Слободан Антонић: Учити од Ираца како се бори за слободу

Ирци су применили комбиновану методу: од бојкота, преко парламентарне борбе до оружаног устанка и назад. И то су радили упорно – све док се, напослетку, колонијалисти нису покупили и отишли

Слободан Антонић

Када је реч о политичком деловању, српски проблем није толико неслога, колико наша задртост и самољубље.

Чим неко у политици има мишљење које је другачије од нашег, одмах га прогласимо будалом или лоповом. Да ли би требало изаћи на изборе? Да ли би опозиција требало да стане у једну колону? Да ли би странка А требало да наступи у коалицији са странком Б? За кога би, на крају, требало гласати? Све су то важна питања српске политике. Али најчешће, ако на само једно од њих одоговорите другачије него што би одговорио ваш саговорник или коментатор, готово по правилу добијате етикету „будала” или „шићарџија”.

Природно је да се разликујемо у мишљењу, али зашто су идиоти или покварењаци сви који не мисле баш исто што и ми? Не, ако нам је циљ исти – да се ослободимо (ауто)колонијалних обмана и да вратимо овој земљи суверенитет – сваки облик борбе је користан.

Знате ли колико новца добија странка која на изборима пређе ценз и уђе у скупштину? Месечно 45.000 евра. Посланичке плате су друго, а ово је новац који добија парламентарна странка за петнаестак мандата  – рецимо, „Доста је било”. То значи: 45.000 евра у јуну 2016, па 45.000 евра за јул 2016, па 45.000 евра за август 2016, па тако од последњих избора до сада 21 пут – укупно 945.000 евра.

„Да ми је 100.000 евра, преумио бих Србију!”, чуо сам, не једном, од власника патриотских портала или других медија, који једва састављају крај с крајем. А погледајте: странка за две године узме десет пута толико. И зар се управо с тим новцем не може нешто корисно урадити за ослобођење? Зашто онда не пустимо патриоте који верују у парламентарну борбу да нешто ураде ако могу, него их омаловажавамо и опањкавамо?

Извор: Данас

Хајде да пустимо да свако чини оно што мисли да би требало, а да и ми радимо оно што следи из нашег становишта. Не верујете у изборе и у парламентарну борбу? Добро, онда купите спреј и пишите пароле или прецртавајте симболе колонијалног тлачења, изађите на улицу када су протести, нађите истомишљенике и направите тајно друштво, или урадите нешто друго – али урадите нешто, а не само да се вајкате „е није то то“.

Такође, није никакав изговор за пасивност ни становиште: „О, када бисмо само били јединствени, све би било другачије!” Али, нисмо јединствени, што је и сасвим нормално у сложеном друштву и у сложеним околностима. Но, то не значи да не би требало ништа да радимо.

Болујемо и од тога да кад нешто смислимо, обавезно зовемо све људе који нам падну на памет да се придруже нашој акцији, па ако нас случајно неко због нечега одбије, онда се љутимо и брзо малакшемо у свом ентузијазму. Не постоји онај који је правио, рецимо, патриотску странку, или неку патриотску акцију (одбрану ћирилице, Косова, хетеросексуалних бракова итд), а да није одмах звао Чавошког, Ломпара, митрополита Амфилохија, Бећковића, Кустурицу, и кога све не у своје чланство.

Не можемо сви да идемо на исту лопту, фудбал се игра тако што се играчи распореде по терену и комбинују, а само онај најистуренији постићи ће гол  – не треба и не можемо сви да играмо као центарфор. Исто је и у политици.

Зато, учимо од Ираца. Они су били колонија у којој се умирало од глади – о томе сам писао овде. Није било друге него да се боре за слободу. Али, како 4 милиона Ираца да се избори с 30 милиона Енглеза, који притом још и владају и „империјом у којој сунце никад не залази”?

Мурал у Белфасту који описује велику глад у Ирској 1845-1849. (Извор)

Ирци су применили комбиновану методу: од бојкота, преко парламентарне борбе до оружаног устанка и назад. И то су радили упорно – све док се, напослетку, колонијалисти нису покупили и отишли.

Реч „бојкот” је, рецимо, настала баш у Ирској, по капетану Бојкоту, немилосрдном енглеском управитељу имања који је, не марећи за лошу жетву, избацивао ирске сељаке-закупце из кућа, само ако нису имали да плате прописану закупнину. Ирци су према њему применили социјални остракизам: да не раде за њега, да не тргују с њим, да не поткивају његове коње, да му не перу веш, чак и да му не носе пошту. А Ирци који би се преварили да прекрше ову забран и сами су стављани под бојкот.

