Ранко Гојковић: Да ли је Његош подржао Вукову реформу?

О покушајима да се Његош сврста међу „вуковце“ поводом 170 година од изласка „Горског вијенца“

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

У току је обележавање 170 година од изласка једне од највеличанственијих књига српске књижевности, Његошевог „Горског вијенца“ који је штампан 1847. године. Већ је одржано неколико скупова, а најављују се и нови, на којима се с правом истиче значај тог ремек-дела за српску књижевност, српску културу, српски идентитет…

Међутим, поред хвалоспева које ово дело свакако заслужује, скоро по правилу се провлачи и једна теза која је већ ушла у мозгове људи као несумњива чињеница, а која у ствари представља смишљену манипулацију креатора и фалсификатора српске историје и културе. То је већ уобичајен манир либерално-масонских, прозападних српских интелектуалаца, својеврсних „западних“ јањичара на културолошком плану. Циљ диригената са Запада је да се преко оваквих јањичара гурне у блато све што је свето за српског православног човека. Да овде поменемо само најбљутавији случај по питању убацивања у српски медијски простор масонских лажи о наводној повезаности светог владике Николаја са масонеријом.

Наравно да и један такав грандиозни споменик српског православног идентитета какав је несумњиво Његошев „Горски вијенац“, није могао проћи без блаћења од стране масонерије и српских прозападних културних јањичара. Ради се о тези да је „Горски вијенац“ написан „вуковим језиком“ па је тако, наводно, Његош дао немерљив допринос победи Вукове реформе писма и Вуковог књижевног језика. Тачно је да се Његош сусретао са Вуком, тачно је да су водили обимну преписку. Тачно је такође и да Његош није могао знати за многе срамне детаље из Вуковог живота. Тачно је да се Његош није противио одређеној употреби народног језика, али није тачно да је Његош био за то да такав народни језик постане норма српског књижевног језика. И то је сам показао управо „Горским вијенцем“ у коме можете наћи малтене пола речи којих нема у Вуковом речнику. Слична ствар је и по питању Вукове реформе правописа и писма.

Да наведемо неке чињенице. Прво, Вук пише Његошу и моли га за подршку његовој реформи, и за подршку његовом преводу Новог Завета, што Његош одбија, културно га утешивши да се не радује што се српска јерархија обрушила на његов превод Новог Завета. Друго, ако је Његош „Горски Вијенац“ штампао у старој, а не Вуковој ортографији, како се може говорити о Његошевој подршци Вуковим реформама? Пре се може рећи да се Његош практично солидарисао са Митрополитом Стратимировићем као највећим противником Вукове реформе језика и писма. Треће, не само да је ортографијом којом је штампао свој „Горски Вијенац“ Његош показао да баштини традиције писма свете браће Ћирила и Методија, него и језиком тог дела наставља са баштињењем традиције православно-предањског и црквенословенског језика, много више од промовисања Вуковог народног десакрализованог језика. Слично се може рећи и за „Лучу микрокозму“.

Прво издање Горског вијенца, штампано старом ортографијом

Дакле, како је исправно приметио Меша Селимовић у својој студији „За и против Вука“, Његош није одбацивао многе речи из народног језика, али је његов језик далеко од Вукове вулгаризације и наметања простонародног језика за књижевну норму српског језика. Његош је осећао потребу да се, као у Русији, спроведе одређена стандардизација, па можда и реформа српског језика, али свакако није био да се то ради по језуитском калупу Вуковог кума Јернеја Копитара. Његошев језик је уздигнут на много виши и мисаони и духовни ниво од Вуковог народног језика, Његошев језик је много богатији, садржајнији за приказ универзалног смисла људског живота, садржајнији у симболима којима се докучује смисао…

Вукова књижевна и језичка реформа представљала је дубоко антисрпски геополитички пројекат смишљен у Ватиканско-Бечкој кухињи и нема тог интелектуалца, лингвисте, академика…, који може оправдати оно што је за великог Гогоља најстрашније – издају Вере. Да цитирамо писмо језуите Копитара, Вуковог кума, упућено лично Метернику, практично у том тренутку најважнијој личности Аустро-Угарске монархије: „Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“.

Овоме није потребан никакав коментар, само слеп човек не може видети ко су били људи који су подржавали Вука и његову језичку реформу. Зар власти у Србији последњих деценија не показују да је Копитар био у праву, зар данашња најамничка власт не гура Београд у загрљај содомског Запада? Но, почетак тог најамништва започели су српски лажни просветитељи Доситеј и Вук. И могу се поштоваоци Вука Караџића данас гнушати политике Александра Вучића, али је управо са њиховим Вуком (и Доситејем) зачета дехристијанизација Србаља која је учинила могућим да значајан број Срба данас гласа за људе којима је потпуно стран српски православни дух. Улога културних јањичара у том погледу никако се не може занемарити, нити потценити, јер је управо Вукова десакрализација и приземно укидање високог лексичког стила српског језика који је постојао у српској сакралној књижевности, омогућила да данас српским родом влада човек апсолутно протестантског духа, тако страног српском православном духу.

У руској књижевности је настала слична ситуација у 18 и почетком 19. века, када је долазило до одређених језичких реформи. Но, браћи Русима паписти нису могли убацити Тројанског коња у виду Вука Караџића, него се књижевнојезичка реформа руског језика у том периоду одвијала под палицом истинских руских великана, а не издајника вере најамничког духа. Заслугама пре свега Тредијаковског и Ломоносова у 18 веку и Пушкина у 19 веку, руски језик је стандардизован тако да није прекинут континуитет ни са вековном књижевном и духовном традицијом руског народа, нити се толико тај језик отуђио од богослужбеног језика као што је то учињено са Вуковом реформом код Срба. Да није победила Вукова језичка реформа (коју би најправилније могли назвати десакрализацијом српског језика – јер је та реформа била у суштини борба против српског Православља као таквог), да су Срби слушали своје најумније људе попут Митрополита Стратимировића и владике и песника Његоша, књижевни језик код Срба је могао бити нормиран на словеносрпској основи, па нити би била могућа клептоманија Хрвата и присвајање српског дијалекта као хрватског језика, нити би било могуће лудило са читавом плејадом нових језика створених од српског језика. Неоспорна је чињеница да су се писмени људи пре Вукове језичке реформе у свим српским земљама служили српском редакцијом црквенословенског језика (Рашка, Хум, Зета, Босна, Војна Крајина и Македонија), а да се данас, захваљујући пре свега Вуковој реформи, само у Србији и Републици Српској, тај језик зове српским језиком.

