизмашима“ постао лауреат НИН 1984.(Ма сви смо оба романа читали, маните се те врсте подјебавања). ИТД…

    Свиђа ми се

  25. Još jedan tekst za print-screen folder pod imenom ‘nisu nas dovoljno bombardovali: dokazi.’

    Свиђа ми се

  26. НИН треба да додељује Књижевну награду месечно.
    Било би ђубрета за потпалу, таман.
    А, ови који читају те књиге, биће још “паметнији“
    Празилуковића никада доста!

    Свиђа ми се

  27. Април шести.

    чича Раша Попов, велика Душа

    Свиђа ми се

  28. Ми, лудаци, немамо друге и веће вредности од своје самоће” (104) – ваљда „наше самоће”?… итд.

    Антонић овде није у праву. Правилније је употребити заменицу „своје“ него „наше“ у овој реченици.

    Свиђа ми се

  29. (Blitzkrieg 25) / Arhivski dokumentarni film

    Свиђа ми се

  30. Гледајући овај архивски филм (Напад Немачке на Југославију 1941) размишљао сам о људима
    који су 10 дана пре напада, 27ог марта, полупали немачке бирое у Београду, поломили врата, прозоре и канцеларијски материјал, спалили немачку заставу и испљували немачког амбасадора Виктора фон Херена. Тим гестом они су Хитлеру послали јасну поруку : НАПАДНИ НАС !

    Свима бих препоручио књигу Момчила Ђорговића “Трагедија једног народа” (Ште људе у Србији нагони да раде против себе)

    Свиђа ми се

  31. Деда Ђоле

    Ште људе у Србији нагони да буду квислинзи и крпе?
    Иначе, Швабе су увек обожавали Србе, колико да нас стрељају, вешају па и до геноцида ако треба.

    Свиђа ми се

  32. За @Кобајаши :
    Поставили сте питање : “Шта људе у Србији нагони да буду квислинзи и крпе?”

    Не бих умео да одговорим али знам да су ОНИ – који су на дан демонстрација 27 марта 1941 пљували немачког амбасадора -донели велико зло Србима.

    Исто бих рекао и за ОНЕ који су у јесен 1941 из заседе убијали Немце и потом бежали, знајући да ће сутрадан за сваког Немца бити стрељано 100 невиних Срба.

    Додао бих и ОНЕ који су 27 феб 1993 год зауставили воз, легитимисали све путнике, издвојили 20 путника чија им се имена нису допадала, скинули их с´воза, опљачкали и убили.

    Квислинзи ? Не знам. Али постављам и ја вама питање :
    Коме су користили ови злочини ?

    Свиђа ми се

  33. Dobro, hajde da se zakratko manemo NIN – ove nagrade. Može li mi neko objasniti šta je onda „korektna“, istinita srpska književnost, neuprljana agitovanjem za komuniste i druge? Šta je, po vama, umjetnost, uopšte? Treba li svako da piše „korektne“ knjige, a pod tim se savršeno postavlja pitanje: Korektne – za koga? Bez namjere da ulazim u bilo kakvu polemiku, jednostavno – molim da mi odgovorite na ova jednostavna pitanja! Samo toliko. Srdačan pozdrav iz RS.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s