„Ми хришћански и доброчинитељски пружамо прилику грешнику да се покаје”, образложио је социјални остракизам према својим сународницима један од вођа ирског покрета отпора. „Онога ко се усели на фарму пошто је неко са ње избачен нећемо примећивати на путу, нећемо га видети на улици, нећемо га примећивати у радњи, на пијаци, на сајму, па чак ни у цркви, дакле, понашаћемо се према њему као да је губав, како бисмо му ставили до знања колико је одвратан његов преступ” (исто).

Капетан Бојкот је нашао штрајкбејкере како би обавио жетву. Али, њих је морао да чува читав пук војске и још хиљаду полицајаца приде. То је британске пореске обвезнике коштало десет пута више од вредности саме жетве. Било је јасно да се Ирцима мора у нечему попустити.

Капетан Чарлс Бојкот (Карикатура: Spy/Leslie Ward, Vanity Fair, 1881)

Неки Ирци латили су се и оружја, у устанцима 1867. и 1916. године, а неки су у међувремену водили парламентарну борбу. Шин Фејн је, после пропасти његовог Ускршњег устанка, 1916. године, одлучио да изађе на изборе 1918. за британски парламент. То није била лака одлука – није се бирала никаква ирска скупштина, већ посланици за парламент у Лондону. Али, одлука је била исправна и Шин Фејн је узео 70% мандата у Ирској.

Онда су се ирски изабрани посланици окупили у Даблину и 21. јануара 1919. донели Декларацију о независности Ирске. Лондон је на то одговорио тако што је послао војску и паравојне формације (Black and Tans). После две године сукоба, властима у Лондону постало је јасно да су трошкови окупације Ирске превелики. Тако је настала Слободна Држава Ирска.

Да ли то значи да би требало подржавати насиље? Не, грађански мир је важна вредност која не би смела да се олако жртвује. Али, ако власти одбаце чак и фасаду уставности и законитости, па крену на своје грађане, постоји природно право на одбрану.

Меми нас упозорава и на спиралу насиља која је карактеристична за колонијалну праксу: што су већи тлачење и експлоатација, већи је и ризик не само од експлозије беса на улицама већ и од теороризма; очај и немоћ рађају мржњу и огорченост, а од тога је тек корак до политичког насиља, бомби и убиства. То често доводи до масовне репресије и „колонијалног фашизма” (Меми, овде, стр. 87) – када се на уобичајено колонијално тлачење и експлоатацију надовежу још и отворени презир према потлаченима и масовно физичко насиље према свима који пружају отпор. У таквој ситуацији право на одбрану тешко да може бити ограничено само на мирна средства.

Али дотле, сви начини ненасилног отпора пожељни су. Уколико се комбинују, дају резултат. Поменуо сам већ гласање за опозицију и социјални остракизам (бојкот), али ту је и грађанска непослушност – намерно кршење неког закона који се сматра неправедним, укључив и протестни одлазак у затвор, како би се скренула пажња јавности на неки проблем.

Махатма Ганди

Ганди је управо грађанском непослушношћу ослободио Индију. Енглези су Индијцима законски забранили да производе со, како би убирали што већи профит и таксе. Ганди је одлучио да из протеста оде до мора и да направи со. На путу су му се придружиле хиљаде људи. Када је на плажи узео у руку зрно природне соли, тиме је симболички прекршио закон. Хиљаде га је следило. Енглези су почели с хапшењима „индијских националиста” међу којима је био и Ганди. Али, протестно прављење соли је настављено. Када је број ухапшених достигао 60.000 било је јасно да је Ганди победио. Ускоро су почели преговори не о соли, већ о – независности.

Али, не мора се отићи ни у затвор. Довољно је, рецимо, да се одбије примање награде, ако је она симбол (ауто)колонијализма. У Србији није мало таквих награда. Но, како оне најчешће имају и новчани део, сви се некако праве невешти. А довољно је да само један каже: „Не, хвала, не желим да примим колонијалну награду.”

Мало ли је?