На жалост, у српској књижевности победу је однео Вуков „свињарски“ језик како га назва владика Николај, над узвишеним Његошевим језиком као једном симбиозом црквенословенског и народног књижевног језика. Сама чињеница да по својим књижевним дометима српска књижевност није успела да изнедри таквог великана који би се приближио Његошевом књижевном делу, не може се објаснити само Његошевом генијалношћу, него и Његошевим поштовањем према светињи језика, његовим одбијањем да тај језик примитивно десакрализује.

Недавно сам на једној књижевној вечери прекорен од стране извесног магистра књижевности због негативног става према „делу“ Вука и Доситеја, који је прекор образложио речима да многи наши књижевни великани, несумњиви ауторитети, песници и академици, уважавају Вука и Доситеја и да ја треба да уважавам мишљења несумњивих ауторитета. Одговорио сам да су, уз све уважавање поменутих ауторитета, за мене много већи ауторитети свети Николај Жички, свети Јустин Ћелијски и сам Његош. А питање мог односа према српској епици и поштовању према сакупљачком раду Вука Караџића, исказано је у тексту „Српска епска поезија као висока школа етике“ управо на овом порталу. О Вуковом лажном просветитељству сам писао и раније управо на овом порталу, па не бих желео да се понављам, али се мора поставити питање – зашто многи истакнути српски интелектуалци понављају лаж о грандиозној Његошевој подршци Вуковој реформи? Осим равнодушности према вери, која у извесном смислу подразумева и њену издају, ја друго објашњење за приврженике Вукове реформе немам. Ради се о савременим културним јањичарима. Посебно су достојни жаљења они културни јањичари који Вука називају „оцем српског језика“. Срби су имали свој језик и писмо и пре свете браће Ћирила и Методија, а после њихове мисије добијају практично у деветом веку нормирано писмо на свом језику и назвати једног издајника вере оцем српског језика, може само јањичарски дух. Вук се заправо може назвати оцем хрватског језика, јер је својим латиничним потписом признао чисто српски дијалект за хрватски језик. Уосталом, био је и почасни грађанин Загреба, па би српски светосавски народ био у нечему и захвалан Хрватима када би пренели кости свог заслужног грађанина и оца хрватског језика у Загреб.

Овоме ћемо на крају придодати само неколико детаља у прилог моралном лику Вука Караџића, што сам у ранијим текстовима избегавао. Испод „Бечког књижевног договора“ Вук се потписује ЛАТИНИЦОМ. Вук се венчава у римокатоличкој такозваној цркви и сву децу крштава у истој (било је неких тврдњи да је мушку децу крстио у православној вери, међутим, његов син Деметар је у православној Русији, у Петрограду, сахрањен на католичком гробљу. Тешко да је то било могућно без његове воље пре смрти). Вук се бави препродајом српског културног блага, мноштво књига непроцењиве вредности је покупио из српских манастира и продавао у Бечу, иако је обећавао да ће их поново штампати. Писао је жени да му пошаље сопствено дете да га прода. Да и не говоримо да је деци давао „чиста српска имена“, попут најпознатијег му детета Вилхемине…

Дакле, човек који је издао веру, који је био у сукобу са највећим црквеним великодостојницима СПЦ и најистакнутијим културним и националним делатницима свог рода, човек кога су подржавали србофобни римокатолици и протестанти, до дан данас је недодирљива величина, па се најбољи ђаци у српским основним школама називају „вуковцима“. Заиста сам срећан што нисам био бриљантан ђак у основној школи, па ни по том основу нисам био „вуковац“. Немам жељу да било кога одвраћам од љубави према Вуку и његовом делу, нека им је срећно Вуково просветитељство, свако бира свог просветитеља према духу који њим влада, али нека не трпају у исти кош Његоша и Вука, јер они никада нису били истог духа. Његош није био издајник своје вере, није био ни најамник, ни јањичар.

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 22. 10. 2017)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 1. новембра 1847.

Почитајеми г-н Караџић,

Већ је вријеме да Вам дајбуди на треће писмо одговорим. Молим да ово не припишете љености или другој и горој работи. Вама је неколико и повише но другима моје стање извјесно, ради тога ми се лако код Вас и извинити. Бог и ја сасвим знамо моје положеније. Паклена се мрежа разастире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе. Да је човјек постојан, што би требало да је, ја бих јој најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бљеска и довукује на себе громове злобе и зависти како златна игла потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај, ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим – она једина нас издваја од проче животиње. Е! да је груба маса дивљине, злобе, тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би била најсветија, најсилнија одаја душевноелектрическога телеграфа.

Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новога завјета. У томе послу нејма се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам; стога и моје мјеније не би важило ништа као неопитно и неосновно.

Особито би ми драго било када бисте пријатељски од моје стране поздравили г. Савку Г. Николића и њину напредну и благородну ђечицу, и да их увјерите да ми је спомен о њима свагда пријатан.

Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем

Ваш почитатељ и слуга
в[ладика] црногорски
П. П. Његош

Advertisements

23 thoughts on “Ранко Гојковић: Да ли је Његош подржао Вукову реформу?”

  1. НОРМИРАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА ДВА ПИСМА ТЕШКА ЈЕ ИЗДАЈА СРПСКЕ АЗБУКЕ, СРПСКОГ ЈЕЗИКА И СРПСКОГ НАРОДА

    Можда би овоме тексту могао бити добар и довољан коментар: „Заклела се Земља Рају да се тајне све одају.“
    Некада треба много времена да прође па да се о свему сазна, објективна права истина.
    У томе је и наша нада у Удружењу „Ћирилица“ (из 2001) да ће доћи време када ће се морати схватити да се српска ћирилица може и оваква сачувати једино ако нормирамо и српски језик како се он нормира свуда у другим народима. Нормирање два писма само у језику Срба тешка је издаја и српске ћирилице, и српске културе и српског језика и српског народа.

