Полемика Владислава Ђорђевића и Звездане Делић о феминизму и „Истини православној“

Са сајта „Борба за веру“ преносимо полемику – на текст Владислава Ђорђевића „Како феминистичка штампа подбуњује жене“ реаговала је Звездана Делић речима да је за „чуђење зашто је Борба за веру објавила текстове овог самопрокламованог социолога који се, уз то, усуђује да тумачи јеванђелске текстове, које једино свети оци Цркве православне могу адекватно протумачити“, на шта јој је В. Ђорђевић одговорио да је „феминизам не само сатанизам, него и идиотизам“ и да „свима који бране феминизам поручује анатхема!“

Владислав Ђорђевић: Како феминистичка штампа подбуњује жене

Сва главнотоковска штампа у Србији у рукама је радикалних феминисткиња. Њихови текстови имају основни задатак да жене подбуњују против мушкараца. У томе имају доста успеха. Њихово писање жене чини бесним и револтираним, а то је управо оно што се и жели постићи. Тако бесне и огорчене жене сеју мржњу међу половима. Добар пример тог подбуњивања је чланак „Свака трећа породица у Србији без потомства”, објављен у Политици у недељу 26. новембра 2017. из пера Катарине Ђорђевић.

  1. „Јаз у зарадама”

Један од феминистичких најљубљенијих аргумената да су жене код нас обесправљене и дискриминисане јесте тај да постоји „јаз у зарадама”. Када жене прочитају то, оне лако постају огорчене и љуте. Али када се „јаз у зарадама” протумачи у свом реалном друштвеном контексту долази се до сазнања да су заправо код нас мушкарци у тежем положају.

Владислав Ђорђевић

Наиме, „јаз у зарадама” постоји у свакој држави, па и код нас, али он је код нас заправо мањи него у другим европским земљама. Стога се већ у поднаслову истиче: „У нашој земљи је мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца у односу на европски просек: само је Румунија боља од нас у овој области.” Дакле, изузимајући Румунију, Србија је прва у Европи по егалитарности у просечним платама. Зар се онда не може рећи да је Србија шампион феминизма у Европи? Јер што је „јаз у зарадама” мањи то је друштво ближе феминистичком идеалу. Дакле, Србија – где је тај јаз мали – шампион је феминизма у Европи и свету. Ауторка преко тога прелази, јер јој се не уклапа у тезу о „дискриминацији” жена.

А која је последица чињенице да је код нас „мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца”? Да није можда та чињеница одговорна за то што је код нас „свака трећа породица без потомства”? Жене желе да се удају и имају децу с имућним мушкарцима – онима који ће бити једини или бар примарни хранитељи породице. Са мушкарцима који су им платежно „равноправни” оне не знају шта ће. Дакле, криза брака и наталитета код нас није последица тога што постоји „јаз у зарадама”, него управо зато што је тај јаз мали. Чињенице говоре супротно од феминистичких интенција.

  1. „Сваки трећи мушкарац и свака четврта жена не носе бурму”

Надаље се тврди да „сваки трећи мушкарац и свака четврта жена не носе бурму”. Уколико је брак социјална норма, онда су жене тој норми више уподобљене. Брак је често извор социјалне и емотивне стабилности, а ако сте жена имате веће шансе да сте у њему. Ако сте мушкарац имате веће шансе да сте ван брака, а то може да има негативне последице по вас. Никакви подаци не сугеришу да су жене дискриминисане, него управо обрнуто.

  1. „У категорији удовица и удоваца [жене] су чак 3,4 пута заступљеније од мушкараца”

Надаље у тексту стоји да су жене „у категорији удовица и удоваца чак 3,4 пута заступљеније од мушкараца”. То је логична последица две чињенице: 1) да се у просеку раније удају и 2) да у просеку дуже живе. Уједно жене много чешће наслеђују мужевљеву пензију него обрнуто. Гледајући у целини, не раде жене за мушкарце, него мушкарци за жене.

  1. „190.000 више жена него мушкараца”

Катарина жели да истакне „дискриминацију” жена, па додаје: „Иако у Србији живи око за 190.000 више жена него мушкараца, свега шест одсто општина и градова у нашој земљи на свом челу имају градоначелнице, односно председнице општина.”

Аргумент се чини необоривим на први поглед, али када се поближе анализира добија се другачија слика.

Најпре се упитајмо: зашто код нас живи „око за 190.000 више жена него мушкараца”? Да то није стога што их социјалне норме боље штите? Ако су жене дискриминисане, како то да живе дуже? Биће да су оне заправо фаворизоване на сваком кораку.

А податак да жена има свега 6 одсто на челу градова и општина, може да значи само то да их политика мање занима. И то је рационалан избор. Бавити се политиком подразумева стално бити под стресом и имати несигуран посао. Многе жене то не желе. Оне желе мирне послове без стреса. Избегавање политичке арене је њихов механизам самозаштите од стреса и анксиозности, а не доказ њихове „дискриминације”.