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , ,

18 replies

  1. „Не постоји онај који је правио, рецимо, патриотску странку, или неку патриотску акцију (одбрану ћирилице, Косова, хетеросексуалних бракова итд), а да није одмах звао Чавошког, Ломпара, митрополита Амфилохија, Бећковића, Кустурицу, и кога све не у своје чланство.“
    Истине ради, постоји Удружење за ћирилицу које то никада није радило, нити се икада бавило политиканством, као и било чиме што није везано за питање писма српског језика. Зове се „Српска ћирилица“ (http://српскаћирилица.орг.срб/).
    Чудило би ме што више људи не зна за то удружење када не бих знао да у Србији пристојност, доследност и промишљено бављење одређеним питањем нису много на цени.

    Свиђа ми се

  2. Nuevo Himno del PSUV (con El Comandante Chávez)

    Свиђа ми се

  3. Twas England bade our wild geese go,

    That „small nations might be free…“

    Свиђа ми се

  4. Оно што се код нас мало проучава је – отпор Срба Босне и Херцеговине аустроугарској окупацији, неписмени народ је сам своје школство плаћао да деца не би ишла у швапске школе.

    Свиђа ми се

  5. Ono jes malo nezgodno, ali ne moramo mnogo da učimo, dovoljno je da se setimo kako su Šiptari pobedili Srbiiju. Šta su radili oni a šta mi, kako su oni od seoskih kokošara udruženih sa narko dilerima i polupanim marksistima napravili neku vrstu države, a kako smo mi od države napravili prćiju sa kojom niko ozbiljan (i elementarno pošten) ne želi da ima posla… Pa smo došli u situaciju da nas uvaženi sociolog i patriota savetuje da se iz sopstvenih institucija odmetnemo u pevnice ili planine, i osnujemo gerilu. msm strašno, svakog dana u svakom pogledu sve je očiglednije da je najveći srpski problem upravo njena elita

    Свиђа ми се

  6. Lapsus callami – ne u „pevnice“ nego u PIVNICE kao mesta gde se kuju zavere i upravlja gerilom

    Свиђа ми се

  7. Нисам сигуран да ли је текст насловио сам аутор или едитор СС-а али је питање да ли можемо много на-”учити од Ираца како се бори за слободу”.

    Одмах да кажем, не може се порећи борбеност духа, и неугашена жеље Ираца за слободом кроз векове њихове трагичне историје и ропства прво под Норманима а затим под енглеском чизмом. Мало је европских народа претрпешвих такву дубину страдања као што су поднели Ирци током осам стотина година неслободе, укључујући ту и две несреће тектонских размера, тзв Велика Глад (1845-1849) када је од глади и индукованих болести умрло преко милион људи и слична катастрофа неких сто година раније, са још горим губицима пропорционално ондашњем становништву. Такве несреће и стална емиграција, укључујући ту и изгон од стране окупатора, учинили су да Ирска сада има упола мање становника него 1845-те.

    Ирска је номинално слободна скоро цео век, али енглеска окупација је оставила неизбрисиве трагове. На пример, мада у званичној државној употреби, ирски (келтски, гелски) се говори махом још само по селима, и у већини основних школа сва предавања су на енглеском (од петог а негде и првог разреда), а ирски језик је само један од предмета. Ирци су сачували део свог идентитета, захваљујући верности Римокатоличкој Цркви (РКЦ), супротстављајући се тако англиканско-протестантском утицају колонизатора не продајући ”веру за вечеру”, а што је аутентично њихова колико и наша и нама позната фраза.

    Што насилно није учинила вишевековна окупација, постигнуто је културном контаминацијом лондонско-холивудског типа и интензивном антицрквеном пропагандом, нарочито после уласка у ЕУ. Данас су римокатоличке (као и протестантске) цркве углавном празне а Ирци су постали културне ”потурице горе од Турчина” у смислу, до малоумности-беспоговорног прихватања свих екстремно-девијантних образаца новога доба, укључујући ту и пропагирање сексуалних изопачености и интензивну антицрквену (РКЦ) пропаганду. Доказујући своју оданост ЕУ-ропској скали девијантних ”вредности” Ирци су отишли (дуги) корак даље од осталих европских народа тако што су једини у ЕУ прихватили хомосексуални ”брак” на референдуму (!), док је код свих осталих држава то постигнуто кроз политичко-паралментарне трикове. За марљиво извршене задатке газде су им великодушно издејствовале и одговарајућу награду, или ће то бити ”прст у око”, јер су потом добили Председника Републике који јавно-рекламира своју хомосексуалну ”оријентацију” а уз то је полу-Индус (е да би се и оно мало Ираца хришћана обеспокојило што им је глава човек паганског порекла). И тако, после предугог ропства, у ”слободи” остадоше Ирци без свога језика, културе и без вере, тако рећи без себе самих…

    И умало да заборавим, прогласивши их за економског ”келтског тигра” деведестих година, страни инвеститори су са локалним банкама и бизнисменима предузели низ ”великих успешних” пројеката, све до банковне финансијске кризе 2008-ме после које је Ирска остала оседлана дугом од неких 200 милијарди евра.