    Свиђа ми се

  2. Шта и ко је Вука инспирисао да се лати посла “реформатора“ србског језика?
    Зашто то, пре њега, не уради та србска елита, која је, по том питању – “СНОМ
    МРТВИЈЕМ СПАВАЛА“, и уљуљкиваља се својим елитзимом?
    Колико је у то време, Вука и Доситеја, било НЕПИСМЕНИХ – све потомака Светог Саве?
    Народ је вапио за просветљењем, кроз писменост, а био је, у сваком погледу, на жалост, понижен од својих предводника – црквених и мирских?!
    Замислите, НАРОД БОЖИЈИ, ХРИСТОВО СТАДО, ЧЛАНОВИ СВЕТЕ САБОРНЕ
    И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ, – па говоре “СВИЊАРСКИМ ЈЕЗИКОМ“?!
    Да ли је то било могуће у време Светога Саве?
    Не, то није било могуће!
    Замислите толика и таква гадљивост на свакодневни народни језик – “свињарски“ језик, а сви они које се тако односе према народном језику – “СВИЊАРСКОМ“ ЈЕЗИКУ – потичу од предака који су говорили тим – “СВИЊАРСКИМ ЈЕЗИКОМ“?!

    У другој половини 18. века, под турком окупацијом, велики грчки светитељ и
    просветитељ КОЗМА ЕТОЛСКИ пролази Грчком уздуж и попреко, народ
    подучава ПРАВОСЛАНОЈ ВЕРИ, и у свим местима организује ОТВАРАЊЕ
    ШКОЛА – ДА СЕ ДЕЦА НАУЧЕ ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ и описмене …

    А колико, је у то време, у Србији било школа и жеље да се народ описмени и изађе из таме неписмености?

    Колико и данашња “елита“ држи до србског језика, најочигледније показује изба-
    цивање учења старословенског језика из богословског школства?!

    Епска народна поезија је записана на том – “СВИЊАРСКОМ“ ЈЕЗИКУ и сачувана
    од заборава!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Све што је написао г-дин Ранко Гојковић потписујем, чак и оно што ће о Вуку Караџићу тек написати!!? Зашто? Због поверења и једног чланка из јануара 2016.године (Истински и лажни просветитељи – http://www.цеопом-истина.рс), али пођимо редом:
    Кажу да је Френклин Рузвелт оставио мисао: „Ништа се не догађа случајно. Ако се и догађа, можете се кладити да је било планирано да се тако догоди“!

    Хоћу да кажем: појава Вука Караџића није била случајна и дело је Ватикана, а посебно аустријске дипломатије и тежњи асимилације Срба и тиме удаљења од друге православне браће, Руса поготово. Зашто је „просветитељ“ баш изабрао Беч остаје загонетка, али је чињеница да га је чекао спреман ментор, касније велики пријатељ Јернеј Копитар, Словенац, римокатолик, особа од знања, одани царски службеник, језуита, кум на венчању и Анин помоћник (Вук је много времена проводио на путовању,а требало је рађати децу, издржавати породицу, тјешити супругу и др.). Жени се Аном Мариом Краус, дакле, а чин венчања ће обавити у католичкој цркви; као шизматик!

    Елем, хроми Вук стиже у Беч 1813. године и као врстан „познавалац“ њемачког језика, а „експерт“ за српски, даје се на посао и већ од следеће године започиње реформу српског језика, коју ће завршити 1847.године!!! Вук ће главне идеје преузети од Саве Мркаља. Све своје противнике, почев од Српске православне цркве па до Јована Хаџића, Лукијана Мушицког брутално ће нападати, а посебно је очитао лекцију Миловану Видаковићу – у то доба познатом писцу, кога ће прогласити будалом и магарцем! СПЦ, посебно карловачки митрополит Стефан Стратимировић, покушали су спречити Вукову „реформу“ с образложењем да је то издаја православља и припрема за покатоличавање Срба. Колико су били у праву говори садашње стање, у БиХ и Хрватској где су Срби мањина и грађани другог реда, а готово их и нема!
    „Пиши као што говориш“ је принцип, формула, коју је „присвојио“ од Аделунга али који то није применио у свом, немачком, језику већ ће је Вук применити у српском!
    Царска влада Беча, имајући своје стратегијске интересе дала је у задатак Копитару да, приликом реформи српског језика, испуни следеће: (1) избор једног од постојећих дијалеката за књижевни језик, (2) реформа ортографије, (3) да се „Свето писмо“ преведе на нови књижевни језик и (4) да се издају српски буквар, граматика и речник…

    „Отац српске писмености“ био је уважаван у Европи – биран је за члана Бечке, Берлинске и Петроградске академије; примљен као члан многих научних друштава, одликован од хабзбуршког и руског цара, пруског краља, добио је руску пензију, а град Загреб га је прогласио почасним грађанином, 1861. године и то на ћирилици!!!

    Негативна страна реформе језика и писма Вука Караџића још није довољно осветљена. Јер да јесте не би било имена улица, тргова, булевара, школа и научних установа које носе његово име. Посебно су за жаљење надарена деца, која носе назив „Вуковци“ – један злочиначки чин, смишљено настао у комунистичкој „кухињи“ и одржан до данашњих дана а који ће имати тешке трауме на генерације и генарације младих основаца!

    За крај препоручујем да се прочита књига Милослава Самарџића – „Тајне Вукове реформе“. Лако је доступна на интернету, у „пдф“ – издању. Чита се у једном даху, а у њој се крије и одговор у наслову текста!

    Поштовање и поздрав Редакцији сајта, Гојковићу и Самарџићу, Предрагу Вулетићу, др Зорану Милошевићу – свим противницима и критичарима лика и дела Вука Стефановића Караџића.

