Две нове књиге Василија Крестића – извештај са трибине

У Свечаној сали САНУ одржана је, 21. новембра 2017, Трибина Библиотеке САНУ на којој су представљене две књиге академика и српског историчара Василија Крестића

Трибина на којој су представљене књиге Василија Крестића. (Фото: Милош Милојевић)

На трибини су говорили Миро Вуксановић, академик и библиотекар САНУ, Софија Божић, историчар која се бави истраживањем историје Срба у Хрватској, Мира Радоjeвић, историчар и професор Филозофског факултета Универзтита у Београду и сам аутор, Василије Крестић.

Миро Вуксановић је представио активности Библиотеке САНУ као и овогодишња издања академика Крестића међу којима је издвојио две представљене књиге –„Знаменити Срби о Хрватима“ и „Великохрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину“. Прву књигу је издала Српска књижевна задруга док је другу издала Српска академија наука и уметности. Вуксановић је такође поздравио присутне академике, говорнике и госте трибине.

Софија Божић, научни саветник са Института за новију историју Србије, је указала да је поласкана тиме што може да говори на представљању књига академика Василија Крестића. Према њеним речима историографски рад Василија Крестића стоји раме уз раме, Стојаном Новаковићем, Владимиром Ћоровићем или Слободаном Јовановићем.

Божићева је подсетила да је Василије Крестић познат као експерт за историју Срба у Хрватској и да га је овом истраживачком путањом упутио његов ментор Васа Чубриловић. Поред те теме, истраживао је и историју Срба у Угарској и уопште историју Срба који су обитавали ван Србије али притом, нагласила је Божићева, никада није губио из вида културно и духовно јединство српског народа. Једна од представљених књига, „Знаменити Срби о Хрватима“ односи се на Србе и Хрвате, њихова политичка уверења и компликоване међуодносе.

Василије Крестић је проблему српско–хрватских односа приступао из специфичног угла користећи обиман изворни материјал. Велике личности у историји непролазна су тема интересовања и истраживања (Илија Гарашанин, Јован Суботић, Стојан Новаковић, Јован Скерлић, Јаша Игњатовић и други). У књизи је обрађен став, генеза става и његов културноисторијски контекст укупно једанаест личности српске историје према Хрватима. Свакој личности посвећена је по једна истраживачка студија и оне заједно, како је уочила Софија Божић, чине преглед српске политичке мисли о Хрватима.

Ове студије, према суду Софије Божић, разбијају илузије о српско–хрватским односима и указују на континуитет хрватске политике према Србима као и на дуготрајност „мита о Великој Србији“ који је продукт аустроугарске пропаганде и њене империјалне политике који је снажно утиснут у јавно мњење.

Софија Божић и академик Василије Крестић (Фото: В. Данилов/Вечерње новости)

Божићева је указала да су истакнути представници српског народа били свесни српске егзистенцијалне угрожености. Тако је један Јован Суботић, врло трпељива особа југословенског опредељења, пред крај живота „крикнуо из дубине душе“ о неправдама према српском народу.

Други, веома утицајни интелектуалци, су занемаривали све реалне политичке чињенице, окретали су главу од реалних, дубоко укорењених проблема и омраза, зарад властите политичке агенде. Омразу међу Хрватима изазивао је и један Јован Јовановић Змај, па су приликом његовог јубилеја организоване насилне антисрпске демонстрације.

Јован Скерлић, подсетила нас је Божићева, је уживо пратио сва ова дешавања и политичка превирања његовог времена али је настојао да равномерно подели кривицу између Хрвата и Срба. Скерлић је због политичког опортунизма „Старчевића вајао у једну нову политичку личност која није постојала“, подсетила је Божићева. Он је писао о Старчевићу који „дави Србе у својој мастионици“ и изводи „Вартоломејски покољ на папиру“ релативизујући недвосмислене србофобне написе.

Према оцени Софије Божић књигу „Знаменити Срби о Хрватима“ треба да прочитају интелектуалци из ове генерације као и носиоци практичне политике. Она је закључила како се после читања ове књиге стиче утисак да су неки од водећих српских интелектуалаца имали широко разумевање за интересе хрватске политике. Подвукла је на крају свог излагања да ова књига, написана у изванредној форми и однегованим стилом, остаје на понос српској науци и целом српском народу.

Професорка Мира Радојевић са Филозофског факултета у Београду је на почетку свог излагања захвалила Академији и академику Крестићу што може да говори о књизи „Великохрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину“. Она је указала да је Василије Крестић после вишедеценијских истраживања уприличио књигу која се бави ониме што је Лаза Костић назвао „спорним подручјима између Срба и Хрвата“. Према њеним речима о овој теми су написани безбројни радови, изговорене оштре јавне речи, вођени ратови и проливана крв невиних људи. Указала је да се може стећи утисак како о овим темама све знамо и како се оне могу ставити на страну. Но, како је указала Мира Радојевић, савремена дешавања изазивају све већу зебњу јер су српско–хрватски односи далеко од добрих.

Мира Радојевић, историчар и професор на Филозофском факултету у Београду

Радојевићева је указала да се Василије Крестић јако дуго бави овим проблемима а ови најновији радови су прилика да се постигнути домети, како властитих истраживања тако и истраживања других аутора, поново преиспитају. Претензије хрватске националистичке политике Крестић прати у временском опсегу од готово два века, што је редак покушај синтезе у српској историјској науци.