    Дакле, да ли можемо нешто научити од Ираца? Можемо, али више о погубности њихове окупације и монструозности њихових колонизатора него о борби за слободу. То знање би нам било на корист, јер на нашу несрећу, они који су уништили Ирце, су и нама на грбачи, а да то и нисмо схватили дуго година.

    Једно је сигурно, судбина малих народа у модерном нео-колонијланом систему на територији ЕУ значи националну, културну и менталну потлаченост и потирање сопственог идентитета, и води у ”слободу”, али од себе самих.

    За то време наша ЕУ-гаулајтерска квази-елита не посустаје на безалтернативном путу ”евро-атлантских интеграција”…

    Свиђа ми се

  8. …“Проблем, дакле, није у појединачном друштвеном систему, већ у већински прихваћеном систему вредности, у коме свакоме ко опомиње на постојање људских вредности и врлина, напора и егзистенцијалног душевног бола који треба претрпети да се оне стекну, одрже и сачувају од света тесног за лепоту и несебичност, сваком, дакле, који се на то дрзне и покаже прстом, треба сасећи све оно што изнад жабокречине вири: ”Не таласај!”

    А таласати се мора да би се поништила гравитација. И зато, свим Ослободиоцима нека је вечна Слава и Хвала…“

    от Андрея Тарковского

    Свиђа ми се

  9. Да, а просто је. Постоји разлика између „бити слободан“ и „бити у могућности“.
    Ту смо код Бога и Слободе коју је дао људима, свим људима. Наша је одговорност како је користимо, свако своју. Слободу.

    Луксуз.

    Уби нас Commission fee.

    …“На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је, као Личност, неодвојив од друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу, да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе…“

    http://tarkovskiy.su/texty/Tarkovskiy/Slovo.html

    (српски превод, није добар)
    http://patriot.rs/andrej-tarkovski-slovo-o-apokalipsi/

    „Спасение из лужи“Тарковский – фильм Ностальгия

    Свиђа ми се

  10. prevrat

    Аман, која елита?
    Ово што је на сцени су олоши које је власт, која је иста таква, прогласила за елиту.
    Антонић је елита!
    Када смо га видели на неком ТВ каналу?
    Нигде га нема, да је бар једини.
    Права елита је уј тами, није јој дозвољено да изађе на светло.

    Свиђа ми се

  11. „Права елита је уј тами, није јој дозвољено да изађе на светло.“
    Vala baš, ni nalik Ircima, Indusima i Šiptarima koji su imali svoje univerzitete, akademiju, TV stanice…

    Свиђа ми се

  12. Али Слободане, ирско ослобођење подстицала је РКЦ из својих разлога. Ирци су добили самосталност, али питање по коју цену. Цркву очито да та цена није бринула: милиони мртвих, поробљених, убијаних из разоноде..? Та зар нису једно време Ирци били равноправни робови са афричким?

    Свиђа ми се

  13. @Don Quixote… Одличан Вам је коментар, уз једну (по мени) ипак значајну примедбу. Наиме, из текста се јасно види да нас аутор овог (иначе изванредног) текста, ниједном речју не наводи на усвајање новијих, (ововременских, промашених и неприхватљивих за нас) потеза драгих нам Ираца – на које Ви, опет, с правом указујете.
    Дакле, уколико се њему може приговорити за тај, не тако крупан пропуст – омашку, утолико и Вама за оспоравање или барем девалвирање (рекло би се) целокупног текста.
    Свако добро.

    Свиђа ми се

  14. prevrat

    Ако ћемо да правимо још једну паралелну Србију то би био крај.
    Немамо ресурсе.
    Боље да се ујединимо и завршимо посао на изборима.
    Само и ту постоји проблем: СССС…мало сутра.