    Свиђа ми се

  4. Његош се није противио Вуковој реформи. Цитирам Википедију :

    Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу „Новог завјета“ на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика) – Беч, 9. октобра 1833.г.:

    „ СВЈЕДОЏБА – Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод „Новог завјета“ на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа …
    Потпис : владика црногорски и брдски Петар Петровић

    Свиђа ми се

  5. Ранко Гојковић има право кад каже да је Вук имао пуно непријатеља. И сам Вук то зна али наставља борбу и већ 1814, на почетку своје делатности, пише :

    „Мене је истинита ревност к роду моме ободрила, и принудила ме, да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово терње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао ; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да пође“

    „И прошао је кроз трње и није се огребао – КАО СУНЦЕ“ – пише Војислав Ђурић.

    Свиђа ми се

  6. Уредништво овог сајта вам је навело цело писмо Његошево у коме Његош љубазно одбија молбу да подржи његов превод „Новог завјета“. Дакле, Његош се солидарисао са мишљењем Стратимировића знајући да је он највећи тада живи зналац који може просудити о квалитету Вуковог превода „Новог завјета“.
    „Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новога завјета. У томе послу нејма се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам; стога и моје мјеније не би важило ништа као неопитно и неосновно.“

    Свиђа ми се

  7. Драгану Славнићу:
    Епска народна поезија је могла бити записана и сачувана и у другачије нормираном језику а да ништа не изгуби, него можда и добије на свом квалитету. А сам однос господина Гојковића према српској народној поезији можете прочитати овде: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/srpska-epska-poezija-kao-visoka-skola-etike-i-blagorazumnog-tumacenja-srpske-proslosti/

    Свиђа ми се

  8. @Србољуб

    „Епска народна поезија је могла бити записана и сачувана и у другачије нормираном језику а да ништа не изгуби, него можда и добије на свом квалитету“.

    А, зашто то није урађено од стране тадашње елите?
    Е, нико није био толико „беспослен“ као тај несретни ВУК, да тумара
    по Србији и да дангуби сакупљајући то народно благо, јер је
    народ и онако био скроз-наскоз Н Е П И С М Е Н?!
    Што то данас не уради данашња језичка „елита“ – та иста „елита“, накрцана
    у САНУ, све времешни старчићи, који ни прстом неће да мрдну и да предупреде даљи рад на ИЗРАДИ – ШТАМПАЊУ РЕЧНИКА НЕПОСТОЈЕЋЕГ СРПСКО-ХРВАТАСКО ЈЕЗИКА, под патронатом САНУ, установе у кјој су запослени и
    имају ДЕБЕЛЕ ПЛАТЕ???
    Неће, не смеју, јер им овај данашњи ВУК даје плату да ћуте, док он
    не заврши таЈ “СРПСКО-ХРВАТСКИ“ РЕЧНИК ?!
    Ни један народ или народност из бивше СФРЈ не ради на изради
    „хрватско-српског“, „бошњачко-српског“, „македонско-српског“, „словеначко-
    српског“, „албанско-српског“…само је то у Србији нових „Вукова“!
    И док то нови „Вукови““ не одраде, овце/овнови из САНУ ће да блеје.
    Њихпви унуци ће на исти начин поступити као и садашњи противници
    „РОМОГ“ Вука – КРИТИКОВАЋЕ ОВДАШЊЕ „ВУКОВЕ“, а не критикујући
    своје дедове што су ћутали док су ови “ВУКОВИ“ черећили србски језик –
    “ОБОГАЋУЈЋИ“/УБОГАЉУЈУЋИ ГА L A T I N I C O M?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  9. @ Деда Ђоле
    Да константујем, што но рекао Милашин, Твој цитат, који велича лик и дело Вука Караџића:
    „Мене је истинита ревност к роду моме ободрила, и принудила ме, да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово терње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао ; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да пође“
    „И прошао је кроз трње и није се огребао – КАО СУНЦЕ“ – пише Војислав Ђурић.

    Ко је Вук Стефановић Караџић, отац и реформатор српске писмености и језика, човек чије попрсје красе основне и средње школе, научне институције, факултети; човек са великим брчинама које ме подсећају на оне у Краљевић Марка! Турски фес на глави одудара од неке српске перцепције о рецимо „великом“ и паметном Србину, али … да прескочим тај детаљ, да не улазим у ситнице!
    Оно што сам запазио је опис који ме подсећа на биографију Малог Јоже:
    Слабашак и дете из сиромашне породице, али бистрог ума и знатижељан што је предуслов за напредовање и велика дела. Школовање је отпочело траљаво и несигурно. Научио је писати и читати од неког Јевте Савића, јединог писменог човека у читавом крају а и даље! Полуписмени рођак ће дати прве основе и научиће га да пише гушчијим пером, а како није било хартије а пушчаних метака у изобиљу, снаћи ће се да пишу на папиру од пушчаних метака! Мастило – снашли се, ту је размућени барут (Камо грдне среће да је наставио делатност из области хемијских наука)! Школовање ће наставити у манастиру Троноши, али тамо ће више чувати стоку него учити па се враћа кући. Покушава уписати гимназију али не лези враже – одбијају га јер већ има 19 година. Немирна духа – јасно, прикључује се јединици харамбаше Ђорђа Ћурчије у Првом српском устанку. Тек, жељан знања, завршава у Тетрињи на курсу њемачког језика! Нешто му ни ту није ишло потаман па ће покушати да упише Доситејеву школу (још једног будућег просветитеља), али је због болести напушта и – види да је ђаво однио шалу, запошљава се као учитељ (Београд) а затим као државни чиновник (Неготину). Мала плата и заостала средина нису ни ту задржали нашег јунака па ће он завршити у Бечу!? У Бечу жени Ану Мариу Краус, добија папире за даљи рад, упознаје будућег кума на вјенчању и крштењу – Јернеја Копитара, и тако ће … бла,бла,бла …срећно и задовољно живети до краја живота, где ће умрети, 07.02.1864.године.
    Када је Јернеј Копитар прочитао ауторизовани текст кума Вука, „Спис о пропасти српског устанка“, наивни језуита је предосетио да је добио праву особу за реформу српског језика, експерта какав се само пожелети може. Након читавог низа потешкоћа, апонената и непријатеља Вук ће изаћи као победник, против тако високих научних или других ауторитета као што су Јован Хаџић (оснивач Матице српске), Лукијан Мушицки, Милован Видаковић (писац), Стефан Стратимировић – митрополит СПЦ. Кнез Милош Обреновић није хтео ни да чује за њега, чак ни Доситеј Обрадовић, Петар II Петровић Његош и многи други. Говоре да је Вук „Горски вијенац“ штампао у Трсту, без знања и одобрења Његоша па је испало да га је тако подржао!
    Вук је имао и бројне пријатеље, поштоваоце и истомишљенике. Један од њих је Ђорђе Поповић познатији као Ђуро Даничић, који ће написати епохално дело „Рат за српски језик“; па познати песник Бранко Радичевић, и други.