Према суду Мире Радојевић хрватска агресивна национална политика је „понекад посустајала и мењала форму али није одустајала од свог првобитног опредељења“. Српска страна је, по њеном мишљењу, наступала понекад умереније, понекад силовито али ретко са увредама док је хрватска страна жестоко узвраћала, често уз шовинистичко нерасположење према Србима.

Радојевићева је истакла да је упадљива сличност хрватске политике у различитим историјском периодима, па и у оквирима комунистичке југословенске државе. Тешко је уочити суштинску разлику, како каже, између опредељења према националном питању и према Србима Јосипа Јураја Штросмајера, Стјепана Радића, Иве Пилара, Ивана Крајачића, Јосипа Броза и на крају Фрање Туђмана. Око ових питања сагласност је постојала између шовинистичких екстремиста и тобожњих умерењака. Тако свега неколико година након што Павилић говори „Босна је наша“ готово идентичну мисао износи и лист хрватског грађанства „Обзор“.

Тако је, како наводи Мира Радојевић, према плановима Комунистичке партије Хрватске у оквире хрватске националне државе требало да уђу Вуковар и Винковци, Дубровник и Котор као и делови Босанске Крајине, укључујући и Бања Луку. Радојевићева је подсетила на чињеницу да је једна револуционарна, антифашистичка странка ћутке прешла преко Павелићеве колонијализације Срема. Ово се тешко може разумети осим у конктесту оданости хрватској експанзионистичкој политици.

Према речима Мире Радојевић ова књига подстиче на размишљање и ствара снажне утиске јер отвара болне и неисправљиве теме. Према њеном мишљењу Василије Крестић је у својим јавним наступима сличан какав је и у својим књигама. Он говори на основу раскошног познавања изворног материјала, а понекад и уз помоћ опсежних извода из грађе којима није потребан детаљнији коментар.

Присутнима се потом обратио академик Василије Крестић. Он је указао да су ове две књиге резултат вишедеценијског истраживања историје Хрвата, српско–хрватских односа и историје југословенске идеје.

Личности чије су идеје о Хрватима и српско–хрватским односима приказане у књизи „Знаменити Срби о Хрватима“ нису одабране случајно, рекао је Крестић. Реч је, разјаснио је, о знаменитим појединцима који су имали разноврсне и вишеслојне односе са Хрватима и чији се животи и јавно деловање протежу од Илирског покрета до краја Другог светског рата. Крестић је указао да су непремостиве разлике представљање константу у српско–хрватским односима које су своју кулминацију имале у геноцидном злочину према српском народу у Независној Држави Хрватској.

Однос знаменитих Срба према Хрватима није био уједначен. Они су, ипак, углавном схватали да постоји тежња ка асимилацији и верском прозелитизму. Крестић је истакао да је највећи број истакнутих Срба полазио од претпоставке како су Срби и Хрвати један народ, да је њихова будућност заједничка и како време лечи све. Штавише, указао је како су неки Срби били спремни да прибегну фалсификовању историјских чињеница зарад добрих политичких односа са Хрватима. Према његовом мишљењу портрети знаменитих личности су погодан жанр за бављење овом темом.

Крестић је указао да је, по његовом суду, другом књигом показао да је из Хрватске активно ширена великохрватска пропаганда – говорило се о опасности великосрпске агресије чиме су хтеле да се оправдају властите територијалне аспирације. Ова пропагандна тема једно је од несрећних наслеђа Аустро–угарске којим су, како каже Крестић, деценијама сатанизоване ослободилачке тежње српског народа.

Тако је, подсетио је Крестић, све што је српско проглашавано за великосрпско. Хрватски политичари нису само сневали о великој Хрватској већ су активно радили на њеном остварењу не презајући ни да примене геноцидно насиље против становништва српске народности.

Циљ је био, према Крестићевим речима, да се разарањем заједничке државе прибави што већи хрватски национални простор. Хрватска политичка елита различитог идејног опредељења, па и она у оквирима социјалистичке Југославије, увек је пружала активну подршку свим антисрпским сепаратистичким и аутономашким покретима. Тако је давана подршка аутономашким настојањима у Војводини не, како то запажа Крестић, јер су били заљубљеници у војвођанску аутонимију већ како би се ослабиле српске позиције и укупна снага српског народа.

Крестић је истакао да је, између осталог, тежња хрватске друштвене елите ка обезбеђивању стратешке дубине (Хрватска је због свог облика називана перецом, бананом, полумесецом, хлебом без средине) усмеварало ка конфронтацији са српским народом. Подсетио је да је Хрватска од Револуције 1848. па до наших дана показивала изражене империјалне амбиције развивајући и тезе о Карантанској, Бијелој, Црвеној, Панонској Хрватској, православним и алпским Хрватима, и босанским муслиманима као „хрватском цвијећу“.

Крестић је навео како је у књизи постигао двојаки циљ: да јасно у изворној грађи идентификује порекло и изворе одређених хрватских територијалних захтева као и да Србе ослободи незасноване кривице за разарање Југославије која се често намеће у јавном мњењу.

Пише: Милош Милојевић

Прочитајте још

Погледајте још

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s