  1. „Незапосленост [је] најприсутнија код младих жена, узраста до 24 године – скоро 40 процената жена ове доби нема посао”

Овај податак би требало да јасно сугерише „дискриминацију” девојака, али тај аргумент је бриљантно побио Михаило Алић у коментару: „Жене су ’већина на списку незапослених’ из следећих разлога: 1. јер незапослена девојка може лако да нађе љубав, подршку, и да се уда, а незапослен мушкарац скоро никако. 2. много чешће су издржавана лица него мушкарци, па не морају да се запошљавају. 3. завршавају школе и факултете који су суфицитарни, а не дефицитарни. Бирају факултете према сопственим жељама и интересовањима, а и каснијим условима рада, а не према потребама друштва и исплатљивости. То су углавном друштвени факултети, који се много лакше завршавају од природних наука. Зато су им плате потом ниже од плата мушкараца, а такође раде мањи број сати, чешће одсуствују с посла, не раде ноћу, празником, на отвореном, киши и мразу, на висини и у осталим ризичним занимањима. У закључку, жене имају повлашћен положај у друштву, а феминистички медији и ’истраживања’ тврде да су дискриминисане, доказујући тиме да су мање плаћене и већина на списку незапослених.”

Аргумент је кристално јасан и већ изнет у многом мојим текстовима, као и код других разборитих људи.

  1. Жене се баве „кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци – два сата”

Ауторка тврди да се жене баве „кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци – два сата”. Тиме доказује „дискриминацију” жена.

Али логика је фалична, јер превиђа податак о томе колико се ко бави пословима изван куће. Мушкарци се много више баве радовима ван куће, дајући тиме велики допринос кућном буџету. Ту разлика није само два и по сата, него много више. Дакле, углавном су мушкарци ти на којима лежи кућни буџет. Сугестија феминисткиња је подмукла манипулација.

  1. Да ли Србија „заостаје за просеком Европске уније у свим доменима родне равноправности”?

Реч добија Драгана Ђоковић Папић, која тврди да „Србија заостаје за просеком Европске уније у свим доменима родне равноправности”. Звучи као нешто што се подразумева, али подаци које сама даје говоре супротно. Она тврди да је систем квота омогућио да у Народној скупштини „свако треће место припадне жени”. По том критеријуму, Србија је пета у Европи. Дакле, не заостајемо за просеком, него предњачимо.

Извор: Борба за веру

Затим Драгана додаје: „Србија има мањи јаз у зарадама између жена и мушкараца у односу на европски просек, само је Румунија боља од нас у овој области.” Дакле, и ова феминисткиња признаје да ми заправо не заостајемо за просеком Европске уније, него да смо водећи. Све је супротно од феминистичке демагогије.

  1. Колико смо патријархални?

Надаље ауторка тврди да је „број деце коју рађају мајке старости од 15 до 24 године знатно опао у последњих пет година, док се повећао број деце коју рађају мајке старије од 36 година”. Одмах ауторка додаје: „Константно расте број деце која су рођена ван брака”.

Чињенице да жене рађају у све каснијој доби и све више ванбрачно говоре само то да нисмо конзервативно, патријархално друштво него друштво које ломи радикални феминизам.

  1. Колико су жене дискриминисане у просвети?

Ауторка додаје: „Међу уписаним студентима у 2016. години било је чак 56 одсто жена, а међу дипломираним 58 процената жена. Осим тога, у претходној години докторирало је више жена (57 одсто) него мушкараца (43 одсто).” Ови подаци не сугеришу да смо традиционално, патријархално друштво, него гиноцентрично. А то даје део одговора на питање зашто је „свака трећа породица у Србији без потомства”. Наравно, ауторка не повезује те две чињенице.

  1. Зашто има мало жена у САНУ?

Манипулишући подацима ауторка примећују да су „чак 90 одсто чланова Српска академије наука и уметности мушкарци”.

Али, колико уопште има чланова САНУ? Реч је о малој и елитној скупини у коју је тешко упасти. Жене могу бити чланови САНУ, ако то радом завреде, али то подразумева године напорног рада. Нису жене спремне на та самоодрицања у једнакој мери као мушкарци.

  1. Мушкарци „пред лицем правде”

Ауторка додаје: „Припаднице нежнијег пола неупоредиво ређе се налазе пред лицем правде – у 2016. години 93 одсто свих малолетника којима су изречене кривичне санкције су дечаци. За најтежа кривична дела – убиство и тешко убиство, у 2016. години осуђено је 10 жена и 156 мушкараца. У истој години, за кривично дело насиља у породици осуђено је 100 жена и 1.965 мушкараца.”