    Године 1850. У Бечу ће Вук потписати Бечки књижевни договор са Иваном Мажуранићем. Договор, и Срби и Хрвати, прећуткују. Потписан је на латиници, на „босанском“ језику.
    Мало је познато и мало писано о погибији Вуковог сина у Русији. Проблем је представљао сам чин сахране јер се испоставило да му је син католик! У венчаном листу Вука уписано је – Унијат! Мало се зна за пету Вукову књигу – Црвени бан (пронађена 1974.), пуној еротских народних умотворина, вулгарна на квадрат и више, која делује опуштајуће на старије људе попут Деда Ђолета и моје маленкости!
    О сналажљивости Вука, или о његовом научном прегалаштву, раду, доприносима и достигнућима говори и податак да је остварио пензију Русије. Град Загреб ће му, 1861.године, доделити Плакату почасног грађанина, на ћирилици, коју и дан-данас рабе и штују!

    Све у свему, Деда Ђоле, Вук је – што но би се рекло, био „прави вук“, хајдук и пробисвет, који је „прошао кроз трње и није се огребао – као Сунце“! То у његово време. Али, живот иде даље. Има и данас „Вукова“ у српском роду, само се данас другачије зову; важни су, радни и успешни, на високим друштвеним позицијама. Они нису у Бечу, али као да јесу, јер све живо раде да усреће дезорјентисани и напаћени српски народ – раде по 25-26 сати дневно и устају сат раније… Ради нашег добра умањују нам плате и пензије, затварају радна места, затварају фабрике, уништавају науку и културу, просвету, здравство и све чега се дохвате! Ми их јоште поштујемо, бирамо их и тако то.

    Сада су друга времена, Деда Ђоле. Не замери ми на моме писанију, није ништа упорено против Тебе лично, већ ја, као докони пензионер, размишљам и пишем о Великим Србима; као што је Вук и његови имењаци – Драшковић и Јеремић, Пупин, Доситеј Обрадовић, Тесла, Коча Поповић, Ђилас Милован, Крцун, Сава Ковачевић … и Ђуро Пуцар Стари!!! Не замери ако се међу њима „провукао“ и понеки Хрват… јер, стари се, заборавља,ближи се седамдесета – пост јој њезин, а ја још нисам прочитао све бајке из богате српске прошлости! Поздрављам Ранка Гојковића и све антиВуковце,а посебно сам захвалан сајту „С*ања ствари“ на уступљеном простору…

    Свиђа ми се

  10. Драгану
    Желео сам да само укажем на неке ствари који ме изглдају логично, без жеље да улазим у полемику, али ми је драго да и Ви размишљате на мој начин, потребно је само мало елементарне логике (2 + 2 = 4) и схватићете да говоримо о истом. Да пођемо редом, од Ваших пиртања.
    1. Свакако би истинска српска елита изнедрила много бољу и квалитетнију стандардизацију српског језика, која би поштовала и нове околности и вредности традиције. Али истинска српска елита није гурала пошто-пото такав пројекат, да није било политичке подршке „бечких ђака“ шарлантанима попут Вука, свакако би истинска српска елита изашла на крај са тим проблемом на један благочестив начин, који не би за собом повукао такву геополитичку катастрофу какву је повукла Вукова језичка реформа… За разлику од истинске српске елите, Вук је такав пројекат гурао јер је као и сваки најамник, извршавао оно што му газде наложе, и у томе је, на жалост, имао подршку и српских „западњака“ на власти….
    2. Данашња „елита“ у САНУ то не ради данас јер је одрасла на ВУКОВИМ вредностима, јер је прожета ВУКОВИМ духом. Како то не схватате, ако већ о томе пишете. Па ко је тим Хрватима дао за право да један чисто српски дијалект прогласе хрватским језиком? Па исти тај Вук, својим латичничним потписом испод Бечког споразума. Дакле, Вук је слушајући налоге српских крволока за Запада дао легитимет том непостојећем српско-хрватском језику који до дан данас баштини САНУ. Управо је аутор у тексту то апсолвирао, сличним речима као и Ви, само што он у тексту те људе назива „културним јањичарима“, а Ви „Језичком елитом из САНУ“. Није шија, него врат.
    3. Крај текста је прилично смушен, па се не може ни дати конкретан одговор, али поново је очигледно да се ви покушавате против бошљевика борити бољшевичким методама. Па не могу се критиковати данашњи „вуковци“ а бранити Вук. У ствари могу, али то је лицемерје, а частан човек се против лицемерја мора борити…

    Свиђа ми се

  11. @Србољуб

    „3. Крај текста је прилично смушен, па се не може ни дати конкретан одговор, али поново је очигледно да се ви покушавате против бошљевика борити бољшевичким методама. Па не могу се критиковати данашњи „вуковци“ а бранити Вук. У ствари могу, али то је лицемерје, а частан човек се против лицемерја мора борити…“?!

