Светозар Поштић: Киркегор и три фазе на животном путу

Киркегор је сматрао да појединац пролази кроз три фазе на путу да постане истинска личност: естетску, етичку и религиозну. Свака од ових фаза „на путу живота“ представља супротстављене погледе на живот

Серен Киркегор (1813-1855)

Прошло је већ 170 година од када је један од ретких пророка западне књижевности, философије и теологије, Серен Киркегор (1813-1855) викнуо: „Како неко може да воли ближњег ако се ближњи увек сматра богатим или сиромашним или хромим?“ Садашњи век је у суштини разуман век, лишен страсти, говорио је он, и осудио конформизам и асимилацију појединца „у масу“. Двадесето столеће, у коме се испунила идеја о посматрању човека искључиво кроз призму његовог порекла и финансијског стања, доказао је истинитост његових стрепњи.

Киркегор је сматрао да појединац пролази кроз три фазе на путу да постане истинска личност: естетску, етичку и религиозну. Свака од ових фаза „на путу живота“ представља супротстављене погледе на живот.

Естетска фаза припада домену чулног искуства и задовољства. Да би се естетски живот живео пуним плућима, треба та задовољства довести до крајности. То је један од начина борбе против досаде. Пошто догађаји који се дуго очекују скоро никада не оправдају очекивања, и не доносе задовољство као што то чине непланирани догађаји, треба их одгодити јер се највеће задовољство састоји у њиховом очекивању.

Важност естетике је очигледна, али ова фаза је по данском философу незрела. Естету само занима сопствено уживање, а пошто је оно тако пролазно, естета нема стабилан оквир из кога може да доноси доследне одлуке. Временом се естетска задовољства истроше, и мора се почети са потрагом за етичким задовољствима. Етички живот нуди одређена задовољства које естетски живот не садржи.

Етика представља друштвена правила која одређују како особа треба да се понаша у друштву. По Киркегору, естетски живот мора бити подређен етичком животу, јер је он заснован на доследним и повезаним правилима установљеним ради добробити заједнице којој припада. Етичка особа узима у обзир последице које ће његови поступци имати на друге, и више пажње посвећује промовисању благостању друштва него достизању личне користи.

У браку, који Киркегор наводи као пример, узбуђење страсти се брзо стиша, и то води до досаде и смањења естетског задовољства. Међутим, ако се човек доследно труди за добробит супружника, он научи да постоје задовољства и ван физичке страсти. Ипак, етички живот скоро ништа не чини у сврху неговања сопствене духовне личности. Етички живот одвраћа од самоиспитивања, пошто захтева од појединца да следи низ друштвено прихваћених норми и правила. По Данцу, самоиспитивање је неопходно за веру, и кључни је предуслов за религиозни живот.

Киргегор сматра религиозни живот за највиши облик постојања. Међутим, он сматра да скоро нико не живи истински религиозним животом. У томе могу да нас ометају људи којима смо окружени, и који нису стварно религиозни. За њега, однос са Богом је искључиво лични, и он је подвргао критици цркву – а васпитаван је у Лутеранској цркви – због њеног мешања у личну духовну потрагу коју сваки хришћанин мора да предузме.

У естетском животу, дакле, човеком владају страсти. У етичком – друштвена правила. У религиозном животу, човеком влада потпуна вера у Бога. Потпуна слобода не може никад да се достигне, и то узрокује досаду, нервозу и очајање. Права вера не води ка слободи, али олакшава психолошке ефекте људског постојања.

Занимљиво је да је Киркегор проглашен егзистенцијалним философом, чак оцем егзистенцијалне философије, а у њу су сврстани и Ниче, који је Бога прогласио мртвим и затим изгубио здрав разум, Ками, за кога је главно философско питање било „Зашто да се не убијем?“ и Сартр, који је изјавио: „Пакао, то су други људи!“ и онда се окренуо богоборачком марксизму. Расуђивање које је довело до те класификације потиче од тога што је дански философ одбацио немачки идеализам, у коме су теорије и идеје конституисале стварност, и окренуо се постојању као суштини људског бића. Чињеница да је он значајно утицао на тако различите мислиоце и писце као што су Лудвиг Витгенштајн, Карл Попер, Луис Борхес, Херман Хесе, Франц Кафка и Рајнер Марија Рилке, као и на клиничку психологију, теологију, чак и постмодернизам, говори о универзалности и великој инспиративној снази његове мисли.

Киркегор је, за разлику од Канта и Хегела, стварност пронашао у постојању, али то постојање по њему може бити и ниско, окренуто задовољавању личних страсти, и узвишено, окренуто Богу.

Опрема: Стање ствари

(Стражњи дућан, 29. 12. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s