Достојевски је у причи о Великом инквизитору – као обрасцу фарисејства у хришћанском обличју – имао у виду, пре свега католичког папу. Али, како ми можемо да будемо сигурни да се тај порок, нарочито у последње време, неће дотаћи и Православља

Добар дан, ви гледате емисију Директива Дугина. Да вас подсетим, у току је Страсна Недеља. Данас је Велики Уторак.

Велики Уторак је исто као и Велики Понедељак свечан и строг. Тога дана помиње се проповед Исуса Христа у Јерусалимском храму у којем он говори о Страшном Суду, о Другом Доласку и о заблудама јудејских секти које га траже да га убију.

„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери!“, понавља Христос седам пута, наглашавајући проклетство које ће се обрушити на оне који одбацују Бога и заглибљују се у јересима и лажним умовањима.

Христос поново долази у Јерусалим из Витаније и учи народ. Он описује долазак Женика у причи о десет девојака. Од њих пет биле су разумне и свесно купиле уље за кандило да би среле Женика који долази увече, а пет њих биле су глупе и нису се снабделе уљем. У томе је смисао хришћанске културе очекивања.

Онај ко свом душом чека најважнији догађај светске историје, тај је увек спреман за њега. Исправан живот је – живот у очекивању Другог Доласка. Сви који живе заборављајући на то, трошећи себе на привремено и празно, глупи су, а у последњим временима њихов усуд је страшан.

Према другом тумачењу пет паметних невеста то је пет органа чула човека изнутра, наше душе. Душа која очекује Бога не спава и увек је спремна да га сретне.

Пет глупих девојака су – органи спољних чула. Она су окренута напоље, она не знају за таинства Ноћи и прихватају химере света (здраво) за готово.

Спољашњи свет је – тешка халуцинација која одводи од суштине. Све што је истински вредно – у нама је, у нашој души. У нашем срцу.

Тог истог Великог Уторка, одговарајући на заједљиво питање о плаћању пореза Римској Империји, Христос излаже суштину политичког учења о хришћанској цркви – Цару Царево, а Богу Божје.

Империји треба дати оно што јој припада, служење, порезе, оданост и покорност закону, а Богу – веру, љубав и поштовање.

Опет дијалектика спољашњег и унутрашњег: они треба да буду хармонични. А у томе је унапред предвиђена христијанизација самог Кесара (Цара): када римски император Константин прими Бога, онда ће и он дати Богу Божје објединивши Цркву и Империју у једно. Тада ће и противречност између политике и религије, између Цара и Бога бити уклоњена: Империја која се заклела Богу и постала хришћанска, од чисте политичке творевине постаје Света Империја, умна Империја, изнутра духовна Империја.

А помазање њеног Цара на царство је у име цара небеског Христа.

Христос проклиње Садукеје, најпогубнију јудејску секту која је у јудаизму одбацивала све оно што је било повезано са очекивањем Месије, васкрсењем мртвих и животом душе после смрти. Управо су Садукеји били најудаљенији од учења хришћана. Иначе, управо они су у јудејској заједници представљали финансијску олигархију и трговачку елиту.

Како све личи на садашњост!

И на крају, Христос разобличава и фарисеје чије је учење било много више традиционално и блиско хришћанском, али њихова невоља била је у нечем другом. У суштини, фарисеји су били налик на Великог инквизитора. Њима је Живи Бог сметао, будући да су они желели да владају у његово име следећи само мртво слово, претворивши живу веру у статичан правни свод прописа и обреда.

Отуда је и кренуо за хришћане негативан израз фарисејство које значи исто што и лицемерје и формализам. Ипак, ради се о још дубљем. Чак и најисправније учење укључујући и хришћанско – ако губи живи контакт са Богом постепено се претвара у своју супротност. На месту живота настаје симулација. На месту духа – слово.

Достојевски је у причи о Великом инквизитору – као обрасцу фарисејства у хришћанском обличју – имао у виду, пре свега католичког папу. Али, како ми можемо да будемо сигурни да се тај порок, нарочито у последње време, неће дотаћи и Православља? Дај Боже да ми услишимо страшне речи Спаситеља: „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери!“.

И на крају, исто на тај Велики Уторак у Јеванђељу по Матеју чујемо страшне речи о Другом Доласку и Страшном Суду, које су у сазвучју са пророчанством Језекиља:

Тада ће се на небу појавити знак Сина Човековог; и тада ће се расплакати сва племена земаљска и видети Сина Човековог који долази на облацима небеским са великом силом и славом.

Ове речи Великог Уторка описују оно што нас чека у најскорије време. То је својеврсна прогноза о сутрашњем дану цивилизације и о њеном неминовном крају. Никаквим техничким досеткама не може се сакрити од моћи казне анђела, анђела Рушитеља и страшних херувима.

Довиђења. Ово је била Дугинова директива о Великом Уторку.

У моменту Другог Доласка у најбољој ситуацији наћи ће се оно друштво чији људи ће моћи да о себи самима кажу: Ми смо спремни за Други Долазак.

Превела: Ксенија Трајковић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Факти, 11. 4. 2017)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Александар Дугин, Други долазак, Страсна седмица, православље, ударни