    Немате конкретан и ваљан одговор, па то сводите на “смушеност“ и
    “бољшевичке методе“?!
    Није Вук Стефановић Караџић издао и штампао СРПСКО-HRVATSKI РЕЧНИК,
    него бољшевици и САНУ – зар не?
    У Србији није било латинице до 1918., а после тога она добија право гласа
    стварањем Краљевине СХС, Краљевине Југославије, а све кулминира у СФРЈ!

    Запитајте се: како су Вука тако олако прихватиле толике народне масе, а и
    део интелигенције.!
    Појавом Вука почиње озбиљно описмењавање народа, по “Вуковици“,
    и то би био разлог тако олаког прихватања његове реформе.
    Народ је желео да се описмени, и прихватио је Вука, за разлику од успаване,
    летаргичне “елите“ , која је на народ гледала као на “ЈЕДНУ СТОКУ ГРДНУ“,
    уз надобудан и нечовекољубив однос према том народу, уз сваку другу реч –
    СИКТЕР МАРВО!…
    Није Вук могао имати никакве “геополитичке“ издајничке планове и намере,
    то су наши непријатељи искористили, а вајна “елита“ тога времена није на то
    обраћала пажњу, гурала је то под тепих, не направивши правилну процену
    ситуације.
    Плодови тог пропуста су данас видљиви, и не могу се само Вуку ставити
    на душу, као јединки, већ црквеним и световним предводницима народа
    и Цркве тога времена.
    Дакле, “Према свецу и тропар“!
    И: “КРИВО СЕДИ, А ПРАВО БЕСЕДИ!“
    КРИВИЦУ ЗА СТАЊЕ У КОЈЕМ СЕ НАЛАЗИ ДАНАС СРБСКИ ЈЕЗИК –
    СОЛИДАРНО СНОСЕ ВУК, ЊЕГОВЕ ПРИСТАЛИЦЕ И “ПРОТИВНИЦИ
    ВУКОВЕ РЕФОРМЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА“.
    Сами сте рекли, да се частан човек мора борити против лицемерја, али
    то не може бити никако другачије – осим СОЛИДАРНЕ ПОДЕЛЕ ОДГОВОР-
    НОСТИ УЧЕСНИКА И ВУКОВОЈ РЕФОРМИ – ОНИХ – “ЗА“, и ОНИХ – “ПРОТИВ“!
    Држим да је овакав став частан и нема места лицемерју!!!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  12. Драгане,
    само је Један био безгрешан, наравно да је било грешака и других људи Вуковог и не само Вуковог времена. Тачно је да није Вук штампао СРПСКО-HRVATSKI РЕЧНИК, него бољшевици и САНУ, али је Вук ПРВИ Србин који се потписао на ЛАТИНИЦИ признајући српски дијалект хрватским језиком. Пишете да појавом Вука почиње озбиљно описмењавање народа. Па до описмењавања би долазило и без Вукове реформе, зашто мислите да је Вукова реформа била узрок описмењавању. Вук је просто живео у периоду кад су се Срби ослобађали ропства, а кад народ није у ропству логично је да се убрзано описмењује…
    Дакле, апсолутно не могу противници Вукове реформе сносити исту одговорност за стање српског језика као Вук и његове присталице.
    И нисам баш сигуран да је Вук био баш тако наиван. Можда он није би свестан свих последица које ће из те рефоме проистећи, али да је слепо извршавао налоге српских крвника, то је чињеница. Уосталом, и да оправдамо све друго његовим незнањем, али просто, издаја Вере се не може НИЧИМ оправдати…

    Свиђа ми се

  13. Има пар речи у средини чланка аутора Ранка Гојковића које можда објашњавају његову нетрпељивост према Вуку :

    “ . . . Зар данашња најамничка власт не гура Београд у загрљај содомског Запада ? Но почетак тог најамништва започели су српски лажни просветитељи Доситеј и Вук. . . “

    Овде се ја уопште не слажем са Гојковићем.

    – Данашња власт врло личи на најамничку. Дачић, Вулин и Вучић су Мирини и Слобини пионири који су још деведесетих на разне начине подгревали међунационалну мржњу и ратове са нашим суседима Јужним Словенима (што и данас настављају). Врло је могуће да неко поседује компромитујуће материјале о њима. Они су само декларативно за Европу. Они од ње беже и са њима тамо нећемо никада стићи

    – Западна Европа није содомска. То је једна од најразвијенијих и најдемократскијих регија на свету. У њој живе милиони наших грађана а стотине хиљада сањају да у њој живе.

    – Доситеј и Вук нису лажни просветитељи. Као што су нас Карађорђе и Милош истргли из азијатског загрљаја, тако су нас Доситеј и Вук извукли из средњевековног мрака и ударили темеље нашем имену, идентитету, култури, будућем развоју . . . И увели у коло европских народа.

    Свиђа ми се

  14. Е, деда Ђоле, шта све испричасте.
    Шта ће млади да мисле ако деде овако размишају.
    Жалите што никада нећемо стићи у загрљај вековних крвника?
    О Европи сањају само они од којих је и Бог диго руке…
    Доситеј и Вук нас јесу увели у коло содомских народа, јер је занемиравање светосавског и форсирање Доситеј-Вуковског просветитељства и довело до содомизације Србије.
    Да хоће дати Бог да се Срби поново врате у стање благочестивости које ви називате средњевековним мраком. Колико мрачна треба да је душа човека који види мрак у читавом венцу предивних светитеља, Милутиновим задужбинама, средњевековним фрескама, књижевним делима Данила Другог или Константнина филозофа, витештву Милоша Обилића, кнеза Лазара и његовог сина Деспота Стефана,…
    Е деда, деда, боље је да ћутите зарад потомака, засигурно је боље…

    Свиђа ми се

  15. @Србољуб

    „…али је Вук ПРВИ Србин који се потписао на ЛАТИНИЦИ признајући српски дијалект хрватским језиком“?!
    Нажалост, што морам то да поменем, али први Србин који је, зарад круне
    хтео да се предпочини Папи – био је Стеван Првовенчани, и да не беше
    му брата Архиепископа Саве, већина нас би данас и говорила и писла
    ЛАТИНСКИ, и у храмовима слушала MISE УМЕСТО СВЕТИХ ЛИТУРГИЈА,
    ПО СВЕТОМ САВИ, ПРЕУЗЕТО ОД ОТАЦА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕ
    НА СТАРОСЛОВЕНСКО-ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ.
    Црква није прихватила Вукову реформу и Богослужбеник поредак је остао
    на црквенословенском, али се и то данас све више изобичајава и све више
    згасне, и кида јединство са средњевековном Србијом?!
    Ако је Вук погрешио и обична светина, поводећи се за Вуковим
    новотријама, зашто то данас чини Црква?