Сви ови подаци само потврђују тезу да је бити мушкарац много ризичније него бити жена. Ништа не сугерише да је бити мушкарац лако.

  1. Закључак

На основу података које су јој сервирале радикалне феминисткиње, Катарина Ђорђевић је написала чланак „Свака трећа породица у Србији без потомства”. У њему се потенцира „дискриминација” жена. Заправо, подаци, када се поближе анализирају, сугеришу само дискриминацију мушкараца.

(Борба за веру, 7. 12. 2017)

Звездана Делић: Осврт на текст Владислава Ђорђевића „Како феминистичка штампа подбуњује жене“

Поштовано Уредништво Борбе за веру,

Текст Владислава Ђорђевића „Како феминистичка штампа подбуњује жене“ који сте објавили 7.12. о.г. на вашем сајту (овде:) подстакао ме је да реагујем.

Почевши од наслова, па све до последње реченице, текст обилује неистинама, произвољним закључцима без праве аргументације, ослањајући се углавном на сопствене „изворе“ из неких других, сличних текстова истог аутора. Осврнућу се само на неке од „закључака“.

Прва премиса која упада у очи је да је сва мејнстрим штампа у рукама „радикалних феминисткиња“ чији је основни задатак да „подбуњује“ жене против мушкараца. Њихова делатност, наводно, чини жене „бесним и револтираним“, па „бесне и огорчене жене сеју мржњу међу половима“ (!). Из ове констатације аутора провејава страх, страх од нарушавања постојеће „хармоније“ у којој мушкарцима у сваком погледу припада првенство, а у „страху су велике очи“. За то некога треба окривити – па аутору нису криве само „феминисткиње“ већ све жене.

Али, „питање превазилажења ових неједнакости за жене је егзистенцијално питање, а не питање статусне утакмице. Отуда су за читав феминистички покрет постављени захтеви које аутор жели да оспори као захтеве неке радикалистичке „секте“ заправо круцијални захтеви, без чијег остваривања жене не могу реализовати себе као слободна и равноправна људска бића“.[1]

Затим почиње серија бриљантних „закључака“ – као прво, јаз у зарадама „wage gap“ (који В. Ђорђевић сматра аксиомом, јер постоји у свакој држави!) код нас је мањи него у европским земљама, што по аутору значи да је наше друштво „ближе феминистичком идеалу“. Дакле аутор се не би запитао, ако нема дискриминације зашто тај јаз уопште постоји, већ долази до невероватно бесмисленог закључка: да је тај „мали јаз“ крив за кризу брака и наталитета, јер „жене желе да се удају и имају децу са имућним мушкарцима“(!), који ће наравно да их издржавају. А пошто такве, пожељне мушкарце не налазе, не знају шта ће са мушкарцима који не зарађују довољно (тј. који не могу да их издржавају), па зато одустају од родитељства. Још једна увредљива и произвољна флоскула која вређа здрав разум.

Текст Звездане Делић на сајту „Борба за веру“

Статистика показује супротно: „Иако запослене жене у Србији имају више квалификације од мушкараца, жене зарађују 11% мање од мушкарца за обављање истог посла, или другим речима, жена сваке године ради 40 дана без плате“.[2] Према другој ауторки, „у Србији је незапосленост жена у порасту у односу на незапосленост мушкараца. Према подацима Завода за статистику, у оквиру активног становништва, запослених жена има 32 %, док мушкараца има 49,3 %. Све више жена ради у најслабије плаћеним привредним гранама и услужним делатностима, уз раст јаза између плаћеног рада мушкараца и жена“.[3]

Незапосленост младих девојака до 24 године старости и њихов велики удео у структури незапослених лица је још једно питање које „стручно“ обрађује В. Ђорђевић: незапослена девојка „лако може да нађе љубав, да се уда“ па не мора ни да се запошљава, а и зашто би, кад може да нађе мушкарца да је издржава (!), а код мушкарца то није случај. Овде аутор јасно изражава своје сексистичке идеје, јер, чему образовање и труд око стицања знања кад је „решење“ једноставно: жена је овде сведена на појам удаваче.

Што се тиче избора факултета, аутор је и ту „стручан“ у оцени да жене бирају факултете према сопственом интересовању, а не према потребама друштва (!) (као мушкарци) и то бирају лакше, друштвене факултете и нико им није крив што су им после плате ниже од плата мушкараца, а такође „раде мањи број сати, чешће одсуствују с посла, не раде ноћу, празником, на отвореном, киши и мразу, на висини и у осталим ризичним занимањима“, славодобитно закључујући да жене имају повлашћен положај у друштву.