    Свиђа ми се

  15. Ne treba mi da pravimo paralelnu Srbiju vec da vidimo ko nam se prosvercovao medju elitu, pa da ga posaljemo na cuvanje ovaca. A onda nova elita da artikulise potrebe nacije. Ljudi mogu da menjaju alate pokusavajuci da zavrse posao, ali ako menjaju ideologije onda s njima nesto nije u redu i na njih ne bi trebalo da se racuna. Cavoski koga pominje autor je osnivac Srpske LIBERALNE stranke na primer… Da bi ostao deo elite morao bi da objasni kada je prestao da bude liberal, odnosno ako je to i dalje – zasto prica to sto prica zadnjih dvadesetak godina. Ne valja novo vino u mjesine stare 🙂

    Свиђа ми се

  16. Ponovo kolinija Srbija. Kada Srbija nije bila kolonija? U 19 veku, prvo je bila vazalna Turska provinicija. Kada je postala samostalna sustinski je njom upravljala Austro Ugarska. Posle pada Obrenovica, zemljom je dominirala Rusija. Posle prvog svetskog rata Francuska je bila ta koja je prakticno upravljala Jugoslavijom. Posle drugog svetskog rata mozemo govoriti o nezavisnosti i balansiranju izmedju dve strane. Mozda je najnezavisniju politiku vodila pod Milosevicem, svakako suludu i avanturisticku ali samostalnu. Posle 2000 godina zemljom upravlja EU, a danas je borba izmedju Rusije i zapada za uticaj u Srbiji ocigledna. Veci dao Srba ustvari podrzava vazalni odnos prema Putinu i to naziva patriotizmom. Manji deo zeli dominaciju EU. Problem Antonica je taj sto on slobodom smatra prosirenje teritorije. Ne mogu zaboraviti jednu tv emisiju ( jedno vreme bio je na svakoj, kao analiticar i podrzavalac DSS ) i tu je pricao naravno o Kosovu. I rekao je legendarnu stvar, pitaju nas sta cemo sa Albancima na Kosovu pa snacicemo se nekako to su nasi drzavljani. Eto to je ta politika. Snalazili smo se pod Karadjorjevicima, resavao je to Rankovic, pa Titoisti, tacku na i stavio Milosevic, a Antonic ce se snaci vec nekako, sitnica je to. Problem Srbije nije sto je kolonija. Problem je sizofrena nacionalna politika. Antonic i ini formiraju takvu vrstu ideologije koju ovaj narod ne moze da ostvari. A i nece. Nece da gine za Kosovo, ne vise, ne zanima ga velika Srbija. Ne zanima omladinu Srbija uopste. Sve je rekla studentkinja na pitanje zasto se ne borim protiv korupcije? Odgovor zato sto ovde necu da zivim. Tacka. 20 000 mladih ode svake godine pa vi racunajte ko ce pisati parole, prezirati kolinizatora, uzeti puske i ici ratovati za Kosovo. Nije Srbija kolinija ona ima primitivnu svest i primitivnu politicku kulturu. Sada naravno ja sam pod uticajem kolinizatora pa razmisljam ovako. Pa ipak ovde su milione glasali za Milosevica, Draskovica, Seselja, Nikolica, Vucica, iskreno da li vam oni deluju kao normalni ljudi? Meni ne. Recept za uspeh u politici, vredjaj lazi, polivaj vodom, ismevaj, upadaj u rec i to kod nas prolazi. To je problem Antnonicu, ne kolonizatori mi smo problem. Pogledajte Sloveniju, eto ona tako mala je izbegla kolonizadju, nije prodala resurse, cuva svoj jezik, kulturu. Finansira katetdre za slovenacki jezik, ima ih 68 a katedri za srpski ni 20. Znaci moze se imati dobra zemlja, uredjena, ali da bi je bilo mora se birati elita koja nije primitvna, psihopatska skoro. I da tamo politika nije borba na zivot i smrt. Mi ne mozemo da imamo cak ni demokratske izbore, smenu vlasti, kompromis je ravan jeresi i tako dalje i tome slicno. Ako je Srbiju neko kolonizovao onda je to njen vlastiti provincijalizam i primitivizam.

    Свиђа ми се

  17. Drago mi je da autor prihvata da je bojkot najbezbedniji i najefikasniji način otpora. Godinama bojkotujem okupatore i domaće izdajnike (njihove proizvode i usluge) gde god mogu(i značajno sam popravio svoje zdravlje). Da bi to imalo značaja i za društvo preporučujem ga svima. Zamišljam bojkot kao pokret za oslobođenje, a ne kao organizaciju za borbu za vlast. Jer samo potpuni bojkot može ujediniti dovoljno ljudi za prave promene.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s