    Вук је био само јединка, ни од кога овлашђена да потписује било какве
    обавезе испред народа и Цркве, па су ови приговори врло тендециозни,
    То је само његoв лични грех, за који одговорност сноси само он, и нико
    више. Али, како и зашто то да се тако брзо та реформа прихвати од већине
    народа и већине интелигенције , па и од саме државе, која уопште
    није законски санкционисла ту реформу?

    Одговорите на то питање – ако имате ваљан одговор!!!
    Јер, да није тако, реформа не би заживела – зар не???
    Вукова реформа уопште не пориче нашу средњевековну историју!
    Где, када и пред ким је то Вук рекао???
    Ни он сам није очекивао да ће та његова реформа бити тако брзо и
    масовно прихваћена!

    Имамо људе од струке, па зашто се не прихвате да направе “РЕФОРМУ
    ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“, враћајући у употребу старословенски, или бар
    обнављајући основно знање о том језику.
    Зашто стручњаци за језик не сугеришу да се кроз веронауку за средњу
    школу уведе учење старословенског?
    Па, то је тешко, рећи ће неко!
    Да, јесте, данас је теже него јуче, јер је и Црква избацила из богословског
    школства СТАРОСЛОВЕНСКИ?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  16. Поштовани Србољубе

    Зар не видите да је баш Вук, скупивши и на свет издавши народне песме, подигао најлепши и најтрајнији споменик читавом венцу наших светитеља, Милутиновим задужбинама, средњевековним фрескама, витештву Марка Краљевића, Милоша Обилића, кнеза Лазара, Деспота Стефана, браће Јакшића, Максима Црнојевића, Старине Новака, бега Љубовића, Иве Сењанина . . .

    Свиђа ми се

  17. Драгану
    То о папиној круни на Стефановој је посебна тема у коју не бих улазио, само да кажем да је та вест први пут стигла у 16 веку и по свој прилици припада оној плејади „истина“ којим патолошки лажови из Рима фалсификују историју.
    Но оно што је кључно, Вама недостаје. Хришћанство је вера која се не може схватити умом, она се прихвата срцем. И без благослова СПЦ као једине истинске вековне мајке нашег рода православног многострадалног, није се могло и није се смело улазити у таква озбиљна државно национална питања као што је језик. А вук не да није имао благослов, него је ушао у рат са свим јаумнијим, највиђенијим главама СПЦ. Вук је беспоговорно слушао све инструкције једног префриганог језуите а свим силама је ратовао против читаве јерархије своје Мајке Цркве. Ви пишете да је Вук јединка. Ма каква јединка човече, иза њега стоји машинерија две најмоћније европске институције тога доба – Ватикан и влада Аустро-Угарске монархије, а Ви пишете – Вук је јединка. Ма немојте ми рећи. Те две институције имају огроман утицај и полуге којима врше утицај и на власти тадашње Србије. Поред тога, то су такође били људи задојени западним духом и прилично отпали од Православља. Михаило Обреновић се жени сестром и свађа се са Митрополитом што није хтео да благослови тај брак, а Милан који је пренео кости Вукове у Београд, иде још даље – протерује Митрополита Михаила а пре тога потписује срамни тајни Бечки споразум 1881. године. Шта сте могли очекивати од таквих владара који су били најобичнији најамници Беча, као што су ови данашњи Вашингтона…
    Ви после постављате еуфемистичка питања, зашто овај није урадио ово или оно. Да је било истинске српске власти и да нас је Запад остављао на миру, свакако се могло штотшта променити, али разорно дејство Вукове антиправославне, самим тим и антисрпске реформе, већ је оставило катастрофалне последице. Ваше тезе су сличне лицемерним конструкцијама да би Јапан имао много мање штете да су Хирошима и Нагасаки имали велики број атомских склоништа. Да би се исправиле катастрофалне последице Вукове реформе, власт пре свега не сме бити антисрпска, а да она не би била антисрпска, народ мора да се врати идеалима Небеске Србије а не да и данас подржава трабуња својих властодржаца који трабуњају исто тако као што су пре два века трабуњали Доситеј и Вук, о „просвећеној“ Европи…

    Свиђа ми се

  18. Деда Ђоле, драго ми је да више за Вас средњи век није тако мрачан. Што се тиче српских народних песама и сакупљачког рада Вуковог, ја бих се ту придружио аутору овог текста, који је раније написао један текст о српкој епици као високој школи етике
    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/srpska-epska-poezija-kao-visoka-skola-etike-i-blagorazumnog-tumacenja-srpske-proslosti/

    Свиђа ми се

  19. @Србољуб

    1. “То о папиној круни на Стефановој је посебна тема у коју не бих улазио, само да кажем да је та вест први пут стигла у 16 веку и по свој прилици припада оној плејади „истина“ којим патолошки лажови из Рима фалсификују историју.“

    Ако је то тако, како Ви пишете, како објасинити отворено флертовање првака
    садапшње СПЦ са тим “патолошким лажовима из Рима…“ који су тако здушно
    подржавали Вукову реформу србског језика.
    Својим ставом, чак и отвореним позивом, да ЛАЖОВ БРОЈ ЈЕДАН ИЗ РИМА –
    ПАПА – посети Православну Србиј, у индиректно подржавају – даље черечење
    србског језика – сада сугерисањем да се и та ВУКОВА “ћирилица“ брише
    из јавне употребе?!