„Али и под претпоставком да се сложимо да жене бирају „пожељна“ занимања, и да им у том каријерном избору није на првом месту зарада, већ неке друге вредности и користи, поставља се питање зашто су сектори рада, у којима су мушкарци подзаступљени, тако ниско вредновани на скали друштвеног престижа, зараде и моћи, иако су према свом доприносу репродукцији друштва па и читавог система немерљиви (здравство, образовање, социјалне службе, услуге, трговина, итд.). Зашто је рад једне лекарке или учитељице, наставнице и сл., мање вредан од рада једног дилера аутомобилима или банкарског службеника?“[4]

В. Ђорђевић затим „објашњава“ и разлог зашто је повећан број мајки које рађају у каснијим годинама живота (након 36) а не у млађим: то, наиме, није услед опште несигурности, незапослености, тешкоће у одгајању и васпитавању детета без решеног стамбеног питања, страха да се не изгуби посао итд, већ услед „радикалног феминизма“(!)

И тако даље, В. Ђорђевић пише и о другим питањима која се тичу мушко-женске проблематике, при чему му не недостају теме, али му зато озбиљно недостају аргументација, компетенција и литерарне способности.

За чуђење је зашто је „Борба за веру“ објавила (и објављује) текстове овог самопрокламованог социолога који се, уз то, усуђује да тумачи јеванђелске текстове, које једино свети оци Цркве православне могу адекватно протумачити. До сада сам „Борбу за веру“ сматрала озбиљним сајтом са пробраним и квалитетним темама, у виртуелном простору као једним од светионика у ширењу Истине православне и њеној одбрани од напада којима је изложена и споља и изнутра. Надам се да ћете озбиљно размотрити теме које овај аутор намеће и, истине ради, могу вам препоручити одличну књигу протођакона Љубомира Ранковића „Жена икона цркве и благо света“.

Свако добро од Господа!

Звездана Делић
Београд


[1] Анђелка Милић, Филозофски факултет у Београду, О феминизму из мушког угла,
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0038-0318/2011/0038-03181104497M.pdf

[2] http://www.bgcentar.org.rs/srbija-zene-na-radnom-mestu/

[3] Др. Драгица Вујадиновић, Правни факултет у Београду, Др. Војислав Станимировић, Правни факултет у Београду, Родни односи у Србији у доба транзиције – Између еманципације и ретрадиционализације, https://tinyurl.com/y7bfuujn

[4] Анђелка Милић, Филозофски факултет у Београду, О феминизму из мушког угла,

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0038-0318/2011/0038-03181104497M.pdf


Владислав Ђорђевић: Звездана Делић и ширење „Истине православне“

У четвртак 14. децембра 2017. на сајту „Борба за веру” појавио се чланак „Осврт на текст Владислава Ђорђевића ’Како феминистичка штампа подбуњује жене’”.

Њена ауторка Звездана Делић је на крају осврта приметила да би сајт „Борба за веру” требало да буде „светионик у ширењу Истине православне”. Примедба је тачна, али то би требало да буде не само тај сајт, него и сваки други.

Владислав Ђорђевић (Извор: ТВ Арс Медија)

Али ауторка том ширењу „Истине православне” даје свој допринос тако што брани феминистичку пропаганду. Она није свесна да су феминизам и „Истина православна” два антипода.

Православље је за светост брака; феминизам је за његово уништење; православље је за целомудреност; феминизам је за разврат; православље је за светост живота од зачећа; феминизам је за чедоутробна уморства; православље подстиче жене да рађају децу; феминизам подстиче жене да не рађају децу; православље је за поштовање мужа као главе породице; феминизам чини све да унизи ауторитет мужа у породици; православље је за то да се за свештенички сталеж хиротонишу само мушкарци; феминизам је да се хиротонишу жене. Православље и феминизам су две дивергентене и несводиве идеологије. Свако ко брани или пропагира феминизам ради директно против „Истине православне”. Дакле, пропагирајући феминизам Звездана Делић не смо да не шири „Истину православну”, него јој се директно супротставља.

Аутока на крају осврта тврди да јеванђелске текстове треба да тумаче „једино свети оци Цркве православне”. Али да ли су ти „свети оци Цркве православне” можда заговарали феминизам којег она брани? Тешко! Сви „свети оци Цркве православне” учили су тачно оно што и ја: да мушкарац треба да буде глава у друштву, породици и Цркви. А све феминисткиње уче управо супротно. Под велом борбе за „родну равноправност” оне се боре за детронизацију мушкарца као главе у друштву, породици и Цркви.

Феминизам не само да је антиправославан, него и антинаучан. Феминисткиње тврде – а Звездана понавља – да је „доходовни јаз” међу половима доказ да су жене дискриминисане. Али, доходовни јаз је последица нечег другог: природних полних разлика. Феминизам грубо пренебрегава елементарне научне чињенице. Дакле, феминизам је не само сатанизам, него и идиотизам. Стога свима који бране феминизам поручујем: анатхема!

(Борба за веру, 24. 12. 2017)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s