    Лепо је што сада “кривицу“ Вука , обичног анонимуса, пребацујете, делом
    на тадашњу власт, помињући кнеза Михајла и његовог следбеника кнеза/краља
    Милана – владаре тога времена.
    А ни за времена влaдавине кнеза Алекдандра Карађорђевића /1842. -1858./ не беше никаквог отпора тој Вуковој реформи?!

    Ако Црква није дала благослов Вуку, а иза њега су ,по Вашим речима, “стајале
    две најмоћније машинерије – Ватикан и Аустро-Угарска – зашто га Црква није
    искључила из свог састава, у крајњем случају и – анатемисала?!

    2. „Да би се исправиле катастрофалне последице Вукове реформе, власт пре свега не сме бити антисрпска, а да она не би била антисрпска, народ мора да се врати идеалима Небеске Србије а не да и данас подржава трабуња својих властодржаца који трабуњају исто тако као што су пре два века трабуњали Доситеј и Вук, о „просвећеној“ Европи…“

    Дакле, као што ни Црква из времемна “Вукове реформе“ није дала благослов
    Вуку да ради то што ради, тако ни садашња Црква није дала благослов
    САДАШЊИМ РЕФОРМАТОРИМА “ПРАСВОСЛАВНЕ СРБСКЕ СВЕСТИ“ да
    је мењају у ВАТИКАНСКО-ПРОТЕСТАНСТСКО…ВЕБЕРОВСКОМ СМЕРУ!
    Али за разлику од клира из времена Вука и садашњг клира, постоји један
    велики јаз и провалија.
    Тадашњи клир није имао никакве контакте нити шуровања са Ватиканом,
    за разлику од данашњег који све више и отвореније, а противно вољи већине
    чланова Цркве /пастве и клира/ срља у ЕКУМЕНСКИ ЗАГРЉАЈ
    СА ВАТИКАНОМ?!
    Зато Свети Козма Етолски /друга половина 18. века/ и каже:
    “56. Доћи ће време када неће постојати овај склад као данас између народа и
    клира,
    57. Клирици ће постати најгори и најнечастивији од свих.“
    /“Поуке и пророчанства Св. Козме Етолског“ Светигора – 2ооо., стр. 150./

    3. “Да би се исправиле катастрофалне последице Вукове реформе, власт пре свега не сме бити антисрпска, а да она не би била антисрпска, народ мора да се врати идеалима Небеске Србије а не да и данас подржава трабуња својих властодржаца који трабуњају исто тако као што су пре два века трабуњали Доситеј и Вук, о „просвећеној“ Европи…“

    Слажем се!!!

    Прво: хајде да више Вука не резилимо његовом “ВУКОВИЦОМ“, па прионимо
    да научимо СТАРОСЛОВЕНСКИ.

    Друго; предложимо да СПЦ истрајава на враћању СТАРОСЛОВЕНСКОГ у
    богословско школство и увођење у вронауку за средње школе, макар – читање
    и писање:

    Треће: научимо и мо старословенски – пионирски покушај – “да се вратимо
    идеалима Небеске Србије“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  20. Драгану
    Ваше питање – Ако је то тако, како Ви пишете, како објасинити отворено флертовање првака садапшње СПЦ са тим “патолошким лажовима из Рима…“ који су тако здушно подржавали Вукову реформу србског језика.
    Одовор је прост – па зато што је злодух Доситеј-Вуковског „просветитељства“ овладао и појединим архијерејима.
    Ваше питање – А ни за времена влaдавине кнеза Алекдандра Карађорђевића /1842. -1858./ не беше никаквог отпора тој Вуковој реформи?!
    Одговор – па и он припада истом духовном и менталном склопу као и поменути Михаило и Милан Обреновић. Кнез Александар Карађорђевић није имао ни К од Карађорђа, бечки ђак, бечки дух, подржавао Вука, срамно се понео поводом „Кримског рата“, аустрофил као и његови учитељи Доситеј и Вук…
    Генерално се слажем са Вашим резоновањем између тадашњег и данашњег клира, Ватикан је преко архијереја васпитаних на просветитељству Доситеј-Вуковском успео да се данас уњедри у мноштво пора наше свете Цркве…
    Што се тиче последња три предлога у Вашем писму, одговор је кратак
    Слажем се!!! И лично сам се потрудио да сам научим да читам тим светим језиком…

    Свиђа ми се

  21. @Србољуб
    „Слажем се!!! И лично сам се потрудио да сам научим да читам тим светим језиком“

    Историјски тренутак за памћење: ДВА СРБА СУ СЕ БАР У НЕЧЕМУ СЛОЖИЛА!
    У предности сте у односу на мене: ја сам тек на почетку учења тог
    светог језика и, очигледно, каскам за Вама!
    Можда је разлог томе што сам у средњој школи био “Вуковац“, па сам и сам
    пао од утицај тог комплекса.
    Зхваљујем што сте имали стрпљења да одговарате на моје коментаре!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  22. Ево и мене – трећег Србина (1) – који се слаже да је важно знати СТАРОСЛОВЕНСКИ да би се у оригиналу читала дела Данила Другог, Константина Филозофа, Душанов законик и др.

    Али, поред старословенског, било би добро да сви ђаци већ у десетој години од државе добију компјутере и трећину наставе на енглеском језику ; да после мале матуре добију савршеније компјутере, науче програмирање, друштвене науке, почну други светски језик и овладају писање слободних састава и говорништво пред публиком.

    Тако формирани, они ће умети да нас у овом кошмарном свету достојно представљају и заступају наше интересе пишући чланке у светским новинама и говорећи на светским форумима. А нама у земљи, пруже миран и квалитетан живот.

    (1) – Старца који појма нема шта мисле наши млади

    Свиђа ми се

  23. Драгану
    Драги Драгане,
    моје задовољство је посебно, полемисао сам са човек који не болује од сујете. Праштајте молим Вас уколико сам понекад био оштар, то свакако није одисало мржњом него братском љубављу, која понекад зна бити и оштра због мог несмирења…
    Свако добро од Господа Вам